ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 19.
ПЛАЧ НА САМРТНОЈ ПОСТЕЉИ
 
Драги др Арсовићу,
Отац Јован Рапајић писао ми је о богомољачком сабору у манастиру Благовештењу, и шта је тамо решено. Па пошто ми је наговестио да ће он ићи на поклоњење у Свету Гору и препоручио ми да место њему Вама пишем, то ја ево тако и чиним.
Разумео сам ваша решења и примио као оправдана. Највише ме радује изражена жеља ваша да нас двојица опет посетимо ваш народни сабор идућег пролећа. Али, авај, нећемо моћи нас двојица, него, ако Бог хоће, само један од нас двојице. Јер ваш познаник и мој пријатељ пречасни Карингтон отишао је Богу на истину. Могу да вам опишем његове последње часове и чудну промену пред смрт.
Кад сам пришао његовој постељи и питао га за здравље, он ми не одговори ништа него руком показа на писма и рукописе из Србије.
– Ту, ту погледај шта сам све примио! Колика ревност за Христа! Ја се просто стидим себе. И наш Весли био је велики ревнитељ, и проповедао је и певао о чудесима Христовим слично оним простим сељацима српским. Али ја то нисам осетио читајући његове књиге. То сам први пут осетио у Дивостину, заједно с тобом. Најпре ми се оно учинило смешно и сујеверно, потом страшно и озбиљно, напослетку истинито али неразумљиво. Џоне мој, ја умирем… Бесповратно одлазим са стидом и кајањем. Јер нисам проповедао Христа апостолског него Христа „модернизованог“ и „хуманизираног“. Другим речима: не Христа „Божију силу и Божију мудрост“ него Христа стешњеног у оквир људске силе коју је Павле назвао слабошћу, и људске мудрости коју је Павле назвао лудошћу. Нити сам проповедао Цркву као чудесну и чудотворну породицу Божију него, како ми добро рече неко у Дивостину, као једно хумано друштво слично Црвеном Крсту. Заиста овакав проповедник није Христу потребан. Зато ме Бог и узима да не мучим више његове верне, уколико их има још код нас. Ту се самртник тешко закашља.
– Ах, мој Џоне, кад бих се ја поново родио, желео бих поново бити енглески свештеник, али друкчији него што сам био. Не бих се клањао у Јерусалиму Богу Свевишњему, а у Ветиљу златном телету, него бих био бескомпромисни слуга Христов и само Христов. И све би сматрао за трице само Христа да добијем и Христу да угодим. Или зар не видиш ти, Џоне, шта ми на овом острву чинимо? Али опрости, ти си то видео пре мене. Видео си, да верску истину – а то и јесте једина истина у свету – треба тражити код малих људи и малих народа. Кад смо и ми били мали и сиромашни рибари британских острва, ми смо држали верску истину са жаром рибара галилејских. Кад смо се пак раширили и разбогатили, верска хришћанска фирма постала нам је неудобна и као искључива. Ја сада тек видим, да је искључивост главна одлика истине.
Ту се самртник опет закашља и напорно дисаше.
– Овај… шта сам хтео рећи? Нисмо ми као нација пропали, Џоне. Не, то ја не мислим. Само смо се збунили и духовно разбили. Збунила нас је мешавина и сваштарија под широким империјалним плаштом. Ова, по наше душе фатална империја којој нико није обећао вечно царовање, заградила нам је улазак у царство Божије. С нама се заиста дешава оно што пише у Матејевом јеванђељу (16, 26). Ја сад увиђам, али доцкан, да су и данас као и у почетку мали – велики, сиромашни – богати и неуки – мудри.
У том се мој пријатељ закашља и млаз крви проли му се из уста.
– Молим те, рекох, не говори, шкоди ти. Твоје речи су бисер за мене, али шкоди ти, утишај се.
Он мало поћута па продужи:
– Морам… Џоне, да говорим. Ово је мој тестамент теби – и моме народу. Гле, и поред многобројних фарисеја и садукеја има у овој земљи пуно народа који верује у чудо и доживљује чудо. Али ко јавља ова чудеса Божија нашем народу? Ко пита народ о чудесима Божијим? Питају га о политици, а не о чудесима. А Бог чини чудеса у Енглеској, иако не у оноликој мери и броју као у време праотаца наших, који имадоше апостолску веру и мученичку ревност. Кам да се код нас чује народ у томе! Сваке године могла би се написати по једна књига о чудесним народним доживљајима. Жалосно је што се народ не пита о небесним стварима него о земаљским. Али оно што народ сматра небесним, наши масонски „просветитељи“ и „прогресисти“ сматрају сујеверјем. Ако је народ сујеверан у свему, како може бити паметан у политици? А они апелују на народ само кад је политика у питању. У једном писму оним српским простацима ти си добро рекао, да ми опијени нашом империјалном гордошћу можемо се вратити само праоцима нашим, а не њиховим, нашој светој вери, а не њиховој, што је уствари једно и исто – било… било, мој Џоне. Али ко ће нас повратити? Свакако не наши безверни садукеји као Јум и Бентхам и Џон Стјуарт Мил и Дарвин и Спенсер, него наш прости и ћутљиви народ, они чија имена нису написана у новинама него у Књизи Живота. Хајка против Христа увек је долазила од политичких и књижевних врхова друштвених, од оних који су у овом свету први, а у оном ко зна где ће се уврстити. Тако је то, мој Џоне, ето кроз два миленијума, а „кад је са врхова хајка на Христа, онда се увређени Христос повлачи у доње слојеве, међу ћутљиве сиромахе, рибаре, занатлије, и од њих прави пријатеље. То се и данас понавља код нас. И ми треба само да охрабримо наше рибаре и занатлије, да не шапћу више него да вичу о чудесима која Христос чини међу њима. Ето… у томе је спас… у томе… Џоне, прости…и поздрави…Дивостин…сељаке…богомољце…Србију…тамо сам…с њима…
У поноћи издахнуо је.
Ето тако је завршио своју земаљску трку мој – а могу рећи – и ваш богомољачки пријатељ. Уколико се не противи вашим црквеним правилима молио бих пречасног игумана Мину да му у Дивостину одржи помен.
Ако ваше Поклоничко Друштво, које је поникло из Богомољачког Покрета, буде уредило путовање на хаџилук у Јерусалим, молим вас, јавите ми, да бих се и ја могао придружити.
Желећи Вам, драги Докторе, свако добро од Бога, поздрављам срдачно и све Ваше сараднике и чланове, и остајем
 
Увек одани Ваш у Господу
Џон Патерсон

Кључне речи:

Један коментар

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге“Диван“ – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *