NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. SEPTEMBAR
 
OSVEĆENJE JERUSALIMSKOG HRAMA
HRISTOVA VASKRSENJA
 
NA današnji dan praznujemo osvećenje preslavnog i prevelikog hrama u Jerusalimu, ne onog što ga car Solomon podiže na gori Moriji, nego onog što ga blagočestivi car Konstantin sa slavnom majkom svojom Jelenom divno sagradi, očistivši i obnovivši sveto mesto, oskvrnavljeno neznabožačkim bezbožjem. Jer posle dobrovoljnog stradanja i smrti Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegovog vaskrsenja i vaznesenja na nebo, to sveto mesto, na kome se izvrši naše spasenje, beše nenaviđeno i skvrnavljeno od neprijatelja Hristovih. No naročito oskvrnavi sva sveta mesta nečestivi car rimski Adrijan[1] pomoću demonskih idola i žrtava. Jer kada on na mestu grada Jerusalima, razorenog Titom,[2] podiže grad, tada on naredi da se grob Gospodnji zatrpa zemljom i mnoštvom kamenja. Na gori pak toj gde Gospod bi raspet on podiže hram poganoj boginji neznabožačkoj Veneri i postavi njen kip, a nad grobom Gospodnjim namesti kip boga Jupitera. Tako se onde, gde Jagnje Božije prinese sebe na žrtvu Bogu Ocu za grehe naše, prinošahu pogane žrtve besima i činjahu raznovrsne gadosti. Isto tako i u Vitlejemu, gde se Prečisti rodi iz utrobe Prečiste, on namesti idol Adonisa,[3] te se i to sveto mesto skvrnavljaše sramnim delima. A na mestu gde se nalazio hram Solomonov on podiže idolopokloničko idolište. Sam pak grad on nazva Elija, jer mu ime beše Elija – Adrijan, i naredi da ga niko ne sme nazivati Jerusalimom.
Sve to on uradi sa željom da i samu uspomenu na ime Isusa Hrista istrebi sa zemlje. On promeni ime gradu, u kome Hristos učini mnoga čudesa, i načini demonska žilišta na mestima Hristova rođenja, raspeća i pogrebenja, da bi kasniji naraštaji roda ljudskog potpuno zaboravili Hrista i da se nikada ne bi opominjali onih mesta na kojima je Hristos živeo i učio. Međutim, sam Adrijan pogibe sa šumom, a sveto mesto Car slave opet proslavi. Jer, prosvetivši svetlošću svete vere cara Konstantina i mater njegovu Jelenu, On ih podstače i stavi im u srce želju da obnove sveti grad Jerusalim, da sagrade prekrasan Božji hram na onom mestu gde hram tela Hristova bi razoren i za tri dana podignut,[4] i da sva sveta mesta očiste od demonskih prljavština i osvete.
Radi toga blagočestivi car Konstantin posla svoju svetu mater Jelenu sa mnoštvom zlata u Jerusalim i pisa svjatjejšem patrijarhu Makariju da se postara oko zidanja crkve. Doputovavši u Jerusalim, sveta Jelena poruši u njemu sve idolopokloničke hramove, idole uništi, i sav grad očisti od neznabožačkih poganština, i obnovi. Pronađe ona i Časni Krst Gospodnji i grob, razmetnuvši zemlju i kamenje kojim grob beše zasut, i sagradi na tom mestu ogromnu crkvu, čiji krov obuhvati oba ta mesta, i mesto gde se Gospod raspe i mesto gde se pogrebe, jer se nalažahu nedaleko jedno od drugog, kao što primećuje evanđelist Jovan: Bejaše blizu onoga mesta gde beše razapet, vrt, i u vrtu grob nov. Onde dakle petka radi Jevrejskoga, jer beše blizu grob, metnuše Isusa (Jn. 19, 41. 42). I tako jednom crkvom obuhvati ona i Golgotu i grob Gospodnji. Crkva ta bi nazvana Martirion, tojest Svedočanstvo, – svedočanstvo vaskrsenja Hristova, pošto na tom mestu Hristos umre i vaskrse. Sveta Jelena podiže i druge crkve: u Vitlejemu, na gori Maslinskoj, i Getsimaniji, i na mnogim svetim mestima, i ukrasi ih svakim ukrasima. Ipak crkva nad grobom Gospodnjim bejaše divnija i veća od svih. Ali dovršetak te veličanstvene crkve ona ne vide: vrativši se k sinu, ona se upokoji u Gospodu[5] pre nego što crkva bi dovršena. Jer beše nemoguće da se brzo sazida tako čudesna i ogromia građevina; ona jedva bi dovršena za deset godina.
Kada crkva bi dovršena, blagočestivi car Konstantin naredi da se episkopi sa svih strana saberu u Jerusalim na osvećenje hrama. I doputova u Jerusalim veliko mnošto arhijereja: iz Vitinije, Trakije, Kilikije, Kapadokije, Sirije, Mesopotamije, Finikije, Arabije, Palestine, Egipta i drugih krajeva Afrike, i jedan episkop iz Persije. Isto tako sabra se bezbrojno mnoštvo naroda iz celoga sveta, te ih ni sva okolina Jerusalima ne mogaše smestiti. I hram Vaskrsenja Hristova bi osvećen 13 septembra 335 godine, u tridesetoj godini carovanja Konstantinova, kada i sav Jerusalim bi obnovljen. Prisutni sveti Oci, po ugledu na Stari Zavet, odrediše da se uvek praznuje dan osvećenja hrama. Jer kao što u Starom Zavetu Juda Makavej, očistivši najveće svetilište – Svetinju nad Svetinjama – od oskvrnavljenosti Sirijskim idolosluženjem, odredi da se stalno praznuje njegovo obnovljenje,[6] o čemu se spominje u Evanđelju: Beše tada praznik obnovljelja u Jerusalimu (Jn. 10, 22); tako i u Novom Zavetu ravnoapostolni car Konstantin, sagradivši kao drugu Svetinju nad Svetinjama, ustanovi sa svetim Ocima da se po svima crkvama u svetu praznuje obnovljenje velike crkve Jerusalimske, koja je mati svima crkvama.
Stoga i mi sada praznujemo njeno obnovljenje, blagodareći Hrista Boga koji je Svojim stradanjem i vaskrsenjem svu tvar obnovio i Svoju svetu Crkvu očistio od idolskih nečistota. A obnavljajmo sebe i mi sami, jer smo hramovi Boga živoga, svlačeći staroga čoveka i oblačeći se u novoga; očistimo sebe od ukorenjenih u nama zala naših i činimo dobra dela počevši hoditi u novom životu. Tada će anđeli praznovati obnovljenje našeg duhovnog hrama, kao što ljudi praznuju obnovljenje hrama rukom zidanog. Jer za svakog grešnika koji se obnavlja pokajanjem biva radost na nebu među anđelima, sa kojima se zbog toga raduje i sam Tvorac anđela, Hristos Gospod naš, koji ne želi smrti grešnika. Njemu slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KORNILIJA KAPETANA
 
Uskoro posle stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista i po Njegovom vaskrsenju i vaznesenju na nebo, nastani se u Kesariji Palestinskoj kapetan po imenu Kornilije, rodom iz Italije Trakijske.[7] On, iako boravljaše u tami never a ipak činjaše dela svetlosti, i ostajući neznabožac on beše sličan hrišćaninu. Premda ne znađaše Hrista, on Ga milostinjama svojim, ne znajući, počitavaše. Živeći usred pokvarenog sveta on bejaše dobrodeteljan, kao što svedoči o njemu sveti Luka u Delima Apostolskim: U Kesariji bejaše jedan čovek po imenu Kornilije, kapetan od čete koja se zvaše Talijanska, pobožan i bogobojažljiv sa celim domom svojim, koji davaše milostinju mnogim ljudima i moljaše se Bogu bez prestanka (D. A. 10, 1-2). Bog ne previde takve njegove vrline i blagovoli prosvetiti ga svetlošću vere i privesti u poznanje istine, da se dobra dela njegova ne pokrivaju tamom neverja.
Jednoga dana moleći se Bogu u svome domu ovaj bogobojažljivi čovek vide anđela Božjeg koji ga izvesti da molitve njegove i milostinje iziđoše pred Boga. I anđeo mu naredi da pošlje u Jopu[8] po Simona, zvanog Petra, i uradi ono što mu on bude rekao. Kornilije odmah posla sa molbom da pozovu Petra. A kada poslanici putovahu ka Jopi, Petar uziđe u gornju sobu da se pomoli Bogu u podne. I ogladne; i vide viđenje koje ga svetovaše da se ne gnuša ići k neobrezanom inoplemeniku, jer se Jevreji ne družahu sa neznabošcima, i gnušahu ih se. A viđenje koje Petar vide beše ovakvo: s neba se tri puta spuštaše nekakav sud, zavezan na četiri roglja, i glas koji naređivaše Petru da pokolje i pojede nalazeće se u tom sudu životinje, zverinje, bubine i ptice. A kada Petar to odbijaše i izjavljivaše da nikad nije jeo ništa nečisto, njemu opet reče glas s neba: „što je Bog „očistio ti ne pogani“ (D. A. 10, 1-15).
Ovo viđenje beše znamenje o obraćanju Kornilija i drugih neznabožaca. Petrova glad označavaše sobom glad opisanu prorokom Amosom: ne glad hleba ni žeđ vode, nego glad slušanja reči Gospodnjih (Amos. 8, 11). Takva glad beše u domu Kornilijevu i u svih neznabožaca: jer kao što Petar željaše hleba za telo, tako oni – hleba za dušu. Sud, zavezan na četiri roglja, praslikovaše Crkvu Hristovu, utvrđivanu u veri četvoricom evanđelista. Nahodeće se u sudu razne nečiste životinje, zverinje, bubine i ptice označavahu neznabošce, koji svojim zemnim umovanjem behu slični četvoronožnim životinjama, gledajući umom u zemlju, i ne umejući umovati o nebeskom i višnjem, i to iskati; po svojoj surovosti oni behu zveri, a po dušegubnom neznabožju – otrovne bubine; po nadmenoj pak gordosti svojoj oni ličahu na ptice koje visoko lete. Naredba: poklati ih i pojesti, znači: oštrim mačem reči Božje ubiti drevne neznabožačke životinjske strasti i zverske naravi, a krštenjem očišćene duše i tela njihova načiniti žrtvom živom, ugodnom Bogu (Rm. 12, 1). Trokratno spuštanje suda s neba označavalo je trikratno pogruženje u krštenju. A glas s neba o tome da su oni očišćeni Bogom, svedoči da je Hristos ne samo za Izrailjce nego i za neznabošce prolio krv Svoju koja omiva grehovne prljavštine.
Dok Petar razmišljaše o ovom viđenju i beše u nedoumici, poslanici od Kornilija stigoše pred kuću njegovu i pitahu za njega. Duh Božji naredi mu da ide s njima ne premišljajući ništa, da prvog neznabošca prisajedini Crkvi Hristovoj; a za njim su imali prići Hristu i drugi neznabošci. Kada Petar uđe u dom Kornilijev, Kornilije ga sa svima srodnicima i prijateljima svojim srete česno, i padnuvši na noge njegove pokloni se. A Petar ga podiže i reče: Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu dolaziti k tuđincima i družiti se s njima; ali Bog meni otkri da ni jednoga čoveka ne zovem poganim ili nečistim. Zato bez ikakvog kolebanja dođoh k vama, i pitam: zašto me pozvaste?
Kornilije mu podrobno ispriča kako vide anđela i šta ču od njega, i moli Petra da mu kaže reč spasenja. A Petar otvorivši usta svoja stade mu propovedati Isusa Hrista: Isus bejaše Bog u telu, živeo je na zemlji sa ljudima, učio ih i nastavljao na put koji vodi u Carstvo Nebesno, učinio je mnoga čudesa i znamenja, isceljivao svaku bolest, rečju vaskrsavao mrtve; On je dobrovoljno postradao, umro i vaskrsao, da bi čoveka oslobodio od stradanja i vaskrsao ga iz smrti i darovao mu život večni; On će doći da sudi živima i mrtvima; o Njemu svi proroci svedoče; svaki koji veruje u Njega dobiće otpuštenje grehova.
Dok Petar govoraše ove reči, Duh Sveti, unedrujući reči njegove u srca slušalaca, privede ih veri, i Kornilije se krsti sa celim domom svojim. On prvi od neznabožaca poverova u Gospoda našeg Isusa Hrista, i po krštenju svom ostavi sve i pođe za Petrom, koji ga i za episkopa postavi. Prohodeći sa Petrom i drugim propovednicima razne zemlje, on se revnosno truđaše u propovedanju Hrista. A kada Petar sa Timotejem i Kornilijem boravljaše u gradu Efesu, oni doznaše da je idolopoklonstvo naročito jako u gradu Skepoiji,[9] i oni se savetovahu ko bi od njih išao tamo na propoved. I baciše kocku, i kocka pade na Kornilija.
Prizvavši Boga u pomoć, Kornilije hitno otputova u taj grad. Tamo bejaše knez po imenu Dimitrije, filosof, odličan poznavalac mudrosti neznabožačke; on silno nenaviđaše hrišćansku veru, a počitovaše neznabožačke bogove, naročito Apolona i Zevsa.[10] Ovaj knez, doznavši za Kornilijev dolazak u grad, odmah ga dozva k sebi i upita odakle je i radi čega je došao. Kornilije odgovori: Sluga sam Boga živoga, a došao sam ovamo poslat da tebe izazovem iz preduboke tame neznanja, izvedem na svetlost istine i pustim u dušu tvoju čist zrak poznanja. – Ne razumevši ništa od Kornilijevih reči, knez se razgnevi i s jarošću reče: Ja te jedno pitam, a ti mi drugo govoriš. Tako mi bogova, ako mi na svako pitanje ne odgovoriš, onda neću poštedeti tvoju starost, niti ću se postideti sedine tvoje. Dakle, reci mi: kome služiš i radi čega si došao ovamo? – Kornilije odgovori: Ako hoćeš da doznaš odnosno moje službe, onda znaj da sam kapetan; i kada čuh o tebi, da ste ti i tvoja žena i svi žitelji tvoje oblasti pali u veliku zabludu, ja dođoh da vas izbavim od demonske prelesti, uputim na put istine i izmirim sa Jedinim Živim Bogom, koji je stvorio nebo i zemlju i sve što je u njima.
Na to knez Dimitrije reče: Vidim da te starost pritisla, pa te štedim zbog tvojih godina; prestani dakle govoriti laž, i pristupi bogovima našim, i pokloni im se. Ne htedneš li to učiniti, znaj staviću te na teške muke, i nijedan bog, osim mojih bogova, neće te izbaviti iz mojih ruku. – Kornilije odgovori: Bog moj može ne samo da me sačuva čitava i nepovređena od svih zala i izbavi iz ruku ljudskih, nego i da uništi tvoje bogove i u prah pretvori njihove kipove, a tebe koji se uzalud uzdaš u njih privede k poznanju Njega. Ja pak nikada se neću pokloniti besima i njihovim bezdahnim kipovima. Jer pisano je: Bogovi koji ne stvoriše nebo i zemlju, neka nestanu! (Jerem. 10, 11 ) I još: Gospodu Bogu svome poklanjaj se i njemu jedinome služi (Mt. 4, 10). Ja dođoh ovamo zato, da vas obratim k pokajanju, te da se iščupate iz zamke đavola koji vas je ulovio žive za svoju volju (sr. 2 Tm. 2, 26). – Knez na to reče: Zakleh se bogovima mojim da te neću poštedeti, nego ću te staviti na teške muke, ako ne prineseš žrtvu bogovima. -Kornilije upita: Kojim to bogovima veliš da prinesem žrtvu? Knez odgovori: Prinesi žrtvu Apolonu i Jupiteru. – Kornilije na to reče: Pokaži mi te bogove tvoje.
Knez se obradova, smatrajući da Kornilije hoće da im se pokloni, i povede ga ka Jupiterovom hramu. Za njima iđaše narod želeći da vidi Kornilija kako se klanja idolima. Došavši do hrama, knez sa Kornilijem uđe unutra, kao i sav narod, među kojima beše i kneževa žena Evantija i njegov sin Dimitrijan. Ušavši u idolski hram, sveti Kornilije se okrenu prema istoku, i preklonivši kolena svoja na zemlju moljaše se govoreći: Bože, Ti potresaš zemlju i premeštaš gore u dubine morske! Ti si rukom Danilovom razmrskao Vaala, umrtvio zmiju, i zatvorivši usta lavovima sačuvao nepovređenim slugu Tvoga. Ti i sada poobaraj ove idole i daj da ljudi poznadu silnu mišicu Tvoju!
Pomolivši se tako, svetac iziđe iz hrama. Zajedno s njim iziđe i knez Dimitrije i sav narod, a Evantija sa sinom Dimitrijanom zadrža se u hramu. I gle, iznenada nastade zemljotres, hram sa idolima pade, i u prah odoše bogovi u koje se neznabošci uzdahu, a kneževa žena sa sinom ostade živa u ruševinama, ali im izlaz beše preprečen. Videvši rušenje hrama sav se narod prepade. Knez pak ne znađaše da su mu žena i sin zatrpani u ruševinama. A Kornilije, radujući se o sili Boga živoga, reče knezu: Gde su sada, kneže, tvoji veliki bogovi? – A knez, besan od jarosti, reče: Kaži nam, vračaru, kakvim to vradžbinama ti učini te pade hram sa bogovima našim?
I stade se knez savetovati sa svojima pomoću kakvih muka da pogubi Kornilija. No kako se dan već klonjaše kraju i sunce zalažaše, to ne beše vremena za mučenje Kornilija. Stoga knez naredi da Korniliju svežu ruke i noge, i da ga tako obese u tamnici, da bi se viseći svu noć mučio do izjutra; a ujutru je nameravao da ga ljuto muči i pogubi.
Kada svetac bi odveden u tamnicu i tamo, po mučiteljevom naređenju, obešen sa svezanim rukama i nogama, knezu dotrča jedan od njegovih robova po imenu Taleton i reče: Gospodine, gospođa moja i tvoja sin jedinac pogiboše u hramu koji se sruši od zemljotresa. – Čuvši to, knez razdra haljine na sebi, i stade ridati gorko. Plakahu sa njim i starešine gradske, a neki ga tešahu. No ko ga je mogao utešiti u takvoj žalosti koja mu obuze srce od vesti o iznenadnoj smrti žene i sina?
Zatim knez reče svojima: Idite, razgrnite kamenje srušenog hrama, pronađite kosti moje mile supruge i mog slatkog sina, pa mi ih donesite. – Rekavši to, on podiže glas i plaka velikim plačem. I dok on tako ridaše, k njemu žurno dođe starešina žrečeva po imenu Varvat i reče: Čuh glas žene tvoje i sina, koji ispred ruševina vikahu i govorahu ovo: „Veliki je Bog hrišćanski, koji nas preko sluge svog Kornilija sačuva žive od gorke smrti. Molite dakle tog svetog čoveka, da nas izvede odavde, da ne bismo pomrli ovde. Jer mi vidimo divna čudesa njegovog Boga i čujemo glas anđela koji pevaju: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14).
Čuvši to od Varvata, knez odmah sa svima svojima brzo otrča k sluzi Božijem u tamnicu i nađe ga gde hoda: jer ga anđeo Gospodnji beše razdrešio od uza. I pripade knez k nogama Korniliju, govoreći: Veliki je, Kornilije, tvoj Bog, koji u razrušenom hramu čuva moju suprugu i moga sina. Molim te, dakle, slugo Boga Višnjega, poći i izvedi ih odande; i evo, ja i svi moji verujemo u Hrista Raspeta, koga ti propovedaš. Sveti Kornilije ode s njima k razrušenom idolskom hramu, i podigavši k nebu oči svoje reče: Gospode Bože sila, Ti pogledaš na zemlju i činiš da se ona trese; od lica Tvoga tope se gore i presahnjuju bezdani! Usliši, Gospode, uzdahe svezanih, i izvedi iz ruševina Evantiju, i ne odvrati lice Svoje od sina njenog, nego im priteci u pomoć imena Tvoga radi.
Dok se on tako moljaše, iznenada se otvori mesto gde između porušenih zidina beše zatvorena Evantija sa sinom, i oboje iziđoše odande zdravi hvaleći Boga. Svi pak koji tamo behu i videše ovo preslavno čudo vikahu: Veliki je hrišćanski Bog! – I krsti se Dimitrije sa ženom i sinom i sa svim domom svojim; a krstiše se s njim i dvesta sedamdesetsedam drugih građana. I požive sveti Kornilije u tom gradu dosta vremena, iskorenjujući trnje neverja iz srca ljudskih i sejući seme vere. I za kratko vreme on ceo grad privede Hristu, i jednog uglednog čoveka po imenu Evnomija postavi za prezvitera.
Doživevši duboku starost i približivši se smrti, o kojoj unapred sazna, sveti Kornilije usrdno revnovaše u molitvi pripremajući se na put kojim je imao otići ka Gospodu svome. I sabravši k sebi sve koje od bezbožja beše obratio u hrišćanstvo, on ih pouči prebivati u veri i ljubavi i upražnjavati sve vrline napredujući u vršenju zapovesti Gospodnjih. Poučivši ih dovoljno, on ču glas s neba: „Kornilije, hodi k meni, jer evo tebi je pripremljen venac pravde“. – Čuvši to Kornilije odmah pripade na molitvu, i preklonivši kolena reče: Gospode Bože naš, Ti si me udostojio veru održati, podvig dovršiti i neprijatelja pobediti. Blagodarim Ti za sve! No molim Te, Gospode, sa visine Svoje pogledaj na sluge Tvoje i budi im milostiv, utvrdi ih u veri, ukrepi u podvizima, pomozi im u vršenju svetih zapovesti Tvojih, da bi oni neprestano slavili ime Tvoje sada i kroza sve vekove. – I pošto svi rekoše: „Amin“, on s radošću predade duh svoj u ruke Gospodu koji ga je zvao na nebo.
Knez pak Dimitrije sa suprugom svojom Evantijom, sinom Dimitrijanom,[11] prezviterom Evnomijem i svima vernima, plakahu mnogo nad ocem i učiteljem svojim; upalivši sveće i otpojavši pogrebne pesme oni s češću pogreboše telo njegovo u blizini srušenog hrama Zevsovog. I verni dolažahu svaki dan na grob njegov, kađahu tamjanom i moljahu se; i od groba njegova davahu se mnoga iscelenja bolesnicima.
Prođe mnogo godina, i svi savremenici opisanih događaja otidoše ka Gospodu. Potonjim pokolenjima ostade nepoznato mesto gde behu pogrebene mošti svetog Kornilija, jer naokolo izraste trnje i gusto šipražje, i niko ne znađaše za to skupoceno blago. No jednom se dogodi da na to mesto dođe episkop grada Troade Siluan; njemu se noću javi u snu sveti Kornilije i reče: Dugo vreme živim ovde i niko me ne poseti. – Episkop probudivši se iz sna čuđaše se snoviđenju, n beše u nedoumici ko mu se to javi. No i sledeće noći njemu se ponovo javi svetac i reče: Ja sam kapetan Kornilije, a mošti moje leže u trnjaku, blizu onog mesta gde nekada bejaše hram Zevsov. Ti mi podigni crkvu u blizini Dimitrijeva mesta koje se zove Pandohijum, na kome su pogrebena mnoga tela verne i svete braće.
Sutradan episkop obavesti svoj klir o viđenju, i sa svima otide do tog trnjaka koji mu u viđenju pokaza svetitelj. Pomolivši se oni stadoše kopati zemlju i ubrzo nađoše kovčeg, u kome behu čitave i netljene mošti svetog Kornilija, od kojih izlažaše neiskazan miris. I svi se veoma radovahu što nađoše tako veliko blago. Episkop pak bi u nedoumici odnosno crkve koju mu svetitelj naredi da podigne, jer nemaše onoliko novaca koliko mu je bilo potrebno za zidanje crkve. Međutim sveti Kornilije mu brzo pomože i u tome, jer se iduće noći javi jednom pobožnom i vrlo bogatom čoveku po imenu Evgeniju, i naredi mu da episkopu Siluanu da potrebnu količinu novca za podizanje crkve. Evgenije izvesti episkopa o svom viđenju i dade mu sve što treba, te tako bi podignut divan sveti hram i veoma ukrašen. A kada dođe vreme da se česne mošti svetog Kornilija prenesu iz trnjaka u novopodignutu crkvu, sabra se mnoštvo vernih sa episkopom Siluanom i Evgenijem, noseći u rukama upaljene sveće. I kada episkop sa klirom poče pevati „Trisveto“ kovčeg se iznenada podiže sam od sebe i nevidljive ruke nošahu ga k crkvi; a od naroda niko se ne usuđivaše da ga dotakne. Gledajući gde se kovčeg sam od sebe kreće, svi se sa strahom divljahu ovome čudu, i jednim ustima klicahu: Svet, svet, svet, Gospod Savaot, koji nam javlja sile i čudesa Svoja preko sluge Svog Kornilija!
Tada i mnogi od prisutnih neznabožaca, videvši ovo čudo, poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista. A kada dođoše do crkve i uđoše u nju, ljudi stadoše sa obadve strane, želeći da vide kako će kovčeg sa moštima ući i gde će stati. Kovčeg, krećući se pravo, stade blizu oltara, sa desne strane. No episkop hoćaše da ga postavi unutra u oltaru, ali niko ne beše u stanju da pomakne kovčeg sa mesta na kome on sam beše stao. I dogodiše se mnoga čudesa tada, a i kasnije, od svetih i čudotvornih moštiju ugodnika Božijeg.
Posle smrti episkopa Siluana na episkopski presto dođe Filostorgije. On uze nekog ikonopisca Enkratija da svu crkvu ikonopiše, a naročito da što lepše izradi ikonu samog svetog Kornilija. Ikonopisac pokušavaše da izradi ikonu svetog Kornilija, ali nikako ne uspevaše da dobro izobrazi lice njegovo, te je nekoliko puta sve brisao i iznova radio. Naposletku se Enkratije naljuti, i izgovorivši neke pogrdne reči o svetitelju, ostavi njegovu ikonu. I želeći da nešto drugo mala na crkvenom zidu on se pope na lestvicu, ali okliznuvši se on pade s lestvice na zemlju, i toliko se razbi da ležašs kao mrtav. ljudi koji se zadesiše u crkvi uzeše ga i odneše njegovoj kući, i položiše na postelju jedva živa i nesposobna da progovori jednu reč. Međutim, oko njegovih usta vidni behu crvi, od kojih jedni ulažahu u usta a drugi izlažahu. A to mu bi kazna što se drznu ustima svojim izgovoriti pogrdne reči na svetitelja. Ali kako sam Gospod, tako i svete sluge Njegove ne gneve se do kraja i ne negoduju vavek: jer sutradan onaj, koji Dimitrijevu ženu i sina izvede iz ruševina žive, javi se i Enkratiju, i uzevši ga za ruku podiže ga sa postelje kao iz sna, i postade nevidljiv. A Enkratije, osetivši se zdrav, žurno ode u crkvu svetog Kornilija, i pripavši k česnom kovčegu, u kome ležahu celebne mošti Kornilijeve, s plačem prošaše oproštaj za greh svoj, i blagodaraše svetitelja što se smilova na njega i isceli ga od bolesti kada je on već bio blizu smrti. Tako ovaj ikonopisac dobi dvostruku korist od svetiteljeva javljenja: isceli se od bolesti, i saznade kakav izgleda licem svetitelj. Posle toga on izobrazi na ikoni svetog Kornilija onako kako ga vide pri javljenju, i slavljaše Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
SELEVKA, STRATONA, KRONIDA, LEONTIJA i SERAPIONA
 
Sveti Selevk beše iz Galatije, Straton iz Nikomidije Vitinijske; a Kronid, Leontije i Serapion iz Egipta. Posle mnogih i raznovrsnih mučenja, mučitelji svezaše ruke i noge Kronidu, Leontiju i Serapionu, pa ih baciše u more. Anđeli izvedoše iz mora česne mošti njihove, i javivši se nekim hrišćanima narediše im da ih pogrebu. Sveti Selevk postrada u Galatiji. Njega mnogo mučiše raznim mukama, pa ga naposletku baciše zverovima da ga pojedu. Sveti pak Straton postrada ovako: poglavar Vitinije naredi da ga posle mnogih mučenja privežu za sagnute grane dvaju drveta, zatim pustiše te grane, i sveti mučenik bi raščerečen, i tako predade duh svoj Bogu.[12]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
GORDIJANA, MAKROVIJA, ILIJE, ZOTIKA, LUKIJANA i VALERIJA
 
Ovi sveti mučenici postradaše 320 godine, za carovanja Likinija. Gordijan beše iz Kapadokije, Makrovije iz Paflagonije. Najpre behu carski trapeznici, no kada se objaviše hrišćanima, car ih protera u Skitiju, gde budu bačeni u oganj, u mestu Novom Dunavcu. Zotik, Ilija i Lukijan behu rodom iz Skitije, postradaše u gradu Tomi. Po naređenju kneza Maksima oni biše mnogo mučeni, pa najzad mačem posečeni. A sveti Valerije, njihov prijatelj i jednomišljenik, gorko plačući na grobu svetih mučenika i ridajući, on od ljubavi k njima izdahnu i otide ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG O C A NAŠEG
PETRA koji se podvizavao u Atori u Vitiniji
 
Prepodobni Petar beše od same utrobe materine osvećen Bogom. Sav život svoj on provede u postu i neprestanoj molitvi; satvori mnoga čudesa; pored ostalog, prešao preko reke Galasa[13] kao po suvu. On tako iznuri svoje telo železnim verigama, da je pre izgledao senka nego čovek. Ugodivši Bogu on skonča u miru.[14]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
KATEVANE
 
Sveta Katevana bejaše carica Kahetinska. Postrada kao hrišćanka od šaha Abasa I 1624 godine. Po naredbi šaha stavljen joj na glavu usijan kotao. Njen sin Tejmuraz, car Gruzijski, položio njene mošti pod presto hrama Aliverdskog u Gruziji.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG O C A NAŠEG
JEROTEJA NOVOG koji se podvizavao u Iverskom manastiru
 
Prepodobni Jerotej rodi se 1686 godine na Peloponezu, u selu Kalamata, od blagočestivih i bogatih roditelja: Dime i Asimine. Kad Jeroteju bi osam godina roditelji ga dadoše u školu. Darovit i vredan, on brzo pokaza odličan uspeh u učenju. Slobodno vreme on nije trošio na uobičajene dečje igre i zabave, nego je, kao neki zreo čovek, sve to izbegavao i veoma marljivo učio grčki i latinski jezik, i sa radošću čitao Sveto Pismo, koje mu je služilo kao hrana, a Gospod, videći njegovu dobrotu i vrednoću, posla nebesku mudrost, te on sa vremenom savršeno izuči filosofske nauke, i jezike latinski i grčki.
Kada Jerotej postade punoletan, roditelji zaželeše da ga ožene. Ali Jerotejeva duša goraše od želje da se posveti monaškom životu. No ovu svoju želju i nameru on se ne reši kazati roditeljima, da ih ne bi ožalostio Zbog toga je mnogo pazio u svom dobrom i celomudrenom srcu. Obrevši se u bezizlaznom položaju, Jerotej se molitvom obrati k srceznalcu Bogu, moleći ga da odstrani od njegovih roditelja nameru o njegovoj ženidbi, i da ga udostoji monaškog života. Gospod usliši njegovu molitvu i Svojim premudrim promislom ustroji to na sledeći načni: kada roditelji Jerotijevi pripremiše sve za njegov brak, oni na dve nedelje pre svadbe skončaše mirnom hršpćanskom smrću i odoše u večni pokoj.
Pošto sahrani roditelje, Jerotej tajno napusti svoj zavičaj i nastani se u Zakintu, gde življahu neki njegovi srodnici koji mu savetovahu da ide u zapadnu Evropu radi svog daljeg obrazovanja. No on željaše da najpre provede neko vreme u SvetoJ Gori Atonskoj, koja je u to doba imala mnogo čuvenih učenih muževa, pa da posle toga otputuje u Evropu. I tako, oprostivši se sa rođacima, Jerotej ode u Svetu Goru, i tamo stupi kao učenik kod jednog pustinjaka pri keliji svetog Artemija. Tu se mladi podvižnik svim plamenom svoje duše odade čitanju dušekorisnih knjiga, naročito onih u kojima su se opisivali podvizi i ravnoangelni život pustinjaka, koji su se po 40 i 60 godina podvizavali u usamljenoeti i bez ikakve veze sa ljudima. Ali, s druge strane, u tim su se knjigama opisivali i ubistveni primeri onih podvižnika, koji su, pogordivši se zbog svojih podviga i pripisujući svoje podvige ne blagodati Božjoj nego sebi, zapadali u ruke lukavog kušača. I Jerotej, razmišljajući o raznim putevima monaškog života, izabra najmanje opasan, tojest srednji ili carski put. Stoga on ostavi otšelnički, pustinjački život, i stupi u bratstvo Iverskog manastira, gde uskoro bi postrižen u monaški lik.
U manastiru se kod monaha Jeroteja rodi misao: da izabere mučenički podvig, i tako dobije mučenički venac. Ali u isto vreme druga misao je izazivala u njemu strah od takve namere. Utom, kao radi ostvarenja ove njegove želje, njemu se ubrzo posle postriženja dade prilika da sa jednim starcem Iverske obitelji otputuje nekim manastirskim poslom u Carigrad. Tamo se njegovo mlado i neiskusno srce, pod uticajem pročitanih knjiga o stradanju svetih Hristovih mučenika i njihovom proslavljenju posle mučeničke končine, silno zapali revnošću da postrada za Hrista, i on stade hoditi po mnogoljudnim ulicama carigradskim sa ciljem da ga Turci uhvate i zatim pogube u mukama, i tajno se u srcu moljaše Bogu da ga udostoji ove milosti. No Gospod Promislitelj ne ispuni ovu detinjsku mol:bu Jerotijevu, pošto je njemu bio određen drugi put.
Iz Carigrada Jerotej otputova u Valahiju (Vlašku). Tamo on produži svoje prekinuto obrazovanje kod jednog učenog muža, Marka Kiparca, koji beše nastavnik u tamošnjoj školi. Živeći pored svog nastavnika on svojom skromnošću i dobrotom skrenu na sebe pažnju sofijskog mitropolita Avksentija, koji ga zbog njegove pobožnosti rukopoloži za đakona.
Pošto završi svoje školovanje kod Marka Kiparca, prepodobni Jerotej otputova u Veneciju i tamo se dade na nauke. Posle toga on se, kao lađa natovarena skupocenim blagom, vrati u Svetu Goru sa ogromnom filosofskom učenošću i savršenim znanjem latinskog i grčkog jezika. U Svetoj Gori on se nastani blizu Iverskog manastira u pustinji Hagi. Tu on poče voditi najsuroviji monaški život, iznuravajući telo svoje postom, bdenjem i molitvom. Ovakav vrlinski život podvižnika Hristovog privlačaše k njemu posetioce, koji mnogo duševne koristi dobijahu od njegovih mudrih i poučnih beseda. A iguman Iverskog manastira sa bratijom, želeći da ovaj sakriveni svetilnik izvede na vidik, predstavi ga neokesarijskom mitropolitu Jakovu, koji kao umirovljen življaše u Iverskoj obitelji, i moli mitropolita da Jeroteja rukopoloži u čin jeromonaha, pošto je dostojan da stoji pred prestolom Božjim i vrši Beskrvnu Žrtvu.
Primivši sveštenički čin, prepodobni Jerotej udvostruči trudove svog podvižničkog života; pritom naloži na sebe naporni post: po tri, a nekad i po četiri dana nije okušao hranu, i kad bi se desilo da što uzme on je mesto hleba jeo leću. U vreme Svete Četrdesetnice on je jeo jedanput nedeljno, a katkad i u dve nedelje jedanput. A l i da on tako posti, niko nije video sem njegovog učenika, jer je on pri svome postu strogo ispunjavao Spasiteljevu zapovest: Kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno (Mt. 6, 17-18). Stoga, kada se dešavalo da obeduje u trapezi sa drugima, on je onda jeo sva predložena jela, ne želeći da se ničim izdvaja od drugih: u keliji pak strogo je držao svoj post, imajući u umu neprestanu Isusovu molitvu. I u pogledu spavanja on je bio strog prema sebi. Starao se da ispuni ovo pravilo svetog Arsenija Velikog: „Monahu je dosta i jedan sat spavanja u toku dvadeset i četiri sata“.
Zbog tih velikih podviga telo njegovo se toliko osuši i oslabi, da se on jedva kretao, i samo sa velikim trudom mogao je preći nekoliko desetina metara. No zato, po reči svetog apostola Pavla, ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan (2 Kor. 4, 16), duh prepodobnog Jeroteja beše bodar i pružaše se ka još većem podvigu. I Gospod, videći trudove svoga ugodnika, darova mu uzvišenu ljubav prema bližnjima i radostotvorni plač.
Ljubav njegova prema bližnjima bejaše tako velika, da je ponekad udeljivao siromasima ono što je njemu samom bilo neophodno. Tako se katkad dešavalo, da je skidao sa sebe mantiju i davao je siromahu, a sam se umotavao pokrivačem; i tako ostajao sve dok ne bi saznali o tome u Iverskoj obitelji, i poslali mu drugu mantiju, koja je takođe pri prvoj prilici prelazila u ruke siromasima. On se, iz ljubavi prema bližnjima, odazvao molbi žitelja ostrva Skopelo: ostavio svoju usamljenost, otišao na njihovo ostrvo, i tamo, u jeku velikog pomora i u nedostatku sveštenoslužitelja pri tamošnjoj crkvi, osam godina obavljao crkvena bogosluženja, stalno govoreći narodu razne duhovne pouke. Pri tome on se roditeljski usrdno bavio obrazovanjem tamošnje mladeži. U tim velikim trudovima pomagali su mu njegovi učenici, monasi: Meletije, Joasaf i Simeon, koji zajedno s njim behu došli tu iz Svete Gore.
Najzad, sveblagi Gospod, videći da se blaženi Jerotej usavršio u svim vrlinama, uzažele da ga kao zreo pšenični PLFD preseli u nebesku žitnicu Svoju, zbog čega mu i otkri da će se skoro upokojiti.
Posle ovog božanskog otkrivenja, blaženi Jerotej imađaše želju da smrtni čas dočeka u potpunoj tišini, te stoga uze svoja tri gorespomenuta učenika i udalji se s njima na pusto ostrvo Jura, kuda su obično slali zločince na večitu robiju.Tu blaženi ubrzo zanemoća i tiho otide ka Gospodu 13 septembra 1745 godine, u pedeset devetoj godini života.
Pošto pogreboše česno telo svog blaženog učitelja, jeromonah Meletije i druga dva učenika vratiše se u Svetu Goru. No posle tri godine, Meletije se, po istočnjačkom običaju, uputi ponovo na ostrvo Juru po ostatke blaženog Jeroteja. Od česnih moštiju blaženoga on donese česnu glavu u Iverski manastir, koja. se i dosada s ljubavlju čuva i počituje u toj obitelji.
Kroz neko vreme svemoćni Gospod blagovoli proslaviti čudesima Svoga ugodnika, koji mu od mladosti posluži u svetosti i pravdi. Tako, inok Iverskog manastira Kalinik, za vreme svog boravka u Carigradu imađaše kod sebe delić svetih moštiju prepodobnog Jeroteja. U domu, gde beše odseo inok Kalinik, bejaše bolesna žena, koja od silnog zapaljenja očiju beše potpuno oslepila; no čim ona svojim bolesnim očima dotače svete mošti, tog časa dobi isceljenje. – Aruga pak žena, koja već tri godine sva uzeta ležaše u postelji, kada joj behu prinesene svete mošti prepodobnog Jeroteja i ona ih sa verom celiva, odmah potpuno ozdravi. – Isto tako i u samoj Svetoj Gori mnogi bolesnici, naročito oni što su patili od zubobolje i oni mučeni telesnom strašću, od samog dodira k svetim moštima blaženog Jeroteja dobijahu isceljenje, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarenje, sada n uvek i kroza sve vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Adrijan rimski car, carovao od 117 do 138 godine.
  2. Tit – car rimski od 79 do 81 godine; osvojio Jerusalim 70 godine, za carovanja svoga oca Vespazijana.
  3. Adonis – staro grčko božanstvo, smatrano za oličenje sunca, zimi umire, u proleće vaskrsava; njegovi praznici praznovani raskošno i rasputno.
  4. Vidi: Jn. 2, 1 9 . 21; Mt. 2 6 , 1 6 ; 27, 40; Mk. 1 4 , 58; 1 5 , 29.
  5. Sveta carica Jelena upokojila se 327 godine.
  6. 1 Mak. 4, 36-59.
  7. Oblast rimske carevine; današnja Rumunija.
  8. Jopa starodrevni grad, vrlo važno pristanište i trgovački centar; danas se zove Jafa, jedan od najnaprednijih gradova, kako u starini tako i danas.
  9. Grad u zapadnoj maloazijskoj oblasti Miziji.
  10. Zevs ili Jupiter kod starih Grka i Rimljana: glavno božanstvo, otac bogova i ljudi, gospodar neba i zemlje, groma i munje, vetrova i kiša.
  11. Svi troje postradali za Hrista i pribrojani k liku svetih; spomen njihov praznuje se 11. septembra.
  12. Ovi sveti mučenici postradaše u trećem veku. Za svetog pak Stratona neki pišu da je postradao u vreme Likinija, 315. godine.
  13. Galas reka severozapadne Male Azije, protiče kroz Kapadokiju i Galatiju i uliva se u Crno More.
  14. Prepodobni Petar podvizavao se za patrijarhovanja svetog Tarasija, patrijarha carigradskog (784-806 g.) i carovanja vizantijskog cara Nikifora (802-811 g.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *