НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
8. ИСУСОВА МОЛИТВА ЈЕ НАСУШНО ПОТРЕБНА СВЕШТЕНСТВУ И СВЕТОВЊАЦИМА
 
Морамо да увидимо нужност прочишћења од страсти. Не треба да покушавамо да исцелимо само друге, већ треба да схватимо да смо и ми сами, као и сви остали, пуни страсти. Свака страст јесте пакао. Сада знамо да је Исусова молитва лек који исцељује и прочишћава душу. Додуше, то не значи да је Исусова молитва „све“. Па ипак, можемо рећи да је она средство којим се човек присаједињује Богу – Ономе који је једини кадар да прочисти и просвети душу. Он је светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9). Као што капи за очи прочишћују вид, омогућавајући нам да угледамо многе предмете, тако свака особа треба да стреми прочишћењу и преображењу, молитвом иштући просвећење које долази од Бога.
– Да ли сте мишљења да и ми који живимо у свету можемо да чинимо оно што чине монаси, наиме, да остварујемо ово божанствено молитвено дело?
– Ако не можете да их пратите у свему, свакако да можете да остварите многе ствари. Ваља, пак, јасно да нагласимо да је умна молитва једно, а молитвено савршавање Исусове молитве нешто друго. Умна молитва, каквом је срећемо код неких исихаста, захтева живот без узнемирења – и многе друге предуслове које смо описали. Ако, пак, нисте у стању да савршавате умну молитву у свету – јер, то је изузетно тешко – онда можете прибегавати Исусовој молитви, одвајајући за то одређено и одговарајуће време. Имаћете од тога неочекивано много користи.
– Можете ли да нам предложите неке корисне и практичне начине?
– Осим тачно утврђених црквених богослужења, можемо свакодневно да одвојимо одређене временске периоде које посвећујемо искључиво практиковању Исусове молитве, то ће рећи, погружавању у име Исусово. Са молитвеним трудом ваља да отпочнемо постепено, пажљиво, а да наставимо сагласно личној потреби и, наравно, благодати коју осећамо. За почетак је добро и пробитачно да издвојимо пола часа за јутарњу молитву пре изласка сунца, и пола часа увече, после повечерја, пре одласка на спавање. Нужно је да имамо тачно утврђен час који посвећујемо молитви, и који никако не смемо да мењамо или померамо – макар по среди били и добри разлози и дела. На пример, може се десити да неко затражи исповест. Уколико та особа није болесна или, пак, ако није реч о неодложној ствари, не би требало да одлажемо време за Исусову молитву. Исто важи и за добродетељ. Такође ће бити потребно да обезбедимо једну мирну и тиху собу, удаљену од вреве и буке, где ћемо моћи да започнемо дело Исусове молитве на начин који смо изложили раније. Дакле, у почетку срце треба да загрејемо ишчитавањем неког од дела отаца све док не осетимо тронуће. Потом ваља да пређемо на саму молитву Исусову, изговарајући је наглас, умом или, пак, срцем – зависно од нашег духовног напретка. Као што ћете и сами да видите, време посвећено Исусовој молитви биваће све дуже, а будући да ће молитва да нам доноси духовну радост, ми ћемо чак почети да жудимо за њом. Али, још једном понављам, у почетку треба себе да приморавамо макар на краткотрајно пребивање у овој спасоносној молитви.
– Да ли је ово кратко време довољно?
– Није довољно, али ако постоји богоугодно настројење и смирење, Бог надомешћује оно што је у молитви мањкаво. Сви знамо колико је Бог трпељив према нашим падовима. Зар неће, онда, бити изразито благонаклон и милостив према нашим покушајима у борби за преображење? Он покрива оно што недостаје. Он је пажљив чак и према посебним околностима у којима се свако од нас налази. Није неизгледно да један час ваше молитве буде благословенији од многих часова молитве једног монаха, јер, вас чека мноштво других послова и обавеза.
Искреност овог светогорског монаха заслуживала је велико поштовање. Овом „оваплоћеном“ анђелу није било тешко да начини осетљива разликовања, да све ствари постави у правоваљани оквир.
– Треба такође да знаш да ће ђаво током молитве да вас сучели са многим искушењима. Искрснуће мноштво догађаја који ће тежити да поремете молитву. Али, знај и то да Бог допуштајући искушења уједно испитује нашу решеност да истински и темељно прионемо за Исусову молитву. У случају да истрајемо, Бог ће да нам притекне у помоћ и да одагна све невоље.
– А шта да чиним, оче свети, ако током молитве искрсну мисли везане за припрему беседе или проповеди, или пак оне везане за какво добро дело према ближњем? Зар и њих да одбацујемо?
– Да, и њих треба уклонити од ума. Јер, чак и ако нам се за време молитве јаве благочестиве помисли – наравно, ово се односи на периоде посвећене молитви – ђаво их итекако вешто користи на нашу штету. Ако ђаво увиди да ће такве мисли да нас удаље од Исусове молитве, он ће се потрудити да нам их пошаље у знатној количини, чак и ако само променимо временски рок одређен за молитву. У таквим случајевима не постижемо ни молитву ни прочишћење, нити успевамо да помогнемо братији. Проповед која је написана на уштрб молитве неће донети плода нашој пастви.
– Некада се дешава да се вратимо у келију сасвим исцрпљени од утрошка велике снаге, те увиђамо да немамо моћи да спроведемо наше уобичајено молитвено правило. Реците нам, шта да се чини у таквим случајевима.
– Чак ни тада не треба одустати од Исусове молитве. Свети Симеон Нови Богослов спомиње да служење братији не сме да буде узрок који нас лишава Исусове молитве, јер, у том случају, губимо многе ствари. Никада не смемо да попустимо пред налетом изговора који нас наводе на одлагање молитве. „Труди се у служби сходно својој моћи. У келији истрајавај у молитви смирено, будно и са непрестаним сузама. И не помишљај: „Данас сам радио изузетно много, није згорег да смањим време за молитву услед телесног премора“. Јер, кажем вам, без обзира колико пресегнемо наше моћи служећи другима, сигурно много тога губимо ако је труд вршен по цену молитве“. Пола часа Исусове молитве вреди далеко више од три часа дубоког сна. Дуготрајна Исусова молитва доноси одмор и стишавање. Према томе, чак и са ове тачке гледишта, ова молитва је оживотворавајућа и темељна потпора. Драги мој оче, заоденимо све наше послове у златоткани плашт Исусове молитве. Управо зато што користе искључиво разум и мозак, а не срце, многи од братије пролазе кроз тешка искушења и много се муче на свом духовном путу. Они се премарају и сасвим исцрпљују премишљајући шта ће казати. Када, пак, у човеку заживи благодат, тада мисли навиру попут водоскока. Непостојана и слаба укорењеност у Исусовој молитви објашњава зашто је толико несугласица међу братијом, зашто нису примирени, и зашто подлежу мноштву неправедних напада, а при томе не користе те нападе као повод за радост – сагласно нелажној речи нашег Господа Исуса Христа. Ослањајући се на вишевековно предање, свети Никодим Агиорит сматра да епископа ваља бирати из редова монаштва. Наиме, поседовање монашке самосвести помаже му да остане непоколебан и непомућен усред прогона, клевета, оптужби или пак беса људи, пошто је он први који је увидео своју грешност, оптужујући себе. Стога он задобија све плодове молитве – првенствено љубав која се везује са благодаћу и која, како веле оци, не пада.
– Оче, шта подразумевате под „монашком самосвешћу“?
– Духовну свест утемељену на послушању, смирењу, самоосуђивању и – неутаживој жеђи за молитвом Исусовом. Послушање старцу и духовном оцу. Монах треба да је смирен пред свим људима, те да црпи снагу смирења из борбе за прочишћење од страсти. Не треба се грозничаво залетати у велика доброчинства јер, нажалост, управо смо на том плану под великим утицајем разних јереси. Највеће доброчинствујуће дело јесте задобијање смирења и светости. Тада смо истински имућни. Црква није министарство за социјани рад и потребе, него благохранилиште божанске благодати. Свештеници нису социјални радници, него они који узводе Богу. А то не могу бити и постати уколико су лишени смирења и светости. Ако немамо светости и смирења, онда и најподузетнији социјални рад брзо усахне. Међутим, ако смо прибрали дарове светог живота и смирења, онда и најнезнатнији труд у друштву доноси неочекивано велике учинке. Смирење ваља да повезујемо са самоукоревањем, односно самоосуђивањем. Ваља прво себе да оптужимо. Поштовање које нам се указује не треба да приписујемо личним заслугама, већ свештеничком чину којег смо Божијом милошћу удостојени. Оптужбе других треба да повежемо са сопственом огреховљеношћу, а не са „недостатностима“ чина свештенства. Тада добијамо дубоки мир и изобиље благодати од Бога, те успешно одгонимо све узроке који нас подстичу да мрзимо брата. Наравно, треба да постоји и неугасива жеђ за Исусовом молитвом. Исусову молитву не треба да сматрамо згодном приликом, већ животом. Наше богословље и проповедање треба да извиру из таквог светог окружења. Неопходно је, надаље, да поседујемо молитвено правило. Ако поживимо на овакав начин, бићемо од неизмериве помоћи свету. Без обзира да ли сте свештеник или, пак, епископ, треба неодступно да негујете један циљ и намеру: не изгубити своју монашку самосвест. У Старечнику налазимо следећи одломак: „О ави Нитрију, ученику аве Силуана, прича се да се током свог подвига, у келији на Синајској гори, према себи односио разборито, уважавајући и потребе тела. Међутим, када је постао епископ Фарана, он је себе умеравао великом оштрином. Видевши то, његов ученик га запита: „Аво, када смо боравили у пустињи ти ниси подузимао такав и толики подвиг!“ На то му старац одговори: „Видиш, у пустињи сам прибавио унутарњи мир и био сам ограђен сиромаштвом, а што се тела тиче, старао сам се да не оболи те да не потребујем оно што немам. Сада сам, пак, у свету, усред његових брига. Чак и ако се разболим, наћи ће се неко да се побрине о мени. Ето, због тога се овако подвизавам како не бих умртвио монаха у себи““. Они који поседују истинску монашку самосвест осећају и знају да за све треба искати благослов. Они се препуштају епископу или опитном духовнику који њихово подузеће испитује и преправља, мотрећи на зачетак и окончање. Наравно, они свим силама избегавају похвале, јер онај кога хвале више него што заслужује може много тога да изгуби. Дакле, где год да се затекнемо, на путу, у аутомобилу, треба да прибегнемо молитви Исусовој, узносећи следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, као и: „Пресвета Богородице спаси ме“. Неизоставно ваља приступати и божанственој литургији, уз правоваљану припрему и учествовање у пречистим Тајнама. Свеколика творевина велича и слави Бога. Свештеник који не савршава божанствену литургију не учествује у овом предивном величању. Такође је веома пробитачно да повремено узносимо она певања канона која су посвећена нашем Господу Исусу Христу, а налазе се у Великом часослову. Наравно, ваља појати и оне нарочите молитве које се упућују Господу Исусу Христу, сабране на крају дела које је сачинио свети Никодим Светогорац, под насловом: Невидљива борба. Он нас позива да често призивамо најслађе, радостотворно, доброузрокујуће, спасотвореће име Господа нашег Исуса Христа, и то не само устима, већ срцем и умом.
Треба да се молимо и за друге, јер нам их је Бог поверио. Наша је дужност да се повлачимо зарад молитвословља у прилог спокојства и просвећења Његових људи, следујући Мојсеју…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *