НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
ЕПИЛОГ
 
Приводећи ову књигу крају, узносим нужну и неизмерну хвалу и величање Пресветој Тројици, јер ми је отворила очи: Тројицом сам духовно приопштен Светој Гори – отаџбини врлине у којој сам сусрео свете људе. „Они живе на земљи, али су грађани неба“. Сусревши ове људе, пронашао сам нову димензију духовног живота: с ону страну моралистичког проповедништва и суве побожности. Дубоко сам доживео послање хришћанина.
Није мања ни мера хвале коју приносим божанској благодати, јер сам захваљујући њој удостојен да забележим ово сведочанство о једној чудесној светогорској беседи. Нема сумње да се свети и животодавни разговор не може на одговарајући начин изнети у писменом облику, будући да су речи веома сиромашне, а понекад и сасвим неодговарајуће. Из предложеног ипак може да се, макар и назирући, увиди потрес који је овај свети разговор изазвао.
Верујем да ће бити оних којима ће ове мисли помоћи. Ово уверење потркепљујем и чињеницом да сам за време писања водио борбу са ђаволом који је чинио све да ме спречи. Али, сила животворне благодати притекла ми је у помоћ, учинивши да окончам започето.
Сви православци знају да се спасење може постићи. Динамичка могућност нашег спасења темељи се на чињеници да смо створени према „образу Божијем“ који најсавршеније постоји у Богочовеку Христу. Многи православни богослови подвлаче истину да је Богочовек Христос решење свих тешкоћа које извиру из наших људских околности. Учење о Христу је упоришна основа наше антропологије. Разлог због којег су се наши свети оци борили против јереси био је човекољубље, а не човекомрштво. Борећи се за очување непомућеног учења о Христу, они су се бринули за спасење човека. Јер, могућност спасења неповратно нестаје уколико преовладају погубне јереси, нарочито у погледу личности Богочовека. Према учењу Православне Цркве, у личности Богочовека сједињени су савршени Бог и савршени човек, истинити Бог и истинити човек, и то несливено, неизмењиво, нераздељиво и нераздвојно. Ове две природе пружају нам могућност и наду за обожење. Богочовек Исус је обожио људску природу коју је примио од Дјеве Марије безгрешно: Он је ову природу и прославио. Сада је на људским личностима, тј. ипостасима – на онима који желе да стекну спасење, да прихвате то обожење. А то ће се постићи покајањем и борбом свих нас да се присајединимо Богочовеку и поживимо „у Христу Исусу „. Прочишћење доноси просвећење и сједињење са Христом, јер, по речима великог учитеља Цркве, светог Григорија Богослова: „Где постоји прочишћење, ту је и просвећење, пошто се без првог друго не даје“.
Уосталом, баш је то смисао божанског оваплоћења Бога Слова (Логоса). Како сведочи свети Марко Подвижник: „Слово је постало плот, односно човек, да би плот, односно човек, постала слово“. Богочовек може да спасе човека и да васкрсне „раније пали образ“. Да, заиста, човек сада може да постане богочовек кроз Богочовека Христа. Бог Слово је промислитељним снисхођењем постао човек да би и човек могао да постане бог по благодати. Празнујући рођење Христово обично истичемо етичка добра која су изникла рођењем Богочовека, наиме, мир, љубав, смирење. Сва побројана добра, ипак, постоје захваљујући присаједињењу људске природе божанској Природи, у којој је стекла мир, радост и благодат, јер је рођен Богочовек Исус – Избавитељ. Ми се веселимо јер нам се данас роди Спас (Лк.2,11). Ваистину се роди Богочовек. Исус није благовесник спасења, него само спасење. Он није нестрпљиви посетилац наше ојађене планете, него „возглављење“ – ново стварање. Он је нов и здрав корен који оживљује људску природу, увенулу услед старог и грешног корена Адамовог. Према томе, Он нам је Собом донео живот да бисмо могли да постанемо „племените маслине“.
Нема спасења осим кроз Богочовека Христа. Изван Њега настаје отуђење и онељуђење. Онај ко не живи у Христу отуђује се од Бога, и од свог ближњег. За њега је Бог странац, неко сасвим непознат. Он се стога уподобљује опакој звери. Према увиду светог Максима Исповедника: „Ум човека који одступи од Бога, заљубљује се у насладе, постајући чак груб и диваљ – непријатељ других људи“. За таквог човека ближњи није радост него пакао. Удаљујући се од Богочовека, човек доживљава уништење и изметање: он се легионизира уподобљујући се тако звери Откривења ђаволу. Такав човек искушава стање супротно природи, то ће рећи, стање небића. Према прозирању тајновидећег богослова Николаја Кавасиле, човек раздвојен од Богочовека Христа постаје „једно небиће“, ништавило. Истинским човеком постаје само онај ко обитава у Богочовеку. Стога и можемо рећи да сваки човек може да постане или богочовек или зверочовек. У потоњем случају се суочавамо са окончањем повести.
Неопходно је да се охристовимо и постанемо словесни. То постижемо живећи у Цркви и учествујући у Светим Тајнама. Јер, рецимо то мудрошћу Кавасиле, „Црква се пројављује у Светим Тајнама, не као у символима, већ слично удовима тела у срцу или гранама биљке у корену или, како рече Господ, слично чокотима у лози“. То се постиже призивањем имена Исусовог, те срицањем молитве Исусове: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Тим пре ако знамо да је молитва Исусова присно повезана са Светом Тајном Причешћа. Свеколико богословље наше свете Православне Цркве сакривено је у овој малој молитви. Зато и треба да се непрестано усредсређујемо на најслађе и озарујуће име Исусово. Исусова молитва није искључиви посед монаха. Наравно, они су стекли могућност да се сасвим са њом саживе. Али, и ми, грешници, можемо да је упражњавамо. За почетак је довољно да одвојимо десет минута ујутру и увече, истрајавајући у томе свакодневно, са што већом пажњом ума. Од највећег је значаја да у том интервалу не прекидамо наше молитвено прегнуће. Током времена овај период ће се повећати, јер ће молитва почети да услађује душу, усне… Молитву Исусову не треба занемаривати ни док ходамо улицом, ни док се спремамо за починак: уопште, ваља јој прибегавати у свим околностима. Упутно је да је упражњавају супружници, па чак и цела породица, и то ујутру и увече. У том случају, један од чланова породице треба да молитву изговара лагано, тихо и мирно, док га остали пажљиво и приљежно слушају. Тим путем породица стиче много благодати. Многи брачни парови и породице доживели су чудесне преображаје својих живота захваљујући заједничком практиковању Исусове молитве. Они који желе да се дубље погрузе у тајанствену молитву потребују помоћ искусног водича. Сопствени живот уједно ваља усаглашавати са заповестима Христовим. Јер, Христова личност је итекако повезана са Његовим делима и поукама. Поштујући заповести ми такође примамо благодат, свецелу Свету Тројицу. Према светом Максиму Исповеднику: „Онај који је примио и очувао једну заповест, мистички има Свету Тројицу“.
Ако су ти, брате мој, мисли ове књиге биле од користи, помоли се, молим те, за мене који сам пренео и написао ову беседу, како бих, надам се, задобио благодат Бога нашег и поживео у Христу и Цркви на истински богочовечански начин. Позивам те на то свом душом својом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *