ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге “ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ”)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
СЕДМА ГЛАВА
Хвала Теби, Сине скривенога Суштаства, јер је кроз тајне жалости и ране крвоточиве жене, било јављено Твоје тајно исцелење и што је на видљивој жени било откривено твоје невидљиво Божанство (Мк. 5; 24-34, Лк. 8; 42-48). будући да ју је исцелио Син, пројавило се Његово божанство; будући да је исцељена жена која је боловала од течења крви, открила се њена вера. Она је проповедала Христа, али се, заједно са Њим, проповедало и о њој самој. Како је посредством ње оглашена истина, то је и истина огласила о њој. И као што је жена постала сведок Његовог божанства, тако је и Он постао сведок њене вере.
Жена је Христу на зајам дала веру, а Христос јој је као отплату зајма вратио здравље. међутим, непосредно након што се открила вера ове жене, свима је до слуха допрла вест о исцељивању Господњем. Како је сила Сина показала чудесно дејство и узвеличала Га, били су постиђени лекари са својим лековима и јасно се показало колико невидљива сила превазилази видљиво лечење. Господ је познавао помисли ове жене много пре него што су се испољиле, мада су о Њему мислили да Он не познаје чак ни њен лик. Тиме што је упитао ученике (Мк. 5; 30. и Лк. 8; 45), није дао повод за презир онима, који су тражили разлог за презир. Иако је показивао да не зна ко Му се приближио, Он је, у ствари, знао скривено, јер ову жену није исцелио ни због каквог другог разлога осим због њене вере у Њега. Он је најпре видео тајну веру ове жене, а затим ју је обдарио јавним исцелењем. Дакле, ако је Њему била позната тајна вера, онда Му је утолико пре био познат човеков видљиви лик.
Према томе, иако се Господ ради користи многих претварао да не познаје видљиве ствари, одмах је показао Своје предзнање, чијом је силом Он знао и оно скривено. На који начин, питам? Да ли онда, када је Симон рекао: Народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: Ко је то што Ме се дотаче (Лк. 8; 45)? Када је Симон саопштио Господу да Му прилази тако велико мноштво народа, Господ је Симону обзнанио да је од свих њих само она једна пришла к Њему. Иако су многи, потискивани гомилом, прилазили к Њему, у том часу Му је приступила само она, савладана патњом. Значи, Симон је хтео да укаже Господу на (спољашње) приближавање људи ка Њему, док је Господ указао Симону на веру која Му је приступала.
Обратимо пажњу на то да је, међу многима који су прилазили Господу, тражена била само она, која Му је и приступила. Дакле, ако су сви они прилазили и ако је Он од свих њих тражио само њу, јасно је да је Он знао све који су се тискали, јер (само) једна од свих њих, наравно, не би могла да се сакрије од Њега. У време кад су сви у гомили, без разбора и тискајући се, прилазили к Њему, Он је, погледавши унаоколо, међу свима њима тражио њу једну. Отуда је очигледно да је Он подједнако добро познавао све њих као и њу једну, будући да је могао да је разликује, док је она, опет, покушавала да се сакрије у гомили. Иако су Му у том тренутку прилазили многи, приступали су Му као човеку. Због тога је и тражио ону која Му је приступила као Богу, како би осудио и разобличио оне, што су Му се приближавали само као човеку. Он је, дакле, само њу, која Му је међу свима њима приступила, издвојио од свих осталих, како би све њих једном речју поучио да зна због чега Му је и како свако од њих пришао.
Значи, онај ко Му је телесно приступао осећао је само телесни додир, а ко Му је прилазио духовно, тај је кроз додир људске природе дотакао недодирљиво божанство. Ко Му је приступао као човеку, тај је у Њему и осетио додир људске природе; међутим, онај који Му је приступао као Богу, нашао је у Њему ризницу исцелења својих патњи.
У случају да се жена, исцељена од мучне болести, потајно удаљила, онда би, осим тога што би чудо остало скривено од мноштва (присутног народа), и сама та жена, исцељена телесно, остала духовно болесна. Иако је услед исцелења веровала да је Христос праведник, да је то дело Њему остало непознато она би сумњала да је Он – Бог. Наиме, и код праведника су неки долазили и бивали исцељени, али праведници при том нису знали ко им је заправо долазио и задобио исцелење. Дакле, да ова жена, исцељена телесно, не би остала духовно болесна, Господ, Који је дошао ради исцелења духа и тела, пожурио је да исцели и њен дух. Због тога је и рекао: Ко се то дотаче мојих хаљина (Мк. 5; 30).
Господ није хтео да открије ону која Га је додирнула, али не зато што је намеравао да људе уведе у заблуду Онај, Који је самим тим делом хтео да спречи обману, нити зато, што није хтео да исповеди истину Онај, Који је због тога то и учинио, да би људи исповедили истину. Зашто, дакле, Господ није открио ону, која Га је дотакла? Зато што је било потребно да сама исцељена жена постане сведок Исцелитеља и да би она, која се јавно исцелила, посведочила о сили која ју је тајно исцелила. Господ није журио да сведочи Сам о Себи, будући да је био окружен непријатељима. међутим, Он је спокојно очекивао, јер ће само дело, које је извршио, посведочити о Њему. На тај начин и тим ишчекивањем, Он је и пријатеље укрепио и непријатеље разобличио. Када је, ишчекујући, обратио општу пажњу на жену, тада су и Његови пријатељи и Његови непријатељи, погледавши је, знали да је то она иста жена која већ беше досадила свим лекарима и која беше много препатила од лекара (упор. Мк. 5; 26-34). Сила која је изашла од Њега била је послата и дотакла је оскрнављену утробу, а да при том она сама (та сила) није била оскрнављена. Исто тако, ни Његово божанство није било оскрнављено обитавањем у освећеној утроби, будући да је Дјева и према Закону и осим Закона у много већој мери света него ова жена, која је изливањем своје крви изазивала одвратност. Осим тога, Његови непријатељи били су осуђени и разобличени у томе што су рђаво поступали према Ономе, Којем се повиновало неукротиво истицање крви, дејствујући у неслободној природи, док су Му они, на основу слободе дате њиховој вољи, одбили послушност.
Његови пријатељи су, дакле, људском природом били утврђени у вери, док су непријатељи били разобличени и кажњени. Његови пријатељи су били научени да је сила Његова, додирнувши утробу мучену болестима, то учинила ради њене користи (користи те утробе) и да се, исто тако, и Његово божанство, обитавајући у људској природи, сјединило с човечанством (са човештвом, са човечијом природом) ради користи човечанства. Његови непријатељи, међутим, који су све више желели да Га поставе као камен спотицања (в. Рим. 9; 33), говораху: “Не познаје Закон, јер Га се дотаче жена нечиста по Закону, а Он је не одбаци.” Они који су саме себе лишили светлости јер су сопственим рукама затварали очи, нису схватили да та сила, којом се очишћују нечисте ствари, не може да се оскрнави никаквом нечистотом. Ако огањ својом силом очишћује злато и остале запрљане ствари а да при том он сам не бива оскрнављен, онда утолико пре очишћује сила Христова, а да при том она сама не постаје нечиста. Огњу није потребно очишћење и ништа не може да га оскрнави. И чисто и нечисто, чак и ако је раздвојено неким растојањем, бива помешано услед једног налета ветра и услед силне сунчеве јаре која допире до њега, одакле се показује да нема ничега нечистог осим онога, што квари живот слободе ? .
Због чега је Господ рекао: Ко се то дотаче Мојих хаљина? Због тога да она, која је знала за своје исцелење, не би остала у незнању да је Господу позната њена вера. На основу тога што јој се вратило здравље, она је знала да је Он Свеисцелитељ, док је из Његовог питања схватила да је Он Свеиспитивач. Када је, како каже Писмо, увидела да то није скривено од Њега, у њој се родила мисао да од Њега уопште ништа није скривено. Због тога јој Господ и открива да од Њега уистину ништа није сакривено, како жена не би отишла од Њега у заблуди. Дознавши да Христос исцељује видљиве ране, она је на тај начин схватила да Он познаје и тајно. Уверила се да је Онај, Који исцељује телесне ране и испитује тајне духа, Господ и тела и духа. Као Господ тела, Он је укротио тело с његовим патњама, а као Судија мисли просветлио је њен ум с његовим помислима. Нема сумње да је та жена након тога страховала да неким делом не прекрши Његове заповести, јер је веровала да је увек пред очима Ономе, Који ју је једном угледао, кад се отпозади дотакла краја Његове хаљине. Она је силно стрепела да убудуће не погреши чак ни у помислима, знајући да ниједно дело неће остати тајна за Онога, Који је доказао да слична дела нису скривена за Њега.
У случају да се исцељена жена ћутке удаљила од Њега, Господ би је лишио венца херојске одважности: вера, која се храбро борила у тој скривеној ратници, морала је бити јавно овенчана. Због тога је њену главу украсио духовним венцем, говорећи: Иди с миром (Мк. 5; 34. и Лк. 8; 48), јер је мир венац њене победе. Да би разјаснио где се налази извор тога венца, Онај Који је рекао: Иди с миром, на то је додао и: Вера твоја спасла те је (Мк. 5; 34). Тиме је показао да је мир који су, као дијадему, повезала уста Господња, онај венац којим је крунисана вера женина. Вера твоја спасла те је. Вера, која ју је вратила у живот, уистину је стекла тај венац. Због тога је и обзнанио и рекао: Ко се то дотаче Мојих хаљина, како би свима ставио до знања да Га је дотакао неко, ко је више веровао него остали. Како је ова жена желела да Га поштује више него остали она Му је, као прво, пришла отпозади, а као друго, дотакла се краја Његове хаљине; требало је, дакле, да се и тој жени укаже веће поштовање него осталима.
Знам да ме се неко дотаче (в. Лк. 8; 46). Због чега није на силу указао народу на ону која Га је дотакла? Зато што је хтео да их поучи одважности вере. Нека вера научи да у тајности отима и нека се дичи због свог отимања, јер је Господ верне отворено поучио отимању уз помоћ вере. Веру, која је отела, ободрио је похвалом, да би се прославила својим отимањем. Вера је извршила отимачину и била прослављена, лукавством је приграбила и била похваљена, како би се открило да је недостојна вера постала убога јер није отимала, и да се прекрила срамотом, јер није насилно узимала. Тако је и Рахиља, укравши идоле (1. Мојс. 31), била похваљена и, привезавши се за правду, била овенчана. Тако је и Михала, по својој праведности, сакрила Давида (1. Сам. 19) и због свог лукавства била награђена. Дивно је то ћути! И док свака отимачина представља срамоту за крадљивца, дотле отимање у вери чини отимаће достојнима похвале пред лицем свих људи.
Неко Ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8; 46). Зар је Онај, Који је знао да је сила изашла из Њега, могао а да не зна на коме је отпочинула та сила, што је истекла из Њега? Или је, можда, сила била отргнута од Њега насилно, тако да се отимач домогао исцелења противно Његовој вољи? Постоје лекови који су корисни за здравље, иако они сами не знају за то. Господ је хтео да поучи исцељену жену да је Онај, Који јој је подарио здравље, одлично познаје. Поред тога, желео је да јој покаже да Он није сличан неком леку који по самој својој природи исцељује свакога ко га узме него да, свесно и разумно, Својом вољом, исцељује оне који Га поштују.
Та сила је, дакле, проистекла из Божанства преиспуњеног славом и исцелила оскрнављену утробу која је, према Закону, била нечиста, како би се показало да се Божанство никада не одвраћа од онога, који има веру. Вера је дрво на којем почивају божанствени дарови. Ако се нечистоти проистеклој од Закона присаједини слободна вера онда она (нечистота), наравно, издваја и скрнави, али зато вера освећује и сједињује, док воља спаја и брише. Иако Закон заповеда (оскрнављеном) да се издвоји, Илија је по вери задобио освећење, не као непријатељ Закона, него као његов приврженик. Немој се усудити да помислиш да је Илија одбацио Закон који заповеда коришћење чисте хране (2. Мојс. 11; 1-24. и 4. Мојс. 14; 4-21), јер је Закон научио Илију да храна не може учинити нечистим. Илија није био противник Закона и Закон није показао да противуречи свом Законодавцу. Илија је познавао слабости Закона (упор. Римљ. 8; 3) и због тога није поступао као слаб у Закону. Закон је познавао вољу Законодавца и због тога је, сагласно Његовој вољи, разрешавао и свезивао. Иако је Илија добијао храну од нечистог гаврана (1. Цар. 17; 2-6), тврдо је одржавао све оно, што је примио из уста Божијих. Њихови очеви, иако су у пустињи воду добили из чистих уста стене (2. Мојс. 17; 1-7), нису хтели да очувају оно, што су примили из уста Божијих. Иако се Илија свето хранио уз помоћ нечистог гаврана, духовно је био нахрањен светим Божанством. Очеви њихови, иако су храном ангелском хранили своја тела ? , свој ум су нахранили поклоњењем телету (2. Мојс. 32; 1-6).
Оно што је Илија затим рекао: Ја сам сам остао пророк Господњи (1. Цар. 18; 22) не треба схватити само у смислу његове јадиковке због тога што више нигде није остало праведника. Он је тим речима осуђивао грешнике који су их искоренили. Он није желео да једино он остане од праведника и зато, што су се у његовим очима показали далеки од Бога, годинама нису могли да га пронађу (в. 1. Цар. 18) ? . Као што су се жедни и прождрљиви пророци Ваалови веселили и наслађивали многобројним гозбама за трпезом Језавељином, тако је и прогон истинских пророка као неком чаролијом учинио да ничице падну пред њим сви, који су заједно с њим били спремни да своје вратове подметну под оштре мачеве.
Требало би да наша беседа сада принесе благодарење за изговорене речи и да се оконча. Ми нисмо посебно састављали ову беседу, него су саме речи подстакле друге, да би заједно с њима биле изговорене. Дакле, беседа коју смо изложили тим речима расуђивала је о следећем: Ко је то што ме се дотаче? Знам да је сила велика изашла из Мене. На другом месту Еванђелиста пише: Изобилна сила излажаше из Њега и исцељиваше их све (Лк. 6; 19). Господ је само у једном случају обзнанио да је из Њега изашла сила. Због чега је Он то рекао само у том случају, иако је Његов изванредни дар више пута исходио (из Њега) ради исцелења очигледне нечистоте? Господ је знао да је и Он Сам изашао из утробе, а знао је и оне, који нису хтели да поверују у Његово рођење. Због тога је силу Своју послао у оскрнављену утробу, да би макар и посредством оскрнављене утробе поверовали да је Он изашао из свете утробе.
Ко ме се то дотаче, јер сила велика изађе из Мене? Ни на једном другом месту није речено ништа слично о нашем Исцелитељу, јер се наш Исцелитељ нигде више није сусрео са сличном болешћу. За лечење сличних болести обично се позива много лекара, док се болести ове жене супротставио само један Исцелитељ, будући да су многи лекари настојали да помогну у болести ове жене и да су рђаво с њом поступали, Један ју је исцелио да би је успокојио од патњи које су узроковали многи. Лекарска вештина настојала је да уклони нечисту болест (и у том покушају) додавала је патњу на патњу. Што је више лекара долазило, каже Еванђеље, њена болест се све више погоршавала. Крај хаљине представљао је помоћ у њеним страдањима, и у потпуности је уклонио њене патње.
И осети у телу да оздрави од болести (Мк. 5; 29). Дакле, када је вештина, обучена у сву мудрост, занемела и одступила, тада се открило Божанство, одевено у хаљине. Обукло се у тело и сишло међу људе, да би из људи истргнуло и ишчупало оно, што је људима својствено и да би Своју божанствену природу кроз знакове јасно открило вернима. Немој се усудити да размишљаш само о човечијој природи Господа! Он је открио Своје човештво, да би небески духови поверовали да је Он постао земаљски; открио је и Своје божанство, да би земни поверовали да је Он небески. Тело је примио од људи, да би се људи могли узвисити до Његовог Божанства, и открио је Божанство да се не би унизило Његово човештво.
Руке жене-грешнице обгрлиле су Његове ноге, како би од Његовог божанства добила благодатни дар. Господ је, дакле, показао Своје човештво да би жена-грешница могла да Му приђе. Истовремено је показао и Своје божанство, да би разобличио фарисеја (Лк. 7; 36-50). Он (фарисеј) се смејао над сузама грешнице, да би се затим жена-грешница смејала над његовим разобличеним помислима. Као што је она сузе, скривене у очима, услед љубави излила јавно, тако је и Господ, ради њене одважне одлучности, разоткрио скривене помисли фарисејеве. Жена-грешница сматрала је Христа за Бога, о чему је посведочила и њена вера. међутим, Симон је сматрао Христа за човека, што су разоткриле његове помисли. Износећи суд о њих двоје, Господ је исприповедао причу чијим је речима укрепио грешницу и чијим је тумачењем разобличио фарисеја.
Мада смо се сада, као што сви могу да виде, слично Соломону, нашли у друштву жена, ми нисмо, као Соломон, претрпели штету од жена, иако смо се, слично Соломону, кретали међу женама. Кћери незнабожачке су својим царима одвратиле Соломона од служења Богу и окренуле ка својим идолима (1. Цар. 11; 1-8), а ми овде веру кћери незнабожачких проглашавамо већом од вере кћери јеврејских. Жене Соломонове су својим здравим телом здраву веру Соломонову учиниле болесном, док ове својим исцелењем нашој болесној вери на неки чудесан начин враћају здравље.
Ко је тај, који се не би исцелио вером ове жене? Њена вера је одмах, као у трен ока, зауставила течење крви које је трајало дванаест година. Осим тога, током дугог времена прегледали су је многи лекари, али се Лекар Јединородни у једном једином тренутку побринуо за њу. Током многих година, када је жена одлазила код лекара, разбацано је много од њеног иметка; међутим, када је у једном тренутку дотакла нашег Лекара, њене расејане помисли сабрале су се у једној вери. Док су се овоземаљски лекари бринули о њој, она им је давала овоземаљски иметак; када јој се јавио небески Лекар, она му је принела небеску веру. Овоземаљски дарови остали су на земљи код оних, што на земљи обитавају, док су дарови духовни били вазнети ка духовном Божанству.
Лекари су настојали да патње изазване болешћу умире као што се умирују дивље звери, подстакнуте јарошћу, због чега су и патње, као разјарене звери, на све стране развејале њихове лекове. Када су већ сви људи почели да се клоне таквих страдања, из краја хаљине брзо је изашла сила Господња која их је, кад им се приближила, одмах укротила и загосподарила над њима (страдањима). Од једне срамоте потекла су та страдања, која су многе осрамотила. Име једног Лекара прославило се болешћу која је због многих лекара, призиваних у помоћ, дуго и свуда била срамотна. Док је женина рука многе награђивала, њена болест није показивала ни најмање олакшање; међутим, када је испружила своју празну руку, њена недра испунила су се здрављем. Док је њена рука била испуњена видљивом платом, остајала је празна за невидљиву веру; кад је пак видљива плата била испуштена из њене руке, она се испунила невидљивом вером. Делећи видљиву плату, није добила видљиво исцелење; када је дала невидљиву веру, добила је тајно исцелење. Иако је с поверењем давала новац, није била награђена за своју увереност; када је дала исплату за оно што је отимањем стекла, за њега је добила награду, односно тајно исцелење.
Како су неки лекари умножавали патње ове жене, будући да она није оздравила, тако су други лекари, повезани пријатељством, лукаво обмањивали душе свих људи, како неко не би осрамотио њихову заједничку вештину, међутим, жену која је приступивши Господу све лукаво обманула, Господ је најпре изложио грубој осуди, рекавши: Ко је то што Ме се дотаче, како би вера, отворено обзнањена, била похваљена од свих заједно. И ти лекари који и поред примене лекова нису могли да помогну жени, дајући одговоре примиривали су душе многих. Господ, пак, иако је Својим исцелењем могао удовољити свима, никоме није хтео да удовољи посредством датог одговора. То није учинио стога, што није знао одговор који је требало да да ова жена, него због тога да би у циљу предупређивања означио оне, који би рекли: “Ти долазиш и сведочиш о Самоме Себи, и зато Твоје сведочанство није истинито.” Из тог разлога, иако је сила Његова исцелила жену, Његов језик није их убедио. међутим, иако је Његов језик ћутао о том делу, само Његово дело је као труба оглашавало о Њему. Тако је ћутањем била надвладана њихова гордост и надменост, док је посредством Његовог питања и дела била обзнањена Његова истина.
Ако би речи Писма имале само један смисао, онда би га пронашао први тумач. Након тога осталима, који би га слушали, не би било потребно да га (смисао) траже с трудом и напором, и после његовог налажења не би преостала никаква утеха. међутим, свака реч Господња има своје тело, и свако то тело има много удова. Сваки од тих удова појединачно има своја својства, због чега сваки слуша колико може и тумачи онако, како му је дато. На тај начин, Њему се јавила једна жена и Он је исцелио њу, која се раније јављала многима а који је нису исцелили, односно, који су се узалудно трудили око ње. Исцелио ју је Један, чије је лице било одвраћено (од ње), да би разобличио оне који су (лицем) били приљежно окренути ка њој, али је нису исцелили. Слабост је Божија јача од људи, каже Писмо (1. Кор. 1; 25). Иако је спољашње лице Господње могло да гледа само у једном правцу, Његово унутрашње божанство било је свевидеће око, јер је гледало на све стране.
Усахнуло је погибељно истицање из женине утробе и у њеним устима отворио се поток проповеди о враћеном здрављу. Она се дотакла Његовог божанства, и од Њега је добила здравље. Из стене у пустињи потекла је освећена вода, која је обезбедила пиће за дванаест племена Израиљевих. Ова жена је, пак, дванаест година изливала нечисту крв, којом је оскрнавила све удове свога тела. Стену је расекао Мојсејев штап знаком нашег Живототворца, а течење крви осушено је крајем хаљине нашег Исцелитеља. Ту, разуме се, тврду стену расекао је тврди штап, а течење крви осушила је мека хаљина. међутим, иако је штап привидно био чврст, у њега је било урезано смирење крста. Мада је споља изгледало да је хаљина мека, из ње је изашла снажна сила. Дивно је ово исцелење! Пре него што је пало семе из Христове руке, земља, за коју је оно било назначено, већ је изобилно доносила семена. У време кад се семе још увек налазило у житници Господњој, оно већ беше успело да падне на земљу, коју је требало засејати да би дала добитак од онога што јој је пружено, и да би се добијени капитал вратио с процентима. Ето, то је истина! Семе Господње! Још док је било скривено у својој житници, већ је сакупило плод, и док се налазило у руци свог Сејача, његова духовна зрнца су се, као у трену ока, на разумној земљи сабрала у разумно семе.
Сила изађе из Мене. Тим речима је недостојне земљоделце, који семе затварају у житнице, подстакао да чврсто стоје у вери у Њега. Затим је дао залог Своје верности јер и остала семена, која су била посејана, треба у своје време да донесу стоструки плод. Постоје семена која након извесног времена бивају спремна за жетву, а постоје и она која ће се пожњети тек на свршетку света; постоје, међутим, и она која се жању већ при самом сејању. Када каже: Сад у ово време примиће сто пута више (в. Мк. 10; 30), тим речима означавају се семена која се жању убрзо после сетве. И када каже: Тада ће речи Цар онима што стоје са десне стране… (Мт. 25; 34), тим речима указује на семена која ће се пожњети на свршетку (света). Ако је жена отпозади пришла ка крају хаљине Његове, онда је то семе које је свој плод унело у житницу истога часа кад је и посејано. Уз жито које се сеје у утробу земље, из трња које је скривено у њему, присаједињује се плева и израста заједно с њим; са семеном вере, које се скривало у храбрости одважне душе, била је сједињена сила Божија и она је заједно с њим израсла.
Када је чула да Христос старешини синагоге каже: Само веруј, и кћер твоја биће спасена (Лк. 8; 50), крвоточива је помислила да Онај, Који има власт да душу врати у тело његове дванаестогодишње кћери, онда и дванаестогодишњу рану може да уништи и да је удаљи од тела. Када је зачула Његове речи: Чврсто веруј, и биће жива кћер твоја, разумела је да овом Лекару може да плати својом вером. Онај, Који је исцељивао речју уста Својих, Тај је одредио награду и вери, која је плод уста. Исцелење је изашло из уста Христових и купило веру из уста те жене. Јавно ју је исцелио, због чега је тражио и јавну награду. Исцелење које је изашло из Његових уста јасно се могло ћути због тога, што је захтевало веру која ће бити јасно обзнањена устима. Иако је жена гласно исповедила то што се догодило, нису јој поверовали, превасходно због тога што су њена страдања била скривена (и када је слепима отворио очи говорили су да Он то чини силом демонском, и када је Лазара вратио у живот, неки од оних који су то видели нису у то поверовали). Због тога је дванаестогодишњу девојчицу вратио у живот. Онај, Који је могао да дванаестогодишњи живот тела непрекинутог врати на своје место, Тај је могао и да уништи и да са места протера течење крви, које је непрекинуто трајало дванаест година. Онај Који је могао да врати једно, могао је и да протера оно друго. Онај, Који је оживео већ умртвљене удове ове девојке, могао је и да исцели утробу оне жене.
Након што је жена била исцељена, Господ је рекао: Ко је то што Ме се дотаче управо због тога да би она сама гласно посведочила да јој се вратило здравље. Због тога је и о девојци рекао: Спава, како би они сами посведочили о њеној смрти и да би, видевши да се вратила у живот, хулитељи постали Његови сведоци. Њихово сведочење, исказано о смрти девојке, као и васкрсавање девојке, били су сведоци који су претходили смрти Господњој, да им се не учини невероватним када буду видели да је оживео. На тај начин им је, дајући могућност избора, поставио следећа два услова. Дакле, ако би касније говорили да је девојка спавала тиме би Га узвеличали и противно својим жељама јер, иако су сви очевици већ сматрали и тврдили да је девојка умрла, Он је, и пре него што је видео девојку, знао да она спава. Ако би пак казали да девојка није спавала него да беше умрла, онда би их живот, који је враћен девојци, приморао да Господа признају као Живототворца. Најзад, ако би рекли да је она спавала, знање Христово (о томе) посведочило би им о Његовом божанству. Када би тврдили једно, Господ би их разобличио и тим и другим. Даље, ако је она била обузета дубоким сном, због чега ју је онда могао пробудити само Христов глас? Он заповеди да јој дају да једе (Лк. 8; 55), да би указао на здравље које јој се вратило заједно са животом, будући да она није била слична болесницима којима се мало – помало враћа здравље. Дакле, они који су сумњали у исцелење крвоточиве жене били су постиђени и повратком ове девојке у живот. Изложили су се осуди и били разобличени много више него они, који су присуствовали девојчином васкрсавању. Исцелење утробе одиграло се у тајности, док је оживљавање тела било јавно. Због тога је оно, што се одиграло тајно, постало вероватно благодарећи ономе, што је било учињено јавно. Писмо каже: Уплашивши се и дрхтећи… дотаче се одостраг хаљине Његове (в. Мк. 5; 27-33). Ако се она са страхом и трепетом дотакла краја Његове хаљине, онда утолико пре нама доликује да са страхом и трепетом примамо када се дотичемо Његовог Тела и Крви, који чине залог нашег живота.

Comments are closed.