НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ДЕСЕТА ГЛАВА
Кад су се појавила двојица желећи да за себе одаберу такво место којим би превазилазили своје другове, Господ им је рекао: Можете ли пити чашу Коју ћу Ја пити (Мт. 20; 22), да би их поучио да се место превасходства даје по заслузи. Због тога апостол и каже: Зато и Њега Бог високо уздиже и прослави (Филипљ. 2; 9), пошто нико није био толико умањен у својој природи као Христос, с обзиром да је Он био из Божанства. Пошто су сазнали да се место даје за дела, Господ на тај начин као да продужује Своје слово: будући да сте већ сазнали да се ово место даје за заслуге, помислите да ће се можда наћи и они, који ће се подвизавати више од вас или ће пожелети да се подвизавају. Према Очевом суду, савршен је онај који својим подвигом превазилази све остале, и за њега је припремљено то место. будући да су ова двојица приступили са циљем да по изабрању и без заслуга добију (прво место), Господ их је одбио, претварајући се да нема власти , да их не би ражалостио. Тако је и речи: О том часу нико не зна… (Мт. 24; 36) рекао због тога да Га не би даље испитивали о томе. Није ваше да знате времена и рокове (Дела ап. 1; 7), рекао је Он. Када су се остали апостоли разгневили на њих, свима је открио о чему је реч, говорећи: Који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга (Мт. 20; 27). Тим путем сви људи имају приступ ка власти.
Господ је, дакле, молбу синова Зеведејевих положио пред њихове очи као венац којим се овенчава онај, што на борилишту превазилази све остале. И апостол на тој основи устројава своје учење, говорећи: Објавите намере срца и тада ће свакоме бити похвала од Бога (1. Кор. 4; 5). Чак је и Валаам био изабран за прорицање (4. Мојс. гл. 22-24), синови Илијеви за свештенство (1. Сам. 2; 12-17), а Јеровоам за царство (1. Цар. 11; 26-40). Због тога апостол каже: Да се и ја не покажем недостојан (1. Кор. 9; 27) , и то је рекао да би поучио колико мало цени свако изабрање по небеској одлуци , док високо поставља вољу. Да би ти боље разумео ову истину, научи да, уколико неко говори језицима ангелским , не чини то по сопственој вољи, него по изабрању Божијем, док онај који љуби има сопствени избор (упор. 1. Кор. 13; 1). Због тога је љубав узвишенији и превасходнији пут (1. Кор. 12; 31) него онај, који не зависи од сопствене воље, као што су, на пример, познавање пророштва и тајинстава и премештање гора. И ако раздам све имање своје сиромасима (1. Кор. 13; 3), као што су то учинили Ананија и његова жена, јер они то нису учинили из љубави (Дела ап. 5; 1-5), и ако предам тело своје, као што је то учинио Искариот – тим речима учи да изабрања, о којима је говорено, без љубави не доносе никакву корист; корист доноси једино изабрање по сопственој вољи. Због тога каже: Љуби Господа Бога свога, јер… ово је прва и највећа заповест (Мт. 22; 33). Каже још и ово: Ако раздам све имање (сиромасима) као што чине фарисеји (упор. Мт. 6; 2) и Ако предам тело своје да се сажеже огњем као што се то догодило оној педесеторици људи јер Илију нису називали пророком по истинској вери, говорећи: човече Божији, цар је заповедио, сиди (2. Цар. 1; 9-12) , и заридали су пред лицем Божијим заједно са оним који их је послао, и своја тела предали су огњу Господњем, да би с вапајима били сажежени, јер у њима није било Господа. То се догодило и са дружином Корејевом, коју је земља прогутала због недостатка ревности према божанственом служењу (4. Мојс. 16; 1-35). У дане Седраха, Мизаха и Авденага многи су желели да буду бачени у огањ, да би се и њима догодило оно, што се догодило овој тројици младића (Дан. 3; 1-30). У Авраамово време су многи прехрањивали сиромахе, рачунајући да ће можда доћи ангели и благословити их.
Сви су они настојали да се уподобе достојним људима, али не због љубави према добру него због сопствене користи. Такав је био и Валаам, који је подигао седам жртвеника (4. Мојс. 23; 1). будући да је слушао како су молитве предака биле услишене ради жртава које су принели, он је и сам принео жртву (4. Мојс. 22; 2-4). Јефтај је подражавао поступак цара моавског. међутим, Бог му се смиловао јер је имао то једно дете и јер је жртвовао човека а не животињу, иако је то учинио због несреће а не због љубави (Суд. 11; 30-40). Да је Јефтају изашао у сусрет неко од његових слугу, он би га без оклевања убио. међутим, у циљу упозорења и да човек не би убијао човека, Бог му је у сусрет послао кћер, да би се и други уплашили и да не би приносили људе на жртву Богу ? . Оно што се догодило Аврааму (1. Мојс. 22; 1-14) указује на тадашњи обичај да се на жртву приносе сопствена деца и збило се због тога да се родитељи не би избезумљивали него да би се радовали када добровољно приносе на жртву своју децу или кад ова бивају лишена живота. И ето, код Авраама, који је радосно принео на жртву свог сина, уместо тог једног било је касније много деце. Због тога је Бог отворио многа врата , како би људи постали пријатељи Божији, као што су и Авраам и многи други били пријатељи Божији.
Рећи: неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12; 32) треба управо тако и схватити. Господ бесплатно (без наше заслуге, прим. прев.) опрашта грехе многима и Његово крштење бесплатно ослобађа верујуће од казне. међутим, грехове таквог човека на овој земљи не опрашта ни Господ ни Његово крштење, па чак ни милосрђе Божије, које добрим делима прикрива зло и на крају га сасвим прекрива. Господ није рекао да за таквог човека нема плате и освете, него да му се не може безразложно (бесплатно, по благодати) опростити. Другим речима, чак и ако би испунио свако добро и све извршио по правди, ни тада му не би могло бити безразложно (по благодати) опроштено, него би му било узвраћено у геени. Давид је, упркос томе, успео да врати своју праведност након човекоубиства које је починио (2. Сам. 11) ? . Отворено говорим: осим овог греха богохуљења, нема грехова који удаљују или ће удаљити грешника од покајања, јер остали грехови не спречавају човека да се освешта посредством других дела, тако да за ово прво узвраћа у геени, док за ово друго награђује у Царству (небеском). Павле није тако богохулио да за њега није било покајања; јер многи хуле и прогањају, али не хуле на тај начин ? .
Говорећи: Биће крив за грех у векове (в. Мк. 3; 29), утврђује да се њему греси не опраштају. Треба да приметиш објашњење присаједињено тим речима: биће крив, чиме потврђује да ће тај човек добити што је заслужио и, упоредо с тим, пориче да ће му бити опроштено. Господ прави разлику између плате и опраштања, мада се то не види јасно. Наиме, он није рекао: биће грешник, безбожник или неправедник него: биће крив и осуђен. Сребро и без ватре можеш да изглачаш и очистиш, али без ватре не можеш учинити да прокључа и да се разбукти. Слично томе је и оно што говори: неће му бити опроштено ни у овом, ни у оном веку. Или је то, можда, рекао о оном времену које је провео на земљи, а не о будућем. Видели су Га обученог у тело и из тог разлога многи су посумњали у Његово божанство; међутим, нису имали никаква предубеђења у погледу Духа Светога. Због тога каже: И ако рече ко реч против Сина човечијега, опростиће му се, а који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овом веку, ни у будућем (Мт. 12; 32). Те речи се могу протумачити као двојака плата, односно да ће се човек овде мучити а да ће тамо бити уништен. Не добијају сви преступници плату још у овом свету; међутим, они који хуле на Бога захтевају одмазду и овде и тамо, као Искариот којем се сва утроба просула.
Погледај како је Петар својим гневом показао да је Ананија сагрешио против Духа Светога (Дела ап. 5; 3-5). Тако се догађало са богохулницима тога времена; у наше време, међутим, хуле на Бога услед незнања. Дакле, сви који су рођени могу да се покају и због тога би оном, који не може да се покаје, било боље да се није ни родио. Сви добијају опроштај кроз покајање, било да су сагрешили са знањем или у незнању. Господ није рекао: неће наћи милосрђе и милост, него: неће му се опростити. Уколико би у овом свету добио одговарајућу казну, можда би у оном нашао милосрђе. Дакле, будући да не опрашта, Он као Судија оглашава колико је велики преступ преступника; уколико пак опрашта, онда Он, као Милосрдни, показује колика је штедрост оног благог Бога у Којем обитава пуноћа (упор. Кол. 2; 9). Немој мислити да Бог не опрашта ако се грешник каје, јер кроз такво богохуљење сатана не допушта човеку да приступи покајању. Из незнања, каже, учиних (1. Тим. 1; 13). Дакле, о онима који свесно настављају да греше, каже: неће им се опростити. О томе сведочи Јуда Искариот, јер скрушеност његовог срца и покајање нису били примљени. Онима, који су Христа прогласили саучесником демона (Мт. 12; 24), дат је и удео демона, јер према демонима ни у овом ни у оном свету нема милости. И премда је демон казао: Ти си светац Божији (Лк. 4; 34), они су говорили: У Њему је дух нечисти (Мк. 3; 30). Сагласно томе, они су достојнији проклетства него тај демон. Богохуљење је нужно својствено сваком греху; међутим, у таквом богохуљењу садржи се несумњива бестидност, јер су знали да је Господ изрекао пресуду према којој онима, који свесно греше, неће бити опроштено. Најзад, сами Јевреји су донели такву наредбу да онај, који Га призна за Христоса, а не онај који Га назове ђавоиманим, буде протеран и одлучен од синагоге (в. Јн. 9; 22). Треба да разумеш да је то било богохуљење без икакве потребе, због чега и неће бити опроштено.
Тада Му доведоше бесомучног који беше глув, нем и слеп (Мт. 12; 22) , у којем је био изображен сам (јеврејски) народ, као што је рекао Исаија пророк: учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи да им се затворе да не виде очима својим и ушима својим да не чују (Ис. 6; 10). На то додаје: Исцели га тако да му даде способност да чује, види и говори, чиме изображава оне који су поверовали у Њега.
Да је пророк, знао би ко је и каква Га жена дотаче, јер је грешница (Лк. 7; 39). А ти, Симоне, ако си је знао, због чега си јој допустио да дође на твоју гозбу? Ти чак ни из тога, што ниси могао да спречиш Његову скривену вољу која ју је довела (на твоју гозбу), ниси познао да је Христос Бог. Двојица беху дужни једном повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет (Лк. 7; 41), да би јасно показао да њихове грехе процењује на доличан начин. рече Симону фарисеју: Уђох ти у кућу, ни воде Ми на ноге ниси дао (Лк. 7; 44). Добро се догодило да Му није дао ни воде за ноге Његове, и тиме спречио да оне буду опране сузама грешнице, које је она припремила за свог Искупитеља. Вода, којом су опране Његове ноге, није била загрејана на ватри, јер су сузе ове грешнице пламтеле љубављу према Њему. Она је учинила Господу то изванредно умивање јер је Он њој дао дарове достојне надметања (тј. дарове достојне да се упореде са таквим поступком, прим. прев.). Умивен је био Онај што је лежао , а као награду за своје умивање дао је очишћење. Његова човечија природа била је умивена и лежала је, док је она божанска (природа) наградила. Једино је Његова човечија природа могла бити умивена, али је, исто тако, једино Његова божанска природа могла да умије (опере) невидљиве грехе ове жене. Дакле, Она је Њему начинила купељ од суза, а Он јој је као награду дао опраштање грехова. Она је својим сузама опрала прашину с Његових ногу, а Он је Својим речима очистио недостатке њеног тела. Она је Њега умила својим нечистим сузама, а Он је њу опрао Својим чистим речима. Жена је опрала прашину на ногама Господњим, а Он је у замену опрао њену нечистоту. Ноге Господње биле су опране сузама, док су речи Његове дале опроштај грехова.
Целива Ми ниси дао, а она, откако уђе, не преста целивати Ми ноге… Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има (Лк. 7; 45, 47). Тим речима потврдио је истинитост Својих телесних удова. будући да је Он уистину имао опипљиво тело, она га је поквасила (сузама), осушила и помазала. Нека, дакле, плачу покајници и нека јадикују грешници да би, прошавши као кроз отворена врата , стигли до Њега. И они, који воле живот, нека Га моле, јер је отварање закључаних врата благовештено онима који су ленчарили на својим борилиштима, и нису себи припремили награду за добра дела.
Сузе грешнице пале су и опрале место на којем је било записано оних пет стотина динара Његових дужника. Нужда ју је научила да заборави на страх при погледу на Онога, Који не презире прозбе невољника, али одбија охолост гордељиваца. Због тога је Господ за унесрећене повисио Свој глас у милосрђу, и за невољнике отворио Своја уста за опраштање грехова. Онима који су Му указали почаст похвалио је, и показао према њима ону бригу и љубав какву су и они имали према Њему. Оне, пак, који су Га позвали у госте постидео је, презревши ону љубав какву су они имали према Њему ? . Веру жене је кроз похвалу свима гласно објавио, а помисли фарисеја кроз разобличење открио и постидео. Он је постао лекар верујућих јер Он и јесте Свеисцелитељ, и постао је судија помислима онога, који је сматрао да Он не зна чак ни општепознате ствари.
И посла их два по два по подобију Своме (Лк. 10; 1), тј. као што је и Сам бесплатно и без надокнаде проповедао, нека тако чине и они, као што и каже: На дар сте добили, на дар и дајите (Мт. 10; 8). И рекао је: По подобију Своме, тј. да проповедају истину, творе чудеса и трпе недаће по подобију Његовом (тј. по узору на Њега), да би на тај начин у себи, као на слици, одражавали Њега.
Онај, што је пао са неба, хтео је да се сакрије на земљи ? , али то нису допустили крв и вода што су на њу пали из ребара Живототворца. И кад је летео по ваздуху, Господ га је и одатле протерао, раширивши руке на крсту. Када се, бежећи, бацио у своју тврђаву, и тамо му се подсмехнуо говорећи: Пашће поред тебе хиљада и десет хиљада (Пс. 90; 7), итд. Кад се удаљио и повукао у бездан, место свог уточишта, Господ га је и ту прогонио, ослободивши оне који су тамо били свезани и изводећи закључане. Наслућујући то, подстицао је џелате да кажу: Сиди, сиди, да видимо, па ћемо веровати (Мк. 15; 32), да би он на тај начин као ветар, силовити и погубни, спокојно могао да остане у својој тврђави.
Видех сатану где паде с неба као муња (Лк. 10; 18), не тако као да је он уистину био на небу; то нипошто не означава ни оно што каже: Изаћи ћу на небо, изнад звезда Божијих поставићу престо свој (Ис. 14; 13), него је видео сатану како из своје величине, власти и господства пада с неба као муња. Он није пао с неба јер ни муња, која исходи из облака, не може да падне са неба. Због чега је, дакле, рекао: Паде с неба као муња? Због тога што је сатана у трен ока био срушен пред победоносним крстом. Након што су ништавни људи били помазани и постали изасланици Онога Који их је послао, након што су пошли с необичним знаковима за протеривање болести, жалости и других недаћа, додаје се да је сатана изненада, као муња из облака, пао са своје власти. Пошто је правда дозволила змији да уједа у пету (1. Мојс. 3; 15), милосрђе је посредством крста узвисило пету да би она, задобивши поново своју моћ, надвладала змију. Ово објашњава следећим речима, говорећи: На сву силу вражију (Лк. 10; 19) која је уништена крстом. Даље каже: Ево, дајем вам власт да стајете на змије и скорпије (Лк. 10; 19), јер је поништио заблуду која је владала посредством змије, да би се зацарила истина Онога Који је дао власт да стају на змије и скорпије, односно на њиховог цара ? . Пошто је он победио Евину пету, њега је погазила Маријина нога.
Хвалим Те, Оче небески (у грчком тексту и у српском преводу: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље), што си ово сакрио од мудрих и разборитих, и открио безазленима (младенцима) (Лк. 10; 21). будући да мудри устају против вере и не прихватају је у простоти, она је скривена од њих. Нико не зна Оца до Син (Мт. 11; 27). Ко познаје мисао, ако не реч која из ње происходи? Син је Реч која превазилази свако разумевање, и сва кретања помисли, које се појављују, нижа су од Ње. Уколико би до познања долазило само помоћу вида и слуха, онда би било нужно да Господа позна сваки, који Га је једном видео. Да су Га познали, каже, не би Господа славе разапели (1. Кор. 2; 8). И Сам је рекао: Оче, опрости им, јер не знају (шта чине) (Лк. 23; 34). Такође су му и сунце, и месец, и дрво и камен, исказали част, немајући никаквог познања о Њему.
Син је, дакле, мисао Очева. Ко познаје дрво, радује се плоду његовом. Због тога и каже: Нико не зна Сина до Отац, да би сјединио познање и једног и другог. Пожелео је, и спознат је био Бог по пројављивањима Своје воље и Син из дела Својих. Хулитељи Духа Светога кажу: Написано је да Нико не зна Оца до Син и нико не зна Сина до Отац, одакле, како они тврде, бива очигледно да Га Дух не зна. међутим, ако је тако, онда би се из места које каже: Нико не зна човека, осим духа који је у њему; тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11), морало закључити да Бога не познаје ни Син. Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, сви који се тешко мучите, и Ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Чим су се речи утехе излиле у њихове уши, многи су Му притекли и кренули за Њим. међутим, да се ученици не би лакомислено односили према Његовом учењу и поукама, рекао им је: Ко не мрзи душу своју (живот свој), тај не може бити Мој ученик.., јер који од вас, кад хоће да зида кулу, не седне најпре да прорачуна издатке, да ли може довршити (Лк. 14; 26, 30)? Да би неко био Његов ученик, нису потребне речи него дела. Због тога је узан и тесан пут (Мт. 7; 14) за оне који живе по телу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *