NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
HRANA ZA MUČENIŠTVO
 
Mnogi od carevih dvorjana su bili razočarani kad su saznali da je proslava na dvoru otkazana, ali niko kao Fabricije Pansa, šef policije. Bio je toliko rastrojen i uznemiren da se tešio svraćanjem iz jedne u drugu krčmu, bančeći i ispijajući što je mogao više vina. Već je svanulo, a grad je još uvek spavao. Pansa se vraćao kući svojom kočijom u strašnom stanju.
– Stani! – iznenada zaurla na kočijaša.
U neprestanom strahu da će izgubiti posao, kao i svi državni činovnici njegovog vremena i šef policije se stalno trudio da pokaže predanost svom poslu. Ali od kako je dobio naređenje da hapsi hrišćane, Fabricije Pansa je pokazivao naročit polet i spretnost u poslu. Slobodno vreme provodio je razmišljajući o načinima kako da ih otkrije. I mada je tog jutra bio pijan, ipak je primetio dečaka koji je išao veoma oprezno i suviše ozbiljno za svoje godine.
– Hej ti, mali, kako se zoveš? – upita pomalo zaplićući jezikom.
– Milvije! – ozbiljno odgovori dečak.
– A kuda si se to uputio?
– Obavljam posao za svog gospodara, sina senatora Poplija Klema, koji je jedan od dvanaest carevih perjanika.
– Aha, vidim! A šta to držiš u rukama? Kako si ih prekrstio, izgleda da kriješ nešto ispod tunike sumnjičavo će Pansa.
Milvije nije odgovorio. Spustio je pogled i gledao u zemlju.
– Hoćeš li mi odgovoriti? – strogo će debeljko. Znaš da imam puta i načina da te nateram da progovoriš. Kočijašu, siđi i saznaj šta to drži onaj mladić!
Kočijaš se za tren oka nađe pored Milvija i poče da mu rastavlja ruke. Iako se Milvije borio da ih drži zatvorenima, čuvajući svoj neprocenjivi paketić, grdosija ga je nadjačao. Ruke su mu polako popuštale.
– Šta je to palo? – strogo će kočijaš. – Pa to je nekakva bočica? Da vidim šta je unutra. Malo vina i nekoliko parčića hleba? Zar si me zato toliko namučio? – prezrivo će kočijaš vraćajući čep u flašicu pošto je pomirisao njen sadržaj. – Eto šta možeš da očekuješ od glupih robova! – nastavi da mrmlja, dok je Milvije ćutao.
Iznerviran što nije našao nešto zanimljivije, Pansa zgrabi bočicu i tako je ljutito baci da je letela nekoliko metara kroz vazduh i pala s druge strane puta. Van sebe od užasa, Milvije je posmatrao bočicu u vazduhu, a onda sa olakšanjem uzdahnuo kada je pala na nasip meke zemlje.
– Slava Bogu! – molio se u sebi. – Nije se slomila! Hvala Ti, Gospode!
– Nisam navikao da me ljudi ne slušaju – besno nastavi Pansa. – Hej ti, kočijašu, skini tog smešnog dečaka i veži ga za ono tamo drvo!
Umoran od duge noći i svraćanja po krčmama, kočijaš je samo mislio o tome kako da se što pre vrati kući, pa je bez oklevanja učinio ono što mu je naloženo.
– Bravo! – zatapša Pansa. – Baš lepo! Sad ćeš mi, ti gujo mala, reći zašto je ta bočica toliko važna kad si je tako pažljivo nosio. Nadam se da nisi hrišćanin!
Milvije pogleda Pansu pravo u oči i odlučno reče:
– Da, ja sam hrišćanin!
– Hmmm, još jedan! – ciknu debeljko od radosti. Eh, car se ne može požaliti da me moj posao ne zanima! Ha, ha, ha! – smejao se dok je rukama trljao neobrijano lice, prljavo od noćašnjeg uživanja.
Iznenada se s drugog kraja puta začuše koraci. Neko je išao pravo prema zaustavljenoj policijskoj kočiji. Pansa je stavio svoju debeljuškastu ruku na čelo kao da želi da se zaštiti od sunčeve svetlosti, mada je tek bila rana zora i sunce još nije bilo ni izašlo. Ipak se okrenuo kočijašu i rekao:
– Možeš li da vidiš ko je to? Znaš da odnedavno ne vidim baš najbolje na daljinu. Izgleda mi kao da dolazi nekoliko ljudi?
– Gospodine, to su deca! – veselo će kočijaš.
– TJaci? Oh, savršeno! Baš sam se nečeg odličnog setio. Hej, deco, dođite ovamo! – zaurla zapovedničkim tonom.
Deca pređoše ulicu i priđoše čoveku koji je vikao na njih.
– Hej, dečaci, jel’ vi to idete u školu? – lukavo će Pansa. – Siguran sam da vam se baš ne mili da idete i zato ću vam dati zadatak u kojem ćete verujem uživati i biti vrlo zadovoljni. Znate ko sam ja, zar ne? Ja sam Fabricije Pansa…
– Šef policije – dopuni najstariji dečak.
– O, vrlo dobro! – srećno promumlao Pansa, radujući se u sebi što ga čak i deca prepoznaju. – Vidim da ste dobro obavešteni. Da, ja sam šef policije i upravo sam uhapsio ovu mladu hrišćansku guju. Po carevom ukazu imam pravo da ga osudim na smrt i da ga odmah ubijem, što i nameravam učiniti! A znate li, mladi prijatelji, ko će da ga pogubi? – upita lukavo se smešeći. – Vi! Tako je, vi! – reče glasno se smejući zaprepašćenju koje je video na dečijim licima. – Da, prijatelji, naređujem vam da ga ubijete! Pružam vam priliku da dokažete kako ste odani i verni svom dobrom caru – oholo je rekao, upirući svojim debelim prstom u njih. – Pošto ste na putu ka školi, verovatno sa sobom nosite one male noževe koje koristite za pisanje, zar ne?[1] Dakle, mislim da možete njima na smrt da izbodete ono besmisleno malo stvorenje koje je tamo vezano. Evo da vam pokažem kako!
Zgrabivši iznenada nožić sa pojasa najmlađeg dečaka, koji ga je bespomoćno gledao, otrčao je do Milvija onoliko brzo koliko su mu to dozvoljavali njegove kratke noge i naduveni stomak, i ubo dečaka nekoliko puta u grudi.
– Vidite, – poče pokušavajući da uhvati dah – ovaj nož ne može da zađe duboko u telo i zato ćete morati da ga ubodete mnogo puta pre nego što umre! Hajde, krenite na posao! – nestrpljivo će debeljko.
Nijedno dete se nije ni pomerilo.
– Hej, ti! – obrati se Pansa najstarijem dečaku u grupi. – Kako se zoveš?
– Ruf! – odgovori mladić pomalo prkosno, iako mu je glas inače bio miran.
– U redu, Rufe, pošto izgleda da si najstariji, ti treba i da počneš – naredi Pansa. – Evo, uzmi ovaj nož i počni. Šta čekaš? Plašiš se krvi iz njegovih grudi? Zar nisi nikada bio u areni? – govorio je sve nespokojnije, jer je već počeo da misli kako s još jednim ludim detetom uzalud traći vreme.
Ali tada je to isto dete neočekivano odgovorilo tako ozbiljnim i strogim tonom da je za trenutak zateklo šefa policije nespremnim.
– Nije stvar u tome da li se plašim! – prkosno će Ruf. – Milvije ide s nama u školu i u našem je razredu. Nećemo ga povrediti ni na koji način!
Ruf je zastao na trenutak, no pošto je već počeo da govori, više nije mogao da zadrži svoja osećanja pa je još glasnije uskliknuo:
– Ali, ako hoćete da znate pravi razlog zbog kojeg odbijamo da izvršimo Vaše zlo naređenje, gospodine šefe policije, tu smo da Vam kažemo! To je zato što smo moji školski drugovi i ja takođe hrišćani i možete i nas uhapsiti i mučiti. Ako hoćete, možete nas čak i ubiti, ali, mi nikad nećemo učestvovati u Vašem svirepom zlodelu!
– Veliš ako hoću? – razbesne se Pansa. – Kočijašu, dođi ovamo. Ti i tvoj pomoćnik odvedite ova naopaka stvorenja i vežite ih za kočiju. – No kad se Pansa okrenuo, video je vojnike koji su trčali prema njemu. – O, dolaze nam u susret vojnici Pretorijanske garde! Narediću im da mi pomognu da poubijam ove mlade hrišćane. Zakleo bih se bogovima da sam ovoga jutra imao obilnu žetvu! – ushićeno će, ponovo rukama trljajući svoje podbulo lice.
Stojeći nasred puta, Pansa je jednom od oficira dao znak da mu priđe. Oficir mu je brzim i odlučnim korakom smesta prišao, sagnuo se i s ozbiljnim izrazom na licu kratko i jasno mu nešto šapnuo. Zatim je, i ne sačekavši da mu šef policije odgovori, nastavio put u velikoj žurbi. Činilo se kao da pokušava da od nečega pobegne.
Pansa je nepomično stajao nasred ulice i polako se vraćao u život. Bio je zgranut zbog vesti koju je upravo dobio i tako bled da se činilo da mu u licu nije ostala ni jedna jedina kap krvi. Strah je učinio svoje! Dugo je tako unezvereno stajao, otvarajući i zatvarajući usta kao riba na suvom. Borio se za vazduh, ili je možda pokušavao da kaže nešto što nije mogao da izgovori. Kad se napokon pribrao, zaurlao je na kočijaša:
– Hej, ti, idemo u grad! Vozi što god brže možete! Hajde, kreći!
– Ali, gospodine, šta ćemo sa dečacima? – upita kočijaš ne shvatajući šta se desilo.
– Ostavi ih! – ciknuo Pansa. – Kad kažem kreći, to znači da tako i mislim! Neću da čujem više ni jedno pitanje, čuješ li? Idemo odmah, i to brzo! – vikao je na kočijaša sa mešavinom gneva i dubokog nemira u glasu.
Istog trena konji galopom pojuriše ostavljajući za sobom oblak prašine. Čim se kočija udaljila, deca otrčaše do Milvija i odvezaše ga od drveta.
– Jesi li mnogo povređen, brate? – brižno ga upitaše.
– Hajde da vidimo tvoje rane da bismo mogli da se pobrinemo za tebe! – osećajno će Strimb, najmlađi u grupi.
– Ne, ne treba! Hvala vam, dobro sam. Samo vi mene ostavite. Bio sam na veoma važnom zadatku i bojim se da na svoje odredište neću stići na vreme. Molim vas, morate me sad pustiti! – tužno je molio za razumevanje.
– Možemo li i mi s tobom? – bojažljivo će Krisp.
– Da – ozbiljno odgovori Milvije. – Ali ne smete da razgovarate sa mnom. Sve ću vam kasnije objasniti. Bog vas blagoslovio, prijatelji moji i, molim vas, molite se za onoga s kim treba da se sastanem i ko me tako nestrpljivo očekuje!
Milvije je brzo podigao svoju uprljanu tuniku, koja je bila bačena u prašinu, i pokrio svoje krvave grudi, a zatim je pretrčao na drugu stranu puta, kleknuo i prekrstio se. Pobožno je podigao neoštećenu bočicu, usrdno je celivao i nežno je položio ispod odeće, pored samog srca.
Ne shvatajući šta Milvije radi, ali zaključivši da je to nešto neobično što ima duboko značenje, Ruf skide sa sebe skupocenu tuniku i ponudio mu je.
– Šta on to radi? – radoznalo upita Strimb.
– Ćuti! – prekide ga Ruf. – Čuo si da nas je zamolio da ne razgovaramo s njim. Pogledaj kako ide sa rukama prekrštenim na grudima. Sećaš li se šta nam je senator rekao kad smo odneli Brutovo telo u palatu i zamolili ga da i nas učini hrišćanima? – nastavi tihim glasom. – Rekao je da postoje neke važne stvari koje će nam kasnije objasniti. Možda je to jedna od njih. Hajdemo sada za njim da mu pomognemo ako bude potrebno.
Sledeći Milvija, grupa mladića je tiho išla niz ulicu, držeći se blizu zgrada i prolaza da ne bi privukli pažnju. Usput je Krisp počeo da primećuje veliki broj vojnika na galopirajućim konjima. Činilo se da su, kao nikad ranije, dolazili sa svih krajeva grada. Izgledalo je da svi idu u pravcu carskog dvora.
– Ne sećam se da sam tako nešto pre video – rekao je začuđeno. – Mora da se nešto ozbiljno dešava u Rimu!
– O, verovatno se samo spremaju da učestvuju u vojnim vežbama – odgovori jedan od dečaka.
– Zašto onda izgleda kao da dolaze u takvoj žurbi i sa svih strana? – ponovo će uznemireni Krisp. – Misliš li da se dešava nešto neuobičajeno? – upita Rufa.
– Pst! Hajde da pazimo da ne izgubimo Milvija! prekinu Ruf razgovor među dečacima. – Ovde ima tako mnogo ljudi, a od kako smo prošli gradski bedem, saobraćaj je sve gušći!
Idući što su brže mogli, dečaci su uskoro stigli do carskog dvorca. Kad su došli do određenog mesta u dvorskom vrtu, Milvije se tiho, ali ne bez teškoća, provukao kroz usku pukotinu u zidu pazeći da ga ne primete, a potom krenuo kraćom stazom koja ih je dovela do ulaza u mračan prolaz. Brzo su sišli niz nekakve hladne i vlažne stepenicame, gde su upaljene baklje stajale na zidu obasjavajući dug i mračan prolaz sa ćelijama na obe strane.
– Ali, ovo je zatvor! – iznenađeno će Krisp. – Šta traži ovde? Ko je dole zatvoren?
Niko mu nije odgovorio. Nisu znali, a srca su im lupala sve brže zbog onog što su naslućivali.
Dečaci su nastavili da prate Milvija, samo sad na manjem odstojanju. Došli su do sredine dugog hodnika trudeći se, što su više mogli, da ne ispuste neki zvuk. Tada su se vrata jedne ćelije iznenada otvorila i pojavio se stražar! Izgledalo je kao da su dečija srca na trenutak prestala da kucaju. Skamenili su se, a krv im je pojurila u obraze od straha da će biti uhvaćeni. Ali stražar je učinio nešto potpuno neočekivano. Stavio je prst na usta, dajući im znak da budu tihi, i ćutke se pokretom ruke obratio Milviju koji je brzo ušao u ćeliju.
Dečaci su zbunjeno stajali kod vrata i zurili u unutrašnjost mračne ćelije. Na svoje veliko iznenađenje uskoro su uvideli da je zatvorenik bio jedan od dvanaest carevih perjanika. Prepoznali su ga po njegovoj naročitoj uniformi. No ono što ih je stvarno zadivilo bilo je to što su videli da je blagorodni zatvorenik srdačno zagrlio bednog Milvija i zaplakao od radosti što ga vidi.
– To je Aleksamen, Poplijev sin! – prošapta Strimb. – Ali zašto kleči?
I zaista, Aleksamen je pao na kolena pred Milvijem koji je vrlo pažljivo i sa strahopoštovanjem izvadio bočicu iz Rufove tunike i zatim je dao Aleksamenu. Vojnik koji je bio u ćeliji sa Aleksamenom stajao je u stavu mirno priklonivši glavu i salutirajući kao vojnik. Koplje je držao onako kako je to činio u prisustvu cara.
– O, i on je hrišćanin! – uzbuđeno će Strimb. Aleksamen je još neko vreme ostao na kolenima, s rukama prekrštenim na grudima i bočicom na dlanu. Tiho se molio. U tom trenutku mir i tišina su vladali mračnim zatvorom koji se pred malom družinom na neki način preobrazio u mesto strahopoštovanja, radosti i svetlosti.
– Pogledaj, i Milvije je kleknuo! – primeti jedan od dečaka.
– U redu! Budite tihi! – prekide ih Ruf potresen prizorom čiji je bio svedok, a da nije stvarno razumeo šta se dešava. Jedino je znao da se nešto mirno, lepo i sveto zbiva baš pred njegovim očima. Ćutke, i ne znajući zašto, i on je iznenada pao na kolena, dok su mu suze navirale blistajući u njegovim lepim očima. Sledeći njegov primer, dečaci jedan po jedan učiniše isto, dok se Aleksamen pričešćivao Svetim Tajnama Hristovim.
Tamničar koji je ostao u hodniku sa dečacima stajao je oslonjen leđima na zid i prekrštenih ruku. Strogo je posmatrao oko sebe dok se sve to odvijalo u ćeliji. Nakon nekoliko minuta krenuo je ka vratima ćelije, uhvatio vojnika hrišćanina za rame i šapnuo mu:
– Vidi, pustio sam ove dečake da ti učinim uslugu. No bojim se da smo svakog trena u sve većoj opasnosti da otkriju da smo pustili toliko ljudi u zatvor. Dželati će se svakako uskoro pojaviti i ako vide ovu gužvu, teško nama. Za naše dobro, izvedi ih odavde.
Vojnik je potvrdno klimnuo glavom i krenuo da da znak Milviju, no stražar iznenada usplahireno i uplašeno reče:
– O, ne! Prekasno je! Već su ovde! Prekasno je, stižu! Već su se mogli čuti koraci nekoga ko je trčao niz stepenice. No bili su pretihi u odnosu na vojničke korake. Aleksamen i Milvije su već ustali i bili spremni da se zauvek rastanu u ovom životu. U međuvremenu su se dečaci pribili uz zid hodnika kad je mladić, jedan od carevih perjanika, utrčao u ćeliju, boreći se da dođe do daha i jecajući, i pao ničice Aleksamenu pred noge.
– Markele! – uskliknu Aleksamen osećajno. – Ti! Došao si da se oprostiš?
– Došao sam da te molim za oproštaj, Aleksamene zaječa Markel. – Spasio si mi život, a ja sam te izdao! Pogrešio sam! Aleksamene, – nastavi glavom naslonjenom na zemlju i s pokajničkim suzama koje su mu tekle niz lice – molim te, reci mi kuda ideš i da li ćeš mi se osvetiti? To bih zaista želeo! Uveravam te da bih zaista želeo da mi se osvetiš. Mislim da je to jedini način na koji bih mogao da se iskupim za svoje strašno zlodelo i jedini način na koji bih mogao da ti vratim dug za zlo koje sam ti učinio.
– Markele, brate moj – uzdahnu Aleksamen.
– Ja, tvoj brat? – iznenađeno će Markel podigavši pogled ka Aleksamenu – Zar ja koji sam ti upravo rekao da sam te izdao? Uskoro ćeš umreti zbog mene! Zbog mene, Aleksamene! – glasno je zavapio udarajući čelom o svoje dlanove.
– Kako je to moguće? – bezazleno zapita Aleksamen ne shvatajući o čemu se radi.
– Ljubomora me je oslepela! – zastenja Markel. – Video sam da si bolji od mene i nisam mogao to da podnesem. Bio sam tako gord. A onda sam primetio da ostali perjanici više vole tebe nego mene. Da bih sebi olakšao mučenje zbog strašne ljubomore i mržnje prema tebi, u trenutku bezumlja otrčao sam kod cara i odao te! Rekao sam mu da si hrišćanin! Ali, Aleksamene, sada te stvarno volim! – dodade jecajući. – Slušaj, – poče obraćajući se stražaru – moj otac je vrlo moćan čovek na carskom dvoru. Molim te, oslobodi mog prijatelja, a ja ću te izdržavati bez obzira šta se desi. Molim te oslobodi ga!
– Ne, gospodine, to ne mogu! – odgovori stražar. To nije u mojoj nadležnosti!
– Ali možeš! – uporno će Markel. – Kažem ti, nemaš čega da se bojiš! Možeš da odeš odavde, a ja ću svoga oca naterati da ti da jednu od svojih kuća daleko odavde na selu i tamo ćeš biti srećan! Evo, uzmi ovu ogrlicu koju mi je car dao. Pogledaj je, vredi čitavo bogatstvo. Sva je u dijamantima i zlatu. Uzmi je! Tvoja je!
Stražar je odmahnuo glavom rekavši:
– O ne, gospodine! Bio bih u velikoj nevolji. Ne mogu to da uradim. Moja dužnost je da stojim i stražarim i da ne dozvolim da se vrata otvore!
U tom trenutku začu se bat teških i brzih koraka ljudi koji su išli prema ćeliji.
– O, sad je sve gotovo! – očajno povika Markel. – Dolaze da te odvedu, Aleksamene! Šaljem te u smrt! Ja…
– Sunce je već odavno izašlo – u nedoumici će stažar. – Mora da je napolju već dan. Zašto li su zakasnili? Ne razumem, već je trebalo da dođu. Ali, čekaj, mislim da dolaze!
Stražar je pokušao da zaustavi jednog Pretorijanca, no i on je žurio, baš kao i grupa vojnika. Ipak je u prolazu dobacio:
– Car!
– Hoćeš li da izađem napolje i da saznam šta se dešava? – predloži Ruf Milviju.
No vojnik hrišćanin ga je brzo prekinuo rekavši:
– Ne, nemoj to da radiš, dragi brate, jer bismo tada obojica bili u opasnosti. Bolje je da odem sam i da vidim šta se desilo.
Iznenada se u hodniku pojavi kapetan, koji je išao brzo ali nije trčao. Vojnik je stao u stavu mirno nadajući se da će nešto saznati. I nije se razočarao. Gledajući u njega sa izrazom koji je govorio da novosti koje će mu preneti više nisu tajna, kapetan progovori kroz stisnute zube:
– Car je mrtav! Mnestej ga je ubio! – reče i žurno nastavi niz hodnik.
Aleksamen je i dalje zgranuto zurio u kapetana, čak i kad je ovaj otišao. On je neko vreme bio jedini koji je shvatio da je Mnestej ubio cara iz osvete za smrt svog brata.
 


 
NAPOMENE:

  1. Budući da su pergament i mastilo bili veoma skupi, đaci su koristili male noževe za urezivanje slova na pločicama premazanim voskom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *