NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
PARASKEVE – PETKE,
Ikonijske
 
U BPEME kada neznabožni car Dioklecijan podiže gonjenje na hrišćane, u gradu Ikoniji življaše jedna visokorodna i lepa devojka po imenu Paraskeva. Roditelji njeni hrišćani lepo je vaspitaše, naučivši je svetoj veri i držanju zapovesti Gospodnjih, pa otidoše ka Gospodu. Njihova mlada kći ostade naslednica njihovog ogromnog imanja.
Kada blažena Paraskeva postade zrela po godinama, ona stade podražavati veru i dela svojih roditelja: imanje svoje ona upotrebljavaše ne na ukrašavanje svoje lepote i mladosti i ne na uživanje, već na odevanje nagih, na prehranjivanje gladnih, na zbrinjavanje putnika i namernika. Paraskeva ne obraćaše nikakvu pažnju na svoje smrtne udvarače koji se dovijahu da se ožene njome, jer ona zaruči sebe Besmrtnome Ženiku, Jedinorodnom Sinu Božijem, i Njemu življaše u svetosti i pravdi. Presveto ime Njegovo ona ispovedaše pred ljudima neprestano svakoga dana, privodeći ih time k poznanju istine. Neki od ljudi verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, a koji ne hteše da veruju, grđahu i vređahu svetiteljku. Međutim, Paraskeva im smelo kazivaše reč Božju i izobličavaše ništavnost bezdahnih idola. He želeći podnositi od nje takva izobličavanja, neznabožni građani je uhvatiše, izbiše, pa u tamnicu vrgoše.
U to vreme dođe u Ikoniju neki vojenačalnik, poslan tamo od cara Dioklecijana da istrebi hrišćane. Građani izađoše pred njega i rekoše: Svetli vojenačalniče, u ovom gradu ima devojka koja veruje u Raspetoga Hrista i propoveda Ga; ona se bavi mađijama, i već je svojim činima odvratila ne malo ljudi od prinošenja žrtava našim bogovima; ona ne prestaje huliti na naše bogove i na samodržca. I mi, čuvši carevo naređenje, da imaju biti pogubljeni svi koji se ne klanjaju bogovima, uhvatismo ovu devojku i držimo je u tamnici.
Saslušavši to, vojenačelnik naredi da devojku dovedu preda nj na sud. Kada sveta devojka iđaše na sud, ozari je Duh Sveti i lice njeno postade svetlo, te svi koji gledahu na nju divljahu se i govorahu: Pogledaj! ona ni najmanje nije tužna, naprotiv, lice joj sija! – A kad predstade sudu, vojenačalnik je pogleda, i udivivši se lepoti i miloći njenoga lica, reče tužiteljima: Vi naprazno optužiste ovu predivnu devojku, jer nije pravedno pogubiti takvu suncezračnu lepotu. – I obraćajući se njoj, reče: Devojko, kaži nam svoje ime. – Sveta devojka odgovori: Hrišćanka sam, sluškinja Hristova. – Vojenačalnik uzvrati: Posmatranje lepote lica tvoga pobuđuje me na krotost, a reči usta tvojih uzmućuju me do dna duše, jer ne želim da čujem takve reči. – Svetiteljka odgovori: Svaki knez koji pravo sudi, raduje se kada čuje istinu; a ti, čuvši istinu koju ti ja rekoh, razgnjevio si se. – Vojenačalnik na to reče: Zato se gnjevim što odgovora od tebe ne dobih, jer te ja zapitah za ime tvoje, a ti mi ga ne kaza. – Svetiteljka odgovori: Najpre je trebalo da ti kažem ime večnog života, pa onda tek da ti objavim ime vremenog života. Ja ti dakle kazah svoje ime večnoga života: hrišćanka, sluškinja Hristova; a ime vremenog života mog, nadenuto mi od roditelja mojih, jeste Paraskeva, pošto sam se rodila u petak (Na grčkom petak se kaže Paraskevi = Paraskeva = Petka). – Roditelji moji, govoraše dalje svetiteljka, petak, dan dobrovoljnog i životvornog stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, uvek počitovahu postom, molitvama i milostinjama, spominjući Gospoda svog koji iz ljubavi prema rodu ljudskom toga dana proli krv Svoju i položi za nas na krstu dušu Svoju. Bog im i darova plod česnog supružanstva njihovog, mene, nedostojnu sluškinju Svoju, upravo u taj dan koji oni vrlinama počitovahu, sećajući se stradanja Gospodnjeg. Oni i nađoše za umesno da mi nadenu ime toga dana, Paraskeva, i otuda se ja zovem Paraskeva, zajedničarka Hristovih stradanja. – Vojenačalnik reče: Prestani govoriti te prazne reči i prinesi žrtvu našim bogovima, pa ću se ja oženiti tobom, i ti ćeš postati gospodarica ogromnog bogatstva, i mnogi će te veličati na zemlji. – Na to sveta Paraskeva odgovori: Ja imam Ženika na nebu, Isusa Hrista, i drugi mi muž nije potreban. – Vojenačalnik uzvrati: Ja volim tvoju lepotu, i poštedeću mladost tvoju. – Svetiteljka na to reče: Nemoj voleti vremenu lepotu; ona danas cveta, a sutradan uvene; bolje je smiluj se na sebe, jer tebe očekuju večne muke.
Tada vojenačalnik, razgnjevivši se, naredi da razderu haljine na njoj i da je biju sirovim žilama. Tako bijena, svetiteljka ne dade ni glasa od sebe, nego, ćuteći ustima, ona srcem prizvaše Hrista ištući od Njega pomoći u mukama. Vojenačalnik pak, štedeći još njenu lepotu, jer beše ranjen i raspaljen njome, naredi da je prestanu biti, pa joj poče krotko zboriti: O, devojko! poštedi mladost svoju, ne upropašćuj divan cvet devičanstva svog! prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš ostati živa, i udostojićeš se velike časti od nas. – No ona mu ništa ne odgovaraše na to. Razljutivši se, vojenačalnik je upita: Meni li ne odgovaraš, zli hrišćanski porode?
U odgovor na to svetiteljka mu pljunu u lice. To strahovito razjari mučitelja, i on naredi da mučenicu obese na drvetu: da joj železnim noktima nemilice deru rebra i da joj surim krpama trljaju rane. Na taj način svetoj mučenici bi odrano meso sve do samih kostiju. Mučitelj pak, držeći da će mučenica skoro umreti, pošto već jedva disaše, skide je sa drveta i vrže u tamnicu. A kada ona tamo ležaše jedva živa i već bezglasna od ljutih rana, u ponoći uđe k njoj Anđeo, kome ramena i prsa behu krstoliko opasana zlatnim pojasom, i koji u svojim rukama držaše oruđa Hristovih stradanja: krst, trnov venac, koplje, trsku i sunđer. I reče joj Anđeo: Devojko, zajedničarko Hristovih stradanja, ustani! Poslan sam da te posetim. A na utehu tebi u tvojim patnjama ja sam ti evo doneo oruđa stradanja Gospoda našeg. Pogledaj česna oruđa: krst i trnov venac Netljenog Ženika; pogledaj koplje koje probode životvorna rebra, trsku koja napisa oproštaj grehova svetu, sunđer koji izbrisa Adamov greh. Ustani, dakle! isceljuje te Hristos Gospod! – I odmah ustade mučenica kao od sna; i Anđeo prišavši otre mučenici sve svete rane, i svo telo njeno postade čitavo i zdravo, a lepota lica njena postade sjajnija od pređašnje. I sveta mučenica pobožno celiva oruđa Hristovih stradanja, i odade hvalu Bogu. Posle toga Anđeo postade nevidljiv.
Sutradan u svanuće dođoše tamnički stražari i nađoše Paraskevu gde zdrava stoji na molitvi, i na njenom telu ne beše nijedne rane. Ugšašivši se, oni izvestiše o tome vojenačalnika. Ovaj naredi da je dovedu pred njega. A kad je ugleda zdravu, on se udivi, jer nije očekivao da će ona sa tolikim ranama ostati živa. I ponovo se diveći njenoj izvanrednoj lepoti, on joj reče: Vidiš, Paraskevo, kako bogovi naši poštediše tvoju lepotu, i podarivši ti život načiniše te zdravom. – Svetiteljka reče na to: Pokaži mi, o vojenačalniče, one koji mi podariše život.
Vojenačalnik je posla u hram bogova svojih, da vidi idole njihove. Sa njom krenuše i idolski žreci i mnoštvo naroda, smatrajući da ona hoće da se pokloni bogovima njihovim. A kada uđoše u hram, u kome bejaše mnoštvo idola, sveta Paraskeva se misleno pomoli Jedinom Istinitom Bogu višnjem, pa dohvativši za nogu Apolonovog idola reče: Tebi bezdahnome, i svima ostalim idolima što su ovde s tobom, kažem: tako vam naređuje Gospod moj Isus Hristos: padnite svi na zemlju i pretvorite se u prah. – I tog časa na svetiteljkinu reč popadaše svi idoli i u prah se pretvoriše. Tada svi pobegoše iz hrama idolskoga, vičući i govoreći: Veliki je Bog hrišćanski!
Međutim neznabožni žreci, videvši rušenje i propast svojih idola, odoše k vojenačalniku i plačući rekoše mu: Gospodine vojenačalniče, mi ti govorasmo: poseci ovu volšebnicu, pošto ona obmanjuje naš grad; a ti nas ne posluša, i evo ona sada svojim činima poruši sve naše bogove. – Razjarivši se, vojenačalnik stade surovo ispitivati svetu Paraskevu, govoreći: Kakim si ti to magijama učinila? – Svetiteljka odgovori: Sa imenom Gospoda mog Isusa Hrista ja uđoh u hram bogova vaših i pomolih se Gospodu mome ovako: „Javi se meni, Spasitelju moj! Ti si mi život darovao“. I meni se javi sam Gospod moj i Bog moj; a tvoji bogovi, čim ugledaše Boga mog, uzdrhtaše od straha, i pavši na zemlju razbiše se, pokazujući time da ne mogu pomoći sebi. Kako će onda pomoći drugima?
Tada vojenačalnik naredi da mučenicu opet obese na drvetu i da joj rebra pale svećama. Obešena i paljena ognjem, svetiteljka uzdahnu k Bogu i reče: Gospode Bože moj, Tvorče i Promislitelju svekolike tvorevine! Ti si Trojici Mladića rashladio usijanu peć; Ti si prvomučenicu Teklu[1] izbavio od ognja; Ti spasi i mene nedostojnu iz ruku ovih mučitelja. – I odmah siđe Anđeo, dotače se sveća, i buknu ogroman oganj koji sažeže mnoge bezakonike. A narod vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – I poverova u Hrista mnoštvo ljudi.
Vojenačalnik pak, videvši uzrujanost u narodu, uplaši se da narod ne ustane protiv njega, i naredi da hitno poseku svetiteljku mačem. U vreme kada joj bi odsečena glava, neki čuše glas s neba govoreći: Radujte se pravedni, jer se venča mučenica Paraskeva! – Sveto pak telo njeno hrišćani uzeše i česno pogreboše u njenom domu.
Tako ova divna devojka završi podvig mučeništva, i ode k svome Ženiku, noseći umesto jeleja krv, i sada se ona veseli sa mudrim devojkama u dvorima Hristovim.
Sutradan izjutra bezakoni vojenačalnik izjaha u lov, ali se konj pod njim razbesne i zbaci ga u provaliju; i on pavši, razbi se sav i kosti mu se polomiše, te u mukama izvrže bednu dušu svoju. Sveta pak i čista duša velikomučenice Paraskeve u ruci je Božjoj, a od česnih moštiju njenih davahu se mnoga isceljenja bolesnicima, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIRIJAKA,
patrijarha Jerusalimskog
 
SVETI Kirijak poverova u Hrista i krsti se posle obretenja časnog i životvornog Krsta Gosiodnjeg od strane Sv. cara Konstantina i majke mu Sv. Jelene. Potom, bi episkop Jerusalimski. On dožive do carovanja Julijana Odstupnika. U vreme svog ratnog pohoda protiv Persijanaca car Julijan se zadrža u Jerusalimu. Tu on izvede na sud svetog Kirijaka, i primoravaše ga da prinese žrtvu idolima. No svetitelj to odlučno odbi, i pritom izobliči cara odstupnika. Tada Odstupnik naredi da mu odseku desnu ruku, govoreći svetitelju: Mnogo si poslanica napisao tom rukom, i mnoge si odvratio od poštovanja bogova.
Posle toga car naredi te svetitelju izliše u usta rastopljeno olovo, pa ga položiše na usijani gvozdeni krevet. Čuvši za to, majka svetog Kirijaka Ana dođe na mesto mučenja. Car naredi te je uhvatiše, obesiše za kosu, strugoše gvožđem, pališe buktinjama, i tako ona predade dušu svoju u ruke Božije. Posle mučeničke končine svoje majke, sveti Kirijak bi bačen u kazan kipećeg ulja i istovremeno proboden kopljem, i tako skonča ovaj slavni junak Hristov i dobi od Gospoda venac mučenički.
 
SPOMEN SVETOGA OCA NAŠEG
ARSENIJA SREMCA
arhiepiskopa Srpskog
 
VELIKI jerarh Srpske Crkve i naslednik Svetoga Save Arsenije beše rodom iz Srema[2]. Još u mladosti zamonaši se i predade se iskreno svesrdnom podvigu radi spasenja duše. No čuvši za divnu ličnost i delatnost Svetoga Save Arsenije ode k njemu u Žiču, gde ga Sava ljubazno primi i uvrsti u bratstvo Žičko. Videći retke vrline u Arseniju Sava ga uskoro postavi za igumana Žičke obitelji. Kada Mađari navališe na zemlje Srpske, posla Sava Arsenija na Jug, da traži za arhiepiskopiju neko mesto sklonitije od Žiče. Arsenije izabra Peć, i tu sagradi manastir i crkvu Svetim Apostolima, koja se docnije prozva crkva Vaznesenja Gospodnja. Pred svoj drugi polazak za Jerusalim Sv. Sava odredi Arsenija sebi za naslednika na arhiepiskopskom prestolu (1233. godine). A kada Sava pri povratku umre u Trnovu, Arsenije navali na kralja Vladislava, da prenese telo Savino u Srpsku zemlju. Arsenije je mudro upravljao Srpskom Crkvom trideset godina (do 1263. g.), i upokojio se u Gospodu 28. oktobra 1266. godine. Na oltarnom zidu Pećskog hrama stoji napisano: „Gospodi Bože naš vonmi, posjeti i blagoslovi hram sej … Pomenite že i mene grješnago Arsenija“. Sahranjen je tu u Pećskom hramu Svetih Apostola. Godine 1737, zbog spaljivanja Pećke patrijaršije od strane Turaka, mošti Svetog Arsenija odneli su monasi iz Peći i, preko mnogih drugih mesta, one su dospele u manastir Ždrebaonik kod Danilovgrada, gde se i do danas nalaze. Godine pak 1933, po blagoslovu Srpskog patrijarha i Sinoda, ruski arhiepiskop Nestor odneo je deo moštiju Sv. Arsenija u Peking i u Harbin (u Mandžuriju), kad je tamo osnovana Pravoslavna Crkva.
Molitvama Svetog Arsenija Srpskog neka Gospod pomiluje i spase sve nas, sav Srpski rod, sve pravoslavne hrišćane, i sve ljude Božje. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TERENCIJA i NEONILE i sedmoro dece njihove:
SARVILA, NITA, JERAKSA, TEODULA, FOTIJA, VILE i EVNIKE
 
BLAŽENI Terencije i Neonila behu iz Sirije, i vaspitavahu decu svoju u veri i pobožnosti. Deca im se zvahu: Sarvil, Nit, Jeraks, Teodul, Fotije, Vilija i Evnikija. Optuženi zbog vere u Hrista, roditelji biše zajedno sa svojom decom izvedeni na sud. Na sudu oni ispovediše Hrista istinitog Boga a naružiše i ismejaše idole. Zato ih obesiše i nemilosrdno strugaše; pri tome im rane zalivahu ljutim sirćetom i solju, a oganj buktaše ispod njih. Sveti mučenici trpeći muke moljahu se i tiho podstrekavahu jedan drugoga na mučeništvo. Bog se ne ogluši o njihovu molitvu i posla im Svoje svete anđele, koji ih oslobodiše okova i isceliše im rane. Videći ovo iznenadno oslobođenje od okova i isceljenje od rana, neznabošci se prepadoše. I odmah svete mučenike baciše u tamnicu. Sutradan ih izvedoše i motkama tukoše, pa ih na točkove privezaše i bez milosti mučiše. Ali blagodaću Božjom oni ostadoše nepovređeni. Posle toga svete mučenike baciše zverovima da ih pojedu, ali opet ostadoše nepovređeni, jer se zverovi pokazaše prema njima krotki kao ovce. Onda ih vrgoše u kazan pun kipeće smole, ali se tog časa oganj ugasi i kazan ohladi i smola pretvori u hladnu vodu. Videći da nikakva mučenja ne mogu da naškode mučenicima, neznabožni mučitelji im mačem odsekoše glave. I tako blaženi stradalci primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA SAVAITA,[3]
episkopa
 
BLAŽENI Stefan se zamonaši kao vrlo mlad, i podvizavaše se u obitelji svetog Save Osvećenog. Od tamošnjih svetih otaca on se nauči strahu Božjem, i svakoj vrlini i podvižničkom delanju. Pošto podvizima visoko uzraste po Bogu, on bi udostojen episkopskog čina. Ali ne samo to, nego on dobi od Boga i obilnu blagodat čudotvorstva, pošto prethodno uzdržanjem i isposničkim trudom i naporima umrtvi strasti duše i tela i dostiže u potpuno bestrašće. On molitvom đavole izgonjaše, bolesne isceljivaše, divlje zveri ukroćivaše. Uopšte, on svojim podvižništvom i čudesima sijaše kao sunce. Živeo je pre 8. veka. Upokoji se u miru, i otide ka Gospodu, kome sa anđelima predstoji u večnoj slavi.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ATANASIJA,
patrijarha Carigradskog
 
OVAJ svetionik vaseljene rodio se u Dcrijanopolju od roditelja Georgija i Efrosinije, koji behu pobožni, blagorodni i dobrodeteljni. Na svetom krštenju Atanasije dobi ime Aleksije. Još izmalena on pokazivaše znake šta će posle biti od njega. Nije voleo igre i druge tašte stvari; a voleo je knjigu i crkvena bogosluženja. Družio se sa dobrim dečacima, a kasnije mladićima. Ostavši siroče posle smrti svoga oca, on se još usrdnije truđaše u svetim vrlinama. Naročito prilježno čitaše Sveto Pismo, i blagorazumnošću postade ravan starcima. Takav život izazva u mladom Aleksiju misao i želju da se odrekne sveta i njegove taštine radi sticanja nebeske mudrosti i blaženstva. U tom pogledu od silnog uticaja na njega behu Spasove reči: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). No presudnu važnost tu je imalo Žitije svetog Alimpija Stolpnika.[4] Čitajući ovo Žitije i videći kako je mladi Alimpije Boga radi ostavio ne samo svet nego i majku udovicu, kojoj je on bio jedina uteha, Aleksije se reši da se ugleda na njega: da ostavi kuću, zavičaj, prijatelje, srodnike, pa i samu majku. I on to učini: ne rekavši nikome ni reči on otputova u Solun, u čijoj se okolini nalazio manastir, u kome njegov stric beše monah. Došavši u taj manastir, on primi monaški postrig sa imenom Akakije. Ali tu on ostade kratko vreme: videći da bratija ne ispunjava u potpunosti dužnosti svoga monaškog zvanja, on ode odatle u Svetu Goru Atonsku.
Život svetogorskih isposnika očara mladoga Akakija: obilazeći manastire, a naročito pustinjska obitališta, on dobi mnogo duhovne koristi za sebe. Kao što trudoljubiva pčela, leteći sa cveta na cvet, skuplja slatki med, tako i prepodobni Akakije, koristeći se primerima svetogorskih pustinjaka, slagaše u srcu svom njihove slatke besede i pouke, da bi ih prema svojim moćima podražavao u njihovom podvižništvu. I prvo što usvoji od njih beše ovo: strogo sirotovanje. Imao je na sebi samo vlasenicu i preko nje monašku mantiju, bez obuće; hrana mu behu hleb i voda; ma kuda išao, išao je peške, pa je tako radio i kad je postao patrijarh Carigradski; zemlja mu beše postelja. Ustvari, iako čovek, on življaše kao anđeo.
Pošto obiđe Svetu Goru, prepodobni Akakije stupi u bratstvo Esfigmenskog manastira. Tamošnje podvige njegove nemoguće je opisati. Vršeći dve godine dužnost trpezara, on ne imađaše ni posebnu keliju, ni postelju, pa čak ni rogožu; i to tako ne samo leti nego i zimi kada tamo biva i snega i mraza. Spavao je vrlo malo, jer noći provođaše u molitvi i bdenju. Hrana mu behu ostaci sa bratske trpeze, jer on govoraše sa evanđelskom ženom: psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovih gospodara (Mt. 15, 27); ulja i vina on ne dozvoli sebi u toku tri godine, niti kakvu drugu telesnu utehu. Međutim, trudeći se u gotovljenju hrane i posmatrajući oganj, on zamišljaše oganj pakleni, neugasivi, i tako steče plač i suze.
Zbog svih tih vrlina njegovih svo bratstvo gajaše k njemu ljubav i veliko poštovanje. Ali to i bi razlog da se on krišom ukloni iz manastira, jer se bojao da zbog privremene slave ne bude lišen večne. Iz Svete Gore on otputova u Jerusalim, da se pokloni svetim mestima i da vidi Jordansku pustinju. Zatim poseti Latrsku goru, gde i provede dugo vreme u pustinjaštvu, zajedno sa drugim svetim ocima, čiji mu uzvišeni život donese mnogo duhovne koristi. Sa Latrske gore on pređe na Avksentijevu goru, gde su se tada podvizavali čuveni podvižnici: Ilija, Nil i Atanasije. Poznanstvo sa njima bi za prepodobnog Akakija veoma poučno. Najzad se on udalji na goru Galisijsku, u manastir blaženog Lazara, gde provede osam godina u raznim poslušanjima. Tu on primi veliki angelski lik i dobi ime Atanasije. Isposnički život Atanasijev i njegova bezuslovna poslušnost pobudiše nastojatelja da prepodobnog Atanasija, i protiv njegove volje, odlikuje svešteničkim činom. Posle toga njemu bi poverena dužnost eklesiarha, koju on obavljaše sa velikom prilježnošću.
Tako svaki dan nastavljajući u srcu svom uzlaženje k Bogu, prepodobni Atanasije se udostoji videti Gospoda Hrista, koji ga pozva da bude pastir slovesnih ovaca. Prepodobni Atanasije imađaše običaj da noću odlazi u crkvenu papertu, i tamo se moli do jutrenja, Jedne noći kada se on sa suzama moljaše pred Hristovim raspećem, on odjedared ču od Spasiteljeva lika slatki glas: „Atanasije, zato što ti ljubiš mene, treba da paseš narod moj“. Poražen tim glasom, Atanasije pade na zemlju od straha i neiskazane radosti, gušeći se u suzama i slavosloveći Gospoda.
Prepodobni Atanasije provede deset godina na Galisijskoj gori. No iako je bio blažen u vršenju nalaganih mu poslušanja, njega ipak ne napuštaše misao o pustinjskom usamljeničkom molitvenom tihovanju. Zbog toga on opet otputova u Svetu Goru. Tamo nađe pustinju po želji srca svog i ostade u njoj, trpeći svakovrsne oskudice, umrtvljujući telo i ugađajući jedinome Bogu. Ali i tu prepodobni ne ostade dugo. Slučajni neredi koji izbiše u Svetoj Gori, nateraše ga da se odatle povuče na goru Gan. Tamo on nađe zgodno mesto za molitveno usamljeničko tihovanje, nastani se tu i produži svoje podvige. No vrlina se nigde ne može sakriti: za kratko vreme oko njega se sabra bratija. On ih s radošću nazidavaše, rukovođaše k nebu i prerađivaše u izabrane sasude darova Svetoga Duha. Među učenicima njegovim behu: čudesni Teofan, znameniti Teodorit, i drugi, proslavljeni vrlinama. Zbog angelopodobnog života svog, blaženi Atanasije beše čuven ne samo po okolnim gorama nego i svuda, te mnoštvo sveta svakodnevno dolažaše k njemu da čuje medne’ besede njegove i vidi svetlo lice njegovo. To beše od takog uticaja na svet, da se mnogi, i muškinje i ženskinje, odricahu sveta. I pod upravom svetog Atanasija ubrzo niče u pustinji ženski manastir.
No vreme je da se kaže, na koji način prepodobni Atanasije postade patrijarh Carigradski. Za carovanja blagočestivog cara Andronika II Paleologa presto Carigradske patrijaršije ostade prazan, posle potresa i smuta u Crkvi, izazvanih patrijarhom Jovanom Vekom.[5] Car sazva arhijereje i klir, i oni jednodušno izabraše za patrijarha prepodobnog Atanasija. Izaslanstvo od nekoliko arhijereja i carskih velikaša bi upućeno prepodobnome da ga izvesti o izboru i svečano dovede u prestonicu. No smireni pustinjak se dugo otkazivaše i moljaše da izaberu drugoga. Posle mnogih i mnogih molbi da se primi izbora, izaslanici najzad sa strogošću rekoše prepodobnome: Ako nas ne poslušaš sada, kada te Crkva traži i zove u pomoć protiv neprijatelja svojih, onda ćeš dati odgovor Bogu u čas suda. – Tada se sveti Atanasije seti viđenja svog na gori Galisijskoj kada mu Gospod reče da treba da pase narod Njegov, uplaši se, i bez pogovora poveri sebe promislu Božjem. I bi svečano uzveden na patrijaršijski presto Carigradski oko 1290. godine.
Sveti Atanasije zateče Crkvu, mnogo postradalu od jeretika, i mnogo truda uloži da jeretički kukolj odstrani. Isto tako, revnujući za dobro svoje pastve, on kao novi Zlatoust silno izobličavaše nepravednike i pljačkaše, ne šteđaše ni velmože, ni bogataše, pa ni samoga cara. One sa strahom Božjim on ispravljaše savetima, a nepokorne i neposlušne kažnjavaše strogim epitimijama. Na taj način on se svim silama staraše da stado Hristovo sačuva od vidljivih i mislenih vukova. No baš zbog takve revnosti njegove arhipastirske, vrag dobra nije dremao. Među velikašima i kliricima pojaviše se neprijatelji svetome patrijarhu. Oni stadoše roptati na svetog arhipastira što ih je korio i izobličavao, i zamerati mu što je tobož suviše strog. Potekoše i klevete protiv ugodnika Božjeg. Sa tokom vremena to je bujalo i raslo, tako da i neki arhijereji pristupiše neprijateljima svetog patrijarha. Da bi se izbegao veći nemir u Crkvi, patrijarh Atanasije bi smenjen. Tom prilikom sveti patrijarh reče caru: Gospodaru, ja se nisam primio ovog visokog zvanja da bih puzio pred ljudima, ćutao i zabašurivao grehe njihove, nego da bi ih izobličavao i ispravljao; jer strašnoj osudi podleži svaki od nas koji ne izobličava one što greše. Zbog strogosti mojih izobličavanja omrzli su me i žele moje uklanjanje sa patrijaršijskog prestola. Nemam ništa protiv; evo, odlazim moleći Boga, da On sveznajući uredi sve na dobro, molitvama Bogorodice i svetih Njegovih. (Ovo povlačenje Sv. Atanasija bi oko 1293. god.).
Sišavši sa patrijaršijskog prestola, sveti Atanasije se povuče u svoj manastir na gori Ganu, gde provede deset godina, podvizavajući se još strožije nego pre. Tu on, za čistotu srca i za svoj život, dobi od Boga dar predviđanja i proročki predskazivaše budućnost. Mnoge stvari predskazivaše on caru, i sve se one i zbiše, što se vidi iz njegovih pisama.[6]
Posle svetog Atanasija presto patrijaršijski zauze vrlinasti i dostojni divljenja Jovan XII.[7] Pri svojoj neizmernoj krotosti i prostoti, on ne beše u stanju boriti se sa neprijateljima Crkve Božije. I nakon deset godina upravljanja Crkvom on se dobrovoljno odreče patrijaršijskog položaja. Na taj način Crkva Carigradska opet ostade bez patrijarha. U to vreme življaše u Carigradu jedan vrlinast čovek, po imenu Mina, poznanik svetog Atanasija. Ovome Mini sveti Atanasije posla pismo, proročki predskazujući u njemu, da će tog i tog dana u prestonici biti veliki zemljotres. Tako i bi. Car, poražen takim proročkim darom smenjenoga patrijarha, donese čvrstu odluku, da bez obzira na neprijatelje, ponovo dovede svetog Atanasija na patrijaršijski presto. Sveti Atanasije se, kao i prvi put, dugo otkazivaše; ali ga oni silom uzeše iz manastira, i sa velikom češću i slavljem ponovo posadiše na patrijaršijski presto.[8]
Sveti Atanasije sada još više blistaše vrlinama. Beše on najusrdniji zaštitnik potlačenih, pokrovitelj udovica i siročadi, pomoćnik svima nevoljnima, samilosni hranitelj ništih i ubogih i gladnih. Sedam godina upravljaše Crkvom sveti Atanasije, sijajući čistotom i svetošću života i oličavajući sobom primer svake vrline. No pri svem tom, neprijatelji ga ponovo oklevetaše: tajno metnuše pod njegov krevet ikonu Presvete Bogorodice, pa je pred narodom izvukoše ispod kreveta, i svetog patrijarha objaviše za jeretika – ikonoborca.
Posle marljivog sudskog isleđenja, kleveta bi obelodanjena, i klevetnici kažnjeni. No sveti Atanasije iskoristi to kao opravdan povod: da ostavi patrijaršijski presto i ustupi mesto zloći neprijatelja svojih. Međutim car se nikako nije hteo složiti sa takom patrijarhovom željom. Patrijarh pak ostade nepokolebljiv u svojoj odluci: i kroz nekoliko dana tajno se udalji u svoj manastir.
Oslobođen smuta i jerarhijskih trudova, sveti Atanasije se potpuno posveti Bogu i ispunjavanju monaških pravila. Prosvetlivši se podvizima i sozercanjem, ok se udostoji od Boga mnogih otkrivenja, dara prozorljivosti i dara čudotvorstva. Jedan od učenika njegovih, Jakint, imađaše na vratu neizlečivu bolest – rak. Mnogo puta moljaše on svetog Atanasija da mu dopusti da se obrati lekaru, ili da mu on sam izmoli u Boga isceljenje od bolesti. Svetitelj mu svaki put savetovaše da trpi s blagodarnošću, kao Jov i mnogi drugi. Jadni Jakint mnogo paćaše, i trpljenje ga poče izdavati. Najzad on postupi po ugledu na krvotočivu ženu iz Evanđelja: jednom on pristupi svetom Atanasiju sastrag, pade ničice, i gušeći se u suzama on kraj od haljine svetiteljeve prisloni na bolesno mesto, i tog časa, po veri svojoj, dobi isceljenje. – Drugom jednom prilikom taj isti Jakint pope se na krov kelije da nešto opravi, ali se omače i pade, i ležaše skoro mrtav. Sveti Atanasije, doznavši za to, pomoli se nad Jakintom, i ovaj ustade potpuno zdrav.
Dve monahinje ženskog manastira behu teško i dugo bolesne, i prosto ne behu više u stanju da podnose bolove. Od lekara se više nisu mogle nadati nikakvoj pomoći. Zbog toga one poslaše svetom Atanasiju molbu, da im izmoli u čovekoljubivog Gospoda olakšanje u bolesti. Svetitelj im posla ovakav odgovor: Ja bih želeo da vi još neko vreme potrpite, da biste primile veću nagradu u večnoeti. Ali, pošto vam nedostaje trpljenja, vi se onda ove noći pomolite Presvetoj Bogorodici, i sutra ćete dobiti od Nje isceljenje. – Tako odgovori smirenoumni čudotvorac, da bi izbegao slavoljublje i pohvalu od ljudi. I stvarno, reči svetog Atanasija se zbiše: izjutra se bolesnice čovekoljubljem Božjim i blagodaću Carice Nebesne isceliše i pritekoše k svetitelju da mu izraze blagodarnost.
Za vreme drugog patrijarhovanja svetog Atanasija u Carigradu nastade opaka glad. Patrijarh naredi jednome od svojih poslušnika, bogobojažljivom i vrlinskom Hristodulu, da razdaje pšenicu što se nalazi u patrijaršijskom domu, i to prvenstveno ženskim manastirima, i to po trideset mera svakome manastiru. Hristodul uveravaše patrijarha da u njihovim žitnicama nema više od pedeset mera pšenice. „He laži, maloverni, – reče mu svetitelj, – idi i izvršuj naređenje“. Hristodul postupi po reči patrijarhovoj. I kada razdavaše pšenicu, ona se blagoslovom Božjim ne samo ne smanjivaše Hero se naočigled umnožavaše. Poražen takim čudom, Hristodul se javi patrijarhu, pade k nogama njegovim ištući oproštaj za svoje maloverje. To se isto ponovi i onda kada se u vreme gladi iz patrijaršijskog doma razdavaše pšenica sirotinji.
Pored ostalih vrlina, sveti Atanasije imađaše divnu smirenost: nikada nije nosio skupocene haljine. Neki su ga zbog toga osuđivali tvrdeći da on time unižava visoko dostojanstvo svoga čina. Na to je on obično odgovarao, da nema stida i uniženja u nošenju skromnih i hudih haljina; greh je jedini stid i jedino uniženje čoveka; koji ljubi Boga, taj je dužan tvoriti volju Božiju, i ne sme biti čovekougodnik već smiren i umeren u svakom pogledu.
Pred kraj života svog sveti Atanasije se udostoji ponovo videti Gospoda Hrista. Jednom on, svršavajući po običaju molitve, vide Isusa Hrista raspeta na krstu. „Zbog čega si ti ostavio ovce bez pastira?“ reče mu Gospod s prekorom. „Ja sam ih poverio tebi, a one su ostavljene, i vuci ih razgrabljuju. Ja Bog, pa sam ipak s ljubavlju primio telo i raspeo se za spasenje sveta; a ti nisi pretrpeo klevetu i ostavio si Crkvu moju, kao plašljivi vojnik“. – Poražen rečima Gospoda Hrista, sveti Atanasije od užasnog straha i trepeta pade na zemlju, i gušeći se u suzama iskaše oproštaj za svoju slabodušnost. I dobi oproštaj od Gospoda. – Posle ovog viđenja stade on još strožije živeti, posvećujući svo vreme molitvi i bogorazmišljanju.
Naposletku i za svetog Atanasija nastupi vreme odlaska ka Gospodu. Sabravši svoje učenike on ih obavesti o bliskom kraju svog vremenskog života, pa im dugo govoraše reč pouke, zapovedajući im da drže sve vrline, a osobito smirenoumlje, ljubav i milosrđe, kojima se proslavlja Sveta Trojica, i bez kojih se niko ne može spasti. I govoraše im: Sveto čuvajte propise Crkve i predanja Svetih Otaca. Očišćavajte srce i um od nečistih pomisli, i spasavajući spasavajte duše svoje.
Besedeći tako sa svojim učenicima, on tiho predade Gospodu duh svoj 20. oktobra, u svojoj stotoj godini života. Bogu našemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje, svagda, sada i uvek, i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANE
 
MAJKA svetog Kirijaka postradala za Hrista buktinjama sažežena.[9]
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH
FIRMILIJANA,
arhiepiskopa Kesarijskog
i
MELHIONA,
prezvitera Antiohijskog
 
ISTAKNUTI borci u trećem veku protiv jeretičkog učenja Pavla Samosatskog; borci i pobednici: jer svetim apostolskim učenjem i predanjem obelodanili, suzbili, opovrgli laž jeresi Pavla Samosatskog. To učiniše na velikom Antiohijskom saboru (262-268. g.) kada osudiše i svrgoše ovog zlomislećeg jeretika iz Samosata. Svetog Firmilijana hvaljaše i Sv. Kiprijan Kartagenski i Sv. Vasilije Veliki.
 
SPOMEN SVETE
FEVRONIJE
 
KĆI cara Iraklija. Još od rane mladosti odrekla se preimućstava svoga zvanja; provodila život u pustinjačkoj usamljenosti, služeći svim srcem Gospodu. I tako čiste duše i tela upokojila se u miru 632. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVA POČAJEVSKOG
 
PREPODOBNI Jov, sin blagočestivih roditelja, rodio se u Galiciji, u mestu Pokuća. Još izmalena Jovan pokazivaše ljubav i revnost za svako dobro. Kao vrlo malen on se nauči čitati. U svojoj desetoj godini on tajno ostavi roditeljski dom i ode u Ugornjicki Preobraženski manastir, u Karpatskim gorama, da se zamonaši. U manastiru mali Jovan sa velikom smirenošću i ognjenom revnošću obavljaše sva nalagana mu poslušanja. Strogim postom, on iznuravaše telo svoje. Sve vreme slobodno od poslušanja on posvećivaše molitvi i čitanju dušekorisnih knjiga. Zbog svoje blage naravi, duboke smirenosti i jarke pobožnosti on uskoro bi postrižen za monaha i dobi ime Jov. Strog pobožni život Jova ubrzo postade poznat po svoj Zapadnoj Rusiji. Pobornik pravoslavlja Konstantin Konstantinovič, knez Ostrožski, želeći da njime podignuti Krestovozdviženski Dubenski manastir zaštiti od lukavstava jezuita i zavede u njemu strog monaški život, pozva prepodobnog Jova za nastojatelja, smatrajući ga „obrascem trudoljubivog i bogougodnog života“. Kao nastojatelj ovoga manastira prepodobni Jov provede dvadeset dve godine. No goreći od želje da se podvizava kao prost monah, on tajno otputova u Počajevsku lavru, u Volinskoj eparhiji. No monasi Počajevske obitelji odmah sagledaše u njemu velikog podvižnika Božjeg, i umoliše ga da im bude nastojatelj. Pred kraj svoga života prepodobni Jov primi veliku shimu, i podvizavaše se kao strogi zatvorenik. Upokoji se 1651. godine. Nakon osam godina, 1659. god., njegove česne mošti biše otkrivene kao netljene, i od tada počivaju u Počajevskoj lavri.
Prepodobni otac Jov je u toku svog stogodišnjeg života mnogo radio i uradio za Pravoslavlje i rusku narodnost u jugozapadnom kraju Rusije, koji je tako dugo bio ugrožen od jezuita i Poljaka.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
NEOFITA,
episkopa Urbinskog
 
DO svoga obraćenja Hristu Neofit je bio persijski vojenačalnik i zvao se Omar. U vreme pohoda na Gruziju njega posla njegov sultan u obitelj sv. Šio sa molbom da se pomoli za njega Bogu. Približavajući se obitelji sv. Šio, Omar ugleda bezbrojno mnoštvo Nebeskih Sila gde lete u vazduhu i usred njih divnoga starca sa dugom sedom bradom. Ovo viđenje, i bliže upoznavanje sa životom monaha, oduševi Omara, te on kroz neko vreme dođe u manastir sa dve verne sluge i primi sveto krštenje, pri čemu on dobi ime Neofit a sluge: Hristodul i Hristofor. Neofit uskoro bi postrižen u monaštvo. Svojim celomudrenim životom, postom i molitvom on se tako proslavi da postade ukras obitelji. Docnije on bi zbog svetog života svog postavljen za episkopa, i kao episkop ubijen od neznabožaca zbog propovedanja Hrista.[10]
 
SPOMEN SVETA 4 NOVOMUČENIKA
ANGELA, MANUILA, GEORGIJA i NIKOLAJA
postradalih u Retimnu na Kritu
 
SVA četvorica rodom iz sela Melampes, eparhije Lampske na Kritu. Angel i Manuil behu rođena braća a Georgije i Nikolaj njihovi rođaci. U ono vreme na Kritu se mnogi hrišćani pritvorno pokazivahu kao muslimani, zbog straha i nasilja turskog, pa tako činjahu i ova četvorica mladića. Međutim u duši oni behu istinski hrišćani. Behu seljaci i behu oženjeni po muslimanski, ali se oni i tajno venčaše u crkvi.
Kada otpoče godine 1821. ustanak u Grčkoj protivu Turaka, mnogi se tada i na Kritu digoše na ustanak, među njima i ovi blaženi junaci. Oni tražahu od Turaka da slobodno vrše svoje hrišćanski verske običaje. Agarjani ih tada uhvate i stanu ih prisiljavati da se vrate na muhamedanstvo. To bi godine 1824, kada oni biše uhvaćeni, zatvoreni i mučeni u gradu Retimnu na Kritu. No oni se svoje hrišćanske vere ne odrekoše, te im Turci česne glave posekoše 28. oktobra 1824. godine. Hrišćani posle tri dana izmoliše njihova sveta tela od turskih vlasti i česno ih pogreboše u manastiru Sv. Georgija. Kasnije se svete im mošti javiše kao netljene i vernima čudotvorne.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TERENTIJA, AFRIKANA, MAKSIMA i POMPIJA
i ostalih 36 Mučenika iz Afrike[11]
 


 
NAPOMENE:

  1. Spomen svete prvomučenice Tekle 24. septembra.
  2. Sremom se u ono vreme nazivala, osim današnjeg Srema, i Mačva i Posavina.
  3. Ovog Sv. Stefana Savaiga ne treba mešati sa mlađim Sv. Stefanom Savaitom, sinovcem (ili sestrićem) Sv. Jovana Damaskina. Ovaj mlađi Stefan je bio pesnik i napisao kanon ovom Sv. Stefanu Savaitu starijem. Spomen njegov 13. jula.
  4. Spomen njegov praznuje se 26. novembra.
  5. Patrijarhovao od 1275-1282.
  6. Neka pisma svetog Atanasija nalaze se u Patrologiji Minja: Migne P. gr. t. 142.
  7. Patrijarh Jovan XII: od 1294-1303.
  8. To je bilo 1303. godine.
  9. Vidi o njoj pod današnjim datumom: Spomen svetog oca našeg Kirijaka, patrijarha Jerusalimskog.
  10. Sveti Neofit živeo u sedmom veku.
  11. Njihov spomen 10. aprila.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *