НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ – РАЗГОВОР СА ПУСТИЊАКОМ О ТАЈНИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

 

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

 

 
9. ПРОИЗНОШЕЊЕ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ ЗА ДРУГЕ
 
– Управо тако, оче. До сада нисмо ништа говорили о произношењу Исусове молитве за друге. Како се можемо послужити Исусовом молитвом у ту богоугодну сврху?
– У овом свету има премного свакаквог изопачења, толико несреће и толико страховитог незнања у вези са Богом, што је, према оцима, највећи од свих грехова. Стога ваља прибећи молитви и плачу. Свети Јован Лествичник је саткао једну беседу којом ословљава духовника који путоводи и бдије над душама. Ево шта тамо пише: Духовни пастир је сличан сеоском пастиру који током ноћи пушта хитре и оштре псе да чувају скотурено стадо од свакојаких опасности. Тако, када хришћани одлазе на починак, свештеник треба да бдије и неспутаним умом да одгони духовне вукове, вапијући Богу да сачува људе Своје. Замислите само, колико људи тада понире у вртлог блудничења! Колико их је на ивици самоубиства! Колико их управо тада спроводи некакав тежак преступ и злочин! Колико их је омамљено разочарењем и схрвано потребитошћу. Ах, ваља се молити Исусовом молитвом за све њих: „Господе Исусе Христе, помилуј слуге Своје…“, или пак: „слугу Свога…“, уколико ти је на уму неки посебан случај.
– Оче, ево опет бих се вратио на оно што смо раније разматрали. Наиме, рекли сте да молитву Исусову треба да ослободимо од сваке врсте маштања. А сада нам кажете да треба да се молимо за друге који су загушени неизбројивим мноштвом тегоба. Питам се, зар то неће повисити удео уобразиље, доводећи ум у стање расејаности. Јер, добро се сећам, ум ваља прибрати у самог себе и у срце?
– Радујем се што си ме баш то упитао. То уистину тражи једно појашњење. Молитву за друге треба вршити на „спољашњи“ начин. Ево о чему је реч: уколико се молимо за друге који су у некаквој невољи, прво изговарамо речи молитве: „Господе Исусе Христе, помилуј слуге Своје“ или: „…слугу Свога…“, и то памтећи његово (или њено) име, али након тога треба да наставимо не спомињући њихова имена, нити треба да задржавамо свој ум на њима. Дакле, не треба да посматрамо или описујемо њихово стање. Бог зна за кога се у том тренутку молимо. Важно је да се не упуштамо у уобразиљно доживљавање њихових тешкоћа. Довољно је да затражимо да Господ помилује грешног раба Свога, и Он ће ниспослати Своју благодат. Благодат ће деловати сагласно потреби дотичне особе, уколико је она заслужила да је прими. Благодат је, оче мили, попут дажда који натапа ливаду: сваки корен и жилица упијају ту воду, али свако дрво из воде повлачи оно што је њему својствено и потребно. Зар се не држимо истог начела и током божанствене литургије? Тада узносимо молитве саобразно свим околностима, а народ одговара: „Господе помилуј“. Јер, када наиђе благодат Божија, сваки човек бива дариван оним што му је потребно. Штавише, молитва за друге битна је још из једног разлога.
– Било би ми драго да и то чујем.
– Када се молимо за другог или друге, готово у исти мах добијамо од Бога обавештење о посебним потребама те особе или особа, па смо стога кадри да подузмемо делотворни труд у сврху његовог или њиховог спасења. Једном приликом је у моју келију крочио човек који је стао да хвали једног наизглед врлог и праведног хришћанина. Идеје тог човека нису биле православне, те сам похитао у параклис не бих ли дознао од Бога шта је по среди. И, нећете веровати шта се затим збило…
– Немојте, оче, зашто не бих поверовао?
– Чим сам се молитвено обратио Господу, параклис се испунио тешким задахом. Стога сам закључио да није реч о добром човеку и да није у поседу благодати Христове. Тај човек је био лишен животодавне божанске благодати, па је отуда био мртав: Знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си (Отк.3,1). Тело које је напустила душа умире испуштајући непријатан мирис. Исто је и са живим људима: човек од којег је одступила благодат Божија има душу која умире издајући духовни задах.
Био сам сасвим затечен и запрепашћен тим казивањем. Додуше, никако се не би смело помислити да је напред речено израз самољубивости старца. Ко ће судити светитељима? Они нису ни самољубиви ни скрушени, они су – људи Божији. Они не поучавају у сврху самовеличања, већ зарад душевне користи других. Све што чине уткива се у славословље Бога. Закон Божији постао је њихов сопствени закон. Он је дубоко уписан у њихов начин живота.
– Уопште узев, оче мој, молитва Исусова је неопходна за твоје послање. Молитва ће те оспособити да приметиш и одгонетнеш покрете лукавог ђавола. Твоје срце ће задобити изузетну осетљивост и способност невероватно истанчаног разлучивања сатанских дејстава: оно ће поцрпсти много снаге из молитве Исусове, којом најзад изгони непријатеља. На тај начин оно постаје сасуд Духа Светог. Стекавши искуство у ратовању против ђавола и имајући спознање божанске благодати, са лакоћом ћеш разумевати душу особе која ти се исповеда. Знај да је учинак огроман. Људи ће напуштати исповедаоницу приметно растерећени, како од познатих, тако и од непознатих страсти. Па ипак, изнео бих три молбе – рече старац настављајући. Сигуран сам да ћеш ме послушати…
– Учините то, молим Вас. Не сумњам да се оне могу испунити.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *