НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ДРУГА ГЛАВА
А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а пре него што се беху састали, наде се да је затруднила од Духа Светога (Мт. 1; 18). Еванђелиста ово није рекао у подругљивом смислу, као што празнослове незнабошци приповедајући да су њихови богови били толико ниски да су се препуштали срамној наслади страсти и противприродном рађању деце. Да не би и ти, слушајући о Марији, помислио на нешто слично ономе што празнослове незнабошци, он је додао да се наде да је трудна од Духа Светога а не да је од супружништва родила. Њеним светим зачећем отворен је приступ божанственом милосрду, да би обитавало у сваком телу. То, што је Марија најпре била обручена (заручена) и што је прихватила име свог мужа а затим затруднела, догодило се ради прејемства (наследивања) царева, јер је било немогуће да се младенац упише у родослов под именом своје мајке. На тој основи је син Давидов био уписан с царевима. Ово се можда догодило и због лукавих људи који би Марију клеветали због прељубништва. Она је због тога била дата кротком мужу и он ју је задржао кад се показало да је она трудна. А када је она родила, није ју истерао из свог дома него је живео с њом и показао се као добровољни савезник оне која би била изложена клеветама. Он је пред свима сведочио за Марију да се њен син није појавио услед блуда него да је зачет силом Духа.
Он се, дакле, родио без мужа. Као што се на почетку Ева појавила на свету од Адама без (супружничког) сједињења, тако је и Марија Јосифу била и дјева и жена. Ева је родила убицу, и зато је Марија родила Живототворца. Ева је родила оног, који је пролио крв свога брата, а Марија Онога, чију ће крв пролити Његова браћа. Ева је видела онога, који је услед земљиног проклетства стрепео и лутао (1. Мојс. 4; 11 – 12), а Марија Онога Који је поништио проклетства и клинцима их приковао за дрво крста. Из зачећа Дјеве научи да је Онај, Који је без (супружничког) сједињења створио Адама од девствене земље, уобличио и другог Адама у утроби Дјеве. И као што се први човек вратио у утробу своје мајке, тако се кроз овог Другог, који се није вратио у мајчину утробу, узнео и онај први, што је био погребен у утробу своје мајке ? .
Марија се трудила да увери Јосифа да је њено зачеће било од Духа, али се он није сагласио с тим, јер је то било нешто сасвим ново и нечувено. Када је Јосиф видео да је њено лице радосно и да њена утроба није празна, он је услед своје праведности помишљао да је не излаже срамоћењу и порузи него да је ћутећи отпусти, јер за њен грех није знао, као што није био уверен ни одакле је дошло до њеног зачећа: Гле, јави му се у сну ангео Господњи говорећи: не бој се (Мт. 1; 20). Ако сумњаш, послушај пророка Исаију који каже: Ето, дјева ће затруднети (Ис. 7; 14) и Данила који говори: Одвали се камен без (садејства) руку (Дан. 2; 34). Ово не личи на другу изреку: Погледај на гору и долину, где се указује на мужа и жену , јер је овде рекао: без (садејства) руку. Као што је Адам у рађању Еве био и отац и мајка, тако је била и Марија у рађању нашег Господа.
А Јосиф.., будући праведан, не хтеде је јавно изобличити (Мт. 1; 19). Његова праведност је била непријатељска и противна Закону који каже: рука твоја мора је пре свих каменовати (в. Закони пон. 17; 7), тако да је и он хтео да је потајно отпусти. међутим, Јосиф је знао да је то зачеће било особито и да су се догађале ствари које нису својствене положају жена и стању бременитих невести; сви ти знаци указивали су му да је то дело проистекло од Бога. Он код Марије никада није приметио ништа срамотно, и није могао а да не верује оној, која је имала многа сведочанства – немог Захарију, Јелисавету која је зачела по наговештају ангела, Јованово поигравање (од радости, у мајчиној утроби) и пророштво његовог оца. Све то, и још много тога другог, наговештавало је девствено зачеће. Стога је он праведно помишљао да је потајно отпусти јер, уколико би знао да њено зачеће није било од Духа Светога, било би неправедно да је не оптужи.
Знајући добро да је то дело Божије и да је само по себи дивно али да је за друге невероватно, он је у свом уму расуђивао да ће бити праведно да је отпусти. Осим тога, помишљао је да ће можда том, тако великом делу, бити учињено нешто нечисто уколико буду живели заједно. Помно размишљајући у себи, рекао је: „Не знам, хоће ли на мени бити неког греха, ако се назовем оцем божанственог рођења?“ Због тога се бојао да живи с њом, говорећи: „Да на неки начин не оскрнавим име дјеве?“ Ангео му је зато и рекао: не бој се узети Марију (Мт. 1; 20). Писмо у наставку каже: Свето је живео с њом (в. Мт. 1; 25). Због тога су, како неки кажу, погубили Захарију, будући да је он чувао Марију у помоћним просторијама храма, јер су се те дјеве окупљале у једном делу храма ? . Други кажу да је Захарија, према речи Господњој, убијен код олтара (Мт. 23; 35), јер је, када су приликом покоља младенаца од њега затражили сина, спасао дете бекством у пустињу. Постоје и они који се усуђују да кажу да је Марија, након рођења Спаситељевог, постала Јосифова жена. међутим, како би то могло бити да она, која је била обитавалиште и обитељ Духа Светога, и коју је осенила божанствена сила, постане затим супруга смртног човека и да, на подобије првог проклетства, рађа у боловима? Ако је Марија „благословена међу женама“, онда су кроз њу разрешена првобитна проклетства, према којима се деца рађају у боловима и проклетствима. Она која рађа у тим истим боловима не може бити названа благословеном. И како је Господ ушао кроз закључана врата, тако је и изашао из девствене утробе, и ова Дјева је без порођајних болова стварно и истинито родила. Ако су због Ноја звери у ковчегу постале целомудрене и кротке, онда је утолико пре доликовало Дјеви, коју су наговестили пророци и у којој је обитавао Емануил, да не приступа брачном саживоту. Нојеве звери учиниле су то по нужности, а Марија по својој вољи. Као што је у чистоти зачела, тако је у светости живела.
Ако су синови Ааронови били погубљени зато што су у светилиште (Светињу над светињама) уносили нечисти огањ (3. Мојс. 10; 1-2), каквој би тек великој казни Она била изложена? Ако Закон предвиђа казну чак и за продавце који вино мешају са водом, онда би утолико пре овде следовала осуђујућа пресуда. Ако на основу тога, што су неки ученици именовани као браћа Господња, мисле да су они били деца Маријина, онда нека знају да су и Самог Христоса називали Јосифовим сином, и то не само Јевреји него и Његова мати, Марија: Ево, отац Твој и ја тражисмо Те с болом (Лк. 2; 48). То, што је ангео заповедио Јосифу да узме Марију, жену своју (Мт. 1; 20), учињено је стога, да би се удаљила подозривост оних који су могли да је оклеветају, превасходно зато да би је Јосиф сачувао и да је не би убили они који су због зачећа подозревали у погледу (благовештења) ангела. За њих је, наиме, рођење (сина) од дјеве била велика саблазан, јер су веровали и знали да ће с рођењем (сина) од дјеве њихов град бити разрушен и да ће се (старо) свештенство и цареви укинути. Због тога су убили пророка Исаију, јер је и он наговестио да ће дјева зачети и родити. Дјева је, дакле, родила првенца, а њена девственост је остала непороцна и ненарушива. Сам Првенац је нас родио у крштењу и Својим даровима учинио и нас првенцима, јер у крилу крштења нема ни старијег ни младег, будући да смо сви ми првенци вером и да се у нама испунило оно што каже Писмо: Посвети ми свакога првенца који отвори материцу (2. Мојс. 13; 2 и Лк. 2; 23). Крштење (у своје крило) прима нас, упрљане у гресима и као рдом искварене, и очишћењем од грехова у свом крилу нас и препорађа.
И у светости је живео с њом док не роди првенца (Мт. 1; 25) ? . Ове речи су изговорене у обрнутом поретку. Он ју је, наравно, на почетку узео за жену, а затим живео с њом у светости. међутим, чита се овако: живео је с њом у светости и узео ју је. „Узео ју је“, каже Писмо, јер је након зачећа био именован за њеног мужа, или се пак речи живео је с њом у светости могу разумети и тако да, при погледу на њу, у његове помисли никад није долазила жеља. Док не роди првенца, тј. приликом рођења првенца поверовали су и дознали да оно (родење) није проистекло од човечије природе него од божанског дејства.
Осим тога: У светости је живео с њом док не роди првенца. Та светост је била дело нужности, иако јој је садејствовала њихова сопствена воља. Она светост, међутим, коју су очували након рођења нашег Господа, била је дело њихове слободе. Говори (Писмо) „док“ и одређује то време нужности, одређујући при том и његов крај. У наставку се каже: живео је с њом у светости док она не роди првенца. Да је то било тако, онда би отуда морало следити да након рођења није више с њом живео у светости, јер је Писмо рекло „док“. међутим, „док“ на овом месту не означава никакву границу, као ни на следећем месту: рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 109; 1). У противном случају било би (у тим стиховима) речено да, кад непријатељи буду положени под ноге Његове, Он Сам мора устати ? . Живео је с њом у светости. Према томе, зар супружништво није свето, кад апостол сведочи и каже: постеља брачна чиста ? . Ако пак кажу да се у Еванђељима помињу браћа нашег Господа, ја ћу одговорити: будући да је Господ предао Марију Јовану, тиме је показао да ти ученици нису били Маријина деца, као што ни Јосиф није био њен муж. Како би, дакле, Онај Који је рекао: Поштуј оца свог и матер своју могао да одвоји мајку од деце и да је преда Јовану?
И идаху сви да се попишу, сваки у свом граду (Лк. 2; 3), јер је Израиљ био расејан и Јудеја поробљена, и јер су истинита сведочанства изложена у родословима царева ? . Рекао је, дакле, да је рођење Христово било у дане (владавине) Августове. Због чега је тај први попис у земљи био спроведен у време кад се родио наш Господ? Зато што је речено: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља законе, докле не дође онај коме припада (1. Мојс. 49; 10). Из тога, што је приликом Његовог јављања био спроведен попис, нека буде јасно да су у време Његовог рођења незнабошци владали над народом који је некад сам владао (над њима), да би се испунило оно што је рекло (Писмо): У Њега ће се уздати незнабошци (Рим. 15; 12. и Ис. 11; 10). Дакле, дошао је у то време, будући да су и цар и пророк укинути (тј. старозаветно царско звање и пророчка служба, прим. прев).
Данас вам се роди Спас (Лк. 2; 11). Не каже се: родио се човек да би постао Спаситељ или да би постао Христос, него: данас вам се роди Спас, који управо и јесте Спаситељ. Није рекао, да Он тек треба да постане Христос Господњи, него који је Христос Господ (Лк. 2; 11) ? .
Будући да је овим било постављено начало устројавању света, ангели су огласили славу на висини и мир на земљи (в. Лк. 2; 14). Како су се и земаљски уздигли ка небескима, они су им огласили славу на земљи и мир на небу. У време кад је Божанство сишло и обукло се у људску природу, ангели су призивали мир на земљи. Када је пак људска природа, сједињена са Божанством, требало да се узвиси дотле да седне с десне стране (Бога Оца), тада су деца пред Њим огласила мир на небесима, говорећи: Благослов на висини (Мт. 21; 9, 15). Отуда и апостол поучава говорећи: учинивши мир Његовом крвљу на крсту, (помиривши)… оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол. 1; 20).
Осим тога, ангели су говорили слава на висини и на земљи мир а деца „мир на небесима и слава на земљи“ и зато да би показали да, као што Његова благодат и милосрђе радују грешнике на земљи, тако и њихово покајање радује ангеле на небесима. Богу је слава од слободне воље ; онима пак на које се разгневио мир и помирење, а онима који су били криви, нада и опроштај. Ово је првобитно било благовештено пастирима, да нико од оних, који живе у пустињама не би клонуо духом него да би најпре сачували себе и, по обећању истинског Пастира, имали мир. Слава на висини Богу и на земљи мир – то је нада, али не за бесловесне и бездушне, него за добре синове човечије.
Сада отпушташ слугу Својега, Господе (Лк. 2; 29), јер је он (Симеон) носио утеху народа и на рукама држао наследе Израиљево. Друго тумачење: будући да је Симеон гледао на Онога, чији је народ био Израиљ, он је рекао: Сада отпушташ у миру слугу Својега, исто као и Закон и свештенство. речи: сада отпушташ у миру слугу Својега изговорене су, наравно, о Симеону, али оне означавају и Закон. Симеон и Мојсеј су га отпустили, и то управо у миру, јер до отпуштања Закона није дошло услед непријатељства, него је његово укидање извршио у љубави и миру. Оно што је потом изговорио: Јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа (Лк. 2; 30-31), сагласно је с другим местом: Њега ће очекивати сви незнабошци (Ис. 11; 10). Оно што каже у наставку: Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу истоветно је ономе што Писмо каже на другом месту: Полажем на Сион камен спотицања, и онај који у њега верује неће се постидети (Ис. 8; 14, 28; 16 и Рим. 9; 33). То разуми овако: или као пад и подизање народа и незнабожаца, или као пад неправде и подизање правде.
И да буде знак против којег ће се говорити и теби самој пробошће мач душу… (Лк. 2; 34-35), јер су разни јеретици о Њему различито мислили. Неки су говорили: Он је примио бестрасно тело, а други: Он свој домострој није извршио у истинском телу. Неки кажу да је Његово тело земно , а неки пак да је небеско. Неки још кажу: Он је и раније постојао на земљи, а неки да је Његов почетак од Марије. … И теби самој пробошће мач душу (Лк. 2; 35), јер је онај мач, који је због Еве заграђивао рај, био уклоњен кроз Марију, или пак речи „пробошће мач“ значе одрицање ? . међутим, грчки текст јасно каже: Да се открију помисли многих срца (Лк. 2; 35), односно, помисли оних који су сумњали, јер се, кажу, Марија дивила Његовом рођењу и зачећу, па је и другима казивала о томе како је зачела и зашто је родила. Неки су се дивили њеним речима и укрепљивали се, али је било и оних који су у то сумњали.
Појавила се звезда , јер су пророци укинути (тј. јер је укинута старозаветна пророчка служба, прим. прев) ? . Кретала се звезда, да би показала ко је био Онај, Којем су стремили пророчки наговештаји. И као што је ради Језекије сунце са запада кренуло ка истоку (в. 2. Цар. 20), тако је и ради Младенца, Који је био у јаслама, звезда од истока кренула ка западу.
Тако су преци ради знака сунца изложили Израиљ осуди , а њихови потомци су дошли да би тај исти народ постидели принесеним даровима. Мудраци су дошли са својим знаковима, као да су пророци, и посведочили су о Његовом рођењу. Ово се догодило због тога да Он, када се јави, не буде прихваћен као странац, него да би васцела твар знала за Његово рођење. Захарија је занемео а Јелисавета је зачела, да би васцела земља била обавештена о Његовом јављању.
Даље, ова звезда је приликом изласка и заласка сама управљала својим кретањем, као звезда луталица и покретна, будући да се кретала ваздухом небеским али да није била причвршћена за небо. Сакрила се пак ради тога, да у Витлејем не би дошли правим путем. Ради збуњивања Израиља, Бог је од мудраца сакрио звезду да би им, када су дошли у Јерусалим, књижевници дали тумачења о Његовом рођењу и да би они на тај начин добили истинито сведочанство и од пророка и од свештеника. Затим, то се догодило и стога да они (мудраци) не би помислили како постоји и нека друга сила осим „одаје“ ? Онога, који је обитавао у Јерусалиму – слично као што су и старешине примиле од духа који је био на Мојсеју (упор. 4. Мојс. 11; 17), да неко не би помислио да постоји и неки други дух.
Житељи Истока су, дакле, били просвећени звездом, док су Израиљци били заслепљени помраченим сунцем ? . Тако се на почетку Исток поклонио Христу, као што и говори (Писмо): Исток с висине дао је светлост (упор. са Лк. 1; 78-79). Након што их је довела до Сунца, звезда је достигла своју границу и пошто је благовестила о Њему, она је окончала свој пут. Слично томе, Јован је био глас који благовести о речи (Логосу); када су људи чули Саму Реч (Самог Логоса) и кад се Он оваплотио, глас који Му је приуготовио пут је ускликнуо: Он треба да расте а ја да се умањујем (Јн. 3; 30). Мудраци, који су се клањали светилима (небеским телима), нису имали разлога да поду ка Сунцу да их звезда није привукла својом светлошћу. Њихова љубав, привржена пролазној светлости, привукла их је ка незалазној светлости.
Ирод, пак, који је услед свог лукавства наредио мудрацима да се врате и хотећи да их обмане, захваљујући виђењу у сну био је обманут у својим намерама. И примише они у сну заповест да се не враћају Ироду (Мт. 2; 12). Мудраци који су у будном стању похвалили Ирода што није позавидео рођеном Христу, јер је рекао: И ја ћу поћи да Му се поклоним (Мт. 2; 8), посредством свог сна разобличили су га да је тим речима лагао, јер је у ствари желео да Га убије. Добивши у виђењу заповест да се више не враћају код Ирода, они су као у огледалу сагледали лукавство убице. Дакле, онај који је хтео да обмане будне, сам је био обманут успаванима.
Ирод је помишљао да ће се подсмехнути мудрацима, јер је видео да му верују, али је уз помоћ оног виђења он сам био исмејан. На тај начин је онај, који се раније смејао, сам био исмејан након што су мудраци кроз виђење дознали да их је обмануо кад је рекао: И ја ћу поћи да Му се поклоним. Ради Језекије је био дат знак који је свима огласио истину, како би посредством сунца, што се вратило уназад, разумели ко је Онај што из смрти узводи у живот. Тако је и ова звезда, иако се јавила ради мудраца, била знак који је посредством њих (мудраца) благовестио васцелој творевини. Од ове звезде, која се противно природном поретку потчинила људима и указивала им пут, они су научили да се уздају у Бога Који је Себе ниспослао људима да би им указао пут ка Свом Царству. И као што се приликом Његове смрти сунце прекрило тамом да би свет дознао за Његову смрт, тако се и новојављена звезда угасила, да би сва земља дознала за рођење Сина.
Приликом радосног рођења јавила се радосна звезда, док се приликом жалосне смрти јавио туробни мрак. И као што је Језекија посредством знака био ослободен видљиве смрти, тако су и мудраци овим знаком били ослободени скривене смрти. Звезду, под чијим су руководењем путовали, мудраци су, наравно, могли да виде, иако је њено тело било скривено: по томе је она слична Христу, чија је светлост, разуме се, блистала свим људима, али чија је путања била скривена од свих људи.
И отворивши ризнице своје принесоше му дарове: злато – Његовом човештву (тј. човечанској природи), смирну – смрти Његовој и тамјан – Божанству Његовом. Или: злато као цару, тамјан као Богу и смирну као смртнику. Злато још и стога, што је поклоњење, које се чинило пред златом, морало да се преобрати у поклоњење Господу , а тамјан и смирну зато што указују на Исцелитеља који ће излечити рану Адамову. Онај, Који је кроз откровење уразумио мудраце да се не враћају код Ирода, кроз откровење је и њима (тј. Јосифу и Марији) заповедио да се врате из Египта, чиме су се испунила два пророштва: Из Египта дозвах Сина Својега (Ос. 11; 1 и Мт. 2; 15) и друго: Рахиља плаче јер се, каже, испуни што је рекао Јеремија пророк, итд.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *