DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 1.
SABOR U DIVOSTINU
 
Hiljadu devetsto trideset i neke Božje godine održan je sabor Bogomoljačkog pokreta u manastiru Divostinu više Kragujevca. Posle bogosluženja u crkvi Episkop je blagoslovio prisutni narod i seo. I drugi su posedali, ali velika većina ostala je stojeći kao u crkvi.
Otac Jovan Rapajić, urednik bogomoljačkog časopisa u Kragujevcu i naš znameniti duhovnik otvorio je sabor ovim rečima:
-Braćo i sestre, mislim da se i anđelska nebesa danas raduju tako velikom broju vas sabranih ovde u Divostinu, u ovom divnom „Devojačkom stanu“. Naš Bogomoljački pokret jeste na prvom mestu pokajnički pokret. I mi smo se svi sabrali ovde kao pokajnici. Pa kad je, po rečima Spasitelja, velika radost na nebu zbog jednog pokajanog grešnika, koliko li je tek zbog tolikih stotina pokajnika! Leptir se raduje livadi punoj cveća; pčela se raduje voćnjaku punom cveta; majka se raduje kući punoj dece. A Bog se raduje mnogom narodu svome. I mi se radujemo Bogu. Naša nauka nije neka sopstvena naša nauka, nego ono što je Jevanđeljem objavljeno svetu. Mi svojim duhovnim preživljajima samo potvđujemo tu nauku. Na grešnika prvo nailazi strah od Boga; od toga straha dolazi pokajanje; pokajanju sledi nada u milost Božiju, a nadi sleduje ljubav koja se pokazuje u čestoj molitvi i dobrim delima. Sve ovo vi ste preživeli ili preživljujete. I sami se bunite protiv staroga čoveka u sebi i radujete se novom. Bunite se, velim, i dižete ustanak protiv greha u sebi i u društvu. Zbog toga je ovaj naš Pokret nazvan Duhovnim ustankom. Kao što je srpsko roblje diglo ustanak protiv Agarjana, tako i mi, s Božjom pomoći, pokrećemo ovaj Duhovni ustanak protiv greha, koji truju, umrtvljuju i pojedince i narod.
Sloboda prinadleži čoveku kao hleb i disanje. Ali, ako se čovek ili narod oslobodi samo od spoljašnjih tirana a ostane pod tiranijom svojih sopstvenih grehova, time nije učinio mnogo. Kao kad bi oterao tuđu stoku iz svog žita a pustio svoju da mu pojede hranu i ostavi ga gladnog. To je nerazum protiv koga mi ustajemo. I to je smisao našeg pravoslavnog Bogomoljačkog pokreta ili, kako je rečeno Duhovnog ustanka, u srpskom narodu. Sa ovim ja otvaram današnji naš sabor, i dobrodošlicom pozdravljam sve prisutne, a na prvom mestu preosvećenog Vladiku, sveštenstvo, goste iz daljine i blizine, kao i sve vas delegate naših bratstava iz cele države, i ostale članove naše.
Potom otac Jovan umoli brata Božu Čeperkovića da kaže reč:
Brat Boža: Donosim vam pozdrave od našeg bratstva u Vrnjcima. Naše bratstvo jača iz nedelje u nedelju, – slava Bogu. I narod što iz raznih krajeva dolazi u banju, rado se pridružuje nama posle službe Božje i sluša verske pouke i duhovne pesme u crkvenoj porti. Neki od slušalaca iz daljine u oduševljenju zariču se, da će i u svome mestu osnovati bogomoljačko bratstvo. Drugi opet pozivaju naše misionare da ih posete i duhovno ukrepe. I blagodat Božja javlja se među nama u sili. Kao što veli apostol Pavle: „Vjera vaša nek ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božjoj“ (I Kor. 2,5). – A šta je sila Božja nego čudesa Božja, koja se javljaju i unutra i spolja. Tamo gde ne stiže ruka čovečija, dostiže ruka Božja. I što čovek ne može Bog može. Jer je pisano u Svedočanstvu istine: „Sve je moguće Bogu“. Ispričaću vam jedan od mnogih čudesnih događaja kod nas. Jedan naš sused ležao je uzet u postelji pet godina nepomično. Mnoge lekarije nisu mu pomogle. Upitaju ga naša braća, da li bi on dozvolio jedan skup bogomoljaca u njegovoj kući? On dozvoli. Došlo nas je oko trideset. Čitali smo, pevali i propovedali. Bolesnik je najpre pažljivo slušao a potom plakao. I on se počeo iskreno moliti Bogu. Ozdravio je potpuno, i evo ga danas među nama. Došao je sa mnom Prozovite ga neka sam on posvedoči.
Pristupa jedan plavokosi mladić koji prostim rečima potvrdi sve ono što je brat Boža o njemu rekao.
– Treba li veći dokaz naše vere i našeg pokreta? A mi moramo imati nešto stalno i stabilno. Šta je to? To je sveta crkva pravoslavna. Mi nju imamo, ili bolje rečeno ona nas ima. Nikud, braćo mimo nje i na suprot njoj. Ona je izvor vere žive, a vera živa opet izvor svih čudesa u naše vreme kao i u stara vremena. Nego samo s njom i sa njenim blagoslovom. Da nas ne prevare razne propagande vukova u ovčijoj koži. Oprostite meni grešnom.
Brat Branko Simeunović: Braćo moja, i kod nas u Bosni pokazao je Gospod mnoga čudesa u našem pokretu, da se teško dovoljno nadiviti sili i milosti njegovoj. Na našem prošlogodišnjem saboru u manastiru Tavni dovedena beše jedna nema devojčica. Duhovnik je pozvao pobožne ljude i žene iz naših bratstava da kleče i mole se Bogu dokle on bude čitao molitvu pred oltarom. Pred veče nasta neki veliki žagor u narodu: „Progovori, progovori!“ vikao je narod – Kad ne bi bilo ovakvih događaja, vera bi naša usahnula kao trava bez kiše. Ali ovakva su događanja česta kao proletnja kiša od Boga.
Brat Živan Anočić iz Šopića: Prost sam ja čovek i neznatan. Nemam ništa ni u sebi ni na sebi, čime bih se mogao pohvaliti sem milosti Gospoda Isusa Hrista, postradalog nas radi i vaskrslog. Njegova milost pokrenula me je na pokajanje. A to je bilo ovako: Jednoga dana kad su zvona zazvonila, vidim ja mnogi narod ode u crkvu. Meni odjednom dođe misao: Ko je lud, ja koji nikad ne idem u crkvu ili onaj brojni narod što svake nedelje ide u crkvu? Neko od nas mora da je lud. Nekoliko nedelja ta mi misao nije izlazila iz glave. I svake nedelje ja sam iz skrivenog mesta posmatrao narod kako ide u Crkvu pitajući se: Ko je lud? Moje srce u to vreme bilo je hladno prema veri kao led, i tvrdo prema ljubavi Božijoj kao stena. Jedne večeri čujem ja kako jedna žena viče na nekoga: Jesi li ti kršten čovek? Slušao sam ja tu reč i ranije, ali nisam je osećao. Sada tek ta reč pade na me kao grom. Jesam li ja kršten čovek? – počnem pitati sebe. Naravno da sam kršten, ali svoje krštenje ja sam sasvim pretrpao mojim gresima, tako da sam postao kao nekršten. Te noći čujem ja nečiji glas koji me stalno pita: Jesi li ti kršten čovek? Neću vam duljiti kako me to mučilo dugo i dugo. Onda mi dođe misao da sednem i ispišem sve moje grehove od detinjstva. Povazdan sam radeći premišljao o svojoj prošlosti i šta sam sve zgrešio, a u veče sam zapisivao u knjižicu. Kada sam svu knjižicu ispisao, ne smednem se ispovediti od stida pred našim parohom protom Haritonom, nego odem čak u Mačvu kod popa Tufegdžića, koji je bio hadžija i naklonjen bogomoljcima. Predam njemu knjižicu mojih grehova. On mi očita molitvu i mnogo pouči. I ja se vratim u Šopić lak kao da sam zbacio sa sebe vreću kamenja, i tako radostan da sam plakao od radosti. Od toga dana ja brojim godine moga života. Do tada ja sam bio mrtav, a od tada sam živ. To je, braćo moja, najveće čudo Božje koje sam ja do sada čuo i saznao. Prema tome, ne vredi nam ni samo krštenje bez pokajanja. A kad dođe čoveku pokajanje, dođe mu i želja da izvršuje sve što crkva propisuje. Tako je bilo sa mnom. I od moga pokajanja, čim zvono zazvoni, ja sam s narodom redovno hodio u crkvu. I često sam sebi govorio: nije narod lud nego sam ja bio lud. Jer neverovanje je ludilo, prema Svetom pismu.
Otac Aleksa Todorović: Vaše Preosveštenstvo, oci i braćo. Kod nas nije svetovni običaj da se jedna skupština ispunjava i završava samo govorima. Kod nas se na skupovima i saborima reči smenjuju pesmama a pesme molitvama. Po učenju Božjeg apostola: „Reč Hristova treba bogato da se useli u vas“, a to ne biva bez duhovnih pesama, radi čega mi se učimo i savetujemo i utvrđujemo „sa psalmima i pojanjem i pjesmama duhovnim, u blagodati pjevajući u srcima svojim Gospodu“ (Kol. 3,16). Zato ja bih molio brata Božu, kao odličnog pojca, koji je i crkveni pojac u Vrnjcima, da počne jednu od naših bogomoljačkih pesama, a mi svi da mu sledujemo.
Svi ustaju, brat Boža otpočinje a sav zbor peva:
 
Pomozi nam, višnji Bože,
Bez tebe se ništ’ ne može:
Ni orati, ni kopati,
Ni za pravdu vojevati.
 
Pomozi nam, višnji Bože,
Bez tebe se ništ’ ne može:
Ni roditi, ni umreti,
Niti bolest preboleti.
 
Pomozi nam, višnji Bože,
Bez tebe se ništ’ ne može:
Ni grešniku pokajati,
Ni sa bratom zapevati.
 
Pomozi nam višnji Bože,
Bez tebe se ništ ne može
A s tobom se sve postiže
I u večni život stiže.
 
Za vreme dok smo mi pevali zaustaviše se kola pred kapijom Divostina, i k nama se uputiše tri nepoznata čoveka. Pristupiše episkopu i predstaviše se. Najpre se predstavi jedan od njih, – koji je govorio srpski, – kao neki viši činovnik iz Beograda, pa onda on predstavi drugu dvojicu koji behu Englezi. Jedan od njih zvao se Paterson, književnik i novinar iz Škotske, a drugi Karington, pastor iz Velsa. Kad mi završismo pesmu, ustade Karington pa nam reče.
– Nismo došli među vas slučajno, nego baš namerno. Čuli smo za hrišćanski Bogomoljački pokret među Srbima, pa smo želeli da ga upoznamo. Za nas dvojicu ovo je srećna prilika da se nađemo baš na vašem godišnjem saboru. Ako nas primite mi ćemo vam biti blagodarni, – ako li nas ne primite, mi ćemo se bez zlovolje udaljiti.
– Primamo, primamo! začu se iz mnogih grla.
I naš rad se nastavi.
Brat Stevan Tolić, učitelj iz Vukovara: Donosim vam pozdrav iz Dalja od našeg bratstva. Naše bratstvo stalno se umnožava Pod silnim utiscima naših julskih molitvenih skupova na Vodici mnogi se vraćaju veri i upisuju za članove. Sreo sam se ove godine na Vodici sa jednim prijateljem intelektualcem, koji je mene kao učitelja ranije ismevao zbog „ludovanja sa prostačkom masom“. Pre dve godine na Vodici on je slušao mnoge besede i ispovesti. Naročito ga je dirnula reč brata Mise iz Kragujevca, koji je opominjao da svak treba da se opominje svoje smrti, da bi ispravio svoj život. Jer, veli u Svetom Pismu stoji: „Seti se dana smrtnoga, i nećeš nikada zgrešiti“. Uzbuđen i potresen on mi potom reče: „Mnogo sam puta ja stajao nad mrtvacima, i osećao sam se kao da stojim nad mrtvim kladama. Međutim, sad mi svi oni mrtvi stoje pred očima i gledajući njih kao da u njima gledam sebe mrtvoga“. – Ovog lega video sam ga opet. Sasvim drugi čovek: bez ranije gordosti i osionosti, krotak, smeran i mio. Veli: „Po krštenici ja sam star 35 godina, ali ustvari, star sam samo dve godine, od moga novog rođenja. Ja sam čovek školovan, mogu reći i vrlo načitan. I cenim školovane ljude. Ali mi još zvuče u ušima reči jedne majke: „Ja im dadoh anđela i oni mi vratiše đavola; t.j. od pobožna deteta napraviše bezbožnika“.
Brat Tanasije Nastić iz Sarajeva između ostaloga reče: Kažu za kamilu, koju inače zovu pustinjska lađa, da kad se u nekoj oazi dobro napije vode, može da izdrži po sedam dana bez vode. Slično je to i sa mnom. I ja zagasim svoju duhovnu žeđ jednom u godini na ovakvim našim godišnjim saborima, pa dobro zapojen duhovno osećam se kroz celu godinu sit, bodar i zadovoljan. Ja sam živeo dugo u Americi, i posećivao sam neke protestantske skupove u pokretu zvanom „revajval“, ali nisam ni iz daleka osetio duh bratoljublja i nežnosti koju osećam ovde. Znajte, da samo Pravoslavlje nosi ovaj čarobni duh bratoljublja, koji duh ja osećam i ovde svim bićem svojim kao i na svima našim godišnjim saborima.
Brat Aleksa Ristić iz Tuzle reče; da pevanje duhovnih pesama najviše utiče na narod. To je postalo tako popularno u Istočnoj Bosni da se često čuju i muslimani kako pevaju naše duhovne pesme po kućama i njivama. Nije uzalud Apostol Pavle preporučivao hrišćanima da na svojim skupovima pevaju duhovne pesme i psalme. Velika je sila u pesmi. Jer duhovne pesme ublažuju i sjedinjuju ljude. Na svetovnim zborovima samo se govori i kritikuje a ne peva. I ako se peva, peva se ljudima a ne Bogu. Potrebno je da imamo što više duhovnih pesmarica.
Brat Petar Kozlić iz Šašinaca reče, kako su fruškogorski manastiri središte ovog duhovnog Bogomoljačkog Pokreta za sav Srem. Oko Ravanice mi okolni sabiramo se kao deca oko majke. O našim vidovdanskim saborima vode se razgovori po Sremu cele godine. I ti sabori bivaju iz godine u godinu sve veći i veličanstveniji. Naša braća i sestre pevaju na tim saborima dan i noć. Da, i po celu noć! I to je čudo za narod, ranije neviđeno. Dobro reče brat Aleksa, duhovna pesma je naše moćno sredstvo. Pesma privlači, uči i oduševljava narod. I kako saznajem svuda su manastiri prave žiže našeg pokreta. Oni su kroz to dobili nov smisao i nov zadatak. I postali su veoma mili narodu. Ravanički iguman o. Makarije zahvalio je bogomoljcima i javno rekao: „Ranije se o Vidovdanu ovde smejalo, pilo, igralo i veselilo, i od toga niko nije imao vajde. Vi ste uneli suze u ovo svetkovanje, kojim se ono osvećuje. I od kad su došle suze pokajničke, počela su se javljati i mnoga čudesa od molitava nad ćivotom svetoga Kneza Lazara“. Zato, braćo, treba da poštujemo naše svete manastire i da se što češće u njima sastajemo. Kroz manastire srpski narod je utvrđen i održan u veri pravoslavnoj. A Hilendar je početno i neugasivo žarište duhovne prosvete za Srbe.
O. Jovan Rapajić: Ja potkrepljujem mišljenje brata Petra, odnosno manastira. Sama duša narodna teži ka manastirima. Ma gde da objavimo naše sabore izvan manastira, oni su ili slabo posećeni ili prođu bez velikog zamaha i nadahnuća. Kao da nas duše naših svetih predaka, osnivača manastira, privlače ka ovim svetilištima. Setite se samo naših sjajnih sabora u Studenici, Tavni, Sestroljinu, Žiči, Feneku, Bogovađi, Svetom Romanu i Svetoj Petki. Kakva duhovna sila i kakva sabornost! Zato mislim da bi i u buduće trebalo da držimo naše godišnje sabore u manastirima.
Svi viču: Tako je! Hoćemo! Bez našeg Pokreta, naši bi manastiri opusteli.
O. Jovan Rapajić: A sad bih ja molio brata Petra da ispriča onaj čudesni slučaj, koji je on nama nekolicini pričao u Kragujevcu, Brate Petre, ja znam da te tvoja skromnost uzdržava od toga, ali opšta korist zahteva to od tebe.
Brat Petar Kozlić: Svakome bih ja to otkazao, ali ko može otkazati ma šta našem velikom duhovniku, trubi pravoslavnoj, ocu Jovanu? Slučaj na koji on misli jeste sledeći: „Imao sam ja u Vrdniku jednog bliskog druga iz detinjstva. Videvši mene među bogomoljcima i slušajući moje reči, on mi je često s prezirom govorio: „Ta šta je s tobom, Pero? Kuda ideš sa ovom sujevernom i nepismenom ruljom? Zar je to tvoje društvo? Ta nauka je dokazala da nema ništa posle smrti. Sve se svršava između kolevke i groba. To je nauka dokazala“. Na to sam mu ja odgovorio: Hristos je veći od nauke. Njegova nauka jeste nauka nad naukama. Da su tvoji naučnici meni dokazivali da postoji život posle smrti, ja bih veoma sumnjao. Ali nam je Hristos dokazao i pokazao, da takav život postoji i da ćemo se svi mi morati jednoga dana javiti na Strašnom sudu Božjem da odgovaramo za svoja dela. I zato ja ne sumnjam. – Na to je moj drug jarosno vikao: „Ta nemoj biti lud. Idi na groblje i viči, hoće li ti se ko od mrtvih odazvati?“ A ja sam mu na to: Meni nije nužno da vičem mrtve i da ih pitam ono što ja posigurno znam od moga Spasitelja. Šta se najzad dogodilo? On je iznenada umro. Posle nekoliko dana on se poče meni javljati. I bez pozivanja jedan mrtvi je progovorio iz onoga sveta. I to je bio on. Govorio mi je: Pero, moj Pero, ti si bio u pravu. Ja sam bio lud a ne ti. Oprosti što sam te vređao. Postoji zaista duhovni svet u koji ja nisam verovao. Ali duhovni svet je dvojak. Ja sam u onom tamnom i žalosnom gde je griža savesti i škrgut zuba. Moli se Hristu za mene. Moli se, moli se, molim ti se. I uzmi trubu i putuj po celom narodu srpskom, pa trubi i pozivaj na pokajanje sve one bedne ludake kakav sam ja bio. Govori naučnicima neka gledaju svoju zoologiju i mineralogiju a da se ne upliću u duhovne stvari koje ne znaju. Postoje naučnici za duhovne stvari, a to su hrišćanski sveštenici“.
Jedan brat od Smederevske Palanke poče se žaliti na mesnog sveštenika što zabranjuje bratske sastanke noću.
Brat Petar Starčević mu odgovori, da je sveštenik bio u pravu. Jer ti sastanci su spiritistički. Bogomoljački pokret odbacuje spiritizam kao đavolsko kušanje. I stari proroci su osuđivali spiritizam kao što smo to saznali od naših sveštenika na saboru u manastiru Petkovici. I crkva pravoslavna neće za to ni da čuje. Moj sveštenik je u crkvi objavio narodu da neće pričestiti ni jednog spiritistu.
Oko toga otpoče se mali žagor na onom kraju gde beše onaj brat od Palanke.
Otac Misail predloži da se otpeva jedna pesma, a otac Aleksa otpoče svojim simpatičnim jelejnim glasom i svi prihvatiše onu divnu pesmu koja je došla iz duše narodne, a sastavljač joj se ne zna:
 
Ne greši, brate, Hristos umre za te.
Svake noći, svaki dan
Budi oprezan!
Dani se krate I broje na sate.
Svake noći, svaki dan
Budi oprezan!
Pred Bogom stoje Sve misli tvoje.
Svake noći, svaki dan
Budi oprezan!
Anđeli paze Na tvoje staze.
Svake noći, svaki dan,
Budi oprezan!
Beleže dela Crna i bela.
Svake noći svaki dan,
Budi oprezan!
Činite dela Sveta i bela,
Svake noći, svaki dan,
Budi oprezan?
Za sve se sudi, Strepite, ljudi.
Svake noći, svaki dan,
Budi oprezan!
Jer će vam, ljudi, Gospod da sudi.
Svake noći, svaki dan,
Budi oprezan!
 
Sa ovim je završena prva sednica našeg sabora u Divostinu.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *