ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 12.
У МАНАСТИРУ ЖИЧИ
 
Тада други брат настави читање извештаја:
Свети апостоли чинили су чудеса и још за живота свога Учитеља, а по Његовом овлашћењу. „И Ђаволе многе изгоњаху, и мазаху уље многе болеснике и исцељиваху“. Тако пише за дванаесторицу (Марко, 6, 13).
Али чудеса су творили и седамдесеторица. За ове апостоле вели Свети Лука: „Вратише се пак Седамдесеторица с радошћу и рекоше (Исусу): Господе, и ђаволи нам се покоравају у име твоје“ (Лука, 10, 17).
Треба нагласити да су апостоли чинили чудеса и пре и после силаска Светога Духа увек у име Христово.
После силаска Светога Духа апостоли су одмах почели чинити многа чудеса, због чега наста страх у народу. „И уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму“ (Дела ап. 2, 43).
Последица овог моћног чудотворства била је двојака: Прво, многи од народа повероваше у Исуса као Месију, и друго, сви који повероваше почеше живети строгим моралним и молитвеним животом, бринући се више за душу него за тело.
Апостол Петар исцели хроморођеног пред храмом. Од кад је Господ Исус дао вид препорођеном на том истом месту, није се пред храмом догодило узбудљивије чудо. Тај богаљ седео је пред вратима званим Красна и просио милостињу. Кад је пружио руку према Петру и Јовану, рече му Петар: „Сребра и злата нема у мене, него што имам ево ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина, устани и ходи! И узе га за десницу и подиже… И скочивши устаде и ходаше. И уђе с њима у храм, идући и скачући и хвалећи Бога. И видјеше га сви људи где иде и хвали Бога“ (Дела ап. 3, 2-9).
Када жидовске старешине изведоше пред суд Петра и Јована, Петар им одлучно говораше: „Да је на знање свима вама, да у име Исуса Христа Назарећанина којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав. – Јер нема другога имена под небом данога људима, којијем би се могли спасити“ (Дела ап. 4, 10-12).
Последица овога чуда била је вера многих и збуњеност старешина. Јер сами ови обоје сведоче овим речима: „Шта ћемо чинити овијем људима? Јер велики знак (читај: чудо) што они учинише познат је свима који живе у Јерусалиму и ми не можемо одрећи“. И заиста не смедоше им ништа „народа ради, јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило“ (Дела ап. 4, 16-2).
Од молитве земља се потресла: У вези са претходним чудом Када Петар и Јован беху ослобођени и дођоше међу своје, онда сви хришћани у радости уздигоше благодарствену молитву за оно што се догодило. А пошто се они тако помолише, затресе се земља, а они сви испунише се Духа Светога те говораху реч Божију са слободом.
Апостолска моћ над животом и смрћу. Апостол Петар који васкрсе умрлу Тавиту, умртви Ананија и Сапфиру. У оно време хришћани у Јерусалиму укомунише своју имовину, драговољно и слободно, без притиска и насиља споља. И беху задовољни, јер не беше међу њима ни гладна ни оскудна. Тај свети комунизам првих хришћана савршена је супротност модерном материјалистичком комунизму, безверном и насилном. Ни један од ондашњих „комуниста“ не би по цену живота био друг безбожног модерног комунизма. Јер они су били готови да све жртвују ради спасења душе, а ови одбацују и Бога и душу ради тела свога.
Када Ананије и жена му Сапфира слагаше апостола, као да и они дају у заједницу све што имају, мада дадоше само један део а остало прећуташе, провиде Петар њихову лаж и умртви обоје, најпре мужа па жену (Дела ап. 5, 1-10).
Ово заиста страшно чудо Петрово дејствовало је као гром из неба. „И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово“, тј. и у хришћане и у нехришћане. И кроз то чудо вера се код верних утврђиваше, и број верних се повећаваше, „мноштво људи и жена“ (Дела ап. 5, 11).
Но чудеса се из дана у дан гомилаху. И то каква чудеса већа од Христових, сходно обећању Христовом (Јован 14, 12). Тако „по улицама изнашаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сјенка његова осијенила кога од њих“ (Дела ап. 5, 15).
А глас о чудесима апостолским оде брзо по свету. И свет навали. Долажаху многи и из околнијех градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови, и сви оздрављаху“ (Дела ап. 5, 16).
Чудеса архиђакона Стефана: Беше Стефан млад и леп, тако да кад га старешине и књижевници изведоше на суд „видјеше лице његово као лице анђела“. И зашто га изведоше на суд? Само зато што „Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима“. На свршетку своје одбране пред судом – управо не своје одбране него осуде својих судија – јави се једно нарочито чудо, а то је Стефаново виђење отворених небеса и Христа на небесима у слави. „А Стефан будући пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божју и Исуса гдје стоји с десне стране Богу. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина човјечјега гдје стоји с десне стране Богу“ (Дела ап. 7, 55-56).
Ова реч запечати судбу његову. Затискујући уши као аспиде Јевреји узеше камење па, без суда и осуде, убише праведнога Стефана. Тиме додадоше његовој слави и своме проклетству. Јер крв овог првомученика Христовог примише на себе и на децу своју.
Апостол Филип јављаше благовјестије Христово у Самарији са убедљивошћу речи и силом чудеса. „А народ пазијаше једнодушно на оно што говораше Филип слушајући и гледајући знаке које чињаше“. То двоје: реч и чудо хоће народ. По речи Филиповој а у име Исусово „духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише“. „И би велика радост у граду оном“. И „Кршћаваху се и људи и жене“. (Дела ап. 8, 6, 12).
Чудеса Апостола Ананије: Видели смо како се Христос јавио своме најљућем гонитељу Савлу Јеврејину из Тарса у светлости на путу у Дамаск, и како је од Савла постао Павле. Али од оне силне светлости Савле је ослепио, и као слеп доведен у град. Тако је Бог хтео, да Савле буде слеп три дана и да не једе ништа, да би у самоћи и мраку размислио о ономе што је видео и чуо на путу. И у том размишљању виде он у визији човека по имену Ананија како уђе к њему и метну руке на њ да прогледа. А у исто време јави се Господ Ананији и заповеди му да иде у ту и ту улицу и у ту и ту кућу и да учини што треба на Савлу из Тарса. Уплашени апостол Ананије поче се објашњавати с Господом као негда пророк Јона. Куда ме шаљеш, зар томе човеку, за кога чух од многијех колика зла почини светима твојима? – Иди, рече му Господ, јер ми је он сасуд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. Послуша Ананије и дође и рече: „Савле, брате, Господ Исус који ти се јави на путу којијем си ишао, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. И одмах отпаде од очију његовијех (Савлових), као крљушт, и одмах прогледа, и уставши крсти се“ (Дела ап. 9, 10-18).
Још Петрових чудеса: У граду Лидији посети Петар неког Енеја, који осам година лежаше узет и непокретан у постељи. И викну му апостол: „Енеје, исцељује те Исус Христос, устани… И одмах устаде. И видјеше га сви који живљаху у Лидији и у Асарону, и обратише се ка Господу“ (Дела ап. 9, 34). Да, обратише се ка Господу Христу, што је и био циљ овог чудесног исцељења.
Убрзо потом сотвори Петар још једно веће чудо – васкрсе мртваца. У те дане када он исцели Енеја у Лидији, умре у Јопи једна свима позната девица Тавита, што значи Срна. Па како Јопа није далеко од Лиде, то позваше Петра да дође. Петар дође, и клече крај мртваца и помоли се Богу, па викну: „Тавито, устани!“ А девојка отвори очи своје, па видевши Петра диже се и седе на постељу. – И ово велико чудо брзо се разгласи, „и многи вјероваше Господа“ (Дела ап. 9, 40, 42).
Павлова чудеса: На острву Кипру беше ћесаров намесник Срђ Павле (Сергиус Паулус), човек разуман. Он имаше слугу Јеврејина по имену Варисус, и овај беше врачар. По жељи намесника, Павле и Варнава стадоше пред њим говорити реч Божију. Али врачар Варисус стално упадоше у реч и говораше супрот светим апостолима. Тада апостол Павле викну: „Сине ђавољи, нека будеш слијеп да не видиш сунца“. И у тај мах паде на њега тама па поче пипати и тражити вођа. Ово чудо силно је утицало на намесника, тако да кад видје шта би вјерова, дивећи се науци Господњој“ (Дела ап. 13, 10-12).
А у Иконији Господ потврђиваше речи Павлове и Варнавине чудесима. „Даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховијем“ (Дела ап. 14, 3).
У Листри учини Павле чудо као и Петар. Он исцели именом Исусовим хроморођеног, богаља у обе ноге, који „бјеше хром од утробе матере своје, и не бјеше никада ходио“. Овај невољник пажљиво слушаше речи Павлове, и поверова у срцу своме. Погледа га апостол и викну: „Теби говорим у име Исуса Христа, устани на своје ноге усправно. И он скочи и хођаше“. Ово велико чудо потресе сав град. Диже се сав навод и стаде викати: „Богови се начинише као људи и сиђоше к нама“. И називаху Павла Јупитером а Варнаву Меркуријем. Једва их апостоли одвратише од намере да кољу волове и приносе им на жртве (Дела ап. 14, 8-13).
И многа друга чудеса учинише Павле и Варнава, о којима они потом причаху на сабору апостола у Јерусалиму. Сви замукоше па пажљиво слушаху Варнаву и Павла „који проповиједаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих“ (Дела ап. 15, 12).
Света небеса стално су управљала стопама апостола Христових. Када Павле са Силом хтеде ићи у Витанију „Дух не даде“ (Дела ап. 16, 7).
А кад беше у Троади, јави се Павлу у ноћној визији оваква утвара: „Човек неки стаде преда њ и мољаше га говорећи: Дођи у Македонију и помози нам“ (Дела ап. 16, 9).
Следујући овом небеском упуту они се одмах кренуше у Маћедонију, и стигоше у Филибу. У овоме граду досађиваше апостолима нека робиња врачара, која иђаше у стопу за њима и викаше. Када Павлу додија, он се окрете и викну духу нечистом: „Заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час“ (Дела ап. 16, 18). И због тога бише свети апостоли бијени. Јер кад демон изађе из жене преста њено врачање али преста и добит коју њени господари имађаху од њеног врачања.
У граду Коринту јави се Господ Павлу у ноћној визији и охрабри га, да у том споља блиставом а унутра мрачном граду слободно јавља Јеванђеље истине. „Не бој се, него говори, и немој ућутати. Јер сам ја с тобом“ (Дела ап. 18, 9).
У Ефесу стави Павле руке на дванаест лица одмах пошто се крстише, што оправда православну праксу миропомазања одмах после крштења. И догоди се чудо као на апостолима у дан Педесетнице. Јер „кад Павле метну руке на њих сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху“ (Дела ап. 19, 16).
Опет даље говори се, како Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим. „Тако да су чак и чалме и убрусе, знојаве од тијела његова носили на болеснике, и духови зли излажаху из њих. „Неки пак од Јевреја ради добити покушаше да и они изгоне демоне из полуделих заклињући их овако: „Заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа“. тако чињаху и седам синова јеврејског свештеничког поглавара. А зли дух одговараше им кроз уста сумашедших: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ И скочи на њих један човек у коме беше зли дух, савлада их изби и израњави, тако да једва живи побегоше. За ово чудо дознаде сав народ у Ефесу, „и уђе страх у све, и величаше се име Господа Исуса“. И „тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња“. Вера чини чуда, чудо узрокује веру (Дела ап. 19, 14, 20).
Прорицања су чудо. Кћери Филипове и Агав. Неки од хришћана добише дар прорицања. Такве пророчице беху и четири кћери апостола Филипа. И Агав спомиње се као пророк. Агав прорече велику глад „по васионом свијету“, што се и догоди у време ћесара Клаудија. Исти Агав веза себе појасом Павловим и прорече овоме да ће га Јевреји тако свезати у Јерусалиму, што се такође ускоро догоди (Дела ап. 11, 28; 21, 11).
На острву Мелиту показа Павле многа чудеса. Кад му се змија отровница ухвати за руку, па оста висећи о руци, људи мештани помислише да је врло грешан и да ће одмах умрети од змијиног отрова. Но Павле стресе змију у ватру „и не би му ништа зло“ нити му рука отече. Онда народ поче говорити, да је Павле Бог. Тако се обистини реч Христова, да ће ученици његови узимати змије у руке и неће им наудити. Друго чудо учини Павле на болесном оцу поглавара тога острва. Тај човек беше болестан од срдобоље. „Павле се помоли Богу и метну руке своје на њ и исцијели га“. – А када се ова два чуда разгласише по острву, онда навалише к Павлу сви „који бијаху болесни на острву оном, и исцељиваху се“ (Дела ап. 28).
Са овим завршава свети Лука описивање чудесних дела светих апостола Христових. Са овим завршавам и ја моје читање, рече читач, поклони се свима и седе.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге“Диван“ – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *