NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
POSETA CARU
 
Kapetan na dužnosti kod ulaza u carski dvorac stajao je mirno i salutirao.
– Slava neka je blagorodnom senatoru Popliju Klemu!
– Najavi nas caru – uzvrati senator.
– Car Vas očekuje, Vaša Ekselencijo, i zapovedio je da Vas izvedemo pred Njegovo Visočanstvo čim stignete.
Sa kapetanom kao vodičem Poplije prođe kroz mnoge odaje u dvorcu, pune poznatih ličnosti Rimske imperije. Dobro ih je poznavao, ali je mogao da ih pozdravi amo u prolazu jer ga je njegov vodič požurivao, budući da je imao naređenje da ga odmah odvede kod cara. Bilo kako bilo, na osnovu poštovanja s kojim su ga pozdravljali, bilo je očigledno da je bio veoma dostojanstvena i ugledna ličnost. Aleksamen je išao odmah iza svoga oca i s ponosom je to primetio.
Došavši najzad do drvenih vrata sa izrezbarenim slikama drevnih bitaka, starešina ih otvori i povuče zavesu. Tamo je sedeo car u svojoj ratnoj sobi, ne dižući glave sa karti različitih dalekih zemalja i sanjareći o budućim pobedama. Kapetan najavi goste i smesta se povuče.
Iako Aurelijan više nije bio mlad, uspeo je da zadrži snažnu vojničku građu i njegova snaga je bila očigledna. Njegovo lice, koje je pokazivalo ne samo krepkost već i sumnjičavu narav, ozarilo se čim je spazio Poplija.
– Napokon si stigao, prijatelju moj! – rekao je srdačno zagrlivši senatora. – Zahvaljujem bogovima koji su te doveli u Rim. Kad bi samo znao koliko si mi nedostajao.
– Care, nikad ne treba da zaboraviš koliko smo ti odani i ja i moj sin.
– Tačno tako! Zato što to znam, hteo sam da se što pre vratite sa Sicilije. Pripremam pohod protiv Persijanaca – smelo izjavi.
– Care, ti ćeš zauvek ostati vojnik.
– S obzirom na moje godine, više bih voleo da nije tako – reče Aurelijan pa malaksalo sede, povremeno stežući mišiće i pokazujući snagu koja je ležala ispod površine ostarelog tela. – Ali šta da se radi kad varvari neprestano napadaju granice našeg carstva? No nisu samo inostrani neprijatelji oni koji me brinu. Pisao sam ti o Tetriku, Mnestejevom bratu, zar ne? Znaš da je u zatvoru. Sve ove nevolje me strašno uznemiravaju. Zar ne postoji način koji bi nam omogućio da živimo u miru?
Čuvši to, Aleksamen pogleda svoga oca i ćutke mu mahnu, kao da je predlagao da kažu caru za njihovu novootkrivenu veru. Ali, stariji i iskusniji Poplije, pribran i blagorazuman, ostade uzdržan. U odgovor na carevo pitanje, samo reče:
– Ako hoćeš moj savet, treba da budeš uveren da ću uvek biti dostojan tvog poverenja.
– Ti svakako imaš moje poverenje – odlučno će Aurelijan. – Osim toga, nisi laskavac i zato i tražim tvoj savet o mnogim pitanjima. U mojim godinama, kao što vidiš, čovek počinje da uviđa da čak i bogatstvo i materijalna vlast imaju svoja ograničenja. Rimu nije uvek osigurana pobeda. Mora da postoji nešto što bi stanovništvo još bolje kontrolisalo i disciplinovalo.
Budući da je Poplije stajao ćuteći, car produži:
– Čini mi se da ne treba da ljutimo bogove prezirući ih. Naprotiv, verujem da treba da damo sve od sebe da umilostivimo. I da budem iskren, vesti koje mi je glasnik doneo od tebe uopšte mi se nisu dopale.
– Šta hoćeš da kažeš, care?
– Već neko vreme dobijam dva saveta. Jedan je da uvedem u Rimu obožavanje Mitre, koga toliko poštuju i obožavaju u Frigiji. Kasnije ću ti o tome nešto više pričati. U isto vreme mi skreću pažnju na širenje nove religije koju su Jevreji stvorili pre dva veka. Izgleda da jedan od njihovih proroka, zvani Hristos, nadahnjyje ljude na čudnu pobožnost čak i vekovima posle Svoje smrti. Sledbenika ove religije ima posvuda, čak i na mom dvoru. U to sam uveren. Teško mi je da poverujem u taj podatak. Da li se sećaš kako si reagovao kad sam te prvi put pitao za tu novu jeres?
– Vrlo dobro se sećam.
Kako mi onda možeš objasniti tvoju naglu promenu mišljenja? Stvarno sam se začudio. U početku si i savetovao da tu religiju progonim, što su i moji prethodnici činili, a onda mi odjednom daješ potpuno suprotan savet. Kako to objašnjavaš?
– Care, obećavam ti da ću ti jednog dana to objasniti i da ćeš sve razumeti.
Aleksamen izenanda načini korak napred i poče:
– Care, mogu da objasnim. Vidite… Njegovo neblagovremeno ispovedanje vere je bilo prekinuto kad je kapetan pokucao na vrata i ušao.
Zdravo, božanski care! Persijski poklisari su stigli i čekaju Vas u prestonoj dvorani.
Aurelijan je hitro ustao, potpuno zanemarujući Aleksamenovo dramatično otkrivenje. Obraćujući se Popliju, reče:
– Već neko vreme čekam ove izaslanike. Ako se njihov kralj ne preda, verujem da će se kući vratiti samo jedan njihov deo.
– Misliš, zadržaćeš neke kao taoce?
– Mislim da me poznaješ bolje od toga, Poplije. Deo na koji mislim su njihove glave – odlučno će Aurelijan idući prema vratima koja su vodila u njegove lične odaje.
– Objasni mi svoju iznenadnu odbranu hrišćana čim budeš mogao. U međuvremenu bih hteo da učinim nešto što će obradovati tvoga sina. Odlučio sam da imenujem po jednog carskog perjanika iz svake od dvanaest najuglednijih rimskih porodica. Tražim da Aleksamen bude jedan od dvanaestorice mladića koji će obrazovati moj stalni odred perjanika. Oni će me pratiti na svim zvaničnim svečanostima i biti obučeni ratnoj veštini da bi uskoro mogli da brane rimske granice. Mladići će živeti u carskom dvorcu, ali samo danima kad služe, jer ne bih hteo da blagu Korneliju lišim prisustva njenog sina jedinca.
– Hvala, care, za čast ukazanu mojoj porodici a naročito mome sinu.
– On to zaslužuje – reče car i dade kapetanu znak da otvori vrata. – Ipak, primetio sam da me od samog početka našeg razgovora nisi ni jedan jedini put nazvao božanstvenim carem. No istina je da nisi laskavac.
 
* * * * *
 
– Dakle, oče, istina je da nas napuštate? – setno će senator episkopu Dionisiju.
– Moram. Zaista ne znam kako da se zahvalim vama i vašoj porodici za lep prijem i gostoprimstvo koje ste mi ukazali. Prošla su već tri dana od kako sam došao u vaš prijateljski dom i sad treba da se vratim svojoj pastvi.
– Pa zar nismo i mi članovi vaše pastve?
– Naravno da jeste jer u svojim srcima čekate da se krstite. Tek nakon toga ćete biti i punopravni članovi mog stada. Saznanje koje ste mi dali o carevim namerama u vezi s progonima slaže se s podacima koje sam dobio od rimskih hrišćana. Činjenica da progoni tako brzo postaju sve masovniji je još jedan razlog da pastir bude blizu svoga stada. Slažete li se?
– Ima li nade da ćemo Vas jednog dana ponovo sresti?
– Sigurno da ima, ali za sad samo u tajnosti. Dani su zli. Crkva će još jedanput živeti u katakombama. No doći će dan kad će živeti slobodno. U međuvremenu ću vas tajno posećivati, ili vi mene, kao što nogi čine, po našim kriptama i drugim skrovitim mestima. Ostaćemo zajedno i sjedinjeni, jer je u tome naša snaga.
– Šta mislite o Aleksamenovom položaju pored cara? – upita Kornelija. – Zar sujeta na dvoru nije opasna za njegovu dušu, u ovom uzrastu posebno prijemčivu za utiske?
Vladika je pogledao Aleksamena, koji je ćutke stajao kraj njega.
– Šta ti misliš o tome, sine? Znam odgovor, ali bih ipak voleo da čujem tvoje mišljenje.
– Oče, mislim da bih obradovao Gospoda ako bih pokušao da učinim na dvoru ono što je Milvije uradio u našem domu. Dvanaest carevih perjanika će postati moja družina koju ću pokušati da privedem Hristu.
Sada je lice arhijereja zasijalo od radosti pa s ljubavlju reče:
– Ne samo da nisi daleko od Carstva nebeskog, nego mislim da si već u njemu. Neka te Duh Sveti prosveti na svakom tvom koraku. Aleksamene, uveravam te da nećeš dugo čekati na krštenje.
– Postoji jedna stvar za koju mi treba Vaš blagoslov – poče senator posle nekog vremena. – Nije dovoljno to što smo našli roditelje dece, i verujem se da se više nikad neće razdvajati, već se nadam da će uskoro sve moje sluge i kućno osoblje biti pušteni na slobodu. Ali zaista bih voleo da učinim još više za ove dečake. Mislio sam da bi bila dobra ideja da se osnuje škola u kojoj bi naučili ono što je neophodno da čovek zna. Njome bi rukovodio hrišćanin, koga biste mi Vi, oče, preporučili. Šta mislite o ovoj ideji?
– Nemam ništa drugo da kažem sem da to blagoslovim – odgovori episkop. – Znam da postoje mnoge škole u Rimu, ali pretpostavljam da Vam ne odgovaraju i da nećete decu slati u njih.
– Posle onoga što ste me naučili, shvatio sam da je učenje u školi bez osnove u veri u najboljem slučaju nepotpuno, a u najgorem štetno.
– Da, to je tačno. Ali pitam se ko će predavati Jevanđelje deci idolopoklonika? – rasuđivao je episkop.
Senator je pocrveneo od stida što je zanemario tako važnu stvar.
– Zar ne misliš – poče vladika Dionisije – da će i najbolja deca, koju sam učiš kod kuće, svojim primerom biti sposobna da prenesu veru drugoj deci u školi? Zar nisu Milvije i Brut već dokazali da su u svakom pogledu misionari? Šta kažeš na to?
– Oče, Bog Vas je svakako prosvetlio – zamišljeno će Poplije. – Svojim primernim hrišćanskim ponašanjem i živom ljubavlju Milvije će privući mnogo dece. Kako stvari stoje, Brut brzo i verno sleduje njegovim stopama. Dakle, već imamo prvu dvojicu.
Episkop Dionisije je ustao. Bio je spreman da krene. Stavio je ruku na Aleksamena da ga blagoslovi i dečak je pod njom osetio sigurnost koja mu do tada nije bila znana.
A moje krštenje, oče? – ozbiljno će dečak. – Nadam e da će uskoro biti.
– O tome ćemo razgovarati kad se sledeći put sretnemo, osim ako ne pošaljem glasnika da te doprati do mene. Videćemo.
Aleksamen je s roditeljima stajao na terasi i posmatrao episkopa Dionisija kako odlazi u grad, mešajući se na ulici s ljudima, i hrišćanima i idolopoklonicima, sve dok ga u sutonu nisu izgubili iz vida.
 
* * * * *
 
Mnestej nije bio ništa više do stari rob koji je pokazao veliku odanost caru Zbog te odanosti Aurelijan je imao poverenje u njega i dao mu važan položaj na dvoru. Mnestej je uspeo da osigura Aurelijanovo poverenje do te mere da njegov položaj ni najmanje nije bio poljuljan kad se njegov brat Tetrik pobunio protiv cara. To jutro je predstavio Aleksamena ostalim carevim perjanicima. Poplijev sin ih je gotovo sve već poznavao i srdačno ih je pozdravio.
– Zdravo, Tercije, Gaje, Lukije, Tulije. Zadovoljstvo mi je da vas ponovo vidim.
– Tu je neko koga do sada nisi sreo – reče Mnestej. Ime mu je Markel i sin je ambasadora u Trakiji, koga je car nedavno premestio u Rim.
– Mora da si srećan zbog toga – reče Aleksamen obraćajući se Markelu uz prijateljski osmeh.
Markel je bio zgodan dečak, koji je izgleda, sudeći po njegovom ophođenju, navikao da drugima nameće svoju volju.
– Svakako! – odgovorio je. – Smučilo nam se da živimo među tim varvarima.
– Pošto ste se svi upoznali, vraćam se na svoj položaj kraj cara – reče Mnestej. – Božanstveni car mi je poverio naročitu brigu o njegovim perjanicima. Hoće da se osećate kao kod svoje kuće i da u svojim sobama imate sve što poželite. I ova odaja pripada vama. To je vaša zajednička prostorija. Ovde ćete se sastajati, igrati, razgovarati i ručati onim danima kad ste na dužnosti. Naravno, svako će imati svoju sobu i kupatilo. Vaš je i ovaj deo bašte. Pozdravljam vas, blagorodna gospodo! Videćemo se opet!
Čim je Mnestej izašao, Markel im odmah stavi do znanja da hoće da se izdvoji kao njihov vođa i zato reče:
A zašto bismo bili zaključani u ovoj sobi? Vreme je lepo i bolje je da izađemo napolje, zar ne?
Ne sačekavši odgovor, izašao je na mermerne stepenice koje su vodile u baštu. Ostali su krenuli za njim.
Rimski plemići su posebnu brigu vodili o svojim vrtovima, no bašta carskog dvorca je bila zaista veličanstvena. Egzotične biljke i životinje, donesene iz raznih krajeva carstva, bile su iznenađenje čak i za mladiće koje bašta obično nije zanimala. Pretraživali su svaki njen kutak želeći da je u jednom danu celu vide i dožive.
U jednom trenutku su došli do šljunkovite staze koja je vodila ka proplanku okruženom stablima pomorandže. Zemlju je prekrivao pesak zlatne boje, a okrugla mermerna klupa ih je pozivala da sednu. Markel je prvi seo. Neki su mu se pridružili, dok su drugi ležali na finom pesku. Samo je Aleksamen stajao.
Sklon da se nameće, Markel prvi započe razgovor. Opisao je do u najsitnije detalje zabavu na dvoru, kojoj je jednom prisustvovao. Aleksamen je zatekao sebe kako uživa u pohotnim opisima, no čim je primetio da gubi mir koji je stekao od kada je postao hrišćanin, došao je k sebi. Razmišljajući o smernom Milvijevom ponašanju, Aleksamen je osetio kako mu savest brani da sluša to što Markel priča. No ipak nije mogao da napusti grupu. Pomislio je da bi najjednostavnije bilo a promeni temu. Osvrnuvši se oko sebe, primeti da se Lukijevo lice veoma bledo i činilo mu se da su i tog dečaka mučili Markelovi sumorni detalji.
– Da li te nešto boli?
– O, nije ništa. Letos sam pao sa konja i povredio ok. Ponekad osetim oštar bol kad se naglo pomerim.
Aleksamen je odmah iskoristio priliku da promeni temu. Počeo je tako što je ispričao kako je pre nekoliko meseci za dlaku izbegao sigurnu smrt, i to zahvaljujući jednom od svojih slugu. Potom je počeo da opisuje kako je Milvije imao čudesan uticaj na Arminija, ne navodeći dublje razloge, kao što mu je savetovao episkop Dionisije. Najzad je podigao drveni štap nešto nacrtao u pesku.
– Oh, kakva lepa riba! – uskliknu Markel koji više nije mogao da ćuti. – Kladim se da si ih na Siciliji mnogo upecao. Zašto si napisao ta dva grčka slova blizu riblje glave? Možda da bi pokazao kako je dobro imati učitelje i učiti? U svakom slučaju, dosadilo mi je da budem ovde. Hajde da vidimo naše sobe – reče pa i ne sačekavši da mu neko odgovori, vrati se u dvorac s onim dečacima koji su ga sledili kao odani podanici kralja.
Aleksamen iznenada oseti nečiju ruku na svom ramenu. Bio je to Tulije, koji je pokazivao prstom na svog prijatelja Geta. Krajem svoje sandale crtao je u pesku poznati lik ribe.
– Vidiš, Aleksamene, i mi smo hrišćani – reče dečak. No umesto da se obraduje, Aleksamen se malo namršti i upita:
Zašto ste onda pustili Markela da nam priča one odvratne priče o piru na dvoru?
– Da li se šališ? – uskliknu Get. – Čućemo još mnogo toga! Vidiš, ima mnogo više pagana nego hrišćana. Šta mi tu možemo da učinimo?!
Aleksamen nije mogao da veruje da tako nešto čuje. Zar ovi dečaci, koji su sebe nazivali hrišćanima, nisu znali i ljubili istog Hrista za Koga je on bio spreman i život da položi? Ali, ako je tako, kako su mogli da prenebregnu tu ljubav? Pogledao ih je s tugom zbog njihovog slepila.
– Ali, šta govorite? Zar nije naša misija da im pomognemo da se približe Hristu?
Get i Tulije su se zapanjeno pogledali.
– Ciljaš previsoko, Aleksamene – reče Get. – Još uvek smo premladi. Doći će i na nas red jednog dana. Ne žuri se toliko!
– Tako je – dodade Tulije. – Bolje nam je da se pripremamo za ono što nas čeka kad odrastemo. Tada možemo biti pravi misionari.
Aleksamen je osećao kako se njegova plahovita narav razbuktava i odjednom je poželeo da izmlati tu dvojicu hrišćana. Podigao je svoju snažnu ruku da ih udari, ali se setio vladikinog ukora. Spustio je ruku i s nekim neobuzdanim gnevom uzviknuo:
– Ali to je besmisleno! Ako ne počnemo sada, kad porastemo neće nam biti do misionarenja.
Dva dečaka su ćutala izmenivši poglede krivice.
– Slušaj, – najzad će Get – budući da smo vrlo blizu cara, ne vredi da izazivamo neprilike. Ništa nećemo postići ako zapodenemo svađu.
– Osim toga, naša vera se tiče nas samih i nikoga više – dodade Tulije. – Zašto da preuveličavamo stvari? Hajde da nađemo ostale. Porazgovarajmo o tome drugi put.
Dva dečaka su se okrenula i otišla a da nisu ni primetila da se Aleksamen nije pomerio s mesta. Gledao je nepomično u zemlju i tako zurio neko vreme, duboko ožalošćen zbog kukavičluka koji je primetio na licima dvojice hrišćana.
Gospode, – prošapta – rekao si da je teško bogatome ući u Carstvo nebesko. Hvala Ti što nisi rekao da je nemoguće. Gospode, pomozi mi da podražavam svoju braću Milvija i Bruta! I još nešto: naoružaj hrabrošću one kojima je potrebna.
 
* * * * *
 
Tri dana kasnije, videći da između roba i slobodnog hrišćanina vlada jednakost i bratstvo, episkop Dionisije je krstio Aleksamena i Bruta, koji su nekad bili gospodar i rob, a sada su braća u Hristu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *