DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 18.
NA SABORU U BLAGOVEŠTENJU
 
Posle velikih sabora u Tavni, Petkovici, Feneku, Kovilju, Sestroljinu, Osečini i drugim mestima, dođe opet red na manastir Blagoveštenje pod Kablar planinom.
I ovaj naš sabor, kao i raniji, bio je pravo duhovno veselje za sve učesnike i posetioce.
Bila je to blaga i tiha jesen. Zbog toga banja pod manastirom prepuni se seljačkim svetom. I sav taj svet pridruži se ljubopitno našim bogomoljcima gore u manastiru. U toj molitvenoj sredini i nečlanovi bratstva brzo su se snašli, i počeli i sami uzimati učešće u molitvama, razgovorima i pesmama. Jer sve to što su tamo čuli i videli odgovaralo je njihovim najdubljim osećajima i mislima. Ono što kod tog naroda zbog svakodnevnih briga i poslova nije moglo doći do jasnog izraza, ovde se glasno javljalo i izražavalo u rečima, pesmama i suzama.
Da, i suzama. Jedna starica Užičanka, nagnuta prema bratu Isidoru iz Luka, slušala je njegov hor otvorenih usta i ušiju, a suze su joj tekle niz obraze.
– Ne plači, nano, govoraše joj devojka kraj nje. Smejaće ti se ljudi.
– Neka se smeju, dijete; zar ja marim? Meni su ove suze slađe nego njima smej, kćeri moja.
A kad hor prestade pevati, starica uhvati brata Isidora za ruku pa je poče ljubiti govoreći:
– E sinko, hvala ti, i svima vama, kćeri zlatne. I neka vas Bog poživi. Nikad se nisam slađe isplakala nego danas.
Čuvši ovo jedan starac od Raške, utirući i sam suze reći će:
– Vala, sestro, znaj, da ako nas ne rasplače naša vera, rasplakaće nas batina. I to sav narod. Ove suze su nam slatke, ali one će biti gorke.
Na ovom saboru, kao i ranše u Divostinu, naročitu je pažnju na sebe obratio i ljubav stekao mladi bitoljski đakon Pande. On je služio svetu liturgiju sa više sveštenika, a posle je izazvan od naroda više puta da govori. Ovako je on govorio:
– Bratstvo svetog Dimitrija u Bitolju opet nije našlo, na žalost, boljeg od mene da pošalje ni na ovaj sabor. A nije da ih nema boljih; no svi su oni gledali na ovaj podalek put kao na službu, a ja kao na počast. I sad vidim, kako je velika počast naći se među vama, poštovana braćo i sestre iz Šumadije, Vojvodine, Bosne i oda svih strana Srpstva. Naći se među vama, moliti se Bogu i pojati slavu Božju sa vama i to na ovom čarobnom mestu, u ovoj srpskoj Svetoj Gori, mnogovekovnoj tvrđavi Pravoslavlja! Zaista, imaću šta pričati našima u Bitolju i po svoj Južnoj Srbiji. Više ću poneti nego što sam doneo. Doneo sam pozdrav i poštovanje, a poneću mudrost, dobrotu i ljubav. Došao sam da vam posvedočim, da je vaša vera naša vera, vaša vizija nebeska naša vizija, vaša majka crkva naša majka crkva. To je naša lađa spasenja. Kao što je nekada Nojeva lađa spasla Noja i njegovu porodicu, tako je naša pravoslavna crkva spasla pravoslavni narod u Makedoniji od petvekovnog azijskog potopa. Svakako će i ovde biti govora o čudesima koja Bog čini našem narodu radi pokajanja. Ja mislim, da ovo što vam rekoh najveće je Božje čudo na Balkanu za minulih pet vekova. Drveni pravoslavni krst u dvoboju sa sabljom dimiskijom odneo je pobedu. Duhovna sila pobedila je fizičku silu. To veliko čudo Božije predstavlja glavnu boju na ćilimu naše istorije koja se vekovima tkaje…“
U drugom svom govoru đakon Pande je ispričao i nekoliko čudesa iz naših dana, kao što su: iscelenje bolnih, otkriće po snu davno porušenih i zatrpanih crkava, teške kazne nad zlotvorima i bogohulnicima, i tako redom.
„… No pravo čudo uvek dolazi od Boga, rekao je Pande. Ali čudotvorstvo ne znači obavezu za hrišćane. Bez vere i ljubavi niko se neće spasti čudotvorstvom. Iznad svega Bog traži od nas ljubav, upravo odgovor na njegovu beskrajnu ljubav. Jer ljubav je oganj, a čudesa su kao drva koja taj oganj održavaju i većma razbuktavaju. Oni koji su videli čudo ispunili su svoja srca ljubavlju prema svome Tvorcu i Ocu.“
Onda nam je hor iz Čačka otpevao pesmu o ljubavi koja glasi:
 
PESMA LJUBAVI
 
Da drug druga ljubimo
Hristos zapoveda,
Bog ljubavi kroz ljubav
Sva stvorenja gleda.
 
Ko što sunce sve tvari
S neba obasjava,
Tako i Bog ljubavlju
Sav svet oživljava.
 
Da drug druga ljubimo,
To je zakon carski,
To je radost i sreća,
To je život rajski.
 
Ljubav sveta nebesna,
Ljubav bestelesna,
To je ljubav Hristova
Večno mlada, nova.
 
Da se duhom ljubimo,
To je zakon carski,
To je radost i sreća,
To je život rajski.
 
Pomogla mu krsna slava: Ustade jedan brat od Kruševca pa ispriča ovaj događaj: „Ja nisam u vašem pokretu, i danas prvi put sam na ovakvom molitvenom saboru. Kad govorite o Božjim čudesima, ja ću vam ispričati nešto što se meni dogodilo, i što do sad nisam pričao narodu. Jer moja pokojna baba učila me je, da treba da krijem od sveta ono što mi Bog učini, jer veli da Bog neće da to drugi znaju. – Ele, saslušajte moju povest. Kad sam bio u ratu na Dobrom Polju, nestade mi iznenadno moga rođenog brata Stanoja. Od početka ratovanja nas dvojica bili smo u istoj četi, i svuda zajedno u svima borbama i patnjama. I sad, nestade mi brata, kao da ga neko ukrade. A mi smo se voleli kako se teško može opisati. Nikad i nikud jedan bez drugoga. I moj život bez brata, kao bez pluća. Ne mogu da dišem od muke. Misleći da je on svakako poginuo i ja sam omrznuo život i poželeo smrt. Bilo je to na mesec dana pred Đurđevdan. A to je naša Krsna slava. Približuje se naša slava, ali ja mislim kako ću slaviti i, ovaj, zašto ću ja slaviti svetoga Đorđa bez moga brata. Ali, iako sam se osećao prazan i ogorčen, ja sam se stalno molio svetom Đorđu i spremao se da ga proslavim. Uoči samog dana slave u zoru, graknuše dve tri puške iz našeg okola. Potom uzbuna. Onda glas ispred nas: Ne pucajte, naši smo! Pitamo se mi, ko to može biti. Da nije neprijateljska prevara? Kad najednom – koga vidim pred sobom? Moga brata Stanoja. Bio zarobljen, pa nekako uspeo sa dva druga da izbegne i dopuže se do našeg rova. O, sveti Đorđe, slava ti i hvala! Tako opet zajedno proslavismo našu Krsnu slavu. Taj dan bio je najveseliji u mom životu. Jer sam i svoga brata video živa i svetog Đorđa osetio živa“.
Sveštenici otpevaše tropar svetom Đorđu.
Posle toga izađe na red da se čuju izveštaji ona četiri saveta što behu izabrana u Divostinu.
Otac Jovan Rapajić objasni, da su prva dva izveštaja već poslata onoj gospodi u Englesku, i da su stigla pisma njihova. On pročita pisma svoja njima i njihova njemu. Svi odobriše.
Braća iz trećeg saveta koja su određena da ispišu čudesa Hristovih svetitelja od apostolskog vremena do danas, izjaviše da su oni uspeli da ispišu samo jedan majušni deo svetiteljskih čudesa.
Braća iz četvrtog saveta izjaviše, da su oni određeni da saberu sva poznata čudesa u naše vreme. Oni su, vele, učinili nešto, ali nemoguće je učiniti mnogo a brzo, jer materijal je vrlo veliki i sve se više umnožava iz godine u godinu. Predlažu, da se izdaje svake godine po jedna knjiga takvih savremenih čudesa, kao produženje objavljene zbirke čudesa sa naslovom: „Emanuil“. To se usvaja.
Otac Milan Sretenović predloži, da se ova dva poslednja opširna izveštaja ne šalju onim gostima iz daljine.
– Osetio sam ja njih, veli, u Divostinu. Dosta su im oni izveštaji o čudesima Hrista i Hristovih apostola, koja su zapisana u Novom zavetu. Oni se ne mole svecima niti cene usmeno Predanje Crkve Božije. Ova dva poslednja izveštaja o čudesima svetitelja i o čudesima u naše vreme mogu ih sablazniti i odbiti. Oni su preko svojih reformatora odbacili svako svedočanstvo nepisano. A čak i ono što je zapisano u Svetom pismu oni dovode u sumnju. Zato je bolje ne slati im ova dva poslednja izveštaja. Umnožiti ih samo za naš narod. No pre svega, učinimo nešto drugo. Kako mi ovde imamo možda polovinu prisutnih koji ne znaju o čemu se radi, bilo bi dobro ostaviti ovaj narod neka produži pevati i razgovarati, a uprava naše Zajednice sa članovima sva četiri saveta, neka se povuče u jednu odaju i tamo reši to pitanje u pogledu naših gostiju iz daljine.
To se odmah jednoglasno usvojilo. I tako, jedni se povukoše na savetovanje po ovom predmetu, a narod osta sa ocem Misailom, đakonom Paidom i bratom Rajkom iz Svete Trojice, Jelisejem i ostalim.
Onda otac Misailo umoli brata Stevana, učitelja iz Vukovara, da uz svoju omiljenu mu gitaru otpeva jednu pesmu. Brat Stevo odmah zagrli svoju gitaru i otpeva:
 
BOG SVEVIDEĆI
 
Bog milosti i istine
Vidi sve što ljudi čine,
Vidi spolja i iznutra,
Vidi šta će biti sutra.
Dela dobra, dela blaga,
Njegovom su srcu draga.
Ljubav nudi svakom stvoru,
Dobrotvoru i zlotvoru.
Ljubav nudi, ljubav ište,
Ali zla ga dela tište.
Braćo moja, sestre moje,
Zalud kriti grehe svoje.
Od ljudi se skriti mogu,
Ali sve je vidno Bogu.
U srce ti Bog providi,
I pre reči miso vidi.
Vidi noću ka i danju:
Pre neg kreneš na putanju,
Vidi kud te želja vuče,
Zna ti Sutra ka i Juče.
Saveta li hoćeš moga?
Stidi s’ ljudi, boj se Boga.
Ko od ljudi stida ima
Taj od Boga milost prima.
A od Boga ko se boji,
Dve milosti Bog mu broji.
A ko ljubav ima čistu
Prema blagom Spasu Hristu,
Ka zvezda mu dani sjaje
Sto milosti Bog mu daje.
 
Pod rukovodstvom oca Jovana Rapajića, vodio se, u to vreme, u manastirskoj odaji, ovakav razgovor:
Otac Jovan: Kao što je malo čas rešeno da se ova dva druga izveštaja ne šalju našim gostima u Englesku, to sad treba da se dogovorimo, kako da im odgovorimo. Oni ljudi su učtivi i ljubazni, pa treba i mi prema njima takvi da budemo.
Dr Radoje Arsović na to reče:
– Oni su sinovi jednog moćnog i bogatog naroda. A takvima nije lako ući u carstvo nebesno. Naročito im nije lako primiti nešto dobro od malih i siromašnih. Utoliko me je više začudila skromnost gospodina Patersona i njegovo pronicanje u vrednost Pravoslavlja i očigledno oduševljenje za naš pokret. Zato bi trebalo održavati vezu s njima, dokle to oni htednu, a ostalo ostaviti promislu Božijem. Treba im pisati da ćemo se radovati da ih opet vidimo na jednom našem saboru. Tada ćemo im dati ove ostale rukopise da pročitaju, koje im zbog obimnosti i nesvršenosti ne možemo sada poslati.
Brat Boža Čeperković: Ja mislim, dobro je ovo što Dr. Radoje predloži. A pravilno je i ono što reče o moćnim i bogatim. Ja sam u Vrnjačkoj Banji češće sretao strance i s njima razgovarao. Oni se obično interesuju našom zemljom, a ne našom verom. Na našu crkvu gledaju s visine svoje oholosti. Ali većina su agnostici, ravnodušni prema veri uopšte. Tako jednom dođe pred našu crkvu neki bogati industrijalac iz Beča. Ovamo onamo, navedoh ga ja na razgovor o veri. On je bio sa ženom i jednim prijateljem. Kad mu ja počeh govoriti o našoj veri, on me pogleda s podsmehom i postavi ovakvo pitanje:
– Kaži ti meni, prijatelju, šta je bilo pre Boga?
– Ne može se ni zamisliti nešto pre Boga, rekoh ja, kao ni brojanje pre jedan.
– Kako ti to, veli, misliš?
– Pa eto tako, probaj da brojiš od tri pa nazad. On poče brojati: tri, dva, jedan, pa stade.
– Zašto ne brojiš dalje?
– Pa ne može se dalje. Pre jedan nema brojeva.
– Znači, od jedan počinje brojanje. Tako i od Boga počinje sve što je na nebu i na zemlji.
Žena mu porumeni, a on se okrete i ode gunđajući nešto na svome jeziku. Eto tako, i kad nešto jasno dokažeš učenim i silnim ovoga sveta, ne izazivaš kod njih pokajanje nego jarost i zlobu prema tebi.
Ali, naravno, ima izuzetaka, premda retkih, jer Bogu je sve moguće. I od najsilnijih i najučenijih ovoga sveta Bog je neretko čudesnim načinom stvarao sebi verne sluge i glasnike istine.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *