НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У руке Твоје предајем дух Свој (Лк. 23; 46). Његова божанска природа предала је људску, будући да ју је напустила и оставила приликом страдања. Божанство, међутим, није тако одступило од човека да би се сасвим одвојило, него се по Својој сили сакрило од умртвљенога и од убица. Да се божанство тада пројавило, онда се Онај Који је био умртвљен, не би уплашио; да се оно (божанство) открило, убице не би могле да Га умртве. Његова божанска природа штитила је и чувала човечију да не би пропала, будући да је ова природа која је чувала знала за себе, док природа која је била чувана, није знала за себе. Због тога се божанство открило и умртвљеноме, јер Он није био остављен, а открила се и убицама, тако да они нису могли да изврше своје дело, тј. да сачувају гроб и да умрлога задрже у њему. Господ је и на делу потврдио обећање о Својој смрти, показујући и на делу откривајући да је Његова људска природа могла да страда јер је очигледно за све умро и, истовремено, утврдила веру оних, који су били мртви, да Он може да их оживи. Дакле, Бог Га је подигао и вера у Њега утврдила се у слушаоцима. Непријатељ је познао своју кривицу и осуду јер се сунце помрачило, храмовна завеса поцепала, стража у пометњи побегла, а гробови се отворили и мртви устали.
Сјединивши се с човеком Бог се родио рођењем оне природе коју је примио и за коју је било природно да се роди у телу. Нико не може да се роди људским рођењем уколико не прими наше удове и нико не може бити подложан смрти уколико се не састоји од тих истих удова. Дакле, Господ је у поретку природе дејствовао у телу од врата утробе до врата гроба. Својим рођењем отворио је закључану утробу а Својим васкрсењем закључани и стражом опкољени гроб. На средини Свог пута подигао је крст да би на тај начин они, који се из утробе радају као подложни смрти, најпре сусрели крст, као дрво живота, чији су плод дужни да сабирају и умножавају у својим телима, да би затим, када смрт све њих сабере у својој утроби, они срушили њу и избавили се од њене власти. Дакле, у самом тренутку смрти Бог није био уз Христа, не зато што је Он хтео да буде изван Њега, него зато што смрт не би могла да приступи оном месту, где је био живот који умртвљује смрт. Приликом рођења, Бог је био са Христом, јер божанству није страно рођење. рођење је почетак свега што се појављује, и сједињује међусобно све ствари које имају порекло. У њему учествује и сила Творца, иако је оно дело творевине. Смрт је потпуна пропаст онога што постоји, а како је Бог суштина која се не може уништити, Он самим тим није подложан смрти. Он међу нас није дошао да би било шта сазнао, него да би Својом пунотом испунио оно што је нама недостајало.
Даље, тело је својом природом страдало заједно са напаћеном душом, јер је душа та која осећа жалост. Дакле, Његова човечија природа, страдала је услед тела, док је жалост осећао због душе. Дух ће доћи, и сила ће осенити (Лк. 1; 35). То живо тело постало је хлеб и храна верујућих. Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те, и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1; 35). То је речено о телу, које је примио од Марије. Дакле, они који говоре да је тело нашег Спаситеља било само неки привид тела, слично телу ангела који су јели у дому Авраамовом, јавно бивају разобличени, јер нигде није написано да су ти ангели мучени, распети и убијени, него да се њихов изглед изменио. То, наиме, нису били телесни ангели, него су узели обличје какво је било на корист посматрача. Да се не би помислило да је Господ сличан њима Он се родио, како би Својим изласком из утробе из умова протерао мисао да је Он само сличан људима.
Завеса се поцепала да би се показало да им је Господ одузео царство и да га је дао народу који доноси плодове. Можда је у поцепаној завеси дао обличје будућег разарања храма, јер је Дух изашао из њега. И као што је првосвештеник неправедно подерао своју одећу, тако је дух поцепао завесу и на тај начин посредством творевине показао дрскост и гордост Јудеја. Пошто је свештеник подерао своје свештенство и лишио га се, Дух је поцепао завесу и, одлазећи одатле, све понео са собом. Или, можда, као што је био порушен и разрушен храм у који је Јуда бацио своје сребрњаке, тако су и врата, на која је ушао, подерала своју завесу. Камена срца су се расејала, јер се срца Јевреја нису покајала.
У месецу арреку Господ је победио Египћане и тог истог месеца Јевреје је обасјао пламени стуб. Сунце се помрачило, јер су Њему узвратили противним. Уместо раздељеног мора, Дух је поцепао завесу да би Цар славе без препрека пошао на крст и на Голготу. Сунце је сакрило своје лице да Га не би видело како виси на крсту и вратило своју светлост у себе да би сасвим ишчезло. Током три сата сунце је било прекривено мраком, а затим је поново заблистало, да би наговестило да ће Господ након три дана устати из ада. Планине су се потресле и гробови су се отворили, а поцепана завеса као да је плакала, јадикујући због будућег разарања храма. будући да су Га људска уста осудила, уста неживих ствари су ускликнула и оправдала Га. Они су заћутали, а камење је проговорило, као што је Господ и предсказао. Завеса је подерала и њихове затворене и окореле уши, да би прославила Онога, Којег су они одбацили.
Када је Дух видео како Возљубљени Његов виси на крсту и како Га понижавају, узео је завесу, храмовни украс, и подерао ју је. Или је, можда, дух пророштва који је обитавао у храму и који је сишао да би људима благовестио Његово јављање, сада узлетео на небо да би небескима однео вест о Господњем узношењу на небо. Гробови су се можда отворили и због тога, да би Господ тиме показао да Он може да сруши дрво крста, али да није срушио оно (тј. крсно дрво), чијим ће посредством бити срушено царство Израиљево, нити је срушио оно, чијим је посредством срушио грехе незнабожаца. Напротив, Дух је уместо њега (тј, крсног дрвета) поцепао храмовну завесу. Да би показао да ће изаћи из Гроба, Господ је за сведоке позвао праведнике који су изашли из својих гробова. Тако су се узајамно наговестили и један и други излазак. будући да су тим истим Духом били помазани и освештани и царство и свештенство, Дух је изашао и вратио се ка извору и једног и другог, како би било јасно да је и једно и друго исушио Онај Који је и једно и друго укинуо. Иако знамо да се одсецањем нашег најмањег прста може исцелити тело и да ће у противном читаво оно (тело) пропасти, ми не желимо то да учинимо, јер добро знамо шта нам предстоји. Знајући да ће смрт Његовог Сина људима подарити слободу, Бог није одбио да то учини. Због чега Бог није заповедио Аврааму, који је имао много слугу, да једнога од њих принесе на жртву? Зато што се жртвовањем слуге не би показала Авраамова љубав, и био је нужан син како би се пројавила његова љубав (према Богу). Тако и Бог има много слугу, па ипак Своју љубав према творевини није показао посредством њих, него је хтео да нам посредством Сина обзнани Своју љубав према нама. Бог, каже, тако заволе свет да је Сина Свог Јединородног дао (Јн. 3; 16). Зашто је Бог створио свет, ако не услед љубави? На исти начин је у љубави родио и Сина. У каквом би се стању човек налазио да Адам није сагрешио, тумаче нам Јевреји. Исто тако, да Јевреји нису убили Христа, Бог би на други начин могао да оживи и јеврејски народ и незнабошце. Сатана је саветовао Адама да окуси од дрвета јер је мислио да му може нашкодити, при чему није знао за промисао Божији који је његово зло обратио у добро, сагласно следећим речима: Да су Га познали, не би Господа славе разапели (1. Кор. 2; 8). У време кад су они поступали неправедно, Господ је њихова дела преобразио у Своју славу.
А стајаху издалека сви познаници Његови (Лк. 23; 49), да би се испунило оно што је речено: пријатељи моји и ближњи моји спрам мене дођоше и стајаше (Пс. 37; 12). Пред суботу су Га убили, док је било време за убијање; пред суботу су га сахранили, док је било време за сахрањивање, јер се до тада могло плакати, пошто је субота крај рада и са њеним наступањем прекида се свака жалост. Током суботе није допуштено нити да се ради, нити да се жали (за мртвима).
Један од војника прободе Му ребра копљем (Јн. 19; 34). Поругама које је поднео, Господ је почаствовао Своје пријатеље а непријатеље казнио да би они, који Му нису били пријатељи, познали Његову правду, а пријатељи Његово милосрђе. Извор који је потекао из Његовог ребра јасно је показао крв, и кривицу за њу Јевреји су преузели на себе (Мт. 27; 25). међутим, тада је истекла и вода, која се појавила ради очишћења. Крв својом појавом говори против убице, а вода својим тајинством (говори о) очишћењу Његових пријатеља. И то се догодило стога, да би познали да је Христос жив и након смрти. Уколико су више умножавали Његове ране, утолико су се више отварале Његове ризнице. Небеска богатства била су разливена по сваком делу Његовог тела и чим би им се убице приближиле, она су се разливала да би пријатеље обогатила а непријатељима се осветила. Притекао сам свим удовима Твојим, Господе, и из свих сам добио све дарове. Кроз Твоја ребра, прободена копљем, ушао сам у заграђени рај. У рај улазимо посредством ребара прободених копљем, као што смо и из раја изашли посредством ребра узетог из (Адамовог) бедра. будући да је огањ, који је пламтео у Адаму, потицао из његовог бедра, бедро другог Адама било је откривено и из њега је истекао поток воде која је угасила огањ првог Адама. Зли посредник је у људима распламсао огањ, а од Доброг посредника потекла је вода која је угасила тај огањ. Не постоји ништа горе од онога, који је обмануо Адама, који му ничим није нашкодио, и нико други се не може поставити поред њега, осим онога који је након смрти пробо ребра Господња. Дакле, злоба је била побеђена посредством онога чиме је победила. Истекла је крв, која нас је ослободила од робовања смрти, али је истекла и вода, да би сви, који приступају Његовој спасоносној крви могли да оперу робовање пороку којем су били потчињени. Истекле су крв и вода, које означавају и Цркву Христову, саздану на Њему, слично као што је из Адамовог бедра била узета његова жена. Адамово бедро је његова жена, а крв Господња је Његова Црква. Из Адамовог бедра изашла је смрт, а из бедра Господњег живот. Христос је маслина из које истиче млеко, вода и јелеј (уље). Млеко за децу, вода за младе и јелеј за болесне. слично овоме, та маслина је у својој смрти дала воду и крв.
Завист је прогонила Давида, завист и мржња прогониле су Сина Давидовог. Давид се сакрио у пећину (1. Сам. 22; 1), а Син Давидов у гроб. Давид је, како се чинило, био осуђен, а Син Давидов побеђен, док је, у ствари, осуђен и разобличен био Саул, а побеђена и срушена смрт. Давид је ускликнуо: Где је копље царево (1. Сам. 26; 16), а Син Давидов: Смрти, где ти је победа (1. Кор. 15; 55). Саул је своје копље бацио на Давида (1. Сам. 19; 9-10) и, мада га није погодио, зид је остао као сведок његовог прогона. Тако су и џелати копљем проболи Сина Давидовог и, мада Његова сила није поражена, Његово тело сведоци о Његовим ранама. Давид није био прободен, као што ни Сину Давидовом нису нашкодили. Зид, копље и пећина оптужују Саула, а тело, крст и гроб разобличују Јевреје. Нико није толико уздигао себе колико човек, и нико се није толико унизио као Бог. Нико није толико узвисио себе као човек који је испружио руке ка дрвету и пожелео да постане једнак свом Творцу, нити се ико толико умањио као Бог, Који је Своје руке раширио на дрвету и избрисао преступ што се појавио кроз покрет оне прве руке.
Господ је Своје руке раширио на крсном дрвету, да би умртвио смрт која се појавила посредством дрвета. Требало је да наше тело буде исцељено на исти начин на који је и рањено; доликовало је да онај, који је уздигао самог себе, буде и поражен оним, чиме се уздигао, да би се открила она сила која све преображава. Стрела којом смо рањени постала је за нас лек живота. Оружје којим је непријатељ победио постало је за њега самог страх и трепет, да би тим истим леком, којим је био умртвљен наш живот, била умртвљена и смрт, наш убица. Адамов живот, погубљен дрветом, Господ је узео и понео на дрво, да би и Адама узнео до њега и да би му под гранама дрвета живота приуготовио безбедно обитавалиште. Онога дана, кад је отворена рана Христова, затворена је и запечаћена рана Адамова. Шести дан ? , који је Христа приковао клиновима, Његовим посредством извукао је клинове из преисподње. Његово бедро је отворено међу живима, да би у преисподњој било затворено. На који се начин рана, која се затворила, после десет дана показала као отворена, тако да су прсти ушли у њу (прсти апостола Томе)?
Бог је подржавао раширене Мојсејеве руке све док непријатељи нису пали и изгинули. Јевреји су такође раширили руке Сина Божијег на крсном дрвету. И како су они Њему учинили противно од онога, што је Он учинио њима, тако је и Он сада њима учинио оно, што је било противно Његовим раширеним рукама, јер су они пали и више се нису подигли. На сличан начин су незнабошци, који су поверовали у Његове раширене руке, учинили супротно од онога, што су чинили пређашњи незнабошци, због чега се и са њима догодило супротно. Крсној смрти био је изложен зато, да би се испуниле речи пророка: Као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже (Ис. 53; 7). Бити најпре усмрћен, а затим пострижен, није у складу са природним поретком. међутим, то је речено због тога што је Христос најпре био погубљен одлуком коју су изрекла уста судије, а затим прикован на крст, на којем је стајао непосредно над земљом и био сличан овци пред стрижење. Он је умро будући прикован за крст, чиме је тајинствено означио да ће кроз Његову смрт сви мртви бити подигнути и да ће устати. Кажу да се Јерусалим налази у средини земље, ради праведног Бога Који је тамо дао Закон чије су луче, исходећи отуда, просветлиле све крајеве земаљске. будући да је тамо била Његова правда, тамо је подигао и милосрђе Свога крста, да би одатле раширио руке према свим крајевима земаљским и и прихватио и обгрлио душе и духове читаве васељене.
Христос је умро за свет, да нико не би ради света живео. Налазио се у телу прикованом за крст, да нико не би живео ради раскоши (сопственог) тела. Умртвио је живот тела, да ми не бисмо живели по телу. Постао је учитељ којем патње нису непознате, и поучио нас је сопственим страдањем. Сам је упознао горчину, да би нас научио да човек не може постати Његов ученик само по имену, него посредством страдања. Мудрост коју је у свему показао предао је и нама. У свету се јавио Онај, Који је изнад света.
Реч истине дошла је у свет и Својом истином, што се нас тиче, научила нас да корачамо Његовим путем. Господ се обукао у тело и бесмртнима учинио она тела, која су била обучена у смрт. Обнаженост Његовог тела на крсту јесте обнаженост наше смрти, и полагање Његовог тела у гроб јесте поробљавање живота који је од света. Није нас ослабило нити наслађивање овога света, нити нас је заслепила величанственост његовог призора, нити нас је уловила сласт његових дарова. Над нама нису завладале замке његових лукавстава, нити је његово смртоносно копље задобило власт над нама који смо познали његовог прогонитеља и рушитеља.
Постоје два крштења код Господа, Очиститеља свих: једно је крштење воде, а друго крштење крста, да бисмо се крштењем страдања поучили крштењу воде. Покајање грешника је њихово расцепе, које тајно прониче кроз њихове удове и уздржава их да не би поступили по кретању страсти. Дакле, и праведнима и грешнима потребна су два крштења, и једно не може да спасе без другог. Ако кажеш да данас нема јавних прогона, ја ћу ти одговорити да постоје тајни (прогони), јер јереси прогоне твоју веру. Ти, дакле, исповедај Господа без испитивања о Њему. Царски прогони нису ништа гори од прогона јеретика, као што ни страдања нису ништа тежа од мучења којима излажу јеретици. Ако те прогони мржња, исповедај љубав; ако те прогони завист, исповедај једнодушје; ако те прогони страст, исповедај уздржање. Ако те пак прогони неправда, исповедај правду; ако те прогони жудња за влашћу, исповедај Господа, Свегосподара. Сви ти прогонитељи прогоне мученике у свету. будући да су они (мученици) победили у тајним прогонима, овенчани су јавно. Ако будеш побеђен у прогонима који су унутар тебе, како се можеш надати да ћеш истрајати у прогонима који су изван тебе?
Марију велича Ева, а Јосифа Јосиф, будући да је и ономе, који је затражио тело Исусово, име било Јосиф. Старији Јосиф је био толико праведан да, како каже Писмо, није хтео да осрамоти Марију (Мт. 1; 19). Млади је био исто тако праведан јер није хтео да саучествује са клеветницима на суду и у делима њиховим (Лк. 23; 50-51). Тиме је показано да је Господ Себе поверио овом имену, како када се родио, тако и онда, када је требало обавити Његово мртво тело. То име се удостојило савршене награде, јер Му је служило приликом рођења у пе чини и побринуло се за Његово тело у гробу.
Запечатише гроб Његов (Мт. 27; 66), што се догодило у Христову корист а на њихову штету. Онима, који су видели врата гроба, било је јасно да је ту дејствовала сила којој је све лако. Извео је Своје тело из запечаћеног гроба, и печат гроба постао је сведок печата утробе коју је запечатио. Кад је била запечаћена девственост утробе и гроба, Син Бога живог изашао је отуда, и у оба случаја био Прворођени. Кроз врата смрти изашла су врата живота. Кад је Господ био закључан, ослободио је закључане, и кроз Његову смрт оживели су мртви; кроз Његов глас ускликнули су ћутљиви, у васкрсењу Његовом потресла се земља, и Својим изласком из гроба увео је незнабошце у Цркву.
Марија је у рано јутро пошла према гробу, али Он већ беше васкрсао. И нико није знао час Његовог васкрсења, али је Марија незнабошцима говорила о Њему. Одежду којом је био обавијен у гробу тамо је и оставио, како би човек у рај ступио без одеће, какав је тамо и био пре сагрешења. будући да се човек обукао тек онда, кад је протеран из раја, приликом ступања у њега биће без одеће. Можда је Своју одежду оставио тамо и због тога, да би тиме означио тајинство васкрсења мртвих јер, као што је Он васкрсао у Својој слави а не у Својој одећи, тако и ми морамо васкрснути у делима својим.
Будући да је Адам умро услед греха, требало је да Онај, Који је грехе примио на себе, уништи смрт. Адаму је речено: У онај дан, у који окусиш, умрећеш. Он, међутим, није тога дана умро, али је добио залог смрти. Видео је да је наг, јер је био лишен пређашње славе, и уплашио се смрти. Тако смо и ми добили живот у Христу: уместо плодова дрвета, окусили смо Његово тело, а Његова трпеза заменила нам је рај. Његова праведна крв опрала нас је од проклетства, а кроз наду у васкрсење очекујемо будуће наде и већ живимо Његовим животом, који је постао наш залог.
Не дотичи Ме се (Јн. 20; 17). Као прво, рекао је то стога, што је то тело почетак гроба и што га је Сам Господ, као његов свештеник, брижно чувао од свих руку, да би га дао оној руци која може да прими такав дар и да за њега узврати сличним даром. Као друго, заповедио јој је да Га не дотиче, да би поучио да се Његово тело већ обукло у част и славу, чиме је показао да је само у оно време, док је Он био слуга, свим људима била дата власт над Његовим телом, јер су Му прилазили и цариници и грешници. учинио је то и да би показао да Његови непријатељи немају власт да полажу руке на Њега, а да Његови пријатељи могу да му приступе на други начин, односно с љубављу и страхом. Осим тога, кажу да Марији није допустио да Га дотакне и стога, што она још не беше примила тајинство крви и тела Његовог, показујући тиме не само да непријатељи, као Јуда, него да ни пријатељи, који још нису запечаћени ? , не могу да приступе Његовом тајинству. Осим тога, како је Ева, која је испружила руку, изложила људско тело смрти и разним болестима, Господ није допустио Марији да приступи Његовом телу, јер га је чувао за мишицу Онога Који га је посадио са Своје десне стране, за ону руку која Га је, након вазнесења, окружила сваким блаженством.
Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашем, Богу Мојем и Богу вашем (Јн. 20; 17). Ако ово схватимо онако, ако је написано, испоставиће се да је Отац на небесима а не на земљи. Ако би Он био на земљи, зашто би Син усходио к Њему? Ако кажеш да Син није био на небу, ја ћу ти одговорити да ни Отац није био на земљи. Рекао је: Долазим теби, Оче свети (Јн. 17; 11) а не Боже Мој. Кад је говорио с Њим, називао Га је Оцем, да би показао да је Он од Њега. међутим, кад је послао гласника Својим ученицима и рекао: Одлазим, назвао га је Својим Богом да би тиме показао Своју слабост док се налази с њима. Он, међутим, каже и следеће: Нисам Сам, јер је Отац са Мном (Јн. 16; 32) и Ја сам у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14; 11). Узлазим Оцу Мојем и Оцу вашем, Богу Мојем и Богу вашем. Мора се приметити да је на почетку рекао: Оцу Мојем, а затим Оцу вашем, а онда Богу Мојем и Богу вашем. И једно и друго речено је о Његовој човечијој природи. Рекао је да узлази Његово тело, а не Логос Божији. слично томе, о Његовој људској природи говори се и на оном месту где каже: Отац наш, Који је на небесима (Мт. 6; 9).
Симону је речено: Хајде за Мном (Јн. 21; 13), чиме предсказује његову (Симонову) смрт. А Петар осврнувши се виде да за њима иде ученик којег Исус љубљаше… и рече: Господе, а шта ће овај? Исус му одговори: А шта је теби до тога (Јн. 21; 20-22)? Шта је то лоше рекао Симон? Ништа друго није рекао, осим што је од Господа затражио да и тог ученика побуди да следи за Њим. На тај начин је, посредством Симоновог распитивања, Господ поучио да и Он, заједно са Оцем, има власт над смрћу, будући да каже: Ако Ја хоћу. Он, међутим, није хтео да се и овај овенча Његовом врлинском смрћу.
Господ је Својим ученицима дао јелеј као символ Свог имена ? и тиме показао да је васцели Он са сваким од њих. будући да је Он дан, дао је такође и светлост светиљци и протерао таму и њена дела.
Након што је међу онима који су били изложени смрти и у оној природи над којом је владала смрт задобио залог живота, Господ се узнео од њих и Отац Га је посадио са Своје десне стране, као заложника земних. Отуда им је Он послао истински залог, Духа Утешитеља, залог живота. Ако смо ослобођени од робовања греху, зар нас је ослободио роб? Робови не ослобађају робове. Обрати пажњу на ова два чудна дела. Ко је поделио језике? Отац. Јесу ли они, којима су језици помешани, били грешници или праведници? Грешници. А Дух, када је послат, на кога је сишао? На апостоле. Зар они нису били праведни? Наравно да је тако. Због чега је, дакле, Господ помешао језике, да би Дух језике подарио праведницима и апостолима? Ако је тако, онда је дело Духа славније и веће од дела Очевог. Господ је заједно са Собом узнео и узвисио и наше тело, како би оно посредовало за телесне и да би кроз Њега земни задобили приступ вратима Царства небеског, јер се и Само божанство умањило и снисходило ка нама посредством нашег тела.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *