NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE – RAZGOVOR SA PUSTINJAKOM O TAJNI ISUSOVE MOLITVE

 

VEČE U PUSTINJI SVETE GORE
Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve

 

 
4. NASRTAJI ĐAVOLA I KAKO IH SUČELITI
 
Upravo ste mi poverili da nas đavo neprestano napada. Zašto se on bori protiv nas, na koji način i kojim metodom? Kako da se snađemo među mnogim stanovištima koja ljudi saopštavaju u vezi sa molitvom? Mnogi ljudi, u vezi sa duhovnim životom iznose različite misli. Recite nam, oče, kako da razlučimo one stavove koji su nadahnuti satanskim silama? Verujte mi da ću Vas pažljivo i pomno saslušati.
Ne izgovarajući ni reči, mudri pustinjak je ponovo uzeo Starečnik i sporim pokretima ruke tražio odgovor. Nakon kraćeg vremena, počeo je da čita: „Bratija su avu Agatona takođe upitala: „Reci nam, avo, koja od vrlina zahteva najveći trud?“ Na to im on odgovori: „Oprostite, ali držim da nema većeg podviga od molitve Gospodu. Jer, svaki put kada čovek pokuša da se pomoli, njegovi neprijatelji, demoni, pokušavaju da ga zaustave znajući da neometana molitva, ukoliko se u njoj istraje, vodi postignuću nebeskog mira. Molitva je borba do poslednjeg daha““.
Zaklopivši knjigu, starac je nastavio svoje kazivanje.
– Sveti oci uče da čovek, premda i nije stalno pod vlašću demona, ipak neprestano trpi njihov uticaj i neuspavljivu netrpeljivost. Oni stalno kruže oko duše pokušavajući, svim sredstvima, da navedu verujućeg na greh: bilo kroz čula (ako je predmet blizu), bilo kroz maštarenje (kada su osoba ili predmet udaljeni), ili, najzad, kroz same pokrete tela. Jer celi čovek, sačinjen iz duše i tela, prima uticaje satane i postaje mu podvlašćen. Međutim, neprijateljska taktika zla daleko je upadljivija tokom molitve. Oni koji su krenuli stopama ove unutarnje borbe opažaju napade zloga na svakom koraku. Oni jasno vide da đavo ne preza ni od jedne sablazni da bi pomeo uspinjanje uma ka Bogu. Na njih se odašilju sva neverovatno lukava i istančana sredstva zlog demona koji mrzi dobro i želi da ubije čoveka. Prema uvidu svetog Marka Podvižnika: „Kada đavo primeti da se um moli u srcu, tada pokreće ogromna i zlonamerna iskušenja“. On ljude mrzi neopisivom mržnjom koja se ustostručava ukoliko oni pokušaju da postanu anđeloobrazni, te da zauzmu mesto koje su demoni napustili usled pada. Sveti Grigorije Niski opisuje ovu zluradu zavist đavola u svetlu mogućnosti čovekovog oboženja: „Oni (demoni) bivaju razjedeni zavišću kada se mi, ljudi, približimo mogućnosti da se udostojimo srodništva sa Bogom, koje su oni, kroz pad, proćerdali udaljivši se od povezanosti sa Dobrom“. Kao što vidimo, svaki podvižnik ima mnogo toga da kaže o ratu đavola protiv čoveka. Uostalom, posmatrajući njegove pokrete oni dolaze do toga da ga sažaljevaju.
– Sažaljevaju ga? Oprostite mi, ali ne razumem kako i zašto?
– Oni žale njegov pad i žalosno stanje u kojem se nalazi. Premda je stvoren da služi i slavi Boga, on je pošao u pohod protiv Njegovog božanskog dela, mrzeći čoveka kojeg Bog toliko ljubi. Đavo je onaj koji uzrokuje uništenje jedinstva: on je duh razjedinjavanja, rasparčavanja, dvojenja. Zli je vinovnik svake jeresi. Bog sjedinjuje, on razjedinjuje. Bog teži da spase, on teži da uništi. On stalno, neumorno raspaljuje čoveka protiv Boga i pobunjuje ga protiv Presvete Crkve Njegove…
– Otkuda, onda, podvižnicima snaga da ga „vole“?
– Iz preštedrog izvora blagodati. Oni u sebi imaju toliko blagodati da neodoljivo teže da svojom ljubavlju pokriju svakoga i sve što jeste. Njihovo srce, nakon proterivanja strasti, postalo je izuzetno široko, pa je stoga sasvim prirodno da u njega žele da smeste sveceli svet. Stoga pročišćeni podvižnici ljube Svetu Trojicu, Presvetu Majku Božiju, svetitelje, grešnike, prirodu, životinje… i, pošto u njihovom srcu ne ponestaje mesta, oni „ljube“ i đavola. Oni ga doživljavaju kao usmrćenog duha koji je otpao od božanske, životodavne blagodati, koji prenosi smrt (onima koji mu se približe) ili pokušava da prenese smrt na one koji se bore za spasenje. Sveti podvižnici, preispunjeni blagodaću Božijom, rasuđuju ovako: „Pakao je strašno mesto pripremljeno za đavola i njegove sluge!“ Kako da ga ne sažaljevaju?
– Pa opet, šta da činimo mi koji uopšte nismo svesni njegove čovekoubilačke delatnosti, mi koji nismo svesni njegovih upliva na ličnost, mi koji odbijamo takvu mogućnost, budući da smo pomračeni strastima tela i ovosvetskim načinom „razmišljanja“? Naime, mi nismo izobilni posednici i čuvari blagodati Hristove, te nismo u stanju da svetlom blagodati opazimo i preduhitrimo đavolove lukave i pogubne pokrete. Možete li nam, stoga, pomoći da se bolje upoznamo sa njegovim najučestalijim pokušajima da omete i smuti čoveka koji se moli, jer on dobro zna da molitveno delanje privodi čoveka Bogu? Učinite to, starče, jer Vi ste iskusili njegovu borbu protiv nas, ali i njegovu agoniju.
– Ono što ti ja mogu reći nećeš lako shvatiti, jer, gotovo je sigurno, učiniće ti se neobičnim i preteranim. Čak i monasi koji žive u svetu teško prihvataju strahotnu borbu sa kojom se sučeljavaju monasi Svete Gore, svu nasrtljivu delatnost đavola. On vreba na svakom koraku. Pa ipak, reći ću nekoliko stvari za koje smatram da mogu delovati otrežnjujuće.
Slušao sam krajnje pažljivo, napet kao luk, prikovan za mesto, nadajući se da ću pomoću mudrosti i iskustva starca uspeti da razvejem lakomislenost u pogledu složenih i istančanih čovekoubilačkih taktika đavola. Otpočeo je besedom o pokušajima i vrstama napada koje đavo koristi protiv oduševljenika Isusovom molitvom. Pri tome je suzbijao utisak da sve o čemu pripoveda potiče iz ličnog opita.
– Kad se pripremamo za molitvu i satana se takođe sprema na otpor, odbranu i napad. Vitez molitve treba da je svestan toga od samog početka kako ga ne bi iznenadili prvi neočekivani nasrtaji đavola i kasnije – kada i ako uznapreduje, njegovi zaprepašćujuće drski i zastrašujući juriši. Tada će upotrebiti sve što mu stoji na raspolaganju iz njegovog arsenala zla. (Dok je pustinjak govorio imao sam utisak da stojim pred iskusnim vojskovođom duhovne borbe koji za sobom ima nebrojeno mnoštvo pobeda, te stoga blista obasjan vencima hrabrosti). Koliko puta on monaha odvodi u društvene poslove, obasipa ga ljudima, najrazličitijim situacijama i okolnostima.
– Pa opet, recite nam nešto bliže o specifičnim metodima demonskih napada o kojima mi koji živimo u svetu izuzetno malo znamo. Ako mogu da Vam poverim nešto, rekao bih da ste u meni probudili mržnju prema đavolu ili, tačnije, njegovim dejstvima. Doduše, čini mi se da ga i sažaljevam.
– Da, oče dragi, to je naše svakodnevno iskustvo: mi mrzimo i odsecamo njegova dela, dok ne možemo a da ne osećamo samilost prema više nego bednom položaju obmanjivača. Ali, radi odgovora na tvoje pitanje, valja reći sledeće: svrha Isusove molitve jeste da prizove Hrista, Cara Isusa, u srce, da u nama projavi Carstvo Božije i zažegne iskru blagodati koja je sada spepeljena prašinom grehova. Tim putem se ostvaruje vapaj: da dođe Carstvo Tvoje. Međutim, u našim srcima se zgusnula teška i mučna magla grehova, te demoni snažno deluju na njega. Đavo je ščepao naša srca i neometano vlada njima (doduše, radi utehe, moram odmah da naglasim da on nema vlast nad središtem srca, jer samo netvarna energija Duha Svetog, pošto je netvarna i nestvorena, može da se sjedini sa dušom u njenom najdubljem unutarju). Veruj mi, oče, ponekad, prilikom ozbiljnog udubljivanja i samoispitivanja, u srcu svome pronalazim zverinjak. Tu se mogu zateći sve strasti koje nalikuju urličućim zverima. Bogonosni Grigorije Palama je to stanje upečatljivo opisao: „Čovek, koji je prednaznačen da bude čedo Božije, avaj, postaje ubica, uporediv ne samo sa divljim zverima već i sa gmizavcima i otrovnim životinjama: on postaje nalik na škorpiju, zmiju – porod otrovnica“. Kroz Isusovu molitvu – pošto je um uspeo da upije preslatko ime Isusovo – težimo da Hrista dozovemo u središte našeg srca, sa svom Njegovom slavom i veličanstvom, nadajući se da će izagnati đavola koji dušu pomračuje najraznovrsnijim strastima, zatirući tako blagodat koja bi se, u protivnom, tamo nalazila. Dakle, duša biva prosvećena prisutnošću Hrista. Ona prima „blagodat na blagodat“. Što se dublje Hristos utkiva u unutarje srca, to više đavo uzmiče, ispuštajući krike i jauke zbog poraza kojima je prezreno zlo. Odjek ovih nečujnih ali stvarnih uzvika jesu naleti iskušenja koja će potom navaliti na nas.
Vaš prikaz, oče sveti, podseća me na đavoimane ljude o kojima svedoči Jevanđelje. Naime, čim su ugledali Hrista oni su usplahireno uzviknuli: Šma hoćeš od nas, Isuse, Sine Božiji? Zar si došao amo pre vremena da nas mučiš? (Mt.8,29). Sećam se i drugog, ne manje potresnog, primera sa đavoposednutim mladićem. Gospod je tada naredio nečistom duhu: Duše nemi i gluvi, ja mu zapovedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega, a demon, povikavši i izlomivši ga vrlo, iziđe (Mk. 9,25-26). Mislim da su opisani događaji blisko povezani sa onim o čemu besedite. Da li grešim?
– Ne, u pravu si. Međutim, postoje i drugi događaji koji rečeno potvrđuju i dokazuju. Prilikom silaska u ad, Gospod Spasitelj je izbavio od smrti sve pravednike koji su u Njega poverovali. U bogoslužbenim pesmama naše Crkve adsko stradanje je dočarano na izrazito upečatljiv način:
„Bolje bi bilo da nisam primio Sina Marijinog, jer, On dođe k meni i silu moju uništi. On slomi dveri gvozdene… Lišen sam onih kojima nekada vladah. Svojom moći ja njih proždirah, a sada ih moram predati. Raspeti je grobnice ispraznio“. Osim toga, zar Sam Hristos nije rekao: Ili kako može ko ući u kuću jakoga i pokućanstvo njegovo oteti, ako najpre ne veže jakoga? – i onda će kuću njegovu opleniti (Mt.12,29). Drugim rečima, silaženje Hristovo u srce, gde se sada odvija đavolsko pustošenje (koje i pretvara srce u „ad“), povezano je sa pokušajem đavola da utekne ali, na kraju, i sa njegovim svezivanjem. Zato ne iznenađuje što čujemo njegovo zavijanje, urlike i jauke. Gospod je došao da razori dela đavolja (1.Jn.Z,8). U 104. Psalmu nalazimo sledeći zagonetni stih: Sunce grane i oni (divlje zveri) se sakrivaju i ležu u jazbine svoje. Vidite, naši trezvoumni oci ovaj stih nadovezuju na povlačenje i sakrivanje demona koji uzmiču pred sažižućim suncem blagodati koje se podiže u srcima oduhovljenih.
– Pošto je đavo svezan, zar nije prirodno da miruje?
– Ne, dešava se upravo suprotno. Njegova mržnja prema čoveku je sada neverovatno uvećana, pa se iskušenja sada javljaju spolja, naime, izvan srca iz kojeg je prognan: da bi opet oborio čeda Hristova. On se svim sredstvima upinje da se vrati u srce, nadajući se odstupanju blagodati Božije. Onda kaže: Da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada omude i uzme sa sobom sedam gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga (Mt. 12,44-45). Upravo na ovom mestu možemo da pronađemo celokupno objašnjenje porekla iskušenja koja saleću hrišćane. Mašta je, nadalje, jedno od najdelotvornijih oružja satane. Maštari se o svemu i svačemu, i to stalno: o prošlosti ali i o budućnosti, o dobrim delima, o zlim delima – iz razbuktale mašte stiže bujica pomisli, odnosno predstava, koje opterećuju um te ga odvraćaju od usredsređivanja na ime Isusovo. Nečastivi, tako, pokušava da čoveka uspava i zgasne njegovu ljubav prema Bogu. Đavo sa velikim uživanjem iznuruje čoveka proizvođenjem sećanja na razne prestupe i grehove koje je počinio u pređašnjem životu, ali, on ne časi časa da ga podseti i na skorašnje padove. Svako zadovoljstvo naplaćuje se istom merom patnje. U podvižničkom životu otaca istaknuta je tesna veza između uživanja i patnje. Lažno zadovoljstvo je izazvalo pad, pa je zato i put povratka u prvobitno stanje dobrim delom popločan patnjom. Kao što vidite, čovek strašno strada. Za svaku misao i zlo zadovoljstvo on izravnava račun kroz odgovarajuđu patnju. Dela koja su počinjena davno, zbog svoje gnusnosti duboko potisnuta, sada se pojavljuju u svoj svojoj ogavnosti: snažno i žestoko. U takvim trenucima neprijatelj nas hitro navodi na pogibao, nadajući se da ćemo zamreti u krajnjem očajanju. Međutim, tu nije kraj – nastavi svoju kažu atonski starac – na viteza molitelja se navode čak i teške bogohulne pomisli: maloverje po pitanju veroispovednih istina, to jest dogmata, kakvi su Božanstvo Hrista, devstvenost Presvete Majke Božije i svetitelja. Tome često nema ni kraja ni konca. Često se tokom molitve desi da molitelj, ne znajući i sasvim nehotice, naglas izgovori tešku hulu.
Neki put se podvižniku prikrada i udvara demon uninija koji, kroz razne nijanse čamotinje, podstiče monaha da napusti starca, te da nađe nekog „boljeg“, koji će da ga „rasudnije“ vodi putu spasenja. Nije redak slučaj da se kroz učenika na starca stropošta žestoka mržnja. Postoje slučajevi kada učenik prilazi starcu i, sa suzama i jecajima, prevaljuje reči nalik na ove: „Zaista, ne umem ovo da objasnim, ali ću vam ipak reći šta mislim i osećam. – Mrzim Vas! Ne mogu da Vas gledam, što ste prisutniji, to jača netrpeljivost prožima celo moje biće“. Tu je, naravno, i san kao ozbiljna prepreka molitvi. Eto, vidite, nizanju je teško ugledati kraj. Puno je iskušenja i teškoća. Zato je bolje da se ovde zaustavimo i razmotrimo navedeno.
– Ozbiljna su stradanja podvižnika, starče! Kako je uopšte moguće odupreti se takvom pritisku?, upitah. Kažite mi, oče, ne prezrite moju ljubopitljivost.
Starac je zaronio u duboku tišinu. Ko zna kroz kakav je oganj prošao, kakva su ga sve iskušenja kalila…
– Starče, nemojte da nam uskratiti kazivanje – zamolih još jednom. Kažite nam kako da se suprotstavljamo iskušenjima koja ste pobrojali?
– U takvim slučajevima se, pre svega, iziskuje hrabrost, strpljenje i izdržljivost. Ali, prvenstveno hrabrost. Atleta duhovne borbe ne sme da dopusti da bude ozbiljnije potresen, zbunjen ili uplašen. On treba da se razbuktaloj i razjarenoj mašti uporno suprotstavlja prizivanjem imena Isusovog, prikivajući pažnju za reči Isusove molitve. On treba postojano da stoji unutar ove kratke molitve. Za vreme ove posebne molitvene delatnosti on ne sme da pristupi premišljanju – bilo da je reč o lošim ili „dobrim“ pomislima. Kada oseti bol on treba sa izvesnošću da zna da je po sredi, kako samo malopre naglasili, početak isceljivanja. Žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njen; a kada rodi dete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovek na svet (Jn.16,21). I prilikom naše borbe dešava se nešto slično: kroz bol izniče novi čovek, rađa se novi život u Hristu. Kao što savetuju bogonosni oci, bogohulne misli moraju se odagnati budući da su dostojne svakog prezira. Jedino će tako nestati. Bogohulne misli bivaju izazvane đavolskim uticajem i delovanjem – one nisu naše. Naročito ovde važe i na snazi dobijaju reči Gospodnje: Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt.6, 24). Drugim rečima, um ne može istovremeno da upražnjava dve temeljno suprotstavljenje delatnosti. On ne može, sa jedne strane, da bude očaran najslađim nektarom Isusove molitve i, sa druge, da za vreme molitve sumnjom prebira o moći molitve ili, pak, o istini dogmata. Ovo potonje jeste napad đavola. Prema tome, valja da pokažemo prezir. A ukoliko nas nasrtljiva pomisao nikako ne ostavlja na miru, valja da se ispovedimo duhovniku. Tada će da nestane brže nego što se pojavila. Svaka pomisao koja nas neumorno sablažnjava i opterećuje tokom molitvenog delanja, mora da bude spaljena ognjem ispovesti. Tim putem će đavo, koji stoji iza te mislene energije, odmah da iščezne slično begu zmije kada podignemo kamen ispod kojeg se pritajila. Posebna vrsta borbe potrebna je protiv dremljivosti. Ovde, na Svetoj Gori, znam mnoge oce koji se mole sedeći na stoličicama ili hoklicama koje imaju samo jednu nogu. Oni tim putem predupređuju san pošto ih pad o zemlju istog časa pribira i bodri za dalja molitvena naprezanja. Naravno, tu nije reč o borbi protiv tela, nego o sukobu sa palim načinom postojanja koje podstiče demonska sila. Naročito je upečatljivo sećanje na monaha koji se protiv pospanosti borio tako što je kacu punu vode prenosio sa jednog kraja kelije na drugi, služeći se tim načinom da savlada zloduha pospanosti. Nadalje, molitveni podvižnik treba da svog starca vidi u „obrazu Hristovom“ – da ga smatra Mojsejom. Jer, sila i zastupne molitve starca imaju moć da ga oslobode iz „misirskog ropstva“, odnosno, od tiranije „faraona“ (strasti). Na putu da postane vitez molitve, učenik ne sme da se osvrće i džangrizavo ozlojeđuje zbog slabosti svog starca, koje demon po pravilu uveličava, već treba da ga poštuje videći njegovu ljubav ka Hristu Bogu i sve vrline koje je uspeo da razvije. Čak i ako ugleda mnoge grehe i strasti, uputno je da izbegne osuđivanje te da plače zbog njih kao da ih on sam poseduje. Sveti Simeon Novi Bogoslov daje podroban opis takvog ponašanja: „Ako si član manastirskog opštežića, nikada sebi nemoj dopustiti da nastupiš protiv svog duhovnog oca koji ti je dao čin – čak i ako ga vidiš da bludniči ili da se opija, te smatraš da se manastirski poslovi loše vode, dakle, čak i ako te bije i nanosi ti poniženja i nebrojene druge tegobe. Ne sedi sa onima koji ga vređaju, niti hodi sa onima koji loše misle o njemu. Snosi ga sve do samog kraja i ne prosuđuj njegove neblagočestive postupke. Suprotno tome, u svom srcu treba da neguješ neizbrisivo sećanje na ona valjana dela koja si uočio, držeći se samo njih. Okrivljuj sebe za sva neblagougodna i pogrešna dela koja primetiš da je učinio, i smatraj ih vlastitim gresima, pridružujući tome pokajni plač – a starca posmatraj kao svetog čoveka, tražeći njegov blagoslov“. Vidiš, oče, nužno je da to primenimo kako bismo izbegli da osudimo starca, jer u takvom slučaju se poslušnost i smirenje – kao najbolja osnova i konačna svrha poslušnosti – gube, a sa njima nestaje i samo spasenje. Uopšte uzev, moliteljni borac treba da se nehatu, otupelosti i povlačenju suprotstavlja delatnim samoporicanjem i primeravanjem, oslanjajući se na veliko (s)trpljenje. Vrlina (s)trpljenja je naročito neophodna kada se suočite sa ličnim napadima zlih sila.
– Ličnim napadima! To mi nije jasno, o čemu je reč?
– Možda je bolje da tu i stanemo. Bojim se da zalazimo u oblast koja ti nije neposredno dostupna, jer je posredi jedna od manje poznatih strana podvižničkog života.
– Starče mili, molim Vas, nastavite. Pomozite, Hrista radi, da nešto i o tome saznam. Ovo je jedinstvena prilika da utvrdim svoje znanje o tim stvarima, odnosno, da ga dopunim ili izmenim. O tome se zaista malo zna, a ulog je veliki. Kažite mi ono što smatrate da je korisno za dušu.
Doduše, gotovo da sam pristao na njegovu obazrivost i upozorenje. Jer, šta je on mogao da saopšti nama „emancipovanim“ savremenicima – obučenim u „kožne haljine“logike?
– U redu, preneću nekoliko stvari, ali ne sve. Ozbiljni pregaoci molitve dobro znaju za pojavu glasova, nalete nesuzdržanog smeha i vriske, ogromne buke koja se razleže izvan kelije – kao da se sakupilo mnoštvo razjarenih ljudi. To su neki od načina kojima se obara molitvena pažnja kojom se molitelj drži za Isusovu molitvu. Često se dešava da sam demon prilazi onome ko se usrdno moli. U takvim slučajevima duhovni borac, gotovo neminovno, oseća neverovatan i užasan strah: oboje, i duša i telo, obuzeti su prodornim bolom, jer to nije ovosvetski strah.
On nije ni nalik strahu koji se može osetiti u društvu teških zločinaca. To nije čudno, jer se tada primiče sami pakao, te bivamo oprljeni satanskim krilima. Đavo se, nadalje, često pretvara u oblike raznovrsnih gnusnih zveri, trudeći se da prestravi podvižnika. Setimo se pripovesti iz života svetog Save. Tu saznajemo da mu je satana prihodio u obličju zmijurine, škorpije, razjarenog lava i u drugim obrazinama. „Dok je sedeo na pesku, oko ponoći, priđe mu satana u obliku škorpije i pokuša da ga zaplaši. Drugi put, pretvori se satana u kidišućeg lava, pokušavajući da mu preti“. Nekada se demoni približavaju držeći u rukama vatru kojom pokušavaju da opeku i sprže viteza Isusove molitve. Evo neposrednog iskustva svetog Simeona Novog Bogoslova: „Stojeći na kratkom odstojanju, držali su u rukama vatru pokušavajući da izazovu strah od opekotina: ispuštali su bučne povike i dizali dreku…“
Dešava se, u drugim prilikama, da molitelj koji se predao dubokoj i ozbiljnoj molitvi, sedeći na svojoj ubogoj stoličici, iznenada oseti dve hladne ruke koje se obmotavaju oko njegovog vrata u pokušaju da ga davljenjem spreče da nastavi molitveni trud. Premda je započeo molitvu Isusovu, već posle reči „Gospode“ oseća da neće uspeti da izgovori spasonosnu reč „Isuse“. On počinje da muca, da prevaljuje slog po slog: „I, I, Isu, Isu… Isuse“. Međutim, čim je uspeo da izgovori svetu reč u celosti, demon odstupa i nestaje. Od raznih monaha, sa raznih strana, čuo sam da đavo poduzima i grupne napade, pogotovo kada se pripremaju za bdenije.
– Kakvi su to grupni napadi?
– To znači da on u jednom naletu pokušava da izbaci iz „stroja“ dvojicu, petoricu, desetoricu monaha, pokušavajući da ih zadavi ili da ih na bilo koji drugi način duhovno onesposobi. Jedan monah je doživeo takav strah da je, izletevši iz svoje kelije, uplašen i prestravljen celu noć prestojao ispred kelije svetog starca. To nije u slučajnoj sprezi sa neznanjem svetovnjaka o smislu i moći bdenija. Bdenije sažiže lukavštinu đavolju, uništavajući ga. Đavo, sa svoje strane, poduzima sve da ne bi došlo do tih dugotrajnih bogosluženja. Zato te pozivam, oče, da ne zanemariš i takav pristup Bogu u mestu gde živiš, jer to je jedan od najuspešnijih načina za isušivanje demonskog blata u nama i oko nas.
– Ali, mi smo toliko otupeli u našim gresima, da uopšte ne osećamo ove telesne napade i pustošenja đavola. Čini mi se da on upravo zato i nema potrebu da nas napada: on nama već vlada u tolikoj meri da nas uračunava u „njegove“. Mnogo, mnogo smo ogrezli u tamu greha.
– Dopusti da te predupredim kratkom opomenom. Mogu li da ti uputim jedan savet?
– Svakako, ne samo da Vam dozvoljavam, već to od Vas očekujem i tražim, – usudih se reći.
– Nije umesno da tako razmišljaš – da si grešan, te da đavo nema razloga da te lično sučeljava, jer to je, naprosto, pogrešno. Štaviše, đavo će to da iskoristi protiv tebe.
– Kako?
– Ukoliko se izjašnjavaš kao sasvim „nedostojan“ demonskih napada jer, eto, ti si „pregrešan“, đavo – koji ima moć da te stvari razabere i dozna – to odmah koristi na sledeći način: čim budeš uradio nešto dostojno pohvale, ispoljivši vrlinu, on će se pojaviti ili ćeš ga osetiti posredno, a ti ćeš, pavši u mrežu, sebi reći: „Mora biti da sam duhovno uznapredovao u vrlinskom životu, jer sada me čak i đavo napada i saleće“. Pre nego što budeš znao, još dublje ćeš se zagušiti u glib ponosa i gordosti.
Spontano sam napravio metaniju i celivao starčevu medenu ruku: nisam odoleo da neposredno iskažem svoje duboko poštovanje prema starčevoj istančanoj duhovnoj mudrosti koju je dugotrajnim podvigom sticao na ovom bajkovitom mestu.
– Često se demon, nastavio je dubokoumni pustinjak, obraća podvižniku i zameće „razgovor“. On se grozničavo upinje da monaha izvuče na poprište dijaloga i verbalnog nadmetanja. Nekada ga optužuje, nekada ga hvali, često ga prezrivo začikava, a dešava se da ga optereti detaljnim, ali pogrešnim, tumačenjem njegovih postupaka. Neopitni monasi, nažalost ne retko, prihvataju duel te pokušavaju da na pitanja i napade demona daju „valjane“ odgovore. Međutim, to je greška koju čine početnici, pošto je do poraza već došlo samim pristankom na razgovor, čak i ako je demon uzmakao pred „blistavim“ odgovorima monaha, koji, avaj, takođe mogu doći od došapnutih pomisli demona. Znak da nešto nije u redu jeste strah i nemir koji ostaju u srcu neiskusnog. Kasnije, kada se priberu i pređu preko svega što se odigralo, bivaju jako potrešeni samim sećanjem. Oci savetuju da oni koji nemaju iskustva ili snage zadrže svaki poriv koji ih nagoni na odgovor. Oni prema đavolu moraju da ispolje ravnodušnost i prezir. Isti je slučaj i u borbi sa pomislima. Dakle, treba da spojimo prezir prema demonu i istrajnost u Isusovoj molitvi.
Posle kraće stanke starac je produžio kazivanje.
– Prema tome, valja da nepokolebljivo hodimo putem Isusove molitve i, uopšte uzev, da dostignemo u stanje molitve. Kada kažemo „stanje molitve“, mislimo na razborito ispošćavanje, bdenje, trud, tihovanje, što sve treba krunisati – poslušanjem. Naravno, bez blagoslova duhovnog putevoditelja čak i ti napori mogu da se izjalove.
– Zašto je telesno podvizavanje (postovi, bdenja, tišina, tihovateljno usamljivanje, kolenopreklonjenja) u tolikoj meri povezano sa molitvom, te se smatra stanjem molitve?
– Telo takođe učestvuje u delu molitve. Pošto će i telo primiti blagodat, ono mora da se bori. Pored toga, podvižništvo i naprezanje pripremaju nužne uslove za primanje blagodati. Da bi podržao ovakvo stanovište, sveti Grigorije Palama poseže za primerom sveštenstva. Tokom savršavanja tajne sveštenstva božanska blagodat se predaje ne samo kroz molitvu, dakle umstveno, već i kroz saradnju tela, to će reći rukopolaganjem. Episkop se moli ne samo za nizlazak božanske blagodati, već polaže i svoju ruku na glavu onoga koji se uzvodi u čin sveštenika. Isto se dešava i tokom molitve Isusove. Nije dovoljno da je proiznosimo samo umom, – „misleno“, nego treba da sadejstvuje i telo, pošto se celokupni čovek sastoji ne samo iz duše već i od tela, koje takođe vapije za spasenjem. Prema tome, ograđujući se ocima, možemo da ustvrdimo da onaj koji, kao uslov molitvene punote, izbegava strah, suze, bol, uzdisaje, tišinu, trud – time izbegava i bitne sastavke molitve. Još jednom ću da ponovim da svi ovi napori moraju da se prokušaju blagoslovom duhovnog oca jer, u protivnom, vreba opasnost da nas iz raznih razloga umreži đavo.
Teška je to borba, – rekoh u sebi. Prema onome što ste opisali, delo molitve je teško. Oče sveti, rat neprijatelja je takav da mi se čini da čitavi okeani zapenušane žuči i čitavo satansko carstvo zala preplavljuju bogustremećeg hrišćanina. Pa kako, uopšte, da izdržimo takve nedaće?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *