NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
ODGOVOR
 
Brut se približavao Apijanovom putu, nedaleko od groba Sesilije Metele, ne primećujući red vojnika koji su preprečili put. U to vreme su se mnogi vraćali u grad iz svojih seoskih kuća i Brut je išao pomešan s njima i ravnodušno gledao oko sebe. No uskoro je primetio da vojnici zaustavljaju prolaznike i nešto ih pitaju, a potom puštaju da idu svojim putem. Brut je išao pravo i osetio veliko olakšanje kad je prošao pored vojnika a da ga oni nisu ništa upitali. No kad je čuo da o njemu govore, ubrzao je korake. Načuo je nekoliko rečenica od kojih se naježio.
– Šta je sa tim detetom?
– Ma tek je dete!
– Naređenje je naređenje! Pozovi ga da se vrati.
– Hej ti, mališa, vrati se!
Čuvši vojnikov grubi glas, Brut se borio sa samim sobom. Znao je da neće ništa dobiti ako pobegne, već da će tako samo pogoršati stvari.
Dok se vraćao ka prepreci na putu, jedan od vojnika ga je zgrabio za rame i oštro ga upitao:
– Odakle dolaziš?
– Iz tri krčme – mirno je odgovorio.
– Šta si tamo radio?
– Išao sam po povrće.
– Pa gde ti je povrće? Ne vidim ga kod tebe!
– Zato što sam ga odneo na drugo mesto.
Ruka koja ga je tako čvrsto držala, malo je popustila.
– Gde živiš?
– U kući mog gospodara senatora Poplija – odgovori Brut, znajući unapred kakav će utisak ostaviti pominjanje senatorovog imena. Ono je uvek bilo delotvorna odbrana. Čitava carska garda je dobro znala za blisku vezu između cara i senatora.
– Pitaj ga! – zaurla vojnik koji je bio rešen da se izvrši njegovo naređenje.
– Ma, on je samo dete! – gotovo zaštitnički će vojnik koji je držao dečakovo rame.
– Nema veze! To je naređenje! – odbrusi prvi vojnik. – Dakle, mališa, ponovi za mnom: Car je bog, a Hristos nije ništa. Kaži!
– Car je bog, a Hristos nije ništa. Hajde, reci! – ponovi vojnik koji ga je držao za rame, požurujući ga u želji da se ispitivanje što pre završi.
U sutonu koji je počeo da obavija sve pred sobom, lagano skrivajući zalazeće sunce, izgledalo je tragično i pomalo čudno kako su se dva razjarena vojnika, čiji su se šlemovi i oklopi preteće nazirali u polutami, nagnula nad uplašenim detetom čekajući njegov odgovor.
Brut nije odmah odgovorio. Za trenutak je zatvorio oči da bi se usredsredio, ali kad ih je ponovo otvorio, već je bio doneo odluku. Gledajući pravo u oči vojnika koji mu je postavio pitanje, polako i jasno je rekao:
– Car je samo čovek, a jedino je Hristos Bog. Istog trena je osetio snažan šamar od čega mu se glava trgla u stranu. Pao je na zemlju krvareći iz usta.
– Pseto malo! – progunđa vojnik koji ga je udario, a zatim pljunu palog dečaka i tako, nakon povrede i uvrede, okonča kukavičko delo.
– Pazi, on pripada Popliju Klemu – upozoravajuće će drugi vojnik. – Uostalom, prvi je koga smo uhapsili. Ne udaraj ga! Hajde, mladiću, ustani!
Brut je išao prema gradu između dva rimska vojnika koji sugačvrsto držali zaruke. Prolaznici su iznenađeno zurili u njih, a neki su odmahivali glavom i komentarisali:
– Vidi, Pretorijanci sa malim lopovom! Šta li je ukrao?
Na to jedan od vojnika, želeći da ostavi utisak, reče:
– Nije lopov, nego hrišćanin.
Stav prolaznika se odmah promeni i postade neprijateljski i pun mržnje.
– Tako mlad, a tako pokvaren! – dobaci jedan čovek. Veliko je ime bogova i cara koji zatire taj mrski rod!
Bruta iznenada obasu kiša kamenica. Reagujući brzo na opasnost, stražari povikaše:
– Stanite ako znate šta je dobro za vas! Vodimo ga kod sudije i on će odlučiti. Tako nam je naređeno. Neka sudija pokuša da ga ubedi da otkrije sve što zna. Na taj način ćemo ih uhvatiti još više!
Uprkos metežu i opasnosti Brut je išao između vojnika smirenim i odmerenim korakom. Činilo mu se da mu neka unutrašnja sila daje tu neočekivanu hrabrost i snagu. Kad su stigli u policijski štab, među onima koji su se tu okupili prepoznao je nekoliko svojih školskih drugova.
– Pogledaj! – uzviknu Ruf. – Uhapsili su ga! Mogao je da vidi petoricu ili šestoricu svojih školskih drugova, koji su se pribili jedan uz drugog. Znali su da sledi nešto strašno i na licima im se ocrtavao veliki strah. Na Rufovom licu se iznenada pojavi radoznalost, pa reče:
– Hajde da ih pratimo! Čuo sam da su ga uhapsili jer je hrišćanin. Postaje vrlo zanimljivo!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *