NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

15. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
NIKITE i ostalih svetih Mučenika postradalih s njima
 
Kada znamenje pobede, časni i životvorni Krst Gospodnji bi uzdignut visoko nad svetom, onda priteče pod ovo znamenje imenjak pobede sveti Nikita. Juče praznovasmo Vozdviženje svetoga Krsta, tu nepobedivu pobedu za svet, a sada praznujemo svetog Nikitu, čije samo ime znači pobeditelj.[1] Ovaj dobri vojnik Isusa Hrista stade pod krstom kao pod zastavom, da bi vojevao protiv neprijatelja svetoga Krsta, u čast Raspetoga na njemu. Neko vojuje za cara zemaljskog, neko za svoj život osujetnu slavu, neko za privremena bogatstva, a sveti Nikita vojeva za jedinog Gospoda svog Isusa Hrista koji je Car svakog stvorenja i naša slava i naše nepotrošljivo bogatstvo. A gde i na koji način ovaj vojnik vojeva za Hrista, čujte.
Kada se u vreme svetog ravnoapostolnog cara Konstantina Velikog poče sveta vera širiti po celoj vaseljeni, tada i u Gotskoj zemlji,[2] s one strane reke Dunava zasija sveta pobožnost kao svetlost u tami. U toj dakle zemlji bi rođen, kršten i vaspitan sveti Nikita. Episkop gotski Teofil[3] koji je učestvovao na Prvom Vaseljenskom Saboru, ispovedio dogmate pravoslavne vere i potpisao odluke Sabora, on prosveti Nikitu svetlošću vere i krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Nakon ne mnogo vremena, stari pakosnik – đavo, ne podnoseći širenje svete vere i umnožavanje hrišćana u zemlji pomračenoj idolodemonijom, izazva rat i silno gonjenje protiv onih koji ispovedaju ime Hristovo i veruju u Gospoda. Zli pakosnik podstače kneza te zemlje Atanariha, da ubija hrišćane i istrebljuje sa zemlje čak i spomen njihov. U to vreme među Gotima izbi razdor i međusobni rat. Oni se podeliše na dve grupe: jednoj je grupi bio vođ neki Fritigern, a drugoj – žestoki nasilnik Atanarih. Kada se ove istoplemene grupe sudariše u ratu i nastade strahovita seča, tada Atanarih, pošto imađaše veću vojsku i hrabrost, nadvlada i pobedi svoga protivnika Fritigerna i njegovu vojsku natera u bekstvo. Pobeđeni Fritigern pobeže u Grčku, i tamo zatraži pomoć od hristomrzećeg cara Valenta;[4] Valent naredi svoj vojsci svojoj što se nalazila u Trakiji, da ide u pomoć Fritigernu protivu Atanariha. Fritigern tada, sakupivši ostatke svoje vojske, on sa grčkom vojskom iz Trakije krenu protiv svoga protivnika. Prelazeći preko reke Dunav, on naredi da se načini znamenje svetoga Krsta i nosi pred njegovim pukovima. Tako on napade na Atanariha. I bi velika bitka, i hrišćani silom Krsta iadvladaše Atanariha i pobediše svu njegovu vojsku: jedn“ mačem posekoše, druge žive zarobiše, a Atanarih sa malom družinom jedva pobeže. Od toga vremena stade se pravoslavna vera hrišćanska sve više širiti među Gotima, jer mnogi, videvši u ratu neodoljivu silu krsta, poverovaše u raspetoga na krstu Gospoda.
Kada umre episkop Teofil, na njegov presto stupi Urfil,[5] čovek blagorazuman i pobožan. On izmisli za Gote slova i prevede mnoge knjige sa grčkog jezika na svoj, te se tako sveta vera hrišćanska svakim danom sve više širaše među Gotima. Tome mnogo doprinese svojom revnošću i sveti Nikita, jedno od najvisokorodnijih i najčuvanijih lica u toj zemlji. Svojom pobožnošću i bogonadahnutim rečima on privede Hristu mnoge.
Posle nekog vremena nečestivi Atanarih se ponovo vrati u svoju postojbinu, u svoj kraj. Dokopavši se vlasti i sile, on, nagovaran demonom, podiže u svojoj oblasti ljuto gonjenje na hrišćane, sveteći se za svoju sramotu, pošto on beše od hrišćana pobeđen i posramljen u ratu. Tada sveti Nikita, zapaljen revnošću po Bogu, stupi u borbu protiv oba neprijatelja, protiv nevidljivog i vidljivog: protiv nevidljivog neprijatelja on vojevaše privodeći neverne istinitoj veri i sokoleći verne na mučenički podvig; a protiv vidljivog neprijatelja on vojevaše izobličavajući mučitelja Atanariha i ukoravajući ga za njegovu bezbožnost i bezčovečnost, pošto veliko mnoštvo verujućih on predavaše na razne muke. I tako sveti Nikita pobedi obojicu: i đavola satre, i svirepost mučiteljevu nadvlada. Jer sve vrste muka, kojima su se starali da hrabrog stradalca odvrate od Hrista, pokazaše se nemoćne; i sam mučitelj beše u nedoumici, kako to da on svom silom svojom nije u stanju skloniti na svoju bezbožnost jednog slugu Hristovog, kao stub tvrdog i nepokolebljivog u svojoj veri.
I šta onda bezakonik namisli? On namisli da ognjem umori onoga koga nije mogao ubiti mnogim ranama, mučenjem tela i razmrskavanjem udova. Međutim, šta postiže bezbožnik? On više sebe sama sažeže jarošću svojom, nego mučenika ognjem. Jer sveti Nikita, iako se nalažaše u velikom ognju, ipak telo njegovo ne sagore od ognja, a duša mu se preporodi za bolji novi i besmrtni život. Međutim mučitelj i bez ognja sagore. od svoga bezbožja: on dušom omrtve i telo svoje pripremi za pakao. Tako sveti Nikita pod znamenjem Krsta vojeva za Hrista, i pokaza se pobeditelj ne samo po imenu nego i stvarno.
Telo svetiteljevo, nepovređeno od ognja, ostade nesahranjeno, i bačeno ležaše u beščešću. U to vreme življaše tamo jedan blagočestivi hrišćanin po imenu Marjan. On beše rodom iz Kilikije, iz grada Mopsuesta.[6] Došavši u Gotsku zemlju nekim poslom on se dugo zadrža u njoj. Za vreme svog boravka tu on se upozna sa svetim Nikitom i zadobi njegovo prijateljstvo i ljubav. No naročito on zavole svetog Nikitu kada vide kako on junački stoji za veru Hristovu, gotov da krv svoju prolije za nju. I kada sveto telo mučenikovo ležaše bačeno, Marjan razmišljaše na koji bi način uzeo telo ljubljenog prijatelja svog i mučenika Hristovog i odneo ga u svoju postojbinu. A l i on se bojaše učiniti to iz straha od kneza, koji je naredio da niko ne sme pogrepsti telo mučenikovo. Najzad Marjan odluči da česno telo uzme tajno noću.
Kada nastupi noć Marjan beše gotov da pođe i ostvari svoju nameru, ali noć beše veoma mračna i kišovita, što silno ožalosti Marjana, jer nije video kuda da ide i kako da nađe mesto gde je ležalo telo svetog mučenika. Dok Marjan beše silnom tugom ophrvan zbog toga, Bog svake utehe, koji je nekada mudracima sa Istoka preko zvezde pokazao put u Vitlejem, uteši i Marjana u njegovoj tuzi i pokaza mu zgodan put za pronalaženje svetiteljevog tela: On mu posla neku nebesku silu u obliku zvezde koja, zasijavši pred Marjanom, povede ga kuda je trebalo. Ta dakle zvezda iđaše pred Marjanom i razgonjaše noćni mrak, a on s radošću iđaše za njom. Stigavši do mesta gde se nalazilo telo svetog mučenika, zvezda se zaustavi nad njim. Tada Marjan obavi svetiteljevo telo čistom plaštanicom, i ponese ga kući u kojoj je stanovao. A zvezda, provevši Marjana natrag do samih vrata te kuće, postade nevidljiva.
Tako Marjan dobi traženo blago, i sakri ga kod sebe u stanu vrlo brižljivo. Uskoro posle toga on se vrati u svoju otadžbinu, noseći sa sobom telo svetog mučenika.[7] Došavši u grad Mopsuest, Marjan ga česno pogrebe u svome domu. A Bog blagoslovi dom Marjanov zbog Svoga mučenika, svetog Nikite, kao što je nekada blagoslovio dom Pentefrijev zbog Josifa (1. Mojs. 39, 5) i dom Avedarov zbog Kovčega Zaveta (2. Car 6, 11). I izobilovaše dom Marjaiov velikim bogatstvom, i materijalnim i duhovnim: jer od groba svetiteljeva davahu se darovi svima nevoljnima, i točahu se isceljenja bolesnima. Sav grad i žitelji iz okoline sticahu se na svetiteljev grob, tako da dom Marjanov nije mogao smeštati verne koji su se sabirali tamo. Zbog toga ovi rešiše da sagrade crkvu u ime svetog Nikite i da u njoj polože njegove mošti. I prihvativši se ovoga posla sa velikom revnošću oni brzo podigoše crkvu i ukrasiše je kako treba. Onda otvoriše grob svetog mučenika, izvadiše kovčeg sa česnim moštima, uneše ga u novopodignutu crkvu i tu položiše u zemlji. Samo Marjanu se dade te od svetih moštiju mučenikovih uze jedan prst na blagoslov domu njegovom, i on ga s pobožnošću čuvaše. Više niko ne mogaše uzeti ni jedne častice od moštiju svetog Nikite.
Jednom blaženi Avksentije, episkop grada Mopsuesta, iodigavši crkvu svetim mučenicima: Tarahu, Provu i Androniku,[8] uputi pismo u grad Anazarv,[9] gde počivahu mošti ovih svetih mučenika, moleći građane Anazarva da mu dadu neki deo od moštiju svetih mučenika za navopodigauti hram. Tada građani Anazarva moliše episkopa Avksentija[10] da im u zamenu da delić moštiju svetog mučenika Nikite na blagoslov njihovom gradu. Želeći da im ispuni molbu, episkop naredi da otvore grob svetog mučenika Nikite. I gle, bez ikakvog vidljivog razloga mermerni kamen, koji beše na grobu, odjednom se raspade na dve polovine. Jedan od prisutnih smelo se rukom svojom dotače svetih moštiju, no ruka mu se odmah osuši, i njega spopade užas. Tada i strahovit grom puče s neba sa sevanjem munja, te se svi uplašiše. Po tome episkop vide da Bogu nije po volji sitnjenje svetiteljevih moštiju, i pokaja se zbot svoje smele namere. A čoveka koji se drsko dotače svetitelja, episkop uze za sasušenu ruku, metnu je na svetiteljeve mošti, i moljaše se govoreći: O, sveti mučeniče Nikito! tebi je lakše isceljivati nego povređivati, jer si dobar i podražavaš Svedobrog Gospoda, i mada si brzo kaznio ovog čoveka, zar ga nećeš još brže pomilovati?
Čim episkop izgovori ove reči, tog trenutka isceli se sasušena ruka tog čoveka; i svi se divljahu blagodati svetog mučenika Nikite, i hvaljahu Boga. A episkop, ne usuđujući se više dotaći se svetih moštiju ugodnika Božjeg, očita nad njima duge molitve, pa česno pokri grob, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PORFIRIJA GLUMCA
 
Porfirije beše glumac i neznabožac. Njemu o rođendanu Julijana Odstupnika bi naređeno da pred očima samog cara Odstupnika za vreme svečane proslave izigrava i ismeva hrišćanske svete tajne. No kada se Porfirije, sa namerom da ismeje svetu tajnu krštenja, pogruzi u vodu vičući: „Krštava se Porfirije u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, on tog trenutka, po čudesnom dejstvu blagodati Božje, poverova u Hrista, i izišavši iz vode stade otvoreno i neustrašivo ispovedati Hrista kao jedinog istinitog Boga. Zbog toga bi strahovito mučen, i najzad mačem posečen.[11]
 
SPOMEN SVETIH
MUČENIKA postradalih sa Sv. velikomučenikom Nikitom
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MAKSIMA, ASKLIADE i TEODOTA
 
Sveti mučenici Maksim i Askliada življahu u vreme nečestivog cara Maksimijana u gradu Markijanopolju, u Miziji. Oni behu poznati po svojoj pobožnosti, i mnoge naučavahu istinitoj veri i privođahu svetom krštenju. Za to doznade upravljač Trakije Tiris, koji u to vreme doputova u Markijanopolj, i pozva ih preda se na sud. Posle dugog raspravljanja sa Maksimam o veri, mučitelj naredi četvorici da Maksima biju po celom telu. Zatim, pošto i Askliada ispovedi svoju veru u Hrista, on naredi da i nju biju po tabanima. Tada istupi blagočestivi Teodot i izobliči mučiteljevu bezdušnost. Zbog toga on bi obešen na drvetu i strugan po telu. Kroz trinaest dana Tiris ode u Adrijanopolj, kuda dovedoše i ova tri mučenika. Tu ih Tiris stavi na nove muke: usijane gvozdene ploče stavljahu svetim mučenicima na telo, od čega se tela njihova topljahu; ali ih glas s neba uteši i obodri. Onda ih baciše u tamnicu. A nakon nekoliko dana predadoše ih u cirkusu zverovima pred ogromnom masom sveta No medved, pušten na Maksima i Teodota, umiljavaše se oko njih; a bik, za koga privezaše Askliadu, zaustavi se kao okovan, i ne pomače se s mesta. Razjareni upravljač krenu sa svetim mučenicima u Filipopolj, no i ne stigavši do ovoga grada, on putem, u selu Saltisu, ponovo pokuša da svete mučenike prisili da se odreknu Hrista. Ali pošto u tome ne uspe, on naredi da im odseku glave Kratko vreme posle toga mučitelj bi ubijen gromom kad je sedeo na sudištu.[12]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILOTEJA,
prezvitera i čudotvorca
 
Prepodobni Filotej beše rodom iz sela Mirmiksa, ili Mravina, u maloazijskoj oblasti Vitiniji Mati mu se zvala Teofila. U zrelim godinama Filotej se oženi, i u braku imađaše dece. Kao pobožan i mudar on bi rukopoložen za sveštenika. Od tada on neprestano provođaše u postu i molitvi; zbog toga dabi od Boga blagodat da čini čudesa. Tako on jednom prilikom umnoži hleb te nahrani mnoge gladne; drugom prilikom tekuću vodu pretvori u vino; jednom on veliku stenu rečju svojom premesta s jednog mesta na drugo; i mnoga druga čudesa učini za života na zemlji. Pošto se upokoji[13] i bi pogreben, godinu dana nakon toga verni htedoše da mošti njegove prenesu na drugo mesto: kada dva sveštenika pokušaše da ga izvade iz groba, svetitelj kao živ ispruži ruke, uhvati ih za ramena, ustade i načini tri koraka. Onda ponovo bi položen na isto mesto, gde njegove svete mošti stadoše točiti izobilno miro, što je svedočanstvo ljegovog čudesnog i čistog i neobičnog života.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOSIFA,
episkopa Alaverdskog
 
Jedan od onih 12. otaca Sirijskih (7. maja) koji behu upućeni u predele Kavkaske da propovedaju Evanđelje. Sveti Josif mirno se prestavio Gospodu 570. godine. Čudotvorne mu
mošti počivaju u Alaverdskoj sabornoj crkvi.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOSIFA NOVOG,
mitropolita Temišvarskog
 
Ovaj novi svetitelj srpskog porekla rodio se u Dubrovniku 1568. godine, od roditelja Jovana i Ekaterine, po prezimenu Fusko. Na krštenju je dobio ime Jakov. Vrlo rano, posle završetka škole, otišao je u Svetu Goru i tamo se zamonašio u manastiru Pantokratoru, dobivši ime Josif. Zatim je živeo i podvizavao se u manastiru Vatopedu, pa Hilandaru Lavri, Ksiropotamu i najzad Kutlumušu,[14] gde je sveti Josif postao i iguman.
Josif je bio smiren monah, veliki molitvenik, i još za života se pokazao čudotvarac. Ove i druge njegove osobine zapazio je srpski Pećki patrijarh Gavrilo I (1648-55. godine) i izabrao Josifa za mitropolita Temišvarskog (1650. godine) jer je Banat i Temišvar, u ovo vreme turske vladavine, bio pod jurisdikcijom Pećke patrijaršije.
Kao mitropolit, sveti Josif je razvio široku pastirsku delatnost: putovao je po eparhiji rukopolagao sveštenike, propovedao i poučavao. Kod turskih vlasti, čiji je jezik znao, zauzimao se za svoju pastvu i za hrišćanski narod. Radi školovanja crkvenih klirika, osnovao je i svešteničku školu.
Došavši do duboke starosti, sveti Josif se sam povukao u manastir Partoš u Banatu No pobožni narod je i ovde posećivao svog pastira, dolazeći mu za blagoslov, savete i molitvenu pomoć. Provevši u ovom manastiru oko 3. godine, sveti Josif se tu i upokojio u svojoj 88. godini života, na dan Uspenja Presvete Bogorodice 15. septembra 1656. godine. Sahranjen je pod oltarom crkve koju je sam podigao. Njegove svete mošti nalaze se danas u katedralnom hramu u Temišvaru.
Sveti Josif je smatran svetiteljem i čudotvorcem još za života na zemlji. Trideset godina posle njegove smrti, 1686. godine, sabor Banatske mitropolije naziva ga imenom Sveti Josif Novi. U jednoj knjizi sa svetiteljskim službama na grčkom, đakon Damaskin opisao je više čuda svetog Josifa. Ova se knjiga čuva u manastiru Partašu u Rumuniji. Sinod Rumunske Crkve uneo je svetog Josifa Novrg u svoj kalendar, a 1965. godine to je isto učinila i Srpska Crkva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
VISARIONA I, arhiepiskopa Lariskog
 
Sveti Visarion I beše episkop grada Larise u Tesaliji (krajem 15. veka), i ugodivši Bogu mirno se upokoji. Posle njega episkop Lariski beše Teodosije, pa Dionisije, pa Marko, pa Sv. Visarion II,[15] koji se spominje takođe na današnji dan.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
VISARIONA II, arhiepiskopa Lariskog
 
Sveti Visarion živeo polovinom šesnaestog veka. Rodio se od pobožnih roditelja u selu Velika Pila, u Tesaliji. Izmalena učio se knjizi; od desete godine zavoleo monaški život. Duhovni otac bio mu je mitropolit Lariski Marko, pored koga je proveo dobar deo svoga života, koji ga je proizveo najpre za čteca, pa za ipođakona, pa za đakona, pa za jereja, pa najzad i hirotonisao za episkopa Lariskog.[16]
Sveti Visarion se mnogo starao o sirotinji i bolesnicima. Sirotinji je služio, bolesnike molitvom i rečju isceljivao. Bio je veliki čudotvorac za života i posle smrti. Osnovao je divan i čuven manastir Spasitelja u Lariskoj eparhiji, zvani Dusik.
Mudro i bogoljubivo upravljajući i rukovodeći svoju pastvu, blaženi Visarion otide ka Gospodu kad mu je bilo preko pedeset godina (oko 1541. ili 1550. godine), i bi pogreben u crkvi Sv. Nikole blizu manastira Dusika. Iz njegovih svetih moštiju liju se čudesa i isceljenja svima koji im sa verom pribegavaju.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA KRITSKOG
 
Rodno mesto ovog svetog novomučenika Hristovog beše Sfakija na ostrvu Kritu. Odatle se Jovan preseli i življaše kao zemljoradnik u Novom Efesu (u Maloj Aziji). Jovan beše mladić dobrih osobina i vrlina, i beše još neoženjen. Jednoga dana on sa svoja dva poznanika zemljaka otide u jedno selo na praznik sabora Sv. Jovana Krstitelja (Usekovanje).
Videći ih tamo da su stranci, turski poreznici poslani od age zatražiše od njih da plate harač (glavarinu), ali se ovi Sfakijanci , ne pokoriše tome i odbiše turski zahtev. Usled toga dođe između njih do tuče u kojoj jedan od Sfakijanaca ubije jednoga Turčina. Bojeći se turske osvete ova dvojica Krićana odmah pobegnu, a Jovan, smatrajući da je sasvim nevin, otide mirno svojoj kući. Međutim, Turci sutradan dođoše kući Jovanovoj i uhvativši ga povedoše u tamnicu. Sveti mučenik se pravdao da je zaista u svemu tome on bio nevin, ali mu Turci odgovoriše da nema nikakve razlike ako pogube njega ili nekog drugog hrišćanina. Uz put i u tamnici obesni Agarjani zlostavljahu Jovana, a najveća muka beše ta što mu punih šesnaest dana u tamnici ne davahu ni hleba ni vode.
Što svetog Jovana Turci ne pogubiše odmah razlog je bio ovaj: brat onog pogubljenog Turčina hvalio se turskim glavarima da će uhapšenog hrišćanina prevesti u tursku veru. On zato dođe s drugim Turcima Jovanu, izvede ga iz tamnice, i nastojaše najpre obećanjima a zatim i pretnjama da svetitelja ubedi da primi muslimansku veru. Na sve turske pretnje ili obećanja hrabri ispovednik i mučenik Hristov odgovaraše: „Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin hoću i da umrem; Jovan mi je ime, i neću da menjam ni veru svoju ni ime svoje“. Kći turskog sudije, videći Jovana lepoga i krasnoga, pristupi mu i moljaše ga da poštedi mladost i lepotu svoju, ali je neustrašivi hristoljubac, prozirući lukavost njenu, nepokolebljivo odbi i tako posrami đavola.
Pošto kroz sva svoja nastojanja Turci ništa ne uspeše, oni doneše odluku da mučenika Hristovog obese, i povedoše Jovana van grada da tu kaznu izvrše. Vođen na vešanje sveti mučenik se toplo moljaše Presvetoj Bogomateri, neprestano ponavljajući: „Presveta Bogorodice, pomozi mi!“ Od svih hrišćana koje sretaše on smireno tražaše oproštaj. I tako mučenički skonča obešen za Gospoda Hrista 15. septembra 1811. godine na poljani kod Novog Efesa.
Te noći dođoše u grad Efes neki ljudi sa karavanom kamila i tovarima žita, ali ne našavši prenoćište u gradu oni zanoćiše na poljani izvan grada. A i to bi po Promislu Božjem, jer oni te noći videše kako velika svetlost siđe s neba na telo svetog novomučenika Jovana. Od toga se oni ne malo uplašiše, pa ujutru rano otidoše turskom sudiji i svoje viđenje ovome ispričaše. Sudija Turčin to pripisa nevinosti Jovanovoj, jer ne verovaše u silu i moć istinite vere hrišćanske. Posle tri dana on dade dozvolu te hrišćani skidoše sveto telo Hristovog novomučenika i česno ga pogreboše u porti crkve Sv. velikomučenika Georgija u Novom Efesu. Tom prilikom se isceli jedna pobožna žena, koja dugo godina bolovaše od teške bolesti imikranije (migrene).
Stradanje svetog novomučenika Jovana Kritskog opisa Atanasije Paroski (i ono se nalazi u knjizi „Neon Limonarion“)Molitvama svetog Jovana i svih svetih novomučenika neka Gospod i nas grešne pomiluje i ukrepi na ispovedništvo u veri u Njega, jedinog istinitog Boga i Spasa našeg. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG O C A NAŠEG
GERASIMA, ktitora manastira Svete Trojice u Surviji
 
Prepodobni Gerasim se rodio u selu Leontari na Peloponezu. Izučivši osnovnu školu on se naročito posveti izučavanju Svetoga Pisma i Žitija Svetih, tako da kad poodraste postade čtec u Crkvi, a kasnije i đakon i sveštenik.
Posvetivši Bogu sav svoj život on se reši da napusti svet, pa zato krete najpre u sveti grad Jerusalim da se pokloni Svetim Mestima. Pošto tu svoju svetu želju ispuni on se vrati u Grčku i dođe u krajeve Dimitrijadske, blizu grada Volosa. Tu on, u blizini sela Makrinice, nađe manastir Svete i Životvorne Trojice zvani Survija, koji beše podigao prepodobni Dionisije Olimpski,[17] i tu se zaustavi.
Podvizavaše se sveti Gerasim u blizini ovoga manastira, u jednoj usamljenoj kelijici, u selu zvanom Velestino. Njegovi podvizi brzo se pročuše po okolini i pobožni narod dolažaše mu za savete i duhovnu pomoć. A Bog ne odocni da vernog slugu Svog proslavi čudotvorstvom još za života ovde na zemlji Tako, jednoga dana dođe prepodobnome jedna žena nerotkinja i moljaše svetitelja da je blagoslovi da dobije dete. Iz velikog smirenja svog sveti Gerasim joj odgovori: Idi, kćeri, svojoj kući i neka te Bog blagoslovi. Ja nisam dostojan da te blagoslovim, ja sam čovek grešan. No žena ne ostavljaše svetitelja, nego ga još usrdnije moljaše. Tada se prepodobni smilova na nju i reče joj sa verom: Idi, Bog te blagoslovi, i dobićeš troje dece Pošto žena poverova i otide, svetitelj pade na kolena i toplo se pomoli Bogu za ovu ženu da Bog na njoj ispuni njegovo proroštvo. I Gospod zaista brzo usliši slugu Svoga i dade ženi troje dece, kao što joj i proreče prepodobni. Ona pak dade deci ova imena: Diamantis i Jovan i Triandafil.
I mnoga još druga čudesa učini za života prepodobni Gerasim, a ona se nastaviše i po njegovom blaženom prestavljenju. Njegovo pak prestavljenje beše ovako. Na nekoliko vremena pre smrti svoje svetitelj dobi od Boga obaveštenje o času svoga izlaska, pa se zato poče pripremati. Želeći da se upokoji u manastiru Svete Trojice on pođe iz sela Velestina, jer ne željaše da ostane među ondašnjim žiteljima i sveštenici ma, zato što mu neki od njih nanošahu nevolje i pakosti. Došavši u manastir, svetitelj najpre pouči igumana i bratiju da imaju ljubav između sebe i da se svagda usrdno mole, a takođe i da se često sećaju časa smrti svoje, jer to donosi veliku korist duhovnu. Potom on malo počinu i onda mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga Kome je celoga života verno služio. (Upokoji se prepodobni Gerasim 14. septembra, ali mu se zbog velikog praznika Krstovdana spomen njegov vrši na današnji dan).
Manastirski oci i bratija česno pogreboše sveto telo prepodobnog Gerasima. Kada posle nekog vremena iskopaše njegove česne mošti s namerom da ih prenesu na drugo mesto, nađoše ih ispunjene blagodaću Božjom i divnim blagouhanim mirisom. Od njih potom bivahu mnoga isceljenja svima onima koji im sa verom pristupahu. Sveta mu glava nalazi se i danas u crkvi njegovog manastira Svete Trojice u Surviji.[18] Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
DVEJU DEVOJAKA MUČENICA
 
MAČEM posečene postradale za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN NALAZA MOŠTIJU SVETOG
ARHIĐAKONA STEFANA
 
Sveti Prvomučenik i Arhiđakon Hristov Stefan slavi se 27. decembra; prenos pak njegovih svetih moštiju slavi se 2. avgusta, a danas se vrši samo spomen otkrića ili nalaza njegovih svetih moštiju.
 
SPOMEN NALAZA MOŠTIJU SV. OCA NAŠEG
AKAKIJA, episkopa Melitinskog
 
Ispovednik u vreme cara Dekija (249-251. g.). Prestavio se u miru. Njegov spomen praznuje se 31. marta (gde videti opširnije o njemu), a danas se praznuje nalaz njegovih svetih moštiju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MELETIJA, ktitora Sergijevog manastira[19]
 


 
NAPOMENE:
[1]Nikita je grčko ime i znači pobeditelj.
[2]Gotska zemlja prostirala se od donjeg toka Visle do Crnog Mora; većim delom Goti su živeli u današnjoj Rumuniji i Besararabiji.
[3]Upokojio se oko 340. godine.
[4]Valent carovao od 364. do 378. godine.
[5]Urfil ili Ulfila – Gotski episkop i revnosni propovednik hrišćanstva među Gotima; živeo od 311. do 383. godine.
[6]Grad Mopsuest ležao u ravnici, na obalama reke Pirama, u maloa2zijskoj o5lasti Kilikiji.
[7]Sveti Nikita postradao 15. septembra 372. godine.
[8]Spomen njihov praznuje se 12. oktobra.
[9]Anazarv – grad u Kilikiji.
[10]Episkop Avksentije II živeo polovinom petoga veka; učestvovao na Četvrtom Vaseljenskom Saboru u Halkidonu 451. godine.
[11]Sveti Porfirije postrada 361. godine u gradu Efesu, u Maloj Aziji.
[12]Ovi sveti mučenici postradaše u početku četvrtoga veka.
[13]Upokojio se u desetom veku.
[14]Manastir Kutlumaš na Sv. Gori osnovan je prilozima rumunskih velikaša (otuda mu je i ime rumunskog porekla).
[15]U nekim Sinaksarima sponji se samo jedan Sv. Visarion (i to, prema žitiju „Sv. Visarion 2“. Međutim 1920. godine otkrivene su u crkvi svetih Besrebrenika u gradu Trikali u Tesaliji freske dvojice istoimenih svetitelja, gde se Sv Visarion 1. naziva „bivši arhiepiskop Lariski“ (ili: Osvećeni), a Sv. Visarion 2. „ktitor Spasiteljevog manastira (u Dusiku)“. O tome videti kod Viktor Mateu, Megas Sinaksaristis tis Ortodoksu Eklisias, mesec septembar, Atina 1963, str. 359-363.
[16]Ovo je bilo u vreme Carigradskog patrijarha Jeremije I (1520-22. i 1523-45. god.)
[17]Prepodobni dionisije Olimpsi živeo je u 16. veku (njegov sveti spomen 24. januara), iz čega se vidi da je prepodobni Gerasim živeo u vremenu posle njega.
[18]Njegovo Žitije sa Službom štampano je u Jašu 1820. godine, i tamo se nalaze opisana još neka čuda prepodobnog Gerasima.
[19]Spominje se jedino u Sinajskom Tipiku br. 1094, list 32 (vidi: Dimitrijevski, Tipici II, 30).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *