NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

24. SEPTEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETE PRVOMUČENICE
TEKLE RAVNOAPOSTOLNE
 
Blagovesteki svetu Evanđelje, sveti apostoli Pavle i Varnava dođoše u Ikoniju[1] i odsedoše kod Onisifora, koga sveti Pavle spominje u poslanici Timotdu, govoreći: Gospod neka da milost Onisiforovu dom jer me mnogo puta uteši, i okova mojih ne postide se (2. Tm. 1. 16). Živeći u domu Onisiforovu, oni često posećivahu sinagogu, neustrašivo propovedahu reč Božju, izvođahu ljude na put spasenja i obraćahu ih veri u Gospoda Hrista. Tada mnogi, slušajući njihovu propoved i videći znake i čudesa koje činjahu, poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista O tome u Delima Apostolskim kaže se ovo: U Ikoniji dogodi se da Pavle i Varnava zajedno uđoše u zbornicu Jevrejsku, i govorahu tako da verova veliko mnoštvo Jevreja i Grka. I oni ostaše dosta vremena govoreći slobodno u Gospodu koji svedočaše reč blagodati svoje i davaše te se tvorahu znaci i čudesa rukama njihovim (D. A. 14, 1-3).
U to vreme življaše u Ikoniji veoma lepa osamnaestogodišnja devojka Tekla, kći Teoklije, iz roda čuvenog i slavnog. Ona beše verena za jednog od najuglednijih mladića u gradu, Famira, veoma bogatog i lepog. Videći čudesa koja apostoli činjahu, Tekla zajedno sa drugama slušaše besedu njihovu u domu Onisiforovu kraj prozora, revnosno pazeći na reči njihove. Seme reči Božje pade na dobru zemlju, i dejstvom Svetoga Duha ono se duboko ukoreni u Teklinom srcu i niče: jer ona poverova u Sina Božjeg, i zavole Ga i svom dušom prilepi se uz Njega. A Pavle, rukovođen Bogom, stade govoriti o devstvenosti i celomudriju, naglašujući da devojka koja čuva devstvenost svoju iz ljubavi prema Hristu slična je anđelima i jeste nevesta Hristova, a Hristos je njen Ženik koji je uvodi u Svoje nebeske dvore. Mnogo govoreći o tome, sveti Pavle pobudi Teklu na čuvanje devstvenosti, i ona tada tvrdo reši u srcu svom da ostavi verenika svog i sve slasti ovoga sveta i da služi Hristu u devstvenoj čistoti do smrti svoje. I tako, mudra devojka čistotom svojom postade nevesta Ženika Nebeskog i svesrdnom ljubavlju posledova Njemu. Goreći tom ljubavlju kao serafimskim ognjem, ona se rastapaše kao vosak, i na njoj se zbi reč svetog cara Davida: Srce moje posta kao vosak, rastopi se u meni (Ps. 21, 15). Ushićena besedom Pavlovom, Tekla provede tri dana i tri noći slušajući svetog apostola, i potpuno zaboravi na hranu i piće i telesni odmor. Kao što nekada Marija, sevši kraj nogu Isusovih, sva beše obuzeta mišlju o Bogu (sr. Lk. 10, 39. 42), tako se i Tekla hranjaše samo rečju Njegovom, jer je u Svetom Pismu rečeno: Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih (Mt. 4, 4).
Međutim, Teoklija, doznavši za svoju kćer Teklu da je poverovala u Hrista i revnosno sluša reč Božju, dođe i s gnjevom nasilu je odvuče od ovog dušekorisnog podviga, a svete propovednike – apostole ukori i navređa, i kćer svoju, to jagnje Hristovo, otrže od stada Hristova. Zatim dozva verenika njenog Famira, i reče mu: Zar ti ne mariš za verenicu svoju, koju je zahvatilo neko ludilo? Pogledaj: ona je zavedena od tri došljaka – varalica, koji svojim visprenim rečima obmanjuju bezumne ljude; evo već tri dana ona se ne odmiče od njih, zaboravivši na kuću svoju.
Tada Famir stade milo i nežno govoriti Tekli o svojoj ljubavi; ali ona okretaše lice svoje od njega, i ne hte ne samo da razgovara sa njime nego ni da pogleda na njega, jer u srcu svom ona nošaše drugoga Ženika, divnijeg od svih sinova ljudskih. Gledajući na Njega duhovnim očima svojim, ona razgovaraše s Njim u umu svom; a ovaj truležni i privremeni ženik postade joj odvratan. Famir, videći da ga Tekla odbacuje i ne voli, silno se ožalosti; a razjarena Teoklija dohvati svoju kćer i stade je tući, za kosu vući i nogama gaziti. Zatim je zatvori samu, i moraše je glađu. No, primoravana samom prirodom materinske ljubavi, ona plakaše zbog svoje kćeri; pa grleći je i ljubeći je, ona je sa suzama moljaše da ne odbacuje svoga verenika, divnog, bogatog, visokorodnog, i veoma uglednog. Potom je posadi za trpezu pored Famira. No Tekla okrenuvši se od njega, seđaše ćuteći i gledaše u zemlju ništa ne jedući, samo često uzdisaše iz dubine srca za svojim Nebeskim Ženikom. A kada Famir, umiljavajući joj se, htede da je silom zagrli i poljubi, ona mu pljunu u oči i ote mu se iz ruku kao ptica iz mreže. Tada se mati ponovo razbesne od gnjeva i stade je biti. A Famir, strahovito ojađen, ode knezu da se žali na apostola Pavla, i ovako govoraše knezu: U našem se gradu pojavio neki tuđinac; svojim vradžbinama on obmanjuje narod i, odvraćajući ga od poštovanja bogova, obraća ga nekakvom Hristu Isusu, raspetom od strane Jevreja. On obmanu i devojku Teklu, moju verenicu; isprva ona me je silno volela, a sada neće ni da me pogleda, već me se gnuša kao gubavog i bega od mene kao od zvera; tako taj vrač ugasi u njoj ljubav njenu prema meni; i ja ne mogu da shvatim šta to on načini od nje.
Knez pozva apostola Pavla i upita ga, odakle je i šta radi u njihovom gradu. A Pavle, otvorivši svoja apostolska usta, stade po običaju svom govoriti reč Božju propovedajući Isusa Hrista. No knez, odloživši za kasnije suđenje Pavlu, naredi da Pavla svežu, posade u tamnicu i drže ga tamo dok se ne ukaže prilika da se njegova stvar podrobno ispita. Međutim Tekla, čuvši da su zbog nje apostola Pavla posadili u tamnicu, ustade noću, tajno izađe iz kuće i ode k tamnici. No našavši stražara gde čuva vrata tamnice, ona skide sa sebe ogrlicu i drugi zlatni nakit, i dade ih stražaru moleći ga da joj otvori vrata i propusti je k Pavlu. To spominje sveti Zlatoust, govoreći: „Čuj o svetoj Tekli; ona, da vidi Pavla, dade svoje zlato tamničkom stražaru; a ti ni jednog groša ne želiš da daš, da bi video Hrista“. – Tamnički stražar se obradova skupocenoj ogrlici i zlatnom nakitu, i ispuni Teklinu molbu i uvede je kod svetoga Pavla. Tekla sa radosnim suzama pade pred njim, i celiva okove sužnja Hristova. Ugledavši je, Pavle se najpre prenerazi, ali kad potom saznade sve šta je ona propatila od matere i od verenika radi celomudrija, on se obradova velikom radošću zbog junaštva mlade devojke i poljubi je u glavu, blagosiljajući je i pohvaljujući njenu veru i devičansko celomudrije, i nazivaše je nevestom Hristovom, i prvom ćerkom svojom koju je rodio blagovešćem. I seđaše Tekla u tamnici sa Pavlom kao kći sa ocem, slušajući njegove otačke pouke i slažući reči njegove u srcu svom kao skupoceno biserje. A učaše je on mnogo veri u Gospoda Hrista, i ljubavi božanskoj, i celomudrenom čuvanju devstvenosti; i potpuno je utvrdi u nauci Hristovoj. Sveti Epifanije piše o tome, govoreći: Tekla, koja imađaše verenika divnog, prvog U gradu, veoma bogatog, vrlo uglednog i znatnog, obrete svetoga Pavla koji je odvrati od veridbe sa ovim ženikom, i sveta devojka se odreče svih zemaljskih blaga, da bi se udostojila nebeskih.
Za to vreme u domu Teoklijinom stadoše tražiti Teklu, i pošto je ne nađoše nastade uzbuđenje, plač i kuknjava. Majka je plakala za svojom ćerkom, Famir za verenicom, robinje za gospođom svojom; sluge se razleteše na razne strane, tražeći je, i raspitujući po ulicama i po kućama, ali je nigde ne nađoše. Tek posle dosta vremena doznadoše da se ona nalazi u tamnici, odjuriše tamo i nađoše je kraj apostola Pavla gde privezana božanskom ljubavlju smireno sluša njegove pouke. Onda je uzeše i izvedoše iz tamnice, pa o svemu obavestiše kneza. Knez, sevši na sudištu, naredi da Pavla dovedu iz tamnice. Čim narod ugleda Pavla povika knezu: Kneže, ovaj čovek je mađioničar, pogubi ga! – Naročito Famir navaljivaše da Pavle bude pogubljen, žaleći se na njega što verenicu njegovu odvrati od njega. A dozvana bi i Tekla. Knez je upita: Zašto se ti gnušaš svoga verenika, tako divnog i blagorodnog? Zašto se ne udaješ za njega? – A ona gledaše u Pavla i ništa ne odgovaraše, bezglasna kao jagnje. Tada majka njena Teoklija, zaboravivši na prirodnu materinsku ljubav svoju prema kćeri i izmenivši to osećanje, kao ljuta lavica ili razjarena medvedica riknu ka knezu vičući: Spali ovu zlu hulju! jer zaslužuje takvu smrt. Nije ona moja kći, jer ne sluša mene, majku svoju. Spali je za primer drugima! neka se, videći to, uplaše s V e devojke u ovom gradu, i neka se ne usude ne poslušati majke svoje i protiviti im se, kao ova svezla i neposlušna. Ne! ovo nije čedo moje, nije porod utrobe moje, već prokleti izrod i suvi izdanak. Spali je!
Tako majka uporno zahtevaše da njena kći bude spaljena, a Famir nastojavaše da Pavle bude pogubljen. Knez pak dugo ispitivaše svetog apostola, i ne nađe na njemu nikakve krivice sem što propoveda Hrista, zato ga i ne osudi na smrt, nego naredi da ga proteraju iz grada, da ne bi druge devojke nagovarao na čuvanje devstvenosti. I prognan bi Pavle, i sa njim Varnava, i Onisifor sa sinovima svojim. Uostalom, Pavle je i sam žurio da izađe iz grada, ne samo zato što su ga gonili knez, Famir i Teoklija, nego što ga je i narod napadao i hteo da ga ubije zbog propovedanja reči Božje i zbog svedočanstva njegova o Isusu Hristu. To spominje sveti Luka u Delima Apostolskim, govoreći: Jevreji koji ne verovaše podbuniše i razdražiše duše neznabožaca na braću. I mnoštvo gradsko razdeli se, i jedni bejahu s Jevrejima, a jedni s apostolima. A kad navališe i neznabošci i Jevreji sa svojim poglavarima da im dosade i kamenjem da ih pobiju, oni doznavši pobegoše u gradove Likaonske, u Listru i u Dervu (D. A. 14, 2. 4-6), i odatle u Antiohiju. No najpre oni provedoše nekoliko dana nedaleko od grada Ikonije u jednom grobu, pored puta za Dafnu, želeći da saznadu šta će biti sa Teklom; i posteći oni se usrdno moljahu za nju, da je Gospod ukrepi i izlije milost Svoju na nju, što i bi.
Knez je dugo primoravao Teklu da se sa pređašnjom ljubavlju ponaša prema svome vereniku, pa pošto u tome ni najmanje ne uspe, on je na molbu njene majke Teoklije osudi na spaljenje. Radi toga donesoše mnogo suvih drva, sena i granja, složiše ih i načiniše ogromnu vatru; onda sluge uzeše svetu Teklu da je vode na lomaču; ali ona nedade da je vode, već sama hitro priđe k spremljenoj lomači, i prekrstivši se uziđe i stade na vrh lomače, gotova da izgori, – njoj ne beše strašan veštastveni oganj, jer sama goraše neveštastvenim ognjem ljubavi božanske. Stojeći na lomači ona gledaše narod, i ugleda u obličju Pavla Gospoda gde stoji i nalaže joj da bude hrabra Stoga sveti Kiprijan u svojoj besedi o mučenicima ovako se u molitvi obraća Gospodu: Predstani nam kao Pavlu u okovima i Tekli u ognju.
Kada potpališe lomaču sa svih strana, i plamen koji se visoko dizaše opkoli svetu Teklu, iznenada naiđe oblak iz koga se sruči ogromna kiša sa gradom, i potcuno ugasi oganj. Knez pak i sav narod pobegoše kućama svojim od silne kiše i strašnoga grada. Međutim Tekla ostade nepovređena, jer je oganj ne dotače. A l i ona ne ode kući svoje matere niti se zadrža u Ikoniji, već odmah otputova iz grada da traži svog duhovnog oca – apostola Pavla. Putem ona srete jednog učenika Pavlovog iz doma Onisiforova koji je išao u grad da kupi hleba. Tekla ga poznade i upita ga: Gde se nalazi Pavle, apostol Isusa Hrista? – On je onda odvede grobu u kome se Pavle krijaše, i posteći usrdno se moljaše Bogu za nju. Kada ugledaše Teklu živu i zdravu, svi se obradovaše velikom radošću, i podigavši oči i ruke svoje k nebu, zablagodariše Bogu što sluškinju Svoju sačuva nepovređenom. Zatim se svi prihvatiše hleba i okrepiše. Odatle Pavle i Varnava prođoše kroz Listru i Dervu blagovesteći Evanđelje i isceljujući bolesne; njih praćaše i Tekla sve do Antiohije. A kada oni ulažahu u ovaj grad, slučajno ih srete neki Aleksandar, starešina toga grada. On beše mlad i naširoko življaše u slastima i iečistotama, kao što to beše običaj kod neznabožaca. Ugledavši svetu devojku Teklu, njega zapanji njena lepota i zahvati nečista požuda. Držeći da je Tekla Pavlova žena, on prvo ponudi Pavlu mnogo zlata da mu dopusti biti sa njom. A kad potom doznade da Tekla nije žena već neudata devojka, on se još više zapali požudom i zažele je uzeti sebi za ženu zbog njene izvanredne lepote. Zato poče nagovarati svetu Teklu da mu po kloni svoju ljubav, ali ona begaše od njega kao od lava koji riče i ište da proguta lepotu duše njene. No Aleksandar se na sve moguće načine truđaše da je ulovi. Tako jednom, srevši na putu svetu Teklu koja je išla sa mnogim ljudima, on ne mogade obuzdati sladostrasni oganj koji je buktao u njegovom srcu, zaboravi na svaki stid, nasilu je zgrabi i obisnu joj o vrat. A ona stade kukati i sa suzama mu govoriti: Ne primoravaj mene strankinju, ne prisiljavaj mene sluškinju Božju; ja sam se odrekla verenika, i kako mogu pristati na tvoju želju?
Govoreći tako, Tekla se svom snagom otimaše iz njegovih ruku; najzad se ote poderavši mu odeću, te ga na taj način silno posrami. To srahovito razljuti Aleksandra, pa kad još saznade da je Tekla hrišćanka, on je privede na sud pred kneza. Na njegovo pitanje, zašto se ona gnuša braka, Tekla odgovori: Ženik je moj – Hristos Sin Božji; s Njim sam venčana duhovnim brakom. – Knez je onda stade primoravati da se odrekne Hrista i uda. A kada to ona odlučno odbi, knez je osudi na pojedenje zverima, i to zbog dva razloga: zbog pobožnosti i zbog celomudrija, jer u Hrista veruje, i jer se gnuša braka, budući mlada i lepa. No izvršenje kazne bi odloženo za sutradan, a za tu noć da je čuva uze je k sebi u dom svoj neka žena po imenu Trifena. Trifena beše iz carskog roda, veoma ugledna; docnije i ona poverova u Hrista; nju spominje sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima kada kaže: Pozdravite Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu (Rm. 16, 12).[2]
Odvevši svojoj kući Teklu, Trifena provede sa njom svu noć u duhovnom razgovoru. A sutradan se sleže narod da vidi pripremani prizor: dođe i knez, i sve starešine gradske. Sveta Tekla bi izvedena kao jagnje na zaklanje i stade na mestu gde su je imali zverovi pojesti. A kada pustiše na nju zverove, svi oni stadoše hodati oko nje, ali je se ni jedan ne dotače, jer Bog zatvori usta zverovima, kao nekada u Danilovoj jami. Svi gledaoci se sa čuđenjem divljahu ovom neobičnom prizoru, jer zverovi promeniše svoju svirepost u ovčiju krotost; i jedni od gledalaca proslavljahu Boga ispovedanog Teklom, a drugi huljahu i govorahu: Ona ima mađije u svojoj odeći, i zato je se zverovi ne dotiču.
Takođe i sam knez sa gradskim starešinama govoraše da je ona mađioničarka, pa je omađijala zverove da joj ne naškode. Zato oni rešiše da idućeg dana predadu Teklu mnogobrojnim i gladnijim zverovima, pa je poslaše k čestitoj Trifeni. Ugledavši Teklu potpuno zdravu, Trifena se veoma obradova. U to vreme dok Tekla boravljaše u domu Trifene do narednog dana, knez naredi da se nikakva hrana ne daje zverovima, eda bi što više izgladneli i halapljivije jurnuli na Teklu. I tako, sutradan sveta Tekla bi ponovo izvedena na gubilište; za njom iđaše i Trifena plačući što tako dobru i svetu devojku predau na smrt bez ikakve krivice. Teklu postaviše na vidnom mestu, i bestidni knez naredi da je skinu golu, govoreći: U haljinama njenim nalaze se mađije, pa je zato zverovi i ne diraju: svucite ovu mađioničarku, pa ćemo videti da li će ostati čitava.
Tada svukoše svetu devojku i postaviše je nagu tako da je sav narod vidi; jedino joj stid beše pokrivač, i ona ponavljaše reči proroka Davida: Stid lica moga pokri me (Ps. 43, 16).
I pušteni beše na nju gladni i razjareni zverovi, lavovi i medvedi; izišavši iz svojih zatvora i ugledavši nagu devojku, oni prikloniše glave svoje k zemlji i oboriše oči, kao da se stide devojačke nagote, pa odstupiše od nje. Zaista divan prizor! zveri osećahu stid: one okretahu oči svoje od devojačke nagote, a ljudi bsstidnim očima gledahu na nju. Tako se na ovome gledalištu beslovesne životinje pojaviše kao izobličitelji i sudije ljudima: krvoločne po prirodi, zveri uzeše na sebe narav celomudrena čoveka, a ljudi, razumni po prirodi, upodobiše se divljim zverovima. No šta time oni postpgoše? Obnaživši na gledalištu celomudrenu devojku, oni su želeli da je osramote, a ustvari su joj podigli ugled. Lepo kaže sveti Zlatoust, spominjući obnaženje dveju žena: Pentefrijeve žene u spavaonici i Tekle u prisustvu mnogobrojnog naroda: „Kakvu korist postiže sladostrasna žena Egipćanka što se obnaži u spavaonici? kakvu štetu dožive Prvomučenica Tekla što na gledalištu bi obnažena? Budući obnažena, Teklo ne sagreši, kao što sagreši Egipćanka, niti bi osramoćena, nego bi uzveličana kao svetiteljka; nagota ove u prisustvu mnogih bi nagrađena, a nagota one u zatvorenoj spavaonici bi posramljena“.
Dok sveta Tekla stajaše naga na gledalištu, njoj priđe jedna lavica, leže pred njom i lizaše joj noge, kao ukazujući poštovanje njenoj devičanskoj čednosti. To spominje sveti Amvrosije, govoreći: „Mogao se videti zver koji ležaše na zemlji i noge svetiteljkine lizaše; time on bezglasno svedočaše da ne može naškoditi devstvenom telu svetiteljkinom; klanjaše se zver onoj koja mu beše data da je rastrgne, i zaboravivši svoja prirodna svojstva, on uze na sebe narav koju ljudi izgubiše“.
Međutim narod, videći ovakvo držanje zverova prema svetoj Tekli, stade gromko vikati: Veliki je Bog koga Tekla ispoveda! – No mučitelj, ne poznavši silu Božju, smisli da na drugi način pogubi Teklu: iskopa duboku jamu, napuni je različnim gmizavcima, zmijama i gujama, i u nju baci svetiteljku. Ali Onaj koji nekada zatvori usta lavovima, On i sada otupi žaoke zmijama, ukroti bes njihov i uništi otrov njihov, te svetiteljka izađe iz jame nepovređena, na zaprepašćenje i udivljenje svima.
Ne znajući šta dalje da preduzima, zli mučitelj izmisli ovakvo mučenje: naredi te dovedoše dva silovita bika, vezaše Teklu između njih za noge, pa usijanim železnim bodilima bodoše bikove, da bi je oni rastrgli pojurivši na razne strane. No i posle toga sveta Tekla ostade čitava: jer kada je jakim konopcima čvrsto privezaše za bikove i stadoše usijanim bodilima bosti bikove, konopci se pokidaše kao paučina, bikovi pobegoše, a svetiteljka ostade na istom mestu bez ikakve povrede. Tada i sam knez, zapanjen ovim, uvide da je sa ovom devojkom sila Božija, pa prizvavši Teklu upita je: Ko si ti? I kakva je to sila sa tobom, te ti ništa ne može naškoditi? -A ona ništa više ne odgovori sem ovo: Sluškinja sam Boga živoga. – Pobojavši se Boga koji čuva Teklu od svake povrede, knez naredi da je s češću obuku u njene haljine, pa je otpusti izrekavši ovakvu presudu: „Teklu, sluškinju Božju, puštam na slobodu“.
Sveta Tekla ode kod Trifene, i velika radost bi u celom domu Trifeninom zbog Teklina oslobođenja. Boraveći neko vreme kod Trifene, sveta Tekla propovedaše reč Božju, i mnoge nauči veri u Hrista. Zatim silno zažele da vidi svoga oca i učitelja – apostola Pavla. Našavši ga, ona htede da ostane u njegovoj pratnji, ali joj on ne dopusti, rekavši: Niko ne ide u rat sa nevestom.
Tada ona, uzevši blagoslov od svetog apostola, otputova u Selevkiju,[3] i nastani se u pustom mestu na jednoj gori u okolini Selevkije, i tamo življaše u postu i molitvama i bogorazmišljanju. A činjaše ona i mnoga čudesa, isceljujući svakovrsne bolesti. Jer ljudi, saznavši za nju, dolažahu k njoj donoseći svoje bolesnike, koje ona naučavajući veri u Gospoda našeg Isusa Hrista isceljivaše. Jednom prilikom mimo tog mesta gde življaše svetiteljka prolažaše na konju iz Selevkije neznabožački žrec. Ugledavši svetu Teklu koja u to vreme braše travu za hranu sebi, žrec se sablazni o njenu lepotu i zapali nečistom željom, pa mamuznu konja i jurnu prema njoj sa željom da zadovolji svoju požudu. Međutim svetiteljka, ukrepljena silom Božjom, dohvati žreca i tresnu ga o zemlju tako silno, da on tri dana ležaše nem i nepokretan . ljudi pak koji prolažahu tim putem, videći gde žrec leži kao mrtav, ne znađahu šta mu se dogodilo. Trećega dana ču se o tome i u gradu, i mnoštvo ljudi dođe iz grada da vide šta se to desilo žrecu i da ga odnesu njegovom domu. A žrec, čim dođe k sebi, stade na noge i reče: Videh neku boginju, i od toga me snađe ova nesreća. – I on sa velikom mukom, trpeći silne bolove, jedva se dovuče do svoga doma. Onda dozva živopisca i poruči mu da na dasci namala osamnaestogodišnju devojku. Kada živopisac poče raditi, njemu po promislu Božjem, pođe za rukom da vrlo dobro izobrači lik svete Tekle, te izgledaše kao živa. Pošto završi sliku on je odnese žrecu. A ovaj, videći tako vernu sliku, reče: Takvu upravo devojku ja videh. – I uzevši sliku poljubi je, i odmah ozdravi. I posle toga on sa velikom češću čuvaše u svome domu ovu sliku svete Tekle. Nakon izvesnog vremena on pod uticajem propovedi svete Tekle verova u Hrista sa celim domom svojim.
Živeći mnogo godina na toj gori u okolini Selevkije, ravnoapostolna Tekla uputi mnoge na put spasenja, i mnoge pomože u nevoljama, i svakovrsne bolesnike isceli. A vračevi i čarobnjaci u Selevkiji, gledajući kako svaki bolesnik ide kod Tekle za isceljenje, osetiše da je došao kraj njihovom unosnom poslovanju. Lišeni prihoda oni osiromašiše, pa stadoše negodovati protiv krasne isceliteljke Tekle, koja besplatno isceljivaše sve koji joj dolažahu. Podstaknuti zavišću i gnjevom, oni smisliše da nagovore neke bestidne mladiće, da Teklu silom obeščaste. I ovi nenavidnici govorahu među sobom ovako: Tekla je čedna devojka, i zato je u volji velikoj boginji Artemidi; boginja sluša njene molbe i daje joj silu da isceljuje bolesne. A ako ona bude obeščašćena, Artemida će odstupiti od nje, i celebna sila uzeće se od nje; i tada će opet skočiti cena našoj lekarskoj veštini.
Govoreći tako i radeći na tome, oni nađoše bestidne mladiće za takav pothvat, napojiše ih vinom i zamoliše ih da idu i obeščaste Teklu. Pri tome dadoše im mnogo zlata, i obećaše dati još više, ako izvrše nalog. Bezumni i neznabožni, oni nisu znali da Tekla ne Artemidinom silom nego blagodaću Hristovom isceljuje svaki nedug i svaku bolest.
Besramni mladići, napivši se vina, poslušaše vračeve i čarobnjake, pa hitno odoše k Tekli, raspaljeni pohotom i puno nečistih misli i zle namere. Ugledavši ih, česna starica Tekla ih upita: Deco, šta želite? – A oni joj u odgovor stadoše govoriti bezobrazne reči. Čuvši to i prozrevši njihovu nameru, sveta Tekla pobeže od njih. Ona koja se nekada ne uplaši divljih zverova, pobeže od bestidnih ljudi. No oni pojuriše za njom i gonjahu je kao vuci ovcu; i kada stigoše blizu nje, ona se pomoli Bogu da je izbavi iz ruku ovih bestidnika, i odmah se stena što beše pred njom rastupi, po Božjem naređenju, i primi u sebe ovu svetu devicu. I bi joj ta stena i skrovište i u grob: jer tamo predade dušu svoju u ruke Božje. Beše tada svetoj Tekli devedeset godina. A sada ona u beskonačnom životu proslavlja Životodavca Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
O ovoj čudesnoj hrišćanskoj junakinji i svetiteljki veli sveti Zlatoust: „Čini mi se da vidim ovu blaženu devu kako prinosi Gospodu jednom rukom devstvo a drugom rukom mučeništvo“.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOPRIJA
 
Sveti Koprije bi rođen na đubrištu blizu zidina manastira svetog Teodosija Velikog, načalnika opštežića, gde majka njegova sa mnogim drugima beše dobegla tražeći sklonište od agarjana koji su ih gonili. Kad se agarjani povukoše, monasi izađoše iz manastira i nađoše novorođenče na đubrištu. Po naređenju svoga igumana, svetog Teodosija Velikog, monasi uzeše detence i nadenuše mu ime Koprije. Detence hraniše kozjim mlekom. Radi toga monasi naročito izabraše iz stada jednu kozu. Svaki put kad bi dete zatražilo hrane, koza se sama izdvajala iz stada, silazila sa planine, i nahranivši dete opet se vraćala u stado. Tako je radila koza sve dok dete nije odraslo i počelo da prima čvrstu hranu.
Kada Koprije postade punoletan, njega osobito zavole prepodobni Teodosije Veliki. Svojim pobožnim životom Koprije načini svoju bogoliku dušu obitalištem Svetoga Duha; stoga su ga i divlje zveri slušale. Tako jednom prilikom on ugleda u manastirskoj gradini medveda gde tamani povrće, priđe mu, izvede ga iz gradine i zapreti mu da više ne dolazi u gradinu. Drugom prilikom on iziđe sa magarcem u planinu da donese drva u manastir. No dok on skupljaše drva, medved ujede magarca za but. Tada sveti Koprije natovari drva na medveda, rekavši mu: Neću te pustiti, ti sada moraš vršiti magarčev posao sve dok ne ozdravi magarac kome si ti ranu naneo Medved se pokori, i nošaše drva i vodu dok magarac ne ozdravi; tek tada prepodobni otpusti zvera.
Neko vreme sveti Koprije beše na poslušanju u manastirskoj kujni. Jednom poče varivo u kotlu da kipi i da se preliva; nemajući pri ruci kutlaču, prepodobni stade golom rukom skidati penu; zatim zavuče ruku u kotao mešajući, i tako spreči kipljenje, a sam ostade potpuno nepovređen.
Prepodobni se celog života podvizavao u svima vrlinama, pa to nije prestajao činiti ni u dubokoj starosti kada dostiže devedeset godina; i sijaše među bratijom kao sunce. Zato je bio udostojen svešteničkog čina. Često se povlačio u usamljena mesta, gde se usrdno molio Bogu. Zbog svih hristočežnjivih podviga svojih, on bi udostojen da mu se javlja sveti Teodosije Veliki posle svoga upokojenja. Javljao mu se, i zajedno sa njim čitao molitve i pevao. A kad mu se poslednji put javi, sveti Teodosije mu reče: „Brate Koprije, evo dođe kraj tvom zemaljskom životu; hajde k meni da se nastaniš u mestu pokoja koje ti je pripremljeno“.
Ubrzo posle ovog viđenja divni podvižnik se razbole malo, pa pošto se oprosti sa svima ocima i bratijom, otide ka Gospodu.[4]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMONA MONAHA, kralja Srpskog Stefana Prvovenčanog
 
Ovaj sveti sluga Božji beše sin velikog Srpskog župana Stefana Nemanje, poznatoga u monaštvu kao svetog i prepodobnog Simeona Mirotočivog, i brat po telu i po duhu ravnoapostolnog oca našeg Svetog Save, prvog Arhiepiskopa Srpskog.[5] Kada se navršiše godine vladanja bogoljubivog i hristoljubivog Stefana Nemanje, on u zgodno vreme ostavi slavu i počasti vladarskog prestola i posveti sebe i sav svoj život Bogu, zamonašivši se u svojoj zadužbini manastiru Studenici. Umesto sebe on na prestolu države Srpske ostavi svoga drugog po redu sina, ovoga blaženog Stefana, kasnije u monaštvu nazvanoga Simona Monaha. To bi na saboru u prestonici Rasu, na Blagovesti 25. marta 1196. godine. Tom prilikom blaženi starac Nemanja izgovori pouku narodu i sinovima svojim, kako treba živeti i vladati se, svaki na svome mestu i položaju. Ukazujući na prestolonaslednika Stefana on reče svima: „Ovoga imajte umesto mene! Koren dobri koji je izišao iz moje utrobe. Njega postavljam na presto u državi, Hristom mi darovanoj“. Ovome pak sinu svome Stefanu on izgovori sledeću pouku: „Čedo moje ljubljeno, ovaj presto moje države podaren mi je od Gospoda, Nebeskog Cara . . I ti, sine moj mili, budi blagosloven Bogu Višnjemu koji caruje na beskonačne vekove. I ovaj moj presto neka je blagosloven od Gospoda Boga mog i od mene oca tvog tebi i deci tvojoj, i posle dece tvoje i celom potomstvu tvom do veka. I Gospod Bog moj neka ti pomogne na njemu, hodeći i ležući i ustajući sa tobom, veseleći dušu tvoju utešenjem Svetoga Duha. I Gospod Bog moj neka te sačuva; i On ti je pokrovitelj tvoj na svakom mestu. I Gospod Bog moj neka te sačuva od svakog zla! … I Gospod Bog moj neka nauči noge tvoje na izvršenje volje Božje ovde na prestolu ovom, i u celom životu tvom, i u beskonačne vekove, amin!“
Zatim sveti roditelj zapovedi svetome sinu i nasledniku svome da se trudi u svakom dobrom delu, da bude dobra srca prema narodu hrišćanskom, da se brine o crkvama i njenim služiteljima, da sa zadovoljstvom sluša arhijereje i sveštenike, da poštuje i pazi monahe, da bi se oni molili za njega, da ni u čemu ne bude zazoran pred Bogom i ljudima.
Sve ove savete svoga bogoljubivog oca Stefan je pažljivo i sa ljubavlju primio i smestio u srce svoje, i svim silama se od tada starao da ih izvrši i ispuni na delu. Jer on beše od detinjstva mudar i razborit, a uz to još dobro vaspitan od svetih roditelja svojih u svakoj dobroj i korisnoj stvari božanskoj i čovečanskoj. I vladaše bogougodno blaženi Stefan na Srpskom prestolu, potpomagan molitvama i blagoslovim svoga svetog oca Simeona i svetog brata Save.
Stefan beše oženjen princezom Evdokijom, ćerkom Aleksija Anđela, brata grčkog cara Isaka Anđela (1185-1195. g.), sa kojom je dobio od Boga četiri sina: Radoslava, Vladislava, Uroša i Predislava.[6] Ovaj Aleksije uskoro postade car u Carigradu, tako da je Stefan postao carski zet, i to je ne malo pomoglo njemu i njegovom svetom ocu i bratu da podignu veliku Srpsku lavru Hilandar u Svetoj Gori Atonskoj. Jer kada tamo dođe prepodobni Simeon i preko Svetoga Save dobi od cara, prijatelja svoga, stari zapusteli manastir Hilandar, on napisa pismo sinu svome Stefanu u Srbiju, u kome mu ovako govoraše: „O ljubljeno čedo i slugo Hristov . .. pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenje Presvete Bogorodice, zvano Hilandar. Ne lenji se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš, da se sazida hram Presvete u naš spomen u ovoj zemlji, i posle mene da bude i tvojoj deci i unucima, u vašem rodu do veka. Jer ti si ktitor ovoga manastira, kao što ti ja i ranije pismeno predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Dobrotvorke u Studenici“. Na ovo pismo oca i brata iz Svete Gore, crkvoljubivi i monaholjubivi samodržac Stefan pohita sa odzivom i posla u Svetu Goru velike količine zlata i srebra i svega ostalog potrebnoga, te tako bi sagrađena carska lavra Hilandarska. Uskoro zatim ovaj blagosloveni Stefan ne odocni da postane ktitor i velike Srpske arhiepiskopije, Doma Spasovog u Žiči, opet zajedno sa svojim bratom Svetim Savom.
Sveti pak Sava dođe iz Svete Gore u Srbiju ovako. Kada se upokoji blaženi starac i otac im prepodobni Simeon i bi pogreben od sina mu Save u Hilandaru, Stefan u Srbiji mnogo tugovaše zbog toga. Jer odmah potom, po zavisti đavoljoj, protivno blagoslovu očevom, na njega ustade sa vojskom neprijateljskom njegov brat Vukan, kome otac Nemanja beše naznačio da vlada u srpskoj oblasti Zeti. Uz pomoć Ugara (Mađara) Vukan nepravedno zbaci Stefana sa prestola i htede u celoj Srpskoj zemlji i narodu da zavede veru latinsku, nepravoslavnu i jeretičku. No gaženje očevog blagoslova od strane Vukanove ne mogaše se dugo održati , jer Bog ubrzo pomože prognanom Stefanu da se povrati na očev presto i tako preseče zlo Vukanovo. To bi preko bugarskog cara Kalojovana, koji zatim udade svoju ćerku za Stefanovog sina Vladislava, te se tako sprijateljiše Srpski i Bugarski pravoslavni narodi. U tuzi zbog bratovog neverstva i bratomržnje, Stefan pisaše bratu Savi u Svetu Goru da dođe što pre u Srbiju sa svetim i mirotočivim telom svetog im oca Simeona i da nad njime izmiri zavađenu braću, to jest da Vukana izmiri sa rođenim mu bratom i od oca postavljenim zakonitim vladarom. Molbu Stefanovu usliša Sveti Sava i odmah sa svetim telom svetog im oca krete u Srbiju.
Čuvši za dolazak ove velike svetinje – svetih i mirotočivih moštiju oca svoga, Stefan se ispuni neizrecive radosti, i uznese molitvenu blagodarnost Bogu. I odmah sa episkopom svojim, sa sveštenicima, monasima, mnogim blagorodnicima i narodom pođe u susret ocu i bratu. I došav do grčke granice, tu srete svete mošti. Sa suzama pokajanja i radosti obgrli blaženi Stefan telo prepodobnog oca svog, i prosaše od njega blagoslov za sebe i narod svoj i državu. A kada sveto telo Svetog Simeona bi doneto u njegovu svetu lavru Studenicu, tada nad njim sveti im brat jeromonah Sava izmiri zavađenu braću Vukana i Stefana, te tako bi pobeđena zloba đavolja, a Srpska zemlja Stefanova spašena od velike bede i bratoubistva. U znak zahvalnosti Bogu za sva dobra koja mu činjaše, bogoljubivi Stefan sa bratom mu arhimandritom Savom poče zidati veličanstvenu crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Žiči. No ni tada đavo ne prestade sa svojim iskušenjima i napadima na Stefana, hoteći ga navesti na opaku pogibao za dušu njegovu. Ojačavši, naime, u vlasti svojoj i proširivši ne malo svoju zemlju, Stefan tada zažele da dobije za sebe kraljevski krunu i počast. Kako pak u to vreme Latini behu ovladali većim delom grčkoga carstva pa i samim Carigradom, a iza Latina stajaše moćni papa u Rimu, Stefan zahtede da kraljevsku krunu dobije od rimskoga pape, a za uzvrat ovome obećavaše svoje priznanje i potčinjenost. Ovo oneraspoloži njegovog svetog brata Savu, jer time prećaše velika opasnost Pravoslavlju i blagočešću, te zato Sava otide iz Srbije pravoslavnome caru i patrijarhu u Nikeju i tamo dobi za Srpsku Crkvu samostaliu arhiepiskopiju. Sam Sava bi u Nikeji rukopoložen za prvog Srpskog arhiepiskopa, i vrativši se u Srbiju on otkloni opasnost koja je pretila pravoslavnoj veri i Crkvi u Srpskom narodu. Sava tada dozva sebi svog brata Stefana, i bratski sa njim razgovarajući o onome što je istinska i prava duhovna korist za njega i sav narod Srpski, sazva sa Stefanom veliki crkvenonarodni saboru u Žiči, na Spasovdan 1221. godine. Na ovom saboru u Žiči sveti Srpski Arhiepiskop pomaza svoga brata Stefana na kraljevstvo, jer ga na pravoslavni način venča za kralja i samodršca Srpske zemlje i države. Od tada Stefan bi nazvan Prvovenčani kralj svih Srpskih zemalja, jer tek od Svetoga Save dođe pravo kraljevstvo Stefanu i njegovim naslednicima Nemanjićima.
Na ovom istom saboru u Žiči Sveti Sava pouči brata Stefana i sav Srpski narod da budu čvrsti u veri otačkoj Pravoslavnoj, da se klone bogomrskih jeresi i raskola, da se verom i pokajanjem obraćaju od svojih zabluda k Pravoslavlju, jer je strašno upasti u ruke Boga Živoga. Potom na Svetoj Liturgiji prvovenčani kralj Srpski Stefan pročita sa celim narodom tri puta pravoslavni Simvol vere. Beše to tada potresan prizor u hramu Spasovom u Žiči: sav narod sa svojim kraljem glasno ispovedaše istinitu veru i proklinjaše svaku jeres, a Sveti Sava stajaše usred naroda i kao drugi Mojsije, ili još tačnije, kao Preteča i Krstitelj, svima govoraše: Pokajte se! A kralj Stefan, videći gde brat njegov sveti čini što pre u njih nije bilo, divljaše se i mnogim i toplim suzama zemlju okropljivaše. Jer blaženi Stefan imađaše srce meko i mnogim suzama izobilno. On beše naravi krotke, srca čovekoljubiva, duše bogoprosvećene. Beše istinski pobožan hrišćanin, smireni pokajnik i čovekoljubivi darodavac, a mudar i miroljubiv vladalac.
Ne dugo godina posle ovoga, razbole se blagočestivi kralj Stefan, pa pozva svog brata Savu da ga udostoji svetog anđelskog monaškog čina. Po Promislu pak Božjem Sveti Arhiepiskop ne stiže odmah, i Stefan brže iziđe iz ovog života i otide ka Gospodu. Kada pak Sveti Sava stiže na kraljevski dvor, on sa toplom molitvom, verom i nadom u Gospoda priđe ka preminulom bratu svome, i pade na telo njegovo, ognjenim suzama kropeći lice njegovo. Pomolivši se tajno u srcu Bogu Tajnovidcu i Svevidcu, Sava položi na srce bratovo česnu desnicu svoju i blagoslovi ga krsnim znakom u ime Svete n Životvorne Trojice. I odmah oseti kako bratovo srce poče da kuca i telo da se zagreva i oživljuje. I pozvavši kralja kao iza sna, Sava mu reče: „Ustani, gospodine moj, i govori mi!“ Tada kralj, otvorivši oči svoje iz samrtnog sna, i poznavši svetog brata svog, uze mu ruke i celivaše ih. I tako bi vaskrsnut i povraćen iz mrtvih. Potom ga Sveti Sava ukrasi svetim i anđeoskim likom monaštva, i nazva ga Simon monah mesto Stefan. Onda mu privede najstarijeg sina Radoslava da primi od oca kraljevski presto, pa ga na kraju pričesti Presvetim Tajnama Hristovim. Potom blaženi monah Simon, slatko se veseleći i Bogu blagodareći, na rukama svoga svetoga brata predade duh svoj Gospodu 24. septembra 1224.godine.[7] Telo svetog monaha Simona bi smešteno u crkvi Studeničke lavre, u blizini svetog tela svetog mu oca prepodobnog Simeona Mirotočivog. Posle nekog vremena ono bi izvađeno iz groba i nađeno celo i netruležno, pa odatle preneto u njegovu svetu zadužbinu manastir Žiču. To je učinio sam Sveti Sava, posle svog prvog povratka iz Svete Zemlje, kao što o tome govore životopisci Savini Domentijan i Teodosija. Kasnije je telo svetog Kralja Prvovenčanog – prepodobnog oca našeg Simona ponovo preneto u svetu Studenicu, gde se ono i do danas nalazi.[8] Mnoga su i neizbrojiva čudesa koja su se dešavala i do danas se dešavaju nad moštima ovog prepodobnog Kralja i Monaha, jer on celebno pomaže svima onima koji sa verom pristupaju njegovom svetom i netljenom telu. Zbog toga i do danas ne prestaju potoci vernog naroda pravoslavnog da pritiču sa svih krajeva Srpske zemlje i sa verom da pripadaju svetom Kralju i Ocu našem StefanuSimonu u svetoj lavri Studenici, a takođe i ka svetom mestu njegovom u Domu Spasovom u Žiči. Njegovim svetim molitvaama neka Gospod pomiluje, sačuva i spase sav njegov verni rod – pravoslavni Srpski narod, i nas grešne Amin.
 
SPOMEN SVETOG
VLADISLAVA, kralja Srpskog
 
Sin kralja Stefana Prvovenčanog. Sagradio manastir Mileševu, gde je preneo iz Trnova telo Svetoga Save, strica svoga. Odlikovao se neobičnom milosrdnošću prema bednim ljudima. Na novcu njegovog vremena on se potpisivao „rab Hristov Vladislav“. Mirno se upokojio na rukama svoga sinovca svetog kralja Milutina, i pogreben česno u njegovoj zadužbini manastiru Mileševi.
 
SPOMEN SVETOG
DAVIDA, kneza Srpskog Dimitrija Nemanjića
 
Najmlađi sin Vukanov, unuk Nemanjin. Sagradio manastir u Brodarevu na Limu gde se i sam zamonašio dobivši: ime David. Putovao je na pokloništvo u Sveti Grad Jerusalim. Mirno se upokojio u Gospodu, i od Njega proslavljen kao čudotvorac.
 
SPOMEN ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „MIRTIDIOTISE“
 
Mirtidiotisa se naziva čudotvorna ikona Presvete Bogorodice pronađena na ostrvu Kitiru u Grčkoj. Na tom ostrvu, koje se nalazi u Kritskom moru, no pred Lakonijskog peloponeskog zaliva, nalazilo se jedno pusto mesto zvano Mirtidia, jer beše prepuno mirgama. Pre nekoliko vekova,[9] na to mesto bi doveden, preko čudnog otkrovenja u snu, jedan pobožni hrišćanin, koji osobito poštovaše Presvetu Bogomajku. Došavši tu, on ču glas koji mu govoraše: „Ako potražiš u blizini, naći ćeš ikonu moju; jer je vreme da dam ovom mestu blagodat i pomoć moju“ Pobožnu dušu ovog čoveka spopade strah, i načinivši znak krsta na sebi, on se moljaše Gospodu Hristu i Presvetoj Bogomateri, da mu otkriju značenje toga glasa. I umiren molitveno, poče da traži po šumi, ne bi li našao ikonu o kojoj mu bi javljeno. I zaista, on nađe među granama jedne mirte divnu ikonu Presvete Vladičice. Ugledavši je, silno se obradova, shvativši da je glas koji je čuo, bio glas Presvete Djeve, koji ga i dovede do svete ikone. Pošto se pobožno pokloni i celiva ikonu, ovaj blagočestivi čovek očisti ono mesto od drveća, i sazidavši mali hram, postavi u njega rečenu svetu ikonu. Nazva je „Mirtidiotisa“ zbog mesta gde je nađe. Sazida i malu ćeliju pored hrama, i zamonašivši se služaše Presvetoj Djevi na tom svetom mestu. Kada se pak on upokoji, jedan drugi monah zvani Leontije dođe na njegovo mesto, proširi hram i sazida onde pravi manastir, Glas o ovoj čudotvornoj ikoni pronese se na daleko i njoj dolažahu mnogi pobožni ljudi sa svojim milodarima, tražeći blagoslova i pomoći u bedama svojim od Presvete Bogomajke.
Tako jedan pobožni hrišćanin, zvani Teodor Kubanjos, koji neobično poštovaše svetu ikonu, uobičaji da svečano proslavlja u ovom manastiru, sa rođacima i prijateljima, četrdeseti dan posle praznika Uspenija Bogorodice. Desi se međutim da se on posle nekog vremena teško razbole uzetošću. Ipak, njega to ne spreči da svečano proslavlja svoj uobičajeni praznik, šaljući na mesto sebe svoju decu i rođake sa bogatim darovima, moleći se Prečistoj Bogomajci za svoje ozdravljenje. Posle ne malo godina svoga teškog stradanja, zamoli on svoju decu i rođake da mu spreme nosila i da ga ponesu za praznik u manastir, da vidi još jednom svojim očima časnu ikonu i da je celiva, nadajući se čvrsto isceljenju od nje. Oni mu spremno ispuniše želju i ponesoše ga u manastir. Donevši ga tamo. oni ga položiše pred ikonu. Tada uzeti Teodor zavapi iz dubine srca i sa suzama Bogomateri, moleći utehu i isceljenje. Sabrani pak narod, čujući vapaje njegove i ridanje, i sam se moljaše za njega. No dok pojci pevahu jutrenje, uđe neki od vernih u hram spolja i obavesti da se od mora čuje nekakav veliki šum i galama, koji kao da se približuje hramu. Narod, u strahu da su to gusari, koji često pustošahu ostrvo, žurno napusti hram i sakri se po šumama, ostavivši Teodora samog, kao da nije imao nikoga svoga. On pak udvostruči vapaj svoj i molitvu. Najednom mu se učini da čuje glas: „Ustani i ti i beži“. I ovaj do malo pre uzeti i nepokretni teški bolesnik, poče da zadobija snagu i da se kreće. Ustavši, on kao potpuno zdrav potrča nebi li stigao ostali narod. U duši pak svojoj on blagodaraše Bogu i Bogomajci za očigledno čudo koje se izvrši na njemu. Pošto svanu, on dozivaše svoju decu, a oni čujući glasove i misleći da se radi o gusarima, sve dublje se skrivahu u šumu. Na kraju neki od njih poznaše njegov glas, pa saznavši o čudu, svi se vratiše radosni u manastir i okončaše započetu službu Božju.[10] Otada se na ovaj dan sakuplja sav narod ovoga ostrva u rečeni manastir, slaveći čudesna dela Majke Božje i Njene svete i čudotvorne ikone.
A dogodiše se i mnoga druga čudesa od ove svete ikone. Tako, jednom manastir i ostrvo biše spaseni čudesnim ognjevima, koje videše gusari oko manastira, pa uplašeni tim viđenjem oni pobegoše, ne ostvarivši svoju zlu nameru, koju su imali. Drugom prilikom, brod kome je pretila opasnost od velike bure da bude potopljen i to upravo naspram manastira, bi spašen molitvom mornara upućenom Bogorodici i Sv. Nikolaju: more odmah utihnu a mornari siđoše da se zahvale Presvetoj Djevi i njenom čudotvornom obrazu. Od njihovih priloga kasnije bi sazidan i hram Sv. Nikolaju na takozvanoj „crnoj steni“. Često je na ostrvu Kitaru dolazilo do gladi zbog neplodnosti zemlje, ali su im zastupništvom Djeve stizali plodovi iz drugih mesta. Zato je narod davao mnoge priloge manastiru, a čudotvornu ikonu okovao je srebrnim okovom. Za sušnih godina, narod bi često izlazio a i sada izlazi na litije sa ovom česnom ikonom Bogomatere, i uvek bi kiša napajala žednu zemlju. Ne jednom je čudotvorna ikona ova spasla ostrvljane od zaraznih bolesti, što potvrđuju i mnoga usmena predanja i pismena svedočanstva na Kitiri. Jedno od mnogobrojnih čudesa je i ozdravljenje teško bolesnog Jovana Kalucija koje se dogodilo 1732. godine. A i do danas čudotvori ova sveta ikona Bogomatere, Čijim molitvama, Gospode, spasi i pomiluj nas. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKANDRA PSKOVSKOG
 
U dane velikog kneza Moskovskog Vasilija Joanoviča[11] življaše u Pskovskoj oblasti u selu Videlebju pobožan čovek Filip sa svojom blagočestivom suprugom Anastasijom. Njihov najstariji sin, videći dobar primer u svojim roditeljima, ostavi svetsku sujetu i zamonaši se. U ovoj blagočestivoj porodici rodi se prepodobni Nikandar, u svetu Nikon; rodi se 1507. godine. Otac Nikonov ubrzo umre, i on ostade na rukama majke. Od detinjstva Nikon željaše da se nauči knjizi, da bi mogao čitati Sveto Pismo. On često pohađaše svoju seosku crkvu, posvećenu svetom Nikolaju Čudotvorcu, čije žitije on željaše da podražava. Kao dete, on nije voleo dečje igre; lepo odelo nije ga mamilo; sviđao mu se monaški život, posvećen trudu i molitvi. Pobožnog dečaka naročito su privlačili podvižničkom životu primeri prepodobnih Efrosina i Save, koji nedavno behu zasijali svojim podvizima i čudesima u Pskovskom kraju.[12]
Kada navrši sedamnaest godina Nikon stade moliti svoju majku da se ona povuče iz sveta i zamonaši. Anastasija posluša sina; jedan deo svoga imanja razdade siromasima, drugi pokloni crkvi Božjoj, pa se zamonaši u jednom ženskom manastiru. Uskoro zatim ona skonča. Nikon ode u Pskov, obiđe sve tamošnje crkve i manastir, i ostvari svoju davnašnju želju: poseti mesta gde su se podvizavali sveti Efrosin i Sava i pokloni se njihovim netljenim moštima. Od tada u njemu se još jače razgore želja da podražava njihove podvige.
Po povratku u Pskov, Nikona primi u svoju kuću trgovac Filip, koji ga beše zavoleo zbog njegove neobične smirenosti i trpljenja. On ga i dade kod jednog đakona da ga uči knjizi. Nikon vrlo brzo izuči knjigu, i stade čitati Sveto Pismo, tako da se svi divljahu njegovom uspehu. No njegova glavna misao bila je, kako ugoditi Gospodu i spasti dušu svoju. Poodavno on beše čuo za neko pustinjsko mesto između Pskova i Porhova, usred neprolaznih šuma. Ali kako pronaći to mesto, on nije znao. Zato se moljaše Gospodu da mu pošalje čoveka koji bi ga odveo tamo. Gospod usliši njegovu molitvu i posla mu takvog čoveka, po imenu Teodora Sitnika. Nikon ga stade moliti, govoreći mu: Još u ranom detinjstvu slušao sam o tom pustinjskom mestu, ali nije bilo čoveka da mi pokaže to mesto. Ono je tebi poznato; molim te, uputi me kako da ga pronađem; za to ćeš dobiti nagradu od Gospoda, i mojoj grešnoj duši bićeš nastavnik ka spasenju.
Videći u Nikona tako silnu želju, blagočestivi Teodor ga tajno od drugih odvede u pustinju. Načinivši kolibu, oni se obojica tu nastaniše, i stadoše podvizavati u trudovima i molitvama. Nakon izvesnog vremena kada Nikon ode u Pskov da po običaju svom prisustvuje svetoj liturgiji u crkvi svetog Bogojavljenja, njemu bi glas iz oltara: „Nikone, Nikone, slugo moj, idi u pustinju, pokazanu ti blagočestivim Teodorom, i tamo ćeš naći pokoj sebi; i posle tebe proširiće se to mesto, i mnogi će se na njemu spasti“.
Prepodobni Nikon odmah u duhovnoj radosti iziđe iz hrama i krenu u svoju pustinju. Na putu se srete sa blaženim Nikolajem Pskovskim; ovaj mu predskaza da ga u pustinji očekuju razna iskušenja od besova i napadaji od zlih ljudi. A l i to ne uplaši Nikona; on radostan stiže u svoju pustinju, i podvizavaše se petnaest godina u trudu, molitvi, postu, čitanju Svetog Pisma, neprestanom bdenju. Mnoge napasti trpljaše on od besova i zlih ljudi, no on za sve blagodaraše Boga.
Međutim pronese se glas o podvizima pustinjaka, i okolni žitelji stadoše se sticati k njemu, proseći molitve i pouke. Slava od ljudi beše teška smirenom podvižniku Nikanu, i bežeći od nje on ostavi pustinju i vrati se u Pskov. Odatle ode u Kripecki manastir svetog Jovana Bogoslova, osnovan prepodobnim Savom. Ugledavši ikonu podvižnika i pripavši k raki moštiju njegovih, Nikon se moljaše: Prepodobni ugodniče Božji Savo, pomoli se Gospodu Hristu, da me udostoji sledovati žitiju tvome, i pribroj me tvom izabranom stadu.
Sa smirenjem i suzama Nikon moljaše igumana Kripecke obitelji da ga udostoji monaškog postriga i primi u bratstvo. No iguman ga odvraćaše govoreći: Manastir naš je siromašan i oskudan; nećeš moći ti izdržati nevolje i teškoće na ovom mestu. – Međutim Nikon stalno ponavljaše svoju molbu. Iguman najzad pristade, i Nikon bi zamonašen dobivši ime Nikandar. Kao monah on se još više stade podvizavati: sav se predade Bogu, potpuno se odreče svoje volje i potčini u svemu volji igumana i bratije. I krepljaše sebe ovakvim blagočestivim razmišljanjima: „Monaško življenje slično je pšeničnom polju; ono zahteva čestu kišu od suza i veliko trudoljublje. Ako hoćeš da doneseš obilan rod a ne trnje, ti onda budi budan umom i trudi se; staraj se da budeš dobra zemlja a ne kamenita, da bi seme posejano s neba u srce tvoje moglo doneti roda, a ne da uvene od pripeke mrzovolje i nehata“. – Hraneći takvim spasonosnim razmišljanjima dušu svoju, on joj molitvama dostavljaše duhovnu nasladu: u molitvenom bdenju provođaše noći, odgoneći tegobu ona. Telo svoje on mučaše uzdržanjem i postom, sećajući se uvek reči proroka Davida: Vidi jade moje i muku moju, i oprosti mi sve grehe moje (Ps. 24, 18). Vreme slobodno od molitve prepodobni Nikandar provođaše u rukodelju. Iguman i bratija divljahu se podvižniku, njegovoj blagoj naravi, smirenosti i poslušnosti, bodrosti i izdržljivosti u podvizima, i proslavljahu Boga. A gore spomenuta dva muža, Filip i Teodor Sitnik, oba pođoše za primerom prepodobnog Nikandra i primiše postrig u istoj obitelji; prvi dobi ime Filaret a drugi Teodosije; i tu skončaše život svoj.
Međutim prepodobni Nikandar, ponovo bežeći od ljudske slave i tugujući za pređašnjim pustinjačkim životom, ode u svoju pustinju i prožive tamo nekoliko godina; i hranjaše se jedino biljem, i to divljom slačicom. No život podvižnikov u divljoj pustinji bio je ponekad izlagan opasnostima. Tako jednom prilikom napadoše razbojnici na ubogu kolibu svetiteljevu, pokupiše bedni imetak njegov, lišiše ga i poslednje utehe – svetih ikona i knjiga, a njega samog silno izbiše, raniše ga kopljem u rebra, pa ostaviše jedva živa. No svetitelj se ne naljuti, već se stade moliti za svoje zlotvore gledajući u ikonu Spasiteljevu: Gospode Bože moj! Ti Bezgrešni dobrovoljno primi od Jevreja stradanje radi našeg spasenja; a ja mnogogrešni pretrpeh ovo potpuno po zasluzi za bezbrojne grehe moje. – A za zlotvore svoje on se ovako moljaše: Gospode, ne upiši im ovo u greh, jer ne znaju šta rade.
Brz na pomoć Gospod podari na čudesan način isceljenje smirenom sluzi Svome; a razbojnici biše kažnjeni. Na dva kilometra od kelije svetiteljeve bejaše jezero Demjanovo, u koje se uliva reka Demjanka; po Božjem promislu na obalama ovog jezera razbojnici izgubiše put, i tri dana lutahu uzalud tražeći put i mučeći se od gladi. I dvojica od njih u očajanju stadoše ružiti svetitelja. No Gospod kazni neraskajane: pri prelazu preko reke Demjanke, oni se omakoše s brvna i udaviše se. Preostala pak dvojica uplašiše se i raskajaše, pa našavši put ka kolibi prepodobnog Nikandra, vratiše mu ove što mu behu uzeli. Sa gorkim plačem i suzama oni moljahu prepodobnog da im oprosti i da se pomoli Gospodu za njih. S roditeljskom ljubavlju prepodobni primi raskajane, oprosti im, nahrani ih, i mnogo ih moli da se ostave zlog zanata svog – krađe, pljačke i razbojništva, pa ih otpusti s mirom. Vrativši se doma, razbojnici pričahu svima šta im se desilo i slavljahu ugodnika Božjeg prepodobnog Nikandra. Doznavši za napad razbojnika na podvižnika, okolni žitelji stadoše mu sa velikim usrđem donositi ikone, hleb i odeću.
Međutim, prepodobni se nije toliko bojao razbojnika koliko pohvale ljudske. Zato ponova ostavi on pustinju, pa po drugi put krenu u Kripecki manastir. Došavši tamo, prepodobni Nikandar produži svoj strogi podvižnički život; hranio se ražanim hlebom i vodom; nije okušao ni vina ni ribe; jedino je u subotu i nedelju ponekad razrešavao sebi pomalo variva. Vrlinama i strogošću života, trudoljubljem, smirenošću i poslušnošću, prepodobni je prevazilazio sve u manastiru. On je svima služio: nosio vodu, sekao u šumi drva i donosio ih u manastir. Noći je provodio u stalnom bdenju; ponekad je izlazio u šumu, obnaživao svoje telo i davao da ga komarci i obadi ujedaju, te mu je po celom telu tekla krv; a za to vreme on je nepomično sedeo predući vunu i pevajući psalme; u svanuće se vraćao u manastir, prvi hitao u crkvu gde je odstajao svu službu, ne mičući se sa svoga mesta, i poslednji izlazio iz crkve. Diveći se njegovim podvizima, bratija ga po staviše za crkvenjaka. Pored toga, njemu bi stavljeno u dužnost teško i mučno poslušanje – da mesi i peče prosfore. No prepodobni s radošću stade vršiti taj posao, ovako rasuđujući: Kada je Gospod naš Isus Hristos nazvao Telom Svojim hleb pripremljen za Tajnu Večeru, onda ja treba da se radujem što me je Bog udostojio da spremam takve hlebove, na kojima se vrši velika i strašna tajna: na čudesan i nedokučljiv način oni se pretvaraju u sveto Telo Hristovo.
Tako se podvižnik Božji i nadalje neumorno trudio. Inoci, videći njegovu poletnu revnost i zavolevši ga zbog njegove smirenosti i krotosti, moliše igumana da Nikandra postavi za kelara.[13] Iguman im ispuni molbu. Iako unapređen ovim, prepoDobni ne izmeni svoj raniji način života, već novu dužnost obavljaše sa smirenoumljem i usrđem, kao da mu je određena samim Gospodom. Zbog date mu vlasti on se nije poneo, imajući na umu reči Spasove: Koji hoće da bude veći među vama, neka bude svima sluga (Mt. 20, 26). Sa dužnošću kelara dobivši ujedno vlast u manastiru, prepodobni Nikandar se držaše kao najmlađi, pre svih izlazeći na poslove. Ali prepodobni ne ostade dugo kelar: njemu beše nepodnošljivo trčkaranje, vezano sa kelarstvom, i teško mu padaše neprestano poslovanje s ljudima; srce ga je vuklo ka ranijem pustinjačkom životu, ka bezmolviju, ka usamljeničkom molitvenom tihovanju, zato se ponovo reši da zauvek napusti manastir.
Otišavši iz Kripeckog manastira, prepodobni otac se nastani na jednom ostrvu, udaljenom pet kilometara od manastira. Tu on napravi kolibu i predade se svojim uobičajenim podvizima; i tako provede tri i po godine. Slava njegovog pustinjačkog života privuče k njemu mnoge posetioce, koji iskahu od njega pouke. Međutim vrag i zavidljivac roda ljudskog našanu igumanu i bratiji Kripeckog manastira misao da Nikandar, privlačeći k sebi narod, umanjuje manastirske prihode. Zbog toga oni dođoše k prepodobnom sa zahtevom da se udalji sa toga mesta. Svetitelj sa najvećom smirenošću izvrši njihov zahtev: on ponova krenu u svoju pustinju, ukazanu mu Bogom.
Došavši u svoju pustinju, svetitelj se ponovo predade podvizima, i provede tamo kao pustinjak trideset dve godine i dva meseca, sve do same blažene končine svoje. Od toga on provede petnaest godina ne videvši lica čovečjega, te ljudi ni znali nisu mesto njegovih podviga. No Gospod na čudesan način otkri svetu ugodnika Svoga. Neki Petar Esjukov koji je živeo na petnaestak kilometara od kolibe svetiteljeve silno je patio što nema dece. No gle, jednom dotrča jedan jelen u samo dvorište Petrovo. I to bi ne slučajno nego po volji Božjoj: kao što u staro vreme Gospod preko jelena privede krštenju svetog Evstatija,[14] tako i prepodobnog Nikandra Gospod otkri preko ovog jelena. Jer Petar sa svojim ljudima pojuri za jelenom, i saputnici jedan po jedan zaostadoše, tako da najzad samo Petar ostade u poteri za jelenom. Jureći za jelenom Petar zađe u strašnu, gustu prašumu, i izgubi iz vida jelena, ali primeti malenu kolibu, ograđenu plotom, – žilište prepodobnog Nikandra. Petar zakuca na vrata sa molitvom, ali odgovora ne bi; on ponovi molitvu i drugi i treći put, no niko mu se ne odazva. Petar onda ostade pred kelijom čekajući. Najzad se vrata otvoriše, i pustinjak, koji ranije Petra nikada viđao nije, obrati mu se ovim rečima: Sine moj Petre, idi u gostoprimnicu kod hrasta, ja ću odmah doći tamo.
Kada prepodobni dođe k Petru, ovaj mu se pokloni i za: moli za blagoslov. Starac mu odgovori: Čedo Petre, neka blagoslov Gospodnji bude na tebi i na supruzi tvojoj. – Petar pomisli: Vidim da je ovo zaista sveti čovek i pun Duha Svetoga, jer me nikada video nije, a zna i moje ime i to da sam ženjen. – I upita Petar prepodobnog kako se zove i koliko je već vremena u pustinji. Starac odgovori smerno: Grešni Nikandar je moje ime, a koliko sam godina ovde to ne pitaj; to samo jedini Bog zna. – Tada Petar, pavši na kolena pred svetiteljem, stade se gorko žaliti na svoju zlu sreću: Eto već sam star, a nemam dece, – Prepodobni mu odgovori: Ustani, čedo, i vrati se domu svom: na molitve Presvete Bogorodice, u vas će se roditi sin.
I stvarno, predskazanje svetiteljevo se ispuni. Od toga vremena Petar često dolažaše k prepodobnom i hranjaše dušu svoju njegovim svetim poukama. Jednom ugodnik Božji reče Petru: Po odlasku mom iz ovog tašteg sveta, proširiće se ovo mesto; nad grobom mojim podignuće se crkva u čast slavnog Blagoveštenja Presvete Vladičice naše Bogorodice.
Ovoga ugodnika Gospod udostoji dara prozorljivosti. Jednom prilikom k prepodobnom Nikandru dođe jedan od okolnih žitelja Simeon, želeći da od svetitelja dobije blagoslov i pouku. A prepodobni, providevši da Simeonu uskoro predstoji smrt, reče: Sine moj Simeone, vreme života tvog skraćuje se, – i pruživši mu makaze nastavi: idi u manastir koji ti Gospod ukaže, i postriži se ovim makazama, jer se približuje kraj života tvoga. – Simeon onda otide u jedan manastir, primi postrig, i uskoro, pošto se pričesti Svetim Tajnama Hristovim, s mirom otide ka Gospodu.
Međutim ljudi, slušajući o podvižničkom životu prepodobnog Nikandra, stadoše sve češće i češće dolaziti k njemu. Kada su se tiho približavali njegovoj keliji, oni bi obično čuli kako se svetitelj moli, kako plače i često pravi metanija. No čim bi primetio njihov dolazak, on se pravio Da spava. Kada bi posetilac zakucao na njegova vrata sa rečima: „blagoslovi oče!“ prepodobni Nikandar je ćutao; nije odgovarao ni na drugo kucanje; tek posle trećeg kucanja on se kobajagi budio iz sna i odgovarao: „Gospod naš Isus Hristos neka te blagoslovi, čedo“.
U takvim podvizima provodaše svetitelj sve dane i noći; nikada nije legao da spava, nego ako ga je morio san, on bi odremao sedeći, i to na kratko vreme, pa bi zatim opet počinjao da se moli; u zanemarivanju svoga tela išao je dotle da je vodom umivao samo ruke i lice; hranio se najviše biljem; a kada bi mu blagočestivi ljudi doneli hleba, prepodobni je to primao s blagodarnošću, sušio hleb, i tako ga jeo; pio je samo vodu. Iako je vodio tako surov život, ipak je bilo nemoguće videti njegovo lice namrštenim, naprotiv ono je uvek sijalo radošću i spokojstvom. U toku celog Velikog Posta svetitelj je jeo samo jedanput nedeljno, a u petak cvetne sedmice odlazio je u Demjanovski manastir,[15] pričešćivao se, pa se opet vraćao u svoju pustinju.
U samoj stvari, samo su Bogu poznati trudovi i podvizi, koje je sveti Nikandar upražnjavao u pustinji. Često su se pojavljivali zli dusi da pometu prepodobnoga, pa su mu čak i rane nanosili, kao nekada svetom Antoniju Velikom. Da bi okrepio Svoga podvižnika, Gospod mu posla u viđenju prepodobnog Aleksandra Svirskog;[16] ovaj ugodnik Božji ohrabri Nikandra na borbu sa nevidljivim neprijateljima. U Evanđelju je rečeno da se ovaj plod izgoni samo molitvom i postom, – tim oružjem i prepodobni Nikandar odnese pobedu nad knezom tame. Ali njemu se valjalo dugo boriti sa duhovima zla: svaki put kad je prepodobni hteo da se odmori, oko njega je u keliji nastajala takva tutnjava, kao da prolaze mnogobrojna kola, ili se čula svirka. Tada je prepodobni počinjao da čita psalme Davidove, i tutnjava je prestajala. Tako zli dusi dugo vreme i danju i noću nisu dopuštali svetitelju da se odmori, dok ih najzad Božjom blagodaću on ne pobedi.
Jednom prilikom ogroman medved dođe do kelije svetiteljeve i poče se tako silno češati o nju, da se ona stade tresti i umalo ne pade. Zakrstivši prozorče svoje kelije i osenivši sebe sama krsnim znakom, svetitelj izviri i vide ogromnog zvera gde stoji kraj njegovog žilišta. Tada se ponovo prekrsti, iziđe iz kelije i zakrsti zvera. Kao poražen nekom nevidljivom silom, medved pade pred svetiteljem i stade mu krotko lizati noge, pa se zatim udalji u šumu.
I po drugi put javi se prepodobnom Nikandru prepodobni Aleksandar Svirski u predsoblju kelije; krepeći ga na podvige on reče: „Ne boj se, brate moj Nikandre: od ovog časa Gospod će te izbaviti od svih zamki vražijih“. – I od tada svetitelj zadobi takvu vlast nad đavolima, da se oni čak ne usuđivahu približiti se njegovoj keliji.
Jedan čovek po imenu Nazarija, koji življaše nedaleko od pustinje prepodobnog Nikandra, razbole se teško: crvi mu pokriše celo telo, a na grudima mu se otvori velika rana, te mu se mogla videti iznutrica; bolesnik se nije mogao mrdnuti bez strahovitog bola; i od takve bolesti Nazarija paćaše godinu i po dana. Videći da je Nazarija oboleo od neizlečive bolesti i da nepomičan leži, ukućani njegovi plakahu ne znajući kako da mu olakšaju muke. Nazarija misleno prizivaše sebi u pomoć svetog Nikandra, i najzad naredi da ga odnesu prepodobnome. Oni ga odnesoše i položiše pred kelijom pustinjakovom. Kada Nikandar izađe iz svoga žilišta, Nazarija skupivši svu svoju snagu stade grliti i suzama zalivati noge njegove i moliti Ga da se pomoli za njega Gospodu. Prepodobni mu reče: Nazarija, pusti mi noge. – Bolesnik se začudi otkuda mu prepodobni zna ime kad ga dosada nikada viđao nije, pa stoga još usrdnije stade moliti svetitelja. – Ako me ti, oče, govoraše Nazarija, ostaviš, ja neću otići sa ovoga mesta i umreću pred tobom. Pogledaj, ta mene su živa već pojeli crvi!
Tada prepodobni naredi da Nazariju odnesu u keliju za goste, i preporuči mu da se postara da zaspi. Na to mu bolesnik odgovori: Oče sveti, za sve vreme svoje bolesti ja ni jednom nisam mogao oka sklopiti, a kako mi ti sada savetuješ da zaspim? – Nikandar reče: Ja sam zagrejao keliju očekujući tvoj dolazak. Zaspi u toploj keliji, no prvo mi pokaži svoje rane. – Nazarija htede da mu odmah pokaže svoju ranu, ali ne mogade, pošto mu se košulja beše prilepila za ranu. Svetitelj zakrsti ranu i posla Nazariju u gostoprimnicu, gde on ubrzo zaspa čvrstim snom. A sam svetitelj, zaključavši se u svojoj keliji, svu noć usrdno moljaše Gospoda da On, Jedini Iscelitelj svih paćenika, podari zdravlje bolesniku. Brz na pomoć svima koji sa verom prizivaju sveto ime Njegovo, Gospod usliši molitvu sluge Svoga: izjutra probudivši se Nazarija se oseti potpuno zdrav; odmah ustade na noge, krasta od rane se odvoji zajedno sa košuljom kao ljuska. Tada on stade vatreno blagodariti Boga za isceljenje i proslavljati Njegovog ugodnika svetog Nikandra. Prepodobni pak, ne želeći slavu od ljudi, zapreti mu da ne priča o isceljenju; pritom dodade: da ti ne bude gore. Seljak Simeon Vasiljev dođe jednom k prepodobnom Nikandru i gorko mu se žaljaše kako mu je ukraden konj evo već pet dana. Na to sveti otac stade blago govoriti: Sine moj, tugujem ja ne što su ti ukrali konja i što je on propao, već tugujem zbog čoveka koji ga je ukrao, jer je on to učinio po našaptanju đavola. – Simeon primeti svetitelju: Čudi me, oče, da ti tuguješ zbog lopova. – Podvižnik odgovori smireno: Ko mnogo greši, taj se oseća kriv i za greh krađe. – Onda dodade: Sine moj Simeone, idi svojoj kući, ukradenog konja brzo ćeš naći.
Reči svetiteljeve obistiniše se: naredne noći konj sam dojuri kući. Simeon onda po drugi put dođe k prepodobnome, zablagodari mu i ispriča mu šta se desilo. Pritom dodade: A čovek koji mi je ukrao konja, jašući preko reke, udavio se. – Čuvši to, prepodobni otac Nikandar se ožalosti i stade ovako poučavati Simeona: Sine moj, treba tugovati za hrišćane koji su bez pokajanja umrli u gresima svojim. – Tada Simeon pade na kolena i poče prositi oproštaj za svoje grehe. Prepodobni ga dugo poučavaše, i svojim poukama punim ljubavi prosveti duševne oči Simeonu, i on se vrati kući svojoj blagodareći Boga i proslavljajući Njegovog ugodnika.
Prepodobni otac naš Nikandar, videći da se približava kraj njegovom zemaljskom životu, odluči da primi veliku shimu. Radi toga on ode u Demjanski manastir i tamo iz igumanovih ruku primi veliku shimu. To bi na osam godina do njegove končine. U to vreme k prepodobnome često dolažaše jedan đakon iz grada Porkova, po imenu Petar, radi dušespasonosnih razgovora. Prilikom jedne posete otac Nikandar kaza Petru: Brate Petre, ranije sam dugo vreme patio od nogu, sada osećam olakšanje. – Petar pogleda na svetiteljeve noge, i ugleda suve suvcate kosti i kožu, što ga silno porazi. – Prilikom druge posete prepodobni otac reče Petru: Brate Petre, skoro će Gospod pozvati k Sebi moju dušu i ti pogrebi tada moje grešno telo. – Petar mu na to odgovori: Kada me budeš izvestio o svome odlasku k Bogu, ja mnogogrešni izvršiću sve po reči tvojoj. – Podvižnik stade ponovo moliti Petra da tada dođe u pustinju i česno pogrebe telo njegovo. A Petar ga upita kada će biti njegovo prestavljenje. Prepodobni odgovori: Ne znam kako ću te izvestiti, jer će to biti za vreme rata: naići će ovuda Poljska i Litovska vojska i držaće u opsadi Pskov i Porhov; a ti kada čuješ za moju končinu, bez bojazni pogrebi telo moje; i nad mojim grobom biće podignuta crkva u čast velikog i slavnog Blagoveštenja.
Tako se prepodobni otac Nikandar spokojno pripremao da ostavi ovaj privremeni svet. Po isteku trideset i dve godine i dva meseca otkako se prepodobni otac poslednji put nastani u svojoj pustinji, on se telom razbole. Ubrzo svetitelj oseti približavanje smrti, i sa suzama stade moliti Gospoda da mu daruje oproštaj svih grehova; pri tome prizivaše u molitvama sve svetitelje Božje, i svoje pustinjsko obitalište poveravaše staranju Presvete Vladičice Bogorodice. Zatim prepodobni otac naš Nikandar leže na odar, prekrsti ruke, i sa rečima. „Blagosloven si Bože što si tako blagovoleo, slava Tebi!“ predade Gospodu duh svoj.
Tako se mirno upokoji u Gospodu čudesni otac naš prepodobni Nikandar Pustinožitelj 24. septembra 1581. godine. Po njegovom predskazanju, u to vreme Poljski kralj Stefan Batorij[17] navede svoju vojsku na Rusku zemlju; neprijatelji opsedoše gradove Pskov i Porhov, i po celoj toj oblasti razmileše se Poljaci i Litovci, te građani nisu mogli izlaziti van gradskih bedema. Tada u pustinju gde življaše prepodobni otac Nikandar dođe radi svetiteljevog blagoslova seljak Jovan Dolgi, iz sela Boroviča. Kucnuvši na vrata svetiteljeve kelije prvi put, i drugi put, i treći put, Jovan ne dobi nikakav odgovor; onda uđe u keliju i vide da je sveti Nikandar otišao ka Gospodu, a sva kelija i koliba beše prepuna izvanrednog miomira. Jovan sa strahopoštovanjem uze česno telo svetiteljevo, i zakopa ga u zemlju blizu hrasta. Zatim on, molitvama svetiteljevim, neprimećen od Poljske vojske ode u grad Porhov i ispriča žiteljima o končini prepodobnoga i o tome kako je on sahranio telo njegovo. Na tu vest građani Porhova stadoše ridati i tugovati što se lišiše takvog usrdnog zaštitnika i molitvenika pred Bogom; i oni silno željahu da idu na pogreb svetitelju, ali se bojahu neprijatelja. Tada đakon Petar, videći kolebanje svojih sugrađana, obrati im se ovakim rečima: Ljudi braćo, čujte što ću vam reći o novoprestavljenam ocu Nikandru. Sam on izrekao je preda mnom predokazanje o svome prestavljenju k Bogu: predskazao je da će se prestaviti u vreme najezde Litovskih ljudi. A vi se ne plašite i ne bojte se, nego smelo idite i sahranite česno telo podvižnikovo, jer je sam prepodobni rekao da vas Gospod Bog neće predati u ruke neprijateljima.
Ova reč đakona Petra ohrabri njegove sugrađane da bez bojazni otidu u pustinju, gde se tako revnosno podvizavao ugodnik Božji za vreme svog zemaljskog života. Tako, ni od koga neometani, svi građani: igumani, sveštenici, đakoni i mnoštvo naroda, na sam praznik Pokrova Presvete Bogorodice, prvog oktobra, odoše u pustinju, na mesto podviga i končine prepodobnog Nikandra, odneše mnogo sveća i tamjana, i svečano pogreboše česno telo njegovo.
Usamljeno mesto podviga Pustinožitelja ne ostade zaboravljeno. Nakon dve i po godine posle upokojenja prepodobnog Nikandra nad njegovom grobnicom bi podignuta crkva u čast Blagoveštenja Presvete Bogorodice. Godine 1585. dođe na to mesto jedan mirjanin. Tu on primi inočki postrig sa imenom Isaija. Dugo je Isaija patio od nogu i najzad, molitvama prepodobnog, bi isceljen od svoga neduga. Ovaj Isaija na mestu podviga prepodobnog Nikandra ustroji manastir, nazvan Blagoveštenska Nikandrova pustinja, i sabra u njemu mnogobrojnu bratiju. Na upornu molbu bratije on se primi igumanstva i bi proizveden za igumana mitropolitom Novgorodskim Aleksandrom.
Preko sto godina česne mošti prepodobnog oca našeg Nikandra počivahu u zemlji, i onda se obretoše netljene. G o dine 1686. to bi posvedočeno raspisom patrijarha Sveruskog Joakima, posle čega sam patrijarh sa saborom duhovništva uvrsti ugodnika Božjeg u lik Svetih i odredi da se njegov spomen praznuje na dan njegove končine – dvadeset četvrtog septembra. Mnogo isceljenja i čudesa daruje svemoćni Gospod svima koji sa verom pribegavaju k netljenim moštima Njegovog ugodnika i usrdno se obraćaju njemu: Prepodobni oče Nikandre, moli Boga za nas.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMIJA MIROŽSKOG
 
Prepodobni Avramije podvizavao se u Pskovu, na reci Miroži, gde se i prestavio 1158. godine. Svete mošti njegove pokoje se u Mirožskom manastiru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GALAKTIONA VOLOGODSKOG
 
U svetu Gavrilo, sin pobožnog i prosvećenog bojarina Ivana Bjeljskog. Srodnici sakrili sedmogodišnjeg Gavrila od Ivana Groznog, poslali ga u Moskvu, pa u grad Staricu. Tamo se mladi knez krio; provodio vreme u molitvi i bogorazmišljanju; svaki dan posećivao sve crkvene službe; čitao sveštene knjige. Zatim prešao u Vologdu; tamo se zaposlio kod jednog obućara, i brzo izučio zanat. Kada postade punoletan, on stupi u brak. U braku dobiše ćerku, ali mlada supruga ubrzo umre Tada Gavrilo potpuno posveti sebe služenju Bogu Radi obuzdanja svoga tela on je nosio teške verige, i sve vreme provodio u molitvi i u radu na vaspitavanju svoje kćeri. Kada mu kćer odraste da može izdržavati sebe, Gavrilo se potpuno povuče iz sveta, načini sebi keliju na reci Sodimi, i primivši monaštvo sa imenom Galaktion, on provođaše život u keliji kao pustinjak. Po savetu prepodobnog Irinarha, zatvornika Rostovskog, on lancem prikova sebe za zid. Bogobojažljivi ljudi davahu mu hranu kroz prozorčić. Kada bi ga spopao san, on se spuštao na kolena, i držeći se za lanac prospavao bi lakim i isprekidanim snom. Hrana mu beše samo suvi hleb i voda. Umrtvljujući telo svoje verigama, postom i radom, očišćujući i ukrepljujući dušu svoju svunoćnim bdenjima, suzama i molitvama, on se sve više i više usavršavao u duhovnom životu, i dostiže taku visinu, da od Gospoda dobi dar iredviđati i predskazivati budućnost. Godine 1612. prepodobni Galaktion bi ubijen od Poljaka i Litovaca koji napadoše na grad. Svete mošti njegove počivaju u manastiru Svetoga Duha, podignutom na mestu njegovih podviga.
 


 
NAPOMENE:
[1]Ovo se događalo u 45-46. godini po Hristovom rođenju prilikom prvog putovanja sv. Apostola Pavla. Grad Ikonija nalazio se Likaoniji, Maloazijskoj oblastiO prvom putovanju sv. Apostola Pavla govori se u Delima Apostolskim: glava 13. i 14.
[2]Obe ove žene pominju se u Rimskom mučenikoslovlju pod 10. novembrom; tamo se veli: „Spomen svetih žena Trifene i Trifose, koje su živele u Ikoniji Likaonskoj; propoveđu svetoga Pavla i primerom svete Tekle one mnogo uspeše u hrišćanskom učenju“.
[3]Selevkija – primorski grad u Siriji, na obali Sredozemnog Mora.
[4]Sveti Koprije upokojio se oko 530. godine.
[5]Spomen Sv. Simeona Mirotočivog slavi se 13. februara, a Sv. Save 14. januara, gde videti njihova opširna Žitija.
[6]Vladislav se proslavlja kao sveti na današnji dan; Predislav je ustvari Sveti Sava II i slavi se 8. februara; Uroš I je iz davnina smatran za svetoga i sa nazivom sveti spominje se u starim crkvenim knjigama.
[7]Po drugima Sv. Simon Monah upokojio se 1223. ili čak 1228. godine. Upokojio so Sv. Simon izgovarajući kao poslednje reči svoje one poznat2e reči Sv. Jovana Zlatousta: „Hvala Bogu na svemu!“.
[8]U Srbljaku mitrop. Mihaila, Beograd 1869, stoji da je telo Sv. Simona bilo posle u Sopoćanima oko 1. 5. 0 godina, a zatim zbog Turaka sakriveno u zemlju. Godine 1. 6. 2. 9. sam Sv. Simon se javio patrijarhu Pajsiju i Raškom mitropolitu, te ga oni izvade iz zemlje. Kasnije sv. telo bi preneto u manastir Sv. Arhanđela u Crnu Goru, pa 1. 7. 0. 1. g. opet vraćeno u Studenicu. Potom zbog rata bi nošeno u Karanovac, Jagodinu, Grocku, Beograd, man. Vojlovicu i Rajinovac, i 1792. ponovo vraćeno u Studenicu. U vreme Karađorđevog ustanka bi preneto u man. Vraćevšnicu, Srem, Zemun, man. Fenek i Beočin, pa u vreme kneza Miloša vraćeno u manastir Kalenić i najzad opet u Studenicu 1839. godine.
[9]Po nekima ova sveta ikona bi nađena u 14. . veku, po drugim opet to se desilo još u 12. veku.
[10]Po predanju, zabeleženom u Službi Bogorodici Mirtidiotisi, ovo se čudo desilo krajem 16. ili početkom 17. veka.
[11]Vladao od 1505. do 1533. godine.
[12]Prepodobni Efrosin Pskovski prestavio se 1481. godine, njegove mošto počivaju u njime osnovanom Spaso-Veliko-pustinjskom Eleazarovom manastiru u Pskovskoj guberniji, na reci tolbi, triestak kilometara od Pskova, spomen svetog Efrosina 15. maja. Njegov učenik prepodobni Sava, osnivač Kripeckog Jovano-Bogoslovskog manastira na dvaestak kilometara od Pskova, prestavio se 1495. godine. Spomen njegov 28. avgusta. Ovaj prepodobni Sava bio je poreklom Srbin.
[13]Kelar (od grčke reči kellarkzz) imao je za dužnost da čuva manastirske namirnice.
[14]Spomen sv. velikomučenika Evstatija Plakide 20. septembra.
[15]Ovaj se manastir nalazio na uvoru reke Demjanke u Šelonj.
[16]Ovaj svetac Božji praznuje se 30. avgusta.
[17]Bio kralj Poljske od 1576. do 1586. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *