ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 17.
У МАНАСТИРУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ
 
Символика или наука о спољњем или унутарњем чуду. У оно време, славе манастира Свете Тројице у Овчару беху на гласу. Народ се радоваше тој обновљеној светињи као васкрслом мртвацу. Једне године све се беше сјединило, као цвеће у кити, да учини славу манастирску лепшом и свечанијом него икада. И архијерејска литургија са много свештеника, и велико мноштво народа, и богомољачки хорови, и свежина планинска, и поврх свега тога диван дан од Бога.
Увече се народ разиђе. Остаде само једна група богомољаца која пред црквом певаше и слушаше беседе, наизменично, по свом обичају.
Наш добри домаћин, игуман Атанасије, задржа неколико нас на преноћишту. Ми поседасмо на клупе испред новог конака. Пред нама је била обновљена бела црква. На пуној белој месечини она је личила на нешто неземаљско, на крилатог белог анђела који је овлаш додирнуо земљу и хоће да узлети на небо.
Међу нама се поче разговор о болесницима који су тога дана били доведени на молитву. Неки су примили исцелење, а неки олакшање. Наш познати духовник отац Рафаило је ћутао и слушао. Он је тога дана и читао молитве за болеснике. Народ је то хтео. Јер се он беше убрзо по доласку из Хиландара прочуо у народу и веровало се у моћ његове молитве.
После обичног причања о утисцима тога свечаног дана, наш разговор неочекивано пређе на крупна богословска питања. Како је то све текло, ми ћемо се потрудити да изложимо у овоме што следује.
Упита брат Бошко оца Рафаила:
– Да ли је Господ Исус Христос исцелио многе болеснике на земљи?
– Наравно, врло многе, одговори духовник.
– Али није исцелио све болеснике на земљи?
– Није.
– Да ли је дао прозрење многим слепим?
– Заиста многим.
– Али није дао прозрење свим слепима на земљи?
– Није.
– Да ли је раздрешио језик многим немим и отворио слух многим глувим?
– Многим и многим.
– Али није раздрешио језик свим немим, нити отворио слух свим глувим?
– Није.
– Је ли Господ Исус очистио од губе многе губаве?
– Да, многе.
– Али није очистио од губе све губавце у свету?
– То није.
Неки се од нас ускомешаше, и брат Милија у нестрпљењу стави брату Бошку овако питање:
– Ја те не разумем ноћас, брате Бошко, зашто мучиш духовника и питаш га оно што и сам знаш?
На то ће брат Бошко:
– Стрпи се мало, брате Милија, биће ти све јасно. Па продужи с питањима:
– Није ли Господ наш још подигао из постеље многе узете, паралисане?
– Јесте, врло многе.
– Али није подигао све узете, све паралисане, и све сухоруке у сухоноге у свету.
– То не.
– И зар није Господ изагнао демоне из многих демонијака?
– Заиста јесте, и то многе из многих.
– Али није изагнао демоне из свих демонијака на свету?
– Не, није.
– Је ли Господ Исус васкрсавао мртваце?
– Заиста јесте, васкрсао је неколико.
– Али није васкрсао све мртваце на свету?
– То није.
– Зашто није све него само неке? Опрости ми, духовниче, што те теретим са оваквим питањима, но сва ова моја питања своде се на једно питање, а то је: Зашто моћни и милостиви Господ и Спаситељ није исцелио све болесне и слепе и неме и глуве, и све губаве, и све узете; зашто није спасао од злих духова све, и зашто није васкрсао све мртве, него само неке, а не све? Зашто дакле, само неке, макар и многе, а не све?
Тада сви разумеше, шта је смерао брат Бошко с оволиким питањима, па обрадовани рекоше углас.
– И ми сви то желимо знати. А неки нас и питају о томе, а ми не умемо да им одговоримо. Па те молимо, оче, објасни нам ово.
Отац Рафаило погну главу, и подуже ћуташе у размишљању и молитви. Па отпоче одговор питањем:
– Ако би, брате Бошко, неко од вас хтео да о свечаном дану, као што су крсне славе или задушнице, – ако би, велим, хтео да нахрани и гладне, па кренуо с пуном котарицом низ чаршију, кажи ми, коме би он делио хлеб, да ли онима који ишту или онима који не ишту?
– Нека на то одговори брат Божо за све нас, рече постиђено брат Бошко.
Тад брат Божо Чеперковић одговори:
– Свакако давао би хлеб онима који ишту.
– То је сасвим у реду, рече духовник, и сасвим природно. Зато је и Господ Исус давао здравље и помоћ и очишћење онима који су то од Њега просили.
А зар није Он могао по својој свемоћи божанској овај… упита брат Милија, зар није могао само рећи: Прогледајте сви слепи, па да сви слепци у свету прогледају? Или: Проговорите сви глувонеми, па да сви глувонеми у свету проговоре? Или: Очистите се сви губави, па да сви устану и проходају? Или да викне демонима: Излазите из људи, па да сви полудели постану паметни? Или Васкрсните сви мртви, па да сви мртваци у свету устану живи?
– Заиста Он је то могао. Без имало сумње Он је то могао учинити. Јер све су то мања чудеса од чуда стварања света. Но кажи ти нама, брате Милија, које је ковачко дело веће: измислити и исковати прву нову мотику, или пак стару и утупљену бацити у огањ и обновити?
– Без сумње много је веће дело смислити и исковати прву нову мотику, рече брат Милија Ђокић.
– Знао сам ја, да ћеш ти тако рећи. Али знај и то, да ако је стварање човека веће чудо по моћи, оправдање човека веће је по љубави. Јер у првом случају Бог је из чисте и девичанске земље створио човека, а у другом од укаљаних грехом и натопљених крвљу очистио је човека – не преко анђела и слугу него сам својим рукама, и очишћеног и украшеног уздигао га до близине свога престола.
Опет проговори брат Милија:
– Слажемо се у томе, да Онај који је створио човека ни из чега по сили своје Речи, могао је по сили своје љубави оболелог човека излечити и обновити. Али питамо се зашто Он, Господ моћи и љубави, није излечио све болеснике, и ослободио од патњи све паћенике, и васкрсао све мртваце. Ја тврдо верујем да је Он то могао учинити. Зато се, ето, и ја и брат Бошко и сва ова сабрана браћа, питамо: зашто Он то није учинио?
Добро ви питате, рече отац Рафаил; и ја сам се некад тако питао. Пре свега замислите једно велико домаћинско имање, и да је дошло време жетви. Домаћин изводи неколико одабраних од своје чељади у жито, узима срп и сам почиње жњети, показујући шта, како и докле треба жњети. Он отпочиње жетву, пружа пример доброг и разумног жетеоца, па онда одлази дома с обећањем, да ће делатељима на њиви слати сваку потребну помоћ. Да ли није слично томе поступио и Господ Исус, шта вам се чини?
– Ја слутим шта хоћеш да кажеш, рече брат Божо. но продужи, да би боље разумели.
– Није небесни Домаћин сишао на њиву да сам пожање све жито на њиви, него само да отпочне и примером покаже па да иде, а делатељи нека продуже жетву. Он им је показао и увео их у посао. Јер жетва је, уистини, врло велика, а делатеља никад довољно. Ево од онда до сада близу две хиљаде година траје жетва, и једини Домаћин жетве зна како дуго ће још трајати.
Рећи ће на то брат Исаило:
– Опрости, оче, ја сам најпростији међу овом браћом, па ми то није баш јасно.
– Зар ти то није јасно, брате Исаило? Господ Христос је четрдесет дана постио на почетку свога дела, а четрдесет месеци делао своје дело. Он је исцелио све болеснике који су се Њему замолили или јавили пред Њим. То је Он учинио пред својим ученицима, да би они видели и разумели. Потом је дао њима власт и силу и завет да они продуже чинити чудесна дела по Његовом примеру и у Његово име; а после њих њихови наследници с колена на колено до крајева земље и до кончине света и времена. Онда се удаљио од њих, али је остао с њима, и у њима духом. Но иако је Његова посета земљи била кратка, она је била довољна за спасење рода људског у свима поколењима унапред и уназад. Реци ти мени сад, брате Исаило, шта би било, да је Господ Исус исцелио све болеснике и паћенике на целоме свету? Да ли би с тим престале болести и патње?
– Ја не умем ништа рећи, одговори Исаило.
– Рецимо, брате Исаило, да је Христос исцелио све невољнике на свету, зар се не би опет по греху појавиле болести и болесници? И зар се не би опет родили или јавили слепи, глувонеми, губави, узети, наказни, маларични, анемични, крвоточни, сакати и демонима поседнути?
– Свакако, би.
– Шта онда? Онда или би Христос требао поново да силази са небеса у сваком нараштају, те да лечи и спасава, или пак да постави лекаре и остави им лекове, те да они уместо Њега у Његово име помажу роду људском до краја времена. Шта се дакле од овог двога догодило?
– Мислим, ово друго, одговори Исаило.
– Право си рекао. По свом Вазнесењу Господ је послао Духа Светога на апостоле. Напунивши се Духа Божијега Светога апостоли су примили обиље свих дарова небесних: и мудрост да уче, и речитост да говоре, и силу да лече и демоне изгоне, и неустрашивост у борби, и истрајност у страдању. Тако наоружани као воини Цара великога, апостоли су сјајно извршили свој задатак.
– Значи, апостоли су продужили чудотворну делатност Христову?
– Без сваке сумње. После апостола дошли су апостолски ученици, епископи и свештеници, као слуге Слова и Чуда, а после тих, ученици ученика, и тако редом до данашњега дана. Тако је установљена и расла Црква Христова, као породица Божија на земљи, на земљи и на небу. Па зато што је Црква породица Божија, у њој је Дух Божији. Пошто је Дух Божији у Цркви, то је у њој непресушни извор чудотворства. И за Цркву се може слободно рећи, да је почела чудом, држи се на земљи чудом и прећи ће у онај свет чудом. Безбројна чудеса црква је искусила или сотворила у току минулих двадесет векова, али ипак она није исцелила све болеснике и паћенике, као што нису ни апостоли, као што није ни сам Господ Исус. Ако би тебе, брате Исаило, неко упитао, зашто црква рецимо у наше време, са толиком небесном моћи у себи, не спасе од болести и патњи и лудила толика страдална створења људска на земљи, какав би одговор ти дао, брате Исаило?
 
– Ја не бих могао ништа друго одговорити до оно што ти малочас рече, а то је, да је сам Христос спасавао само оне који су просили само помоћ од Њега. Тако и Црква Христова пружа чудесну помоћ само онима који ту чудесну помоћ просе. Па како сви не просе, то она свима и не даје. Само ја не разумем зашто је то тако?
– То је, рече духовник због метода или начина Божијих. А Божији је метод сасвим различит од сатанског. Сатански је метод насиље, а Божији добра воља. Сатана говори човеку: мораш, а Бог: ако хоћеш. По својој слободној вољи човек је отпао од Бога у почетку; по својој слободној вољи он треба да се врати Богу. Никога Бог нити вуче нити тера бичем у Рај. Он хоће да уздигне достојанство људи, да их учини својим сарадницима, по слободи и личном избору. Он не жели да своје небесно царство попуни робовима него синовима. Зато он и не даје нетражено. Не исцељује оне који га не моле. А „твори вољу оних који га љубе“, и по молитви њиховој чини чудеса.
Сви се мало замислише, па ће брат Милија упитати:
– Али зар се Црква не моли Богу за стоку и спасава је од болести, премда стока не зна ни за веру ни за молитву? У моме селу Бресници често се догађало да свештеник чита молитву за стоку па буде добра.
Тако је, брате Милија. Но стока живи по вољи Божијој и не знајући то. Она нема своје слободне воље. Црква лечи стоку из милосрђа и сажаљење наспрам страдалне твари Божије. Јер Бог је поставио човека господарем над стоком. Зато се од стоке не може изискивати ни вера у Господа Исуса Христа ни кајање ни молитва. Међутим ово се тражи од људи као словесних и слободних бића чијој власти је Бог покорио сву твар под условом, да они буду покорни Богу, свесно и драговољно.
– Ја мислим, рече Милија, да сва чудеса што бивају кроз молитву Бог чини и над болесном стоком и над болесним људима не само из милости него и да би људи видевши поверовали.
– Дивно! То је једна велика мисао. Но пре него пређемо на то треба да изведемо закључак од онога што смо до сад разговарали.
– Од мене нека вам је доста, рече смерни брат Милија, а сад нека се чује ђакон Панде из Битоља. Он се нешто ућутао, а зна више од свих нас.
– Кажи нам, оче ђаконе, нисмо ли ми дошли до два важна закључка?
– Јесмо.
– Која су то два важна закључка?
– Прво, да Господ Спаситељ наш није исцелио све болеснике и паћенике у свету из два узрока: једно што сви нису просили од Њега исцељење, и друго што је Он оставио завет и пуномоћ свој светој Цркви, својој божанској породици на земљи, да она у име Њега продужи Његову чудотворну делатност. То је први закључак. А други је сличан овоме: да Црква, ма колико да је данас велика и по свему свету разграната, не пружа своју чудотворну помоћ свима који болују и пате само због тога што многи немају вере у моћ Цркве нити у моћ молитве. А то су безверци, маловерци и кривоверци.
– Сасвим јасно изложено. Хвала, ђаконе. А сад ћемо прећи на оно важно питање које је брат Милија истакнуо.
Утом одјекну ноћном тишином песма драгачевских богомољаца. Разговор се прекиде и сви се претворише у слух.
 
Крај Твојих ногу желим да клечнм,
Слатке Ти речи са уста купим,
Ка огањ живи у срце слажем
Да зимње срце опет оживи.
Од Твојих речи срце ми гори
Говори Христе, само говори.
 
Крај Твојих ногу Марија клеча,
Жудна истине ка пчела меда,
Речи јој Твоје не беху речи
Но звезде јасне новога неба.
Отступи свете! Марто не кори!
Говори Христе, само говори.
 
Од Твоје речи пустиња цвета,
Анђели слећу, демони беже,
Болест нестаје а смрт умире,
Злоба се стиди, љубав ликује.
О, Речи, вечна, што свет сотвори
Говори Христе, само говори.
 
Сви похвалише брата Исидора из Лука и његов хор од драгачевских девојака и момака, као и њиховог учитеља оца Алексу.
Тада духовник настави говорити:
– Брат Милија је добро рекао, да свако Божије чудо бива не само из милости него и да се вера код људи ојача. Према томе свако чудо је двојно. Не изгледа ли теби тако, брате Панде?
– Не знам, како мислиш?
– Да се објаснимо. Није ли за слепог човека мрак свуд унаоколо?
– Без сумње.
– А није ли код незнабошца и безверца мрак унутра у души његовој?
– Свакако. Онај је слеп јер не види свет, твар Божију, а овај је слеп јер гледајући твар не види Творца.
– Тако је. Постоји слепило телесно и слепило духовно.
– А кад се на слепцу догоди чудо, и он прогледа очима, оба мрака пред њим ишчезавају, и спољашњи и унутрашњи. На пример, за слепог Вартимеја каже се: „и одмах прогледа, и отиде путем за Исусом“ (Марко, 10, 52). Ово значи да слепи Вартимеј одједном доби два вида, телесни и духовни, или спољашњи и унутрашњи. Јер отићи за Исусом значи признати Исуса због чуда за Бога и усвојити Његово Јеванђеље о царству великих чудеса. Овоме слепцу су дакле одједном растерана два мрака: са очију и са душе; и два сунца су му засијала: оно на своду небесном и Сунце правде Господ Исус Христос. Које је прогледање времено, а које вечно, брате Панде?
– Прогледање очима телесним јесте времено, а гледање духовним видом прелази и у вечност. Телесни вид је само за овај свет, а духовни за оба света. Заиста, увиђам, да ово чудо на слепом Вартимеју јесте двојно чудо у један мах.
– Зар само то једно чудо над Јерихонским слепцем? А шта да кажемо за Марију Магдалину? Кад Исус изагна из ње седам злих духова, не оде ли и она за Исусом? Па и онај бесомучник из Гадаре, пошто га Исус ослободи од легион демона, не учини ли и он тако? „Он отиде и поче проповиједати у Десет Градова што му учини Исус; и сви се дивљаху“ (Марко, 5, 20). И многи други, безмало сви. Сви који добише од Христа дар телесни, добише самим тим и дар духовни, скупоценији и трајнији од дара телеснога.
– Како ти то сматраш, да је дар духовни скупоценији и трајнији? упита брат Исидор хоровођ који се у том тренутку беше приближио са својим певачима, да би и они што научили. Како ти то мислиш, оче Рафаило?
– То је и теби јасно, брате Исидоре, него желиш само потврду. Телесна вид, слух и говор, и уопште телесно здравље треба нам само дотле докле смо у овом телу и на земљи. Кад умремо, то нам више неће требати. Као гњурачима на дну морском што не треба оно тешко одело од гуме кад поново изиђу из воде. Међутим, унутарњи дар који смо примили од Христа као: познање истине, љубав, правда, милост, доброта, радост, визија оног небеског света где Он вечно царује са анђелима и праведницима као и сав остали духовни и морални бисер, остаје с нама и у нама на век века, и у овом и у оном свету, и не подлежи смрти нити припада гробу и прашини. Према томе, свако телесно чудо само је символ духовног чуда. Као све пролазно што је символ вечнога. Или ти, брате Исидоре, можда другојачије мислиш.
– Не, никако. Не смем ја о тим високим стварима ништа сам да мислим. Ја најмање себи верујем.
– За похвалу је твоја садашња и свагдашња скромност, брате Исидоре. Али иако се уздржаваш да говориш, свакако разумеш и осећаш, да свако спољно чудо скрива иза себе неко веће, духовно чудо, као лишће што скрива плод. Али и плода зар бива без лишћа? О, како је обилат плод једног јединог спољњег чуда! Кад један слепац чудом прогледа, многи слепи духом прогледају духом. И кад се јадан губав очисти од губе, спада греховна губа са многих грешника који виде очима то чудо. И кад се један згрчен усправи, многе душе, згрчене пожудом за земаљским благом, усправе се ка небесима. И кад полудели молитвом се исцели, многи који себе сматрају за паметне, постану заиста паметни. И кад један мртвац васкрсне, многе душе васкрсавају из гробне таме безбоштва и трулежи неморала. Не сведочи ли о овоме Свето писмо Божије, оче Јелисеје?
– Сведочи, те још како. Много пута се тамо вели, како видјевши чудо Христово „многи га вјероваше“.
– Није ли тако и са чудесима апостола?
– Исто тако. Видевши чудо над апостолима у дан Педесетнице, људи повероваше у Христа. И да не спомињем остала чудеса преко руку апостолских, којима одмах следоваше обраћање у веру многих, и Јевреја и незнабожаца.
-То нам исто сведочи сва историја Цркве Христове, то јест, породице Божије на земљи, кроз векове па до данас. Једно спољње чудо је као један трубни глас који је изазивао читаву унутарњу музику од гласова. Кад год је Дух Свети залепршао један зелен лист на дрвету људског живота, показали су се красни плодови истог листа.
– Ах, волим то да слушам! с уздахом рече монах Јелисеј.
– Због тих скривених, трајних и слатких плодова који прате човека у вечност, Господ Исус је и творио многа чудеса. Тако су чинили и Његови апостоли. Тако чини и Његова црква.
Сад поимам зашто ти називаш спољна чудеса символима.
Као што су све ствари у природи само символи праве, невидљиве стварности, тако су и сва спољна чудеса само символ оног главног, оног унутарњег чуда у оголелим, заслепљеним, закржљалим душама људским. Сва чудеса која је Господ Исус чинио на земљи имала су као главни циљ – веру у Њега. Јер са јаком вером у Њега све остало долази. Тако ли је, оче Јелисеје?
– Тако стоји написано.
– Гле, све слепе очи које је Исус додирнуо својим пречистим рукама и отворио, у смрти су се опет затвориле и под земљом иструлеле. Али прогледале слепе душе и данданас наслађују се гледањем у Његово божанско лице на небу и никад се неће више затворити. Васкрсло тело Лазарево поново је умрло, да у праху земном чека арханђелски трубни знак за устајање. Али васкрсле душе свих оних који бише очевици Лазаревог телесног васкрсења у Витанији, стоје и сада живе у подножју славе Христове на небесима. Тако и сви они многи и многи који, видевши чудеса Христова, добише нов вид за правилно гледање у оцену овог видљивог света, не као самовласног и стварног света, него само као символа света невидљивог, истински стварног и непролазног. И познаше даље право „наше живљење на небесима“ (Филип. 3, 20); и да „ми не гледамо на оно што се види него на оно што се не види. Јер је ово што се види за вријеме, а оно што се не види – вијечно“ (II Кор. 4, 18).
На то монах Јелисеј рече:
– То је речено тако да је тешко боље рећи. Али, зар није било случајева, и онда и сада, да спољашње чудо не произведе унутрашње чудо?
– Било је и бива. Јуда Искариотски видео је васкрсење Лазара из гроба, па ипак је душа његова остала мртва. И од оних десет прокажених, које Господ својом речју исцели, само један се исцели и споља и изнутра, док остали девет одоше здрави телом али прокажени душом, без вере и благодарности своме добротвору.
– Ја знам један скорашњи случај који то потврђује у наше дане, проговори брат Бошко. У једног безверног господина полуди ћерка, и на наваљивање родбине мајка одведе сумануту ћерку у Свети Наум на молитву. Ћерка оздрави, али отац остаде безверан као што је и био.
– Тако по некад бива и данас, а бивало је и у време апостола и самога Христа. Старешине јеврејске иако видеше чудеса, не повероваше Христу. Но има још једна врста чудеса, која је вама свакако позната.
Сви са упитном пажњом погледаше у говорника.
– Бивало је и бива, да неки људи и не видевши очима чудо поверују у Господа Исуса Христа. Само чују или прочитају речи науке Христове и поверују. И душа се њихова преокрене и преобрази од неверовања на веру. То се догодило и са светим Антонијем Великим. Чујући једанпут свештеника где чита речи Христове: „Ко хоће да иде за мном, нека остави све и пође за мном“. Антонију сва душа затрепери и он одмах напусти свет и оде у пустињу. Доцније Бог му је показао, и преко њега учинио многа чудеса.
– Тако се нешто и са мном грешним догодило, живо рече брат Божо. Ја сам то често причао. И ова браћа знаће то. Ја сам био безверац, кад су ме Аустријанци заробили и одвели у Нежидер. Ту сам први пут почео читати Јеванђеље, и то само два листића издвојена и бачена. Ветар их нанесе пред моје ноге. А то не беше од ветра него од Бога који жели спасење свима грешницима. Прочитавши та два листића и научивши их напамет, моје се срце разгорело од љубави према Господу.
– То је добар пример из твог личног искуства. Али има још тајанственијих путева Божијих. Наиме, по неки пут Бог обраћа безверног или равнодушног човека у веру ни кроз виђење спољњег чуда, ни кроз слушање и читање Свете Науке, него само кроз дејство на мисли и срце човеково. Све су то унутарња чудеса непроузрокована ничим што око види. „Благо онима који не видјеше, а вјероваше“ (Јов. 20, 29). Али, може се рећи тешко и претешко онима који очима видјеше па ипак не повероваше. Њихов отац није отац светлости него таме.
Онда отац Рафаило устаде и рече:
– Сада је близу поноћ, и ја треба да идем да се спремам за сутрашњу литургију. Сутра је други дан Свете Тројице. И ђакон ће поћи са мном. А ви други можете продужити разговор. Јер о божанским предметима разговору краја нема. Лака вам ноћ!
– Хвала, и благослови оче.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге“Диван“ – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *