NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
ARMINIJEVA SMRT
 
Brutova neposlušnost nije bila jedina oluja koja je prethodne noći narušila mir u vili. U odajama robova digla se još jedna bura. Stražar Balb, isti onaj koji je odvukao Bruta i Milvija u zatvor, tajno je prisluškivao senatorov razgovor sa dva mlada roba i bio veoma iznenađen. Kad je izvršio gospodarevo naređenje, vratio se u odaje robova i rekao im šta se desilo. Mreža uhoda i obaveštajaca u vili je već razglasila vest i svako je imao svoje mišljenje o pobuni i svoje objašnjenje. Ali dok su o tome tiho razgovarali, sa drugog kraja sobe dopiralo je glasno stenjanje.
– Kakva je to buka? – upita Balb radoznalo, ali i pomalo ljutito.
– To je Arminije. Polako umire. Pre nekoliko sati se desila nezgoda u rudniku. Ogromna stena rude gvožđa se odlomila od zida gde je radio. Nije uspeo da se na vreme skloni pa mu je pala na grudi.
– Au!
– U velikim je bolovima i traži da vidi gospodara.
– Zašto hoće da ga vidi? – iznenađeno će Balb, čudeći se takvoj molbi jednog roba.
– Neće da nam kaže. Samo ponavlja da će se gospodar spasiti velike nevolje ukoliko s njim porazgovara.
– Tačno tako je rekao – potvrdi drugi rob. – I još . stalno priča o Milviju, onom dečaku koji je s njim radio u rudniku.
– Verovatno bunca – sleže stražar ramenima.
– Ne verujem – odlučno će jedan od robova. – Ako hoćeš, možeš da odeš do njega i da ga vidiš.
Kad je Balb prišao krevetu, tri ili četiri roba su stajala iznad Arminija koji je bio u samrtnim mukama. Njegove plave oči su bile prikovane za mesto na tavanici i izgledalo je kao da sanja. Verovatno je video jezera i planine svog zavičaja i tajanstvene šume u kojima je živeo kao dete. Iz njegovih ugruvanih i polomljenih grudi dopiralo je žalosno ječanje i činilo se da će se i ono svakog trenutka okončati.
Za trenutak je pogledom prešao preko Balba i prepoznao ga. A onda je s krajnjim naporom pokrenuo usne i kašljući ipak uspeo da izusti:
– Balbe, jesi li to ti? Molim te, idi i dovedi gospodara. Idi molim te!
– Opusti se, siroti čoveče. Znaš da ne smemo uznemiravati gospodara zbog roba, čak i ako umire.
– Kažem ti, idi!
Ali, noć je. Gospodar spava. To je nemoguće! Arminije jecajući uhvati svog prijatelja za ruku i očajno zavapi:
– Balbe, veruj mi, moram da mu poverim jednu veliku tajnu! Ti si na najvišem položaju među robovima i tebe će saslušati.
– U redu, otići ću! Opusti se sada i čuvaj snagu obeća Balb, uzaludno pokušavajući da ga smiri.
– Nagradiće te kad vidi da sam, zahvaljujući tebi, uspeo da ga spasem!
Pominjanje nagrade je najzad ubedile Balba i on požuri ka gospodarevoj odaji. Nekoliko trenutaka kasnije tiho je pokucao na senatorova vrata.
– Šta je? – začu Poplijev pospani glas. – Je li stigao carev glasnik?
Čim je Balb čuo te reči, ustuknuo je i zapitao sa da ovo možda nije najgluplja stvar koju je u životu uradio. Ali bilo je prekasno. Senatora je već probudio i sada je morao da mu da objašnjenje.
– O ne, gospodaru! – odgovori, progutavši knedlu.
Rob Vas zove.
– Jesi li lud? – zagrme Poplije.
– Gospodine, razumem Vašu začuđenost, ali rob umire – pokuša da se pobuni postiđeni stražar.
– Pa šta? Neka umre, zameniću ga drugim. Nije vreme za šalu.
– Gospodaru, – produži Balb nespokojno – oprostite mi, ali ovaj rob kaže da ima da Vam otkrije veliku tajnu, nešto što je od velike važnosti za Vašu Visost. I toliko je uporan, čak i pored toga što umire u tako velikim bolovima, da mu verujemo. Zato sam, iako znam kako Vas je opasno naljutiti usred noći, odlučio da Vas uznemirim, jer kao što dobro znate, gospodaru, samo me zanima Vaše blagostanje, i to do te mere da bih ostavio svoje kosti…
– Dosta, brbljivče jedan! Biću tamo za minut i ako se ispostavi da si me bez razloga uznemirio, obećavam ti da ćeš moj gnev osetiti na svojoj koži!
Kad je Poplije stigao u sobu za robove i prišao Arminiju, shvatio je da se samrtnik borio da zadrži bar malo preostale snage.
– Zašto si me tražio? – strogo ga upita.
– Gospodaru, je li istina da ste naredili da ujutro razapnu Milvija?
– Da li si tražio da dođem ovamo da bi me ispitivao? – ljutito će senator.
– Molim Vas, gospodaru, nemam još mnogo snage i zato mi odgovorite!
– Istina je! Milvije je nagovorio Bruta da me ne posluša i zato će obojica umreti na krstu za nekoliko sati. Eto, to sam naredio.
Znojeći se i boreći se za vazduh, Arminije se još jednom hrabro potrudi i nastavi da govori:
– Gospodaru, ne činite to jer ste Vi onaj koji je trebalo da umre pre samo nedelju dana!
Čuvši to Poplije Klem se razbesni. Činilo mu se da mu ovaj sluga zapoveda. Jedva je mogao da obuzda gnev. Nehotice je učinio nagli pokret kojim je izražavao svoje iznenađenje, a onda je zamahnuo rukom kao da će da udari čoveka na samrti. No ipak se suzdržao i besno povikao:
– Robe, o čemu to govoriš?
– To je istina – izusti Arminije jedva čujno. – Zašto bih to sada krio od Vas? Ne plašim se da ćete me ranije ubiti. Ionako umirem i time biste me samo izbavili ovih muka. Živeo sam bednim životom roba koji sada umire u strašnim bolovima. Možete da mi verujete, ako hoćete, a ako nećete, ne marim.
– Hajde, ispričaj mi! – zahtevao je sve radoznaliji Poplije.
– Pa, ja sam naumio da Vas ubijem, i to sam, bez ičije pomoći i čak bez ičijeg znanja. Nikome nisam rekao, jer se ovde nikome ne može verovati. Možda to ne znate, ali moja strela nikad nije promašila metu. Planirao sam da Vas njome pogodim pravo u grlo, i to dok doručkujete sa ženom i sinom.
Kad je to čuo, Poplije je obamro i stajao je kao da je paralisan. Verovatno uopšte nije očekivao da tako nešto čuje pa su ga zato reči čoveka na samrti tako užasnule.
– I šta se desilo? Zašto to nisi uradio? – pokušavao je da ostane staložen.
– Zbog Milvija. On je to naslutio. Kako i odakle ni sam ne znam, ali znam da u tom dečaku postoji nešto što nije od ovoga sveta. Dok smo zajedno radili u rudniku, imao je običaj da sa mnom razgovara. Govor mu je uvek bio tako smiren i pun blagosti. U takvim trenucima bi učinio da sva moja mržnja prema Vama polako nestane. Govorio mi je o svom Bogu, Jedinom, kako je govorio! Jedinom Koji stvarno postoji. Doslovno bi me potresao načinom na koji mi je govorio. I, zamislite, pošto je znao šta smeram, dovoljno je bilo samo da me oda, a Vi biste ga za to bogato nagradili i čak mu možda i slobodu dali. Usluga za njega, smrt za mene. Ali, njegove reči su na svoj način spasile moj život, ali i Vaš!
Zbog strašnog kašlja Arminije je za trenutak zastao, a potom pokušao da udahne vazduh. Disao je veoma teško.
– A sad čujem – nastavio je – da ste osudili Milvija na smrt na krstu!
– Pa šta? – nabusito će senator.
– Ako hoćete da sa svojom porodicom živite srećno, sa svim svojim bogatstvom, ugledom i položajem pored samoga cara, možete to postići samo sa tim detetom koje će za nekoliko sati umreti, i to po Vašem naređenju! Verujte mi i požurite da učinite ono šta morate. Eto, to je sve što sam imao da Vam kažem. Odlazim čiste savesti!
Senator je zanemeo. Duboko uzdahnuvši, kroz otvorena vrata je pogledao nebo koje je počelo da pokazuje prve znake svitanja. Naborao je obrve dok je razmišljao o tome da li zaista postoje ljudi u čijem životu nema mesta za mržnju i koji se prepoznaju po praštanju. No, zapanjen ozbiljnošću ispovesti, Poplije Klem, plemeniti i gordi rimski senator u čijem je prisustvu čitav legion robova drhtao, polako se sagnuo nad umirućim robom i rekao:
– Možeš da ideš u miru. Obećavam ti da Milvije neće umreti!
– O, gospodaru, zaista si pravedan! Ali, mogu li te zamoliti za još jednu uslugu? Da samo znate koliko bih voleo da Milvije bude ovde dok umirem!
– Biće tako!
Posle kraćeg vremena, daleko od pogleda ostalih robova, Arminije je ležao polako umirući u spokojstvu ranog jutarnjeg sunca. Kraj njega je klečao i nešto mu tiho govorio Milvije koji je, iako je samo bio upola njegove visine, uspeo da svojom dubokom i postojanom hrišćanskom ljubavlju osvoji srce gnevnog Germana.
– Želeo bih da budem kao ti, da poznam tvoga Boga pre nego što umrem. Šta mi je činiti? – tiho će samrtnik.
– Samo veruj da je Isus Hristos Sin Božji – prošapta Milvije, pun snažnog saosećanja prema stradalnom prijatelju robu. – Veruj da je On naš Spasitelj. I još veruj da je sve ono što je On rekao jedina Istina.
Slabašnim glasom, koji je počeo da jenjava, Arminije poče da ga moli:
– Verujem. Učini me hrišćaninom, kao što si ti, da bih bio tvoj brat i čedo Božje.
Milvije nije gubio vreme. Da bi ga pripremio za večno putovanje, krstio je Arminija onako kako su ga učili: „U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha…“[1]
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod normalnim okolnostima hrišćansku svetu Tajnu krštenja mora izvršiti kanonski sveštenik. Međutim, u slučaju bliske smrti, kad je nemoguće doći do sveštenika, pravoslavni hrišćanin laik može obaviti krštenje u krajnjoj nuždi. Ako novokršteni preživi, rukopoloženi sveštenik mora izvršiti svetu Tajnu krštenja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *