NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
JEDANAESTA GLAVA
Rod zli i preljubotvorni traži znak; i neće mu se dati znak osim znaka Jone proroka. Jer kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći, tako će i Sin čovečiji biti u srcu zemlje tri dana i tri noći (Mt. 12; 39-40). Gospod nije hteo da rasuđuje o broju tri dana, nego je tako govorio zbog toga, što je kod njih iscelio bolesne i vaskrsao mrtve. I nakon tih bezbrojnih znakova i svedočanstava, kakva ne mogu da obuhvate nikakve knjige (upor. Jn. 21; 25), zaslepljeni ljudi su govorili: Hoćemo od Tebe znak da vidimo (Mt. 12; 38). Ostavivši, dakle, proroke i careve, Svoje svedoke, počeo je da im ukazuje na Ninevljane koji će, budući da od Jone nisu videli znak, na kraju sveta osuditi one što su, videvši mnoge znakove, odbacili njihovog Uzročnika (tj. Uzročnika znakova). Jona je Ninevljanima nagovestio propast, uselio strah i trepet i zasejao u njih užas, a oni su mu uzvratili žetvom skrušenog duha i plodom pokajanja. Gospod je izabrao neznabošce i neobrezane priveo za svedoke. Idolopoklonici su zadobili život i grešnici su se preobratili da bi postideli obrezane. Oni će, dakle, osuditi one, što uporno nisu hteli da poveruju.
Neće im se dati znak osim znaka Jone proroka. Za Ninevljane je Jonin znak u dvojakom smislu bilo vesnik i savetnik. Ako zanemare Jonine reči, živi će sići u ad, kao i on u utrobu kita; ako se pak pokaju, iz smrti će se vratiti u život kao što se i prorok vratio u život. Tako i Gospod – priziva ili na pad ili na ustajanje, jer ljudi kroz Njegovu smrt ili žive ili umiru. On kaže: Ljudi Ninevljani, i tim rečima obraća njihove umove i na nešto drugo. Onima, koji su tražili znak sa neba sličan Samuilovom gromu (1. Sam. 12; 18), odgovara: „Iz ada se pojavila ta propoved koju vi hoćete da čujete sa neba. Pošto, slušajući znak sa neba nisu poverovali, iz preispodnje se pojavila propoved, kao što je i Jona izašao iz preispodnje.“ I kao što je Jona, izašavši iz preispodnje, za Ninevljane postao znak nesreće jer je nagoveštavao propast njihovog grada, tako su bili i apostoli posle vaskrsenja Gospodnjeg.
Tako će Sin čovečiji biti u srcu zemlje. Tim rečima im je unapred pokazao da oni ne bi mogli da Ga ubiju protivno Njegovoj volji, jer je Jona još hiljadu godina pre toga predskazao tajinstvo Njegove smrti. Tamo gde je ubijen Avelj, tamo su, možda, bila usta zemlje. Zemlja je, kaže, otvorila usta svoja da primi krv brata tvojega (1. Mojs. 4; 11). Tamo, pak, gde je bio pogreben Gospod, možda je srce zemlje: Sin čovečiji će biti u srcu zemlje, kao što je Jona bio u utrobi kita. Kao što Jona u utrobi kita nije bio izložen propadanju i truljenju, tako nije ni Gospod u grobu, kao što je i rečeno: nećeš ostaviti dušu moju u adu, niti ćeš dati da svetac Tvoj vidi truljenje (Ps. 15; 10). Kao što je Jona, izašavši iz mora, propovedao Ninevljanima a oni, preobrativši se, ostali živi, tako je i Gospod, pošto je telom vaskrsao iz groba, poslao Svoje učenike kod neznabožaca, a oni su se preobratili i zadobili savršen i potpun život. Dakle, tri dana nishođenja i ushođenja ukazuju na smrt i jednog i drugog ? .
I carica južna ustaće na Sud (Mt. 12; 42). Ona je praobraz Crkve. Kao što je ona došla kod Solomona (1. Car. 10; 1-10), tako je i Crkva prišla Gospodu, i kao što će ona suditi narodu, tako će mu suditi i Crkva. Ako ona, koja je poželela da vidi prolaznu mudrost smrtnog cara, sudi narodu, onda će to utoliko pre učiniti Crkva koja je poželela da vidi neprolaznog Cara i Njegovu mudrost kojoj je tuđi bilo kakav zaborav. Pošto s Njim stradamo, s Njim i da se proslavimo (Rim. 8; 17).
A kad nečisti duh iziđe iz čoveka… (Mt. 12; 43). Zbog čega im je ovo rekao budući da su oni od Njega tražili znak, On im je ponudio ovaj primer kao da kaže: kakva vam je korist ako se privremeno iscelite, a ostanete neverujući? Ako se nakon iscelenja opet vratite sumnji, dogodiće vam se zlo gore od prethodnog. Saglasno sa izloženim primerom, nastavlja: Otide tada (nečisti duh) i uzme sa sobom sedam drugih duhova, gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga. Tako će biti i ovome rodu zlome (Mt. 12; 45). Ovome je bilo slično iscelenje Marije Magdaline, o kojoj je napisano da je On iz nje isterao sedam demona. Ovo delo izvršeno je pred njihovim očima, da bi reči, koje im je izgovorio, videli i na primeru. Na tom istom mestu Evanđelista kaže da su kod Njega došle žene koje su bile isceljene od bolesti i od nečistih duhova: Marija, zvana Magdalina, iz koje je izišlo sedam demona; i Jovana, žena Huze, pristava Irodova, i Susana… (Lk. 8; 2-3). I bude potonje gore čoveku onome od prvoga, jer Hristos neće drugi put doći u telu da bi kroz veru i besplatno iscelio strašne bolesti.
A kad nečisti duh iziđe iz čoveka… Gospod poredi Izrailj sa bezumnikom u kojem je nečisti duh, a sebe sa lekarom. Pošto je ovaj Lekar prosvetlio taj narod Svojim propovedima i kroz znakove i čudesa ispunio reči proroka, kao što je i rekao: Ako Meni ne verujete, delima Mojim verujte (Jn. 10; 38), i pošto je na njih izlio milosrđe Svoje, istog časa je među njima bilo iskorenjeno idolopoklonstvo, a njihov paganizam se udaljio od njih i utekao neznabožačkim narodima. Taj narod se za neko vreme iscelio od svoje bolesti zablude a njegovo idolosluženje se udaljilo pred blistanjem Živototvorca. Oni, međutim, svoje idolosluženje nisu napustili i prezreli po sopstvenoj volji, nego su na to bili prinuđeni Njegovim čudesima. Nakon Njegovog vaznesenja, kada je trebalo da se dobrovoljno i po sopstvenoj želji okrenu ka vrlini, vratili su se svojim pređašnjim običajima, zbog čega je On i rekao: Uze sedam svojih drugova i Bude potonje gore čoveku onome od prvoga.
Moglo bi se reči da je đavo na podobije tom čoveku ovladao i vlada Izrailjem. Kad su Izrailjci bili u Egiptu i kad su se nalazili pod vlašću faraona, u njima je bio nečisti duh. Kada im je Gospod poslao spasitelja koji ih je izveo iz Egipta, nečisti je pobegao i oni su bili isceljeni. Posla Reč Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz truleži njihovih (Ps. 106; 20). Proveo ih je kroz more da bi se osveštali, a oni to nisu hteli; proveo ih je kroz plamen ognjeni i nisu se očistili, kao što je posvedočio i apostol (v. 1. Kor. 10; 1-5). Dakle, nečisti (duh) koji je isteran iz njih prošao je kroz bezvodna mesta (upor. Mt. 12; 43), tj. otišao je kod neznabožaca da bi našao spokoj. međutim, nije ga našao, jer su i neznabošci čuli glas božanskog predskazanja: Koji god ste žedni… (Is. 55; 1), U njega će se uzdati neznabošci (Rimlj. 15; 12, upor. Is. 11; 1) i učinih te videlom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih (Is. 49; 6). Pošto je neznabožačka pustinja postala vodeno jezero (upor. Is. 41; 18) nečisti je našao spokoj u narodu Izrailjevom. Zbog toga je i rekao: Vratiću se u svoj pređašnji dom sa sedmoricom drugova mojih. Kada je ušao, živeo je u tom narodu saobrazno sedmičnom broju dana i uništio vascelo služenje njihove vere.
Osim toga, sedmorica koji su obitavali u njemu su oni, o kojima je govorio Jeremija prorok: Začela je i rodila sedmoro (Jer. 15; 9). Otežala je njena utroba i rodila je jedno tele u pustinji (2. Mojs. 32; 4), dva teleta Jerovoamova (1. Car. 12; 28) i četiri idola („lika rezana“) Manasijina. reči: Sunce zade (Mk. 1; 32) izgovorio je zato, što je Izrailj živeo u mraku, uz mesečinu proroštva ? . Noć će vam biti umesto vida i tama umesto predskazanja (u srpskom prevodu: Zato će vam utvara biti noć i proricanje vaše tama) (Mih. 3; 6). To što nečisti, kad izađe iz čoveka, luta unaokolo, saglasno je, naravno, sa njegovom prirodom. Gospod je izrekao presudu nad tim narodom govoreći: Tako će biti i ovome rodu zlome, tj. u vreme proroka izašao je iz njih nečisti , jer je on greh. Odvojivši jedan deo njih, Bog ih je nastanio u Vavilonu i proroci su posvedočili da je Bog izbrisao njihove grehove, pošto Pismo kaže: Tamo više neće biti deteta ni starca koji ne bi navršio punoću dana svojih; stogodišnjaci će umirati kao mladi, ali će stogodišnji grešnik biti proklet (Is. 65; 20). Drugi put ih je odbacio u dane (tj. u vreme) našeg Gospoda, našavši da su preispunjeni lukavstvom protiv svog Izbavitelja. Pošto su njihovi gresi bili veći nego prethodni, jer su završili ubijanje proroka i Hrista odveli na krst, bili su razbijeni kao nedolični sasudi i izbačeni napolje.
Blažena utroba koja Te je nosila (Lk. 11; 27). Markion kaže da su Ga ovim rečima samo iskušavali, (da bi doznali) da li se On uistinu rodio. To isto se označava i onim što se govori na drugom mestu: Evo mati Tvoja i braća Tvoja… traže Te (Mt. 12; 47). Čak im je i telo Svoje dao za hranu. Zbog čega? Da bi sakrio Svoju veličinu i izazvao misao da je On telesan, jer oni još nisu mogli da razumeju . Zbog čega je odbacio Svoje rođenje? Ako bi, odbacujući ga, hteo da pokaže da On nije rođen, onda, s druge strane, ne bi rekao da je brat učenika, koji su bili rođeni. Ako bi otuda, što je On ovde odbacio, i sledilo da On nije rođen, onda, naprotiv, na osnovu onoga što je rekao tamo, nazivajući se bratom učenika, treba verovati da je On bio rođen. Ako bi, odbacujući rođenje od majke, zaboravio na jednakost prirode, onda bi, s druge strane, priznavanjem braće bilo očigledno zajedničko poreklo od oca. Ako bi, pak, ne priznavajući majku i braću, pokazao da On nema roditelje, čak i pri takvom stanju stvari treba imati na umu ono što je rekao: Niko nije blag osim Jednoga… (Mt. 19; 17). A zar On Sam, Duh Sveti i izabrani angeli nisu blagi? U onom smislu u kojem je tamo rekao: Što me zoveš blagim (Mt. 19; 17, Mk. 10; 18), u tom je na ovom mestu rekao: „Zbog čega me nazivaš začetim i rođenim?“
Blažena utroba, koja Te je nosila. Ovu pohvalu je oduzeo od Svoje Majke i dao ju je Svojim učenicima, zato što je u Marijinoj utrobi proveo samo neko vreme, dok je u učenicima ostao u vekove , jer je rekao: Blaženi su oni koji slušaju reč Božiju i drže je (Lk. 11; 28).
Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 13; 9). Naravno, onaj ko je imao uši on je i slušao, pošto je taj glas po milosrđu Njegovom pronikao do svačijeg sluha. međutim, samo je nekolicina slušalaca, usled slobode koja im je bila svojstvena, posle tog glasa počela da motri na svoje želje. Postoje i oni koji na njih motre, ali ništa ne čine, jer im je potrebno i da paze na sebe. U telo je sakrio ono, što se očima teško može videti, a ono, što se lako zapaža, otvoreno je pokazao. Videti Njega bilo je teško , ali je slušanje Njegovog učenja bilo lako. Oni, dakle, nisu kažnjeni zato, što nisu videli Njegovo Božanstvo, nego zato što nisu prihvatili Njegove reči. Postoje, dakle, takve reči čije korenje, čak i ako se zaseju u slušaoce, ostaje besplodno, a postoje i one koje daju korenje sa plodovima. Tri zrna su pala u trojicu slušalaca, i nisu donela plod. Gle, iziđe sejač da seje… i kada sejaše, jedna zrna padoše na kamenito mesto.., druga padoše u trnje.., a druga na zemlju dobru (Mt. 13; 3-8). Iako je jedan sejač i jedna zemlja koja stvara korenje, prilikom sejanja su se ipak pokazala četiri različita slučaja, i samo se jedan, onaj poslednji, pokazao kao dobar i plodonosan. Dalje, ako je zemlja po svojoj prirodi i rađanju bila jednaka, i ako je sveto seme primila iz svetih ruku, zbog čega su se pokazala tri različita slučaja kada je seme izraslo, zbog čega je jedno seme donelo plod trideset a drugo šezdeset puta, i zbog čega će se onom ko ima opet dati? Zatim, zašto je sejač sejao po putu, gde su razbacano seme odmah pozobale ptice, i zbog čega je bacao seme na kamenitu zemlju? Sejač je bio jedan, i podjednako je sejao svoje seme, bez obzira na tlo. međutim, svaka zemlja je po svom svojstvu projavila seme u svojim plodovima. Dakle, Gospod je ovim rečima jasno poučio da Njegovo Evanđelje nijednog slobodnog čoveka ne primorava silom da postane pravednik, i da besplodni slušaoci takođe nisu lišeni sejanja Njegovih svetih reči.
Jedna zrna padoše pored puta, slično onim ljudima koji nepravedno odbacuju seme, kao i onaj (sluga) što je dobio jedan talant i pokazao nemar prema njegovom dobrom Darovatelju (Mt. 25; 14-24). budući da ta zemlja nije htela da primi Njegovo seme, svi lukavi prolaznici gazili su po njemu. Zbog toga u njoj nije bilo mesta za nastavnika i učitelja kako bi on, slično zemljodelcu, došao da preore njeno grubo tlo i da zaseje u njoj nova semena. Đavola je uporedio sa pticama, jer on krade seme. Tim mestom se takođe ukazuje i na to, da đavo ne otima na silu iz srca ono učenje koje je predato čoveku: saglasno podobiju kakvo Gospod ovde koristi, glas Evanđelja ostao je pred vratima sluha , kao što je i pšenično zrno ostalo na površini one zemlje koja u svoja nedra nije primila ono seme što je bilo bačeno na nju. Naime, ptice ne mogu da se domognu onog semena koje zemlja skriva u svojim nedrima. A ono, kaže, koje je bilo na kamenitim mestima – time Blagi pokazuje Svoje milosrđe i blagodat. Iako ta tvrda zemlja nije donosila plodove, On ju nije lišio Svog semena. Ta zemlja označava one koji su se udaljili od Njegovog učenja, kao što je i rečeno: Tvrda je ovo beseda, ko je može slušati (Jn. 6; 60)? Tako je i Juda slušao reč Gospodnju i proslavio se svojim čudima , ali se u vreme iskušenja pokazao kao besplodan.
Iako je primila seme, zemlja zasejana trnjem je svoju snagu davala jedino trnju i korovu. učitelj je time ponovo pokazao Svoju ljubav, jer je rado bacio Svoje seme na zemlju koja se trudila oko nečega drugog ? . Iako je u toj zemlji preovladavalo trnje, i u njoj je, da bi ostala bez opravdanja, izobilno posejao Svoje seme. Jedan bogataš je radosno prišao Gospodu: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje. Da bi ga priveo svetosti, Gospod mu je dao čisto seme i rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš (Mt. 19; 21). Videvši da mu se približilo savršeno seme da bi ga oslobodilo od sveg trnja koje ga guši, zažalio je za svojim bogatstvom, a ono je upravo i bilo to trnje koje ga je gušilo.
Zemlja dobra i plodna označava duše predane istini, jer podražavaju one koji su po Njegovom prizivu sve ostavili i krenuli za Njim (Mt. 19; 27). I donose rod, jedno po sto, jedno po šezdeset, a jedno po trideset – tim rečima ukazuje se na tok života u detinjstvu, mladosti i starosti. Iako je zemlja jedna a seme isto, Gospod na taj način nabraja razne plodove saobrazno proticanju vremena, pošto i među plodovima jedan prevazilazi drugi. međutim, blagi Bog je pokazao Svoje milosrđe jer su, u vreme davanja nagrada, poslednji dobili istu nagradu kao i prvi (Mt. 20; 1-16).
Zemlja je bila dobra i plodonosna. Iako je dobra volja, koja je s radošću primila dobro seme, bila ista, opet je donela različite plodove, po sto, šezdeset i trideset puta. Tim rečima poučava da su svi delovi zemlje, saglasno svojoj snazi, dali svoj plod i da su saglasno svojoj sili doneli prinos, kao i oni što su dobili pet talanata a umesto njih stekli deset, svaki po svojoj vrlini. Onaj, ko donosi plod po sto puta pokazuje da poseduje savršen izbor, jer je prihvatio krštenje smrti za svedočanstvo Bogu. Šezdeset puta donose plod oni koji, budući na to prizvani, predaju svoja tela patnjama i mučenjima Boga svojega radi, ali se nisu domogli smrti za svog Gospoda, iako su do kraja bili dobri. Donošenje ploda trideset puta je uobičajeni plod dobre zemlje i označava one, što su izabrani za veru Hristovu. Iako u njihovo vreme nije bilo progona, ovenčali su se dobrim življenjem kao što se zemlja ovenčava svojim plodovima, iako pri tom nisu bili prizvani na udeo mučenika i ispovednika. reči: Seme niče i raste a da on i ne zna (Mk. 4; 28) nije izrekao zato što ne zna da ga je zasejao, nego zato što u tom Svom delu nije imao teškoća.
Gospodaru, nisi li ti dobro (sveto) seme sejao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj (Mt. 13; 27)? On im odgovara da je to delo neprijatelja, a ne Njegovo sopstveno. Ako neko od nas želi da bude zasađen među kukoljem, mi ćemo ga upitati : ako je Dobročinitelj od Svog semena posejao u onom delu koji je od Njega, neka nam onda On kaže zbog čega je jedan deo zasejao On Sam, dok je drugi ostavljen do sledeće setve? Ako je posejao u đavoljem delu, onda je Dobročinitelj posejao među kukolj, ili žetva pripada đavolu ? .
Carstvo nebesko je kao zrno gorušičino… koje je najmanje od svih semena (Mt. 13; 31-32). Ovo je izgovorio o beznačajnom početku propovedi, kao što i tamo kaže: Ne boj se, malo stado (Lk. 12; 32). A kad uzraste veće je od svega povrća i bude drvo… (Mt. 13; 32), kao što se i Njegovo Evanđelje zacarilo po svim krajevima zemlje. Po svoj zemlji, kaže, iziđe glas njihov (Ps. 18; 5). I ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim (Mt. 13; 32), tj. obremenjeni neznabošci dolaze i nalaze spokojstvo u veri. Hodite k Meni, kaže, svi koji ste umorni i natovareni (Mt. 11; 28). Da se Gospod nije rodio od Djeve, da od Djeve nije potekao i da nije postradao, onda bi se Njegova duša mogla uporediti sa pticom koja doleće sa neba, pa bi se moglo reči i da je, zajedno sa dušom, odatle došlo i Njegovo telo. međutim, da bi učinio jasnim i nesumnjivim da je primio telo, Gospod je Svoju dušu uporedio sa gorušičinim zrnom, koje je zasejano u zemlju i iz zemlje je uzelo svoje telo, na kojem se sakrila ptica. I Jovan Krstitelj svedoči: Video sam Duha gde silazi kao golub sa neba i ostade na Njemu (Jn. 1; 32) ? .
Carstvo nebesko poredi i sa kvascem (Mt. 13; 33) koji se stavlja u brašno, jer kvasac čini da brašno i neprimetno postane slično njemu. Kvasac neće odjednom zahvatiti testo, nego će ga svojom unutrašnjom silom preobražavati saobrazno sebi: tako je i sa Evanđeljem Hristovim. Kvasac u testu označava i telo Gospodnje (po njegovom značenju) u potomstvu Adamovom.
On govori i sledeće: Carstvo nebesko je kao mreža, koja se baci u more i sabere ribe svakakve vrste (Mt. 13; 42). Kada kaže „svakakve vrste“, shvati to u smislu „svakog naroda“. međutim, posle tog sabiranja ribe iz mora, tj. od ove zemlje, predstoji i drugo odabiranje, koje je strašno i izaziva drhtanje. Mreža, koja je izvučena na obalu, treba da dobro prisajedini dobrom, a loše da izbaci napolje (Mt. 13; 48). Ribe koje su upale u mrežu jesu ljudi koji su poverovali u Njega. Dobri su oni koji od početka žive po Evanđelju Njegovom, a zli pak oni koje Crkva usled njihovog neverstva izgoni i izbacuje iz svoje sredine.
I došavši u postojbinu Svoju, učaše ih u sinagogi (Mt. 13; 54). Zar nije bilo drugog naroda, i druge zemlje, osim judejske? Ovo je, međutim, napisano zbog toga da bi se razobličili i osudili lažljivi markioniti ? . I uđe po običaju Svome u dan subotni u sinagogu (Lk. 4; 16). međutim , „kakav je običaj mogao da ima Onaj, Koji se tada prvi put javio, jer tek što beše došao u Galileju? I nije počeo da poučava izvan sinagoge, nego u sinagogi. Iz njihovog bogosluženja se vidi da je s njima besedio o njihovom Bogu, inače bi morao da propoveda izvan sinagoge. Došao je u Vitsaidu, kod Jevreja, i ništa drugo od onoga što su Mu govorili, nije izrekao osim: Lekaru, izleči samoga sebe (Lk. 4; 23). Zatim su ga izveli izvan grada i odveli na vrh gore. Neverovatno je, da ih je samo ta reč Hristova podstakla na takav gnev“ ? . Ako je s njima besedio o Stvoritelju sveta , pa su Mu oni usled toga dali takav odgovor i izveli Ga s namerom da Ga bace, zbog čega onda Evanđelista na drugom mestu ne ukazuje na nešto slično? A da su Ga građani nenavideli, svedoče i Njegove reči: Nijedan prorok nije priznat u postojbini svojoj (Lk. 4; 24).
Ni Anatot nije prihvatio Jeremiju (Jer. 1; 1), ni Tesva Iliju (1. Car. 17; 1), ni Avel-Meola Jeliseja (1. Car. 19; 16), ni Rama Samuila (1. Sam. 7; 17). Narod nije prihvatio Mojseja, niti je Izrailj prihvatio Gospoda. Zbog toga je Ilija prezreo njihove žene (1. Car. 17; 10-24), a Jelisej njihove ljude (2. Car. 5; 1-14) ? . Tako je i Hristos Jevreje nazvao neverujućima da bi ih postideo, i Sirijce je poštovao više nego njih; zbog toga su se i razgnevili. To, međutim, nije bilo ništa drugo do izgovor. Lekaru, kaže, isceli Samoga Sebe, tj. Sam se spasi od nas, pre nego da nas spasavaš. Iako im je iscelenje bilo neophodno, usled njihovog neverja nije mogao da ih isceli. Po svojoj slobodnoj volji su Ga bacili, a On po svom Božanstvu nije pao (Lk. 4; 30). Kada je njihova volja htela da Ga zbaci, vazduh Ga je pokorno podržao svojim krilima. Nije pao da bi makar na taj način neverujuće naučio veri. Možda zbog toga Evanđelista i kaže: Primiše Ga Galilejci (Jn. 4; 45). Kad su videli to, što je učinio među njima, niko se više nije usudio da preduzme nešto protiv Njega. Pošto je to bilo prvo iscelenje, Njegova desnica je bila oslabljena ; iz tog razloga se u žiteljima grada Nazareta pobudila ljubomora prema Njemu pod dejstvovanjem kneza levice (leve ruke), jer je zavideo iscelenju te desnice koja daje ili uzima u uzvišenim tajinstvima, zavisno od toga kako je Bog pruža prema potrebama raznih vrsta.
Prorok u svojoj postojbini, tj. među svojim narodom, nije priznat. Ilija je poticao iz grada Tesve, i nije rečeno da ga nije primio samo grad Tesva nego ceo Izrailj. Ko to poriče, neka nam pokaže kada su ga to Tesvićani progonili a Izrailjci prihvatili. Prema svedočenju Pisma, ko ga je prihvatio? Jedino udovica iz neznabožačke Sarepte. Mnoge udovice bejahu, ne u gradu Tesvi nego u Izrailju… i nijednoj od njih ne bi poslan Ilija do u Sareptu Sidonsku ženi udovici (Lk. 4; 25-26). Slično tome, nije rečeno: Mnogo beše gubavih u gradu Jelisejevom, nego u domu Izrailjevu (Lk. 4; 27). Dakle, na taj način smo utvrdili da ne u Nazaretu, nego u domu Izrailjevu ne mogaše izvršiti nikakvu silu.
Videvši da On u njima odbacuje celu zemlju izrailjsku i da neznabošce neuporedivo više poštuje, Nazarećani su se pobunili protiv Njega, uz optužbe Ga izveli iz grada i hteli da Ga zbace. Bili su rasplamsani revnošću prema potomcima Avraamovim, govoreći: Bog ih je poštovao više nego sve pagane. Tako je Gospod, besedeći u Nazaretu, izneo dva primera , koji pokazuju razliku između naroda izrailjskog i naroda neznabožačkog. Na sličan način je, posredstvom hrama o kojem je govorio, pokazao drugi hram, odnosno Svoje telo (Jn. 2; 19), a posredstvom polja u Samariji na žetvu ljudi (Jn. 4; 35-38). Naime, sav narod je bio u srodstvu s prorokom o kojem je govorio Hristos i čitavo pleme bili su njegovi rođaci ? .
Poštovao je kapetana, i zadivio mu se (Mt. 8; 10); poštovao je Sirofeničanku i začudio joj se (Mk. 7; 26). Kapetana je poštovao kao Neemana, a Sirofeničanku kao sareptsku udovicu. Ilija je pobegao kod neznabožaca, ali je Gospod Svojim učenicima zabranio da pozdravljaju neznabošce (Mt. 10; 5). Gospod je i Sirofeničanku grubo primio, i time pokazao i naučio da će iscelenje kasnije preći k neznabošcima. Dalje, dopustio je da Ga zbace, jer je satana mislio da Gospod iz straha nije hteo da skoči dole sa krila hrama (Mt. 4; 5). Pošto Gospod, iako zbačen, nije pao, satana je pao sa svoje vlasti. Slično tome, ni kamenje nije pretvorio u hlebove da ne bi ispunjavao želje grešnika (Mt. 4; 4), iako je nešto slično učinio u pustinji sa hlebovima i u Kani Galilejskoj sa vinom.
Zapovedi da ti donesu glavu Jovana Krstitelja (v. Mt. 14; 8)! O, Irode! Šta to radiš! Ne daj pravednu glavu grešnom rebru ! međutim, onaj koji je Adama pobedio posredstvom rebra s kojim je bio vezan supružništvom, taj je i Iroda pobedio rebrom, vezanim s njim bračnom vezom. I evo glave, položene kao svetiljka, na tanjiru, svetli u svim naraštajima i razobličava preljubništvo čovekoubice. Njegova usta su zanemela da više ne bi govorila, ali propoved njihovog ćutanja plamti silnije nego propoved glasa. I kažu da su, dok je plesala Irodijadina kćerka, Irod i Irodijada smišljali podvale da bi se ovaj zakleo a ona to zatražila od njega.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *