НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
Шта о Мени говоре људи, ко је Син човечији? А они рекоше: једни говоре… да си Илија, други да си Јеремија (Мт. 16; 13-14). Видевши Његова чуда, многи нису били у стању да објасне себи Његову величину, тако да су Га једни по ревности за дом Оца Његовог упоређивали с Илијом а други пак због Његове светости од мајчине утробе са Јеремијом. Због Његовог крштења и чудесног рођења неки су Га поредили са Јованом, јер је све то већ било познато. Као што су Му се дивили Његови ученици, тако су се и међу онима, који су Га видели, појављивала различита мишљења о Њему. А ви шта велите ко сам Ја? Симон Петар – глава и кнез, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си Симоне, сине Јонин! …Врата паклена неће те надвладати (Мт. 16; 15-18), тј. вера се неће разрушити. Ко може да разруши оно што је Господ саздао, и ко може да обнови оно, што је Господ срушио? Асирац је хтео да сруши храм који је подигао Господ, али је Он разрушио престо његовог царства. Тако је било и са Никанором (в. 2. Мак. 7; 34-43). Ахав је хтео да обнови порушени град Јерихон, али је била срушена његова кнежевина.
Градећи Своју Цркву, Господ је саздао кулу чији темељи могу да издрже све што је на њима подигнуто. Као и у оно време кад је један језик био раздељен на многе (Господ је порушио кулу) да се људи не би уздигли до неба (1. Мојс. 11; 4-8). Тиме су људи подстакнути да уточиште не траже у кули него у правди, јер им ни неизмерни бездан потопа ништа не би учинио уколико би уточиште тражили на узвишењима ? . Међутим, неправда их је потопила а покајање ослободило, тј. правда их је спасла. И као што је њихово расејавање послужило као препрека за подизање земне куле и дуготрајну градњу, тако је Сам Спаситељ подигао људима кулу која води на небо, као и дрво (које досеже до неба) чији су плодови лекови живота.
Ти си камен (Мт. 16; 18), онај камен који је Господ подигао да би се сатана на њему спотакао. међутим, кад је Петар рекао Господу: Боже сачувај, Господе, то неће бити од Тебе (Мт. 17; 22), сатана је хтео да тај камен супротстави Господу, да би се Он спотакао на њега. Ми не бисмо рекли да је сатана на то помишљао да Онај, Који је знао за то, није на то указао, рекавши: Иди од Мене, сатано, саблазан си ми (Мт. 16; 23). Господ је узео тај камен и одбацио га од Себе, да би се следбеници сатанини спотицали на њега, јер одступише назад и попадаше на земљу (Јн. 18; 6). Никоме не казујте да сам Ја Христос (Мт. 16; 23), тј. не само речима него и делима и заслугама покажите истину о Мени. слично овоме, кад је силазио са горе, заповедио им је следеће: Никоме не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9).
Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су за Мене писали, јер ће Сина човечијег одвести на крст и убити (в. Мт. 20; 19. и Лк. 18; 31). Сатана се вратио да би у борбу са Господом ступио кроз уста Петра, главе заједнице (ученика), као некада кроз уста Еве: Боже сачувај, Господе, то неће бити од Тебе! А Он окренувши се рече Петру: Иди од Мене, сатано (Мт. 16; 22-23). Зар до сада још ниси познао због чега сам дошао на земљу? Као што сам као младенац положен у јасле развеселио оне који су рођени у овом свету, тако сад треба да сиђем у ад и да утешим упокојене праведнике који се тамо налазе, који Ме од века очекују и надају се да ће Ме видети. Пророци и праведници желели су да Ме виде (Мт. 13; 17) и Авраам је био рад да види дан мој (Јн. 8; 56). Дакле, сићи ћу и видећу га. Ко други, осим сатане, не би хтео да Ме поведе на крст ради ослобадања света? Иди, дакле, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт. 16; 23). Рибари су били неуки људи и њихов слух није био изоштрен слушањем пророчке речи.
Има неких међу вама који стоје овде, који неће окусити смрти (Мт. 16; 28), чиме показује да ће живи бити вазнети на небо. Затим је Господ призвао к Себи Илију ? , вазнетог на небо, и Мојсеја, враћеног у живот, као и тројицу сведока од Својих сопствених весника који су били стубови (Гал. 2; 9), тј. који су сведочили за Његово Царство. Симон је у свом незнању на речима показао велико знање, јер је препознао Мојсеја и Илију. Тако је и Јован посредством Духа препознао Господа кад је дошао код њега, јер је сам посведочио: Ја Га не знадох (Јн. 1; 31). Дакле, ако им је Дух ово открио ? , онда је сам Дух Симоновим устима рекао оно што Симон није знао ? . На сличан начин и овде каже да се Христу, Мојсеју и Илији начине три сенице, иако је овде утицају Духа присаједињена слобода ? .
Тиме што Му се пре смрти изменио лик научио их је да Он, иако обитава међу њима, може и да се измени, и да Он остаје један исти, чак и ако се мења. На тај начин их је унапред припремио да не посумњају у Њега кад преображен васкрсне из мртвих. међутим, ако је преображење означавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсеј устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих.
Кад су се јавили Илија и Мојсеј, Симон је рекао: Ако хоћеш, Господе, да начинимо овде три сенице (Мт. 17; 4). Рекао је то јер је видео да на тој гори нема прогона књижевника, и то му је годило. Благи миомирис Царства Христовог допирао је до њега и наслађивао га. На неугледном месту видео је славу Господњу и, радујући се што су Господ и Његови ученици са Мојсејем и Илијом, пожелео је да Он што дуже буде далеко од Кајафе и Ирода. Као и онда, кад је говорио: То неће бити од Тебе (Мт. 16; 22), и овде је услед саосећања рекао: Да начинимо овде три сенице. Није знао шта говори (Лк. 9; 33), јер је требало да Господ пође на крст, тако да сенице приуготови не у овом него у будућем свету. начините, каже, себи пријатеље да би вас… примили у вечна обитавалишта (Лк. 16; 9). Даље, није знао шта говори и због тога, што је бројем сеница Христа изједначио са Мојсејем и Илијом. Због тога је Симона просветлио божанствени глас са неба, говорећи: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5), како би Господа разликовали од Његових слугу.
Због чега су се Њему јавили Мојсеј и Илија? Зато што су Му, кад их је питао: Шта говоре о мени људи, ко сам Ја, одговорили: Неки кажу да си Илија, други опет да си Јеремија или који од пророка. Да би им показао да Он није нити Илија нити неки од пророка, јавили су се Мојсеј и Илија, да би знали да је Он Господ пророка. Пре смрти је преобразио Своје лице на гори, да не би сумњали у преображење Његовог лица после смрти и да би знали да Онај, Који је изменио Своју одећу, може да измени и то тело у које је био одевен. Онај, који је телу дао неприступачну славу душе, тај може и да га оживи после смрти, коју окушају сви људи.
Ако је Христос туђи Бог, због чега су онда Мојсеј и Илија беседили с Њим? Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских очију (в. 5. Мојс. 34; 6). Када се са неба јавио глас: Ово је Син Мој љубљени.., где је тада био Праведни? Или се можда уплашио, и није се појавио кад је зачуо глас Благога? Или је можда тај глас Туђега прошао неприметно, тако да га Праведни није ни чуо? Он је, међутим, како кажу, на трећем небу, а Праведни је такође на небесима. На који су начин тај глас и те речи прошли поред њега а да их он није ни приметио? Ако их је пак приметио, због чега је ћутао на све ово прослављање, које је благовештено о Њему? Њега слушајте, и бићете живи. Тако ће дакле, сваки који буде слушао туђи глас, смрћу умрети. Или су се можда они (Праведни и Благи) међусобно договорили тако да у једно време говори један: Ја сам од почетка до краја, и нема другог ни пре, ни после Мене, а у друго време други: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте?
И када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. Други пут им је рекао: Останите док не добијете силу (в. Дела ап. 1). Ако им тада то кажете а они не поверују, ви ћете онда васкрснути мртве, на њихову срамоту и на своју славу. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изађу праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зачувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9).
Да не би казали како је Господ помоћу обмане завео Своје ученике у заблуду, они су ишли и говорили да су Мојсеј и Илија беседили с Њим. Мојсеј је Закон добио на гори, а Илија се јавио да би се за Закон осветио својом ревношћу, као што је и написано: Наопако сте поступали са мном. Даље, будући да ниједан ни други ништа нису поседовали, обојица возљубљених јавили су се заједно Оном, Који је обојицу подједнако љубио. Бог је и њихова имена учинио међусобно једнаким, и каже: Опомените се Закона Мојсеја, слуге Мога (в. Ис. Нав. 1; 13), а на другом месту: Ево Ја ћу вам послати Илију пророка (Малах. 4; 5). То што их је после шест дана одвео на гору (Мт. 17; 1) тајинствено означава шест хиљада година.
Због чега са Собом није повео све ученике? Зато што је међу њима био и Јуда, туђи Царству, којег је био недостојан да би у њега ушао. међутим, није приличило ни да га оставе самог јер се, услед изабрања Онога Који га је призвао, људима и он чинио савршеним. Господ га је изабрао онда, кад је његова тајна помисао још увек била непозната. Да је његова неправедност била позната, онда би и ученици, његови другови, знали за њу. Господ је знао да ће он бити издајник, и када је рекао: Један од вас издаће Ме (Мт. 26; 21) и Ти каза, одвојио га је од осталих ученика. међутим, зашто га је изабрао, да ли зато што Га је ненавидео? Зашто га је, поред тога, учинио благајником и чуваром кесе? Као прво, да би показао Своју савршену љубав и благодат Свог милосрђа. Као друго, да би Своју Цркву научио да, иако се у њој појављују рђави учитељи, само учитељско звање је истинито, јер ни место Јуде издајника није остало упражњено. Најзад, да би научио да је управљање Његовим домостројем истинито, мада постоје и рђави управитељи. Тако је Господ и Јуди опрао ноге, али је он након тог прања устао и на тим ногама отишао код Његових убица. Господ је целивао (Јуду), који је целивом дао знак смрти Његовим прогонитељима. Ону руку, коју је испружио да би од Њега примио хлеб, испружио је затим да би узела новац за Њега и предала Га убицама.
Пророк не може погинути изван Јерусалима (Лк. 13; 33), што је сагласно са следећом изреком: чувај се да не приносиш жртава својих паљеница (код св. Јефрема: пасхалних) на ком год месту које угледаш, него на оном месту које одабере Бог, да би тамо обитавало име Његово (5. Мојс. 12; 13-14), а како сведочи и апостол: И Пасха наша Христос жртвова се за нас (1. Кор. 5; 7), да би научио да је Израиљ имао само праобраз, а да се истина јавила кроз Христа.
О, рође неверни и покварени (Мт. 17; 17)! Ово говори зато што је отац оног детета покудио Његове ученике, говорећи: Не могоше га исцелити (Мт. 17; 16), јер је мислио да су они још неопитни у умећу Свог учитеља. Дошао је учитељ, узео ученике и поставио их као усред буре. Приступили су да би од Њега дознали: Зашто га ми не могосмо изгнати (Мт. 17; 19)? Њихово исцелење спречавали су богохулни неверници. Овај, говорили су они, помоћу Веелзевула, кнеза демонског, изгони демоне (Лк. 11; 15). Оном човеку су пак рекли: Ови Његови ученици нису још довољно обучени у Његовој вештини. Зашто га иначе не би исцелили? Због тога је и одговорио: О, рође покварени! Одмах је изабрао и у разне крајеве послао седамдесет два ученика која су их чудесно исцељивала, да би разобличила неистинитост њиховог мнења.
Докле ћу вас трпети (код св. Јефрема: Докле ћу бити са вама)? Наиме, када Га убију, видеће да Његово име твори чудеса и знакове. будући да Он није дејствовао захваљујући опитности у умећу, оном човеку је рекао: Верујућем је све могуће, а ученицима: Због неверја вашег (Мт. 17; 20). Да би ублажио потиштеност Својих ученика, рекао је: Душе неми и глухи, Ја ти заповедам (Мк. 9; 25) и да би поучио да је Њему као Богу све могуће. То се није догодило зато што је било лакше ово извршити него привести људе к вери, него зато што је желео да унеколико спречи да се богохулници подсмевају Његовим ученицима ? . Ни до овог времена Његови ученици још увек нису чврсто веровали у Њега: Изиди из њега и више не улази (Мк. 9; 25). Ове речи сведоче о слободи демона. Пошто је демон желео да се поново врати у њега, Господ га је свезао рекавши: Више не улази.
Господ је као упозорење рекао Симону: Цареви земаљски од кога узимају порезу? Од својих синова или од туђих (Мт. 17; 25), јер су се скупљаци дидрахми појавили с циљем да наду изговор да Га оптуже, пошто нису од свих убирали тај порез. међутим, у себи су размишљали овако: можда ћеш речи да учитељ не даје порез и ми ћемо се на тај начин према Њему понашати као према бунтовнику. Ако пак да (порез), сматраће Га за туђина. Наиме, иако су Левите сматрали за туђине, пошто је њихов удео био Господ, били су као синови и нико ништа од њих није тражио. Господ је на овај начин објаснио Симону: „Књижевници и фарисеји су се појавили да би у теби, Симоне, нашли изговор да нас искушавају.“ Они га нису изједначавали са свештеницима. Господ им, међутим, није дао повод какав су они тражили да би Га оптужили и поступио је тако да су и они, који су убирали порез, показали да се Он разликује од свих осталих људи. Упоредо с тим, и Симона је научио да Левити не дају, јер су ослобођени од тог пореза.
Да их не саблазнимо (Мт. 17; 27), да се не би разгневили на фарисеје и погубили их, кад им ти откријеш да се они спремају да наду повод за свађу. На то је додао: Иди на море и баци удицу (Мт. 17; 27). Ако Ме сматрају туђином, нека науче да Ја нисам само свештеник него и цар. Дакле, иди и ти и дај порез као да си један од туђина. Када је Симон (Петар) на тај начин пристао да да порез и пошао на море да тамо баци удицу, и они су пошли с њим. Када је извукао рибу у чијим је устима био статир, знак владавине, ти гордељивци су били разобличени и постиђени, јер нису поверовали да је Левит Онај, о Којем су риба и море посведочили да је цар и свештеник. Јављање тог највишег Првосвештеника признала је васцела творевина и свака твар је похитала да Му донесе данак, свака на свој начин. Вишњи су Му послали поздрав посредством Гаврила, а силе небеске посредством звезде. Незнабошце су представили мудраци а пророци, који су одавно заћутали, послали су књижевнике који говоре: Из Витлејема мора потећи (цар, упор. Мт. 2; 1-6). Статир који је био изливен у грлу рибе и који је у водама добио царев лик, био је за оне што су тражили свађу доказ да је и море послушно овом Туђину ? .
Приступише Му фарисеји да Га кушају и рекоше: Је ли допуштено човеку отпустити жену своју (Мт. 19; 3)? Одговорио им је и рекао: „Није допуштено.“ Они су на то додали: „Мојсеј нам је то допустио. Кажи нам, дакле, због чега није допуштено?“ Вама је Мојсеј, каже, допустио по окорелости срца вашега, а из почетка није било тако (Мт. 19; 8). Из те једне заповести било је јасно да се мора укинути оно, што је Мојсеј установио због окорелости срца јудејског народа, и што је тај каменосрдни народ био замењен народом који је пригрлио веру Авраамову. Оно пак што је раније рекао: „не убиј, не чини прељубу“, итд, чувало се и пре Закона. У Закону се све то проповедало, а кроз Еванђеље је почело да се испуњава. Све заповести Закона које су им дате из познатих разлога и у које су били упућени нису се прекинуле тако да старо при том буде разрушено, него због тога да би се утврдило ново.
Десет драхми и сто оваца (Лк. 15; 4, 8). Онај који је услед грехова пао у заблуду удаљио се од савршенства правде. Управо је са онима, који су живели под Законом, направио то поређење. Или су се од природне правде удаљили они, који су услед грехова пали у заблуду ? , или је лик Адамов упоредио са драхмом. Због чега на небу бива већа радост због грешника који се кају него због праведника који нису сагрешили? Зато што радост обично долази после жалости. будући да жалост бива код оних који су сагрешили, нека онда буде и радост када се покају. Требало је развеселити се и обрадовати, каже, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и врати се у живот (Лк. 15; 32). И радост и жалост су, међутим, осећања душе; како онда могу да се жалосте и да се радују на небесима? „Жалошћу на небесима“ назива се управо то што су грешници осуђени због грехова, да бисмо се и ми због тога растужили. Ако наши греси жалосте ангеле, колико би тек ми требало да се кајемо због њих? Такве су по смислу и следеће речи: Кајем се (код св. Јефрема: жалим…) што сам створио човека (1. Мојс. 6; 7).
После овога следи прича о два сина-брата. И када млађи син потроши имање своје… (в. Лк. 15; 13). Поука, која се износи овим речима, говори да због онога, ко се обрати добром начину живота, бива радост на небесима, и сл.
У наставку се излаже прича о управитељу (Лк. 16; 1-9), којег су слуге оптужиле пред господаром. Зачуђује што је Господ похвалио неправедну довитљивост управитеља-грешника. Он (управитељ) је у греховима потрошио претходне ризнице, и неправедно је и лукаво опростио дугове, које је после умањио. међутим, он је био похваљен јер је кроз нешто, што није њему припадало, прибавио и стекао нешто што ће бити његова сопственост, а то су пријатељи и хранитељи. Адам је, међутим, кроз своје стекао нешто што није било његово, тј. трње и жалост. Купујте, каже, децо Адамова, за она пролазна блага која вам не припадају, оно што вам припада и што не пролази.
Ако ми згреши брат мој, колико пута да му опростим? Да ли је довољно до седам пута? рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт. 18; 21-22). Нека ? се Петар не препусти гневу ни на један дан, како гнев не би кроз оно незнатно овладао на дуже време. Гнев је штетан и за његове пријатеље и за непријатеље. Зло које он запали брзо се распламсава, као да црпе силу из неке зле ризнице, и по својој дрскости неустрашиво преступа границе, како би овладао читавим даном. Да би спречио зло, Лекар му је (гневу) преградио пут и читав дан препустио његовом умиривању, говорећи: До седамдесет пута седам. Пошто је Петар мислио да постоји одређена мера за милосрђе и одређен број за добра дела, као и да тај број има своје дане и часове, Господ га је разобличио и исправио тако што је установио број опраштања који далеко превазилази број преступа. Ко ће толико пута да сагреши у току једног дана? Да Петар, разобличен са те стране, не би разобличио Господа оптужујући Га да нада у такво опраштање бива за нас повод за нове грехе, додато је да ће се дан ускоро завршити и да хита свом крају. Залазак сунца означава крај дана и поништава свако сведочанство ? .
Дакле, наша невидљива светлост научила нас је да се, док постоји видљива светлост, одвраћамо од гнева, како та светлост на свршетку света не би сведочила против нас и да сунце на исходу живота не би устало против нас. Наша воља се зачиње услед сваке спољашње побуде и најчешће се креће ка преступима, радајући и доносећи плод једнак том семену које је примила. Због тога апостол каже: Сунце да не зађе у гневу вашем, нити дајте места ђаволу (Еф. 4; 26-27), чиме поучава следећем: оно што је ђаво засејао у нас мора и да сазри, али ми ћемо семена ишчупати и уништити док су још слаба, пре него што донесу плод. До човекоубиства не долази одједном и претходи му злонамерност, јер непријатељ не може да изврши своје дело ако нема оружје.
Како се и у свим другим потребама бринуо о Свом стаду, Господ се бринуо и о онима који воде отшелнички живот. Он их је утешио у том жалосном положају, говорећи: Тамо где је један, тамо сам и Ја, да нико од отшелника не би јадиковао, јер је Он наша радост и увек нам је саприсутан. Где су два сабрана у Моје име, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18; 20), јер нас осењују Његова благост и милост. А када нас је троје, као да се сједињујемо у цркву, која је савршено тело Христово и Његов очигледни лик. Каже: Ангели њихови стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18; 10) тј. њихове молитве.
Догодило се да су му неки пролазници приповедали о Галилејцима чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама (в. Лк. 13; 1-5), тј. на онај празник владавине Иродове, када је овај одсекао главу Јована Крститеља. Како је Јован био убијен неправедно и противно закону, Пилат је сакупио војску, послао је и погубио све који су учествовали на тој гозби. будући да Ирод није могао ништа друго да учини да би се осветио за нанесену срамоту, погубио је све старешине Пилатове војске и био гневан на њега све до дана суда над Господом, који је и послужио као повод за њихово помирење (упор. Лк. 23; 7-12). Пилат помеша њихову крв са жртвама њиховим (Лк. 13; 1), јер им је римска власт забрањивала да приносе паљенице и жртве. Пилат је дознао да су прекршили закон и да су донели паљенице и жртве, због чега их је у то време погубио на месту преступа, и због тога помешао њихову крв с њиховим жртвама. Или су можда и ови ? дошли да искушавају Христа, као и они што су тражили порез. Хтели су да знају да ли ће Он одобрити крвопролиће до којег је дошло због приношења жртви и на тај начин се показати као противник Закона и истомишљеник незнабожаца, или ће пак заштитити жртве. У том случају би га пред Пилатом оптужили да се успротивио заповести Римљана.
Друга прича: Неко имађаше смокву посађену у свом винограду, и дође да тражи рода на њој и не нађе (Лк. 13; 6). Овај виноградар означава Закон, јер је Христос имао у виду Закон. Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви (Лк. 13; 7) – ово говори везано за три ропства у која су били одведени и којима су били кажњени израиљски заробљеници, али се нису поправили. Узалуд, каже, бих синове ваше, не примише науке (Јер. 2; 30). Да би показао како је и даље остао великодушан према њој ? , виноградар је, кад му је господар већ рекао да је одсече, одговорио: Остави је још ове године (Лк. 13; 8). Господ се сагласио да и даље остане великодушан према њима, што означава време од седамдесет седмина. Те три године ? завршиле су се за њих временом њиховог повратка из ропства. Таква је била и једна година – говори се о времену које је претходило јављању Христовом, јер је пресудом те године била решена њихова судбина. Од њих је тражен плод вере, али се код њих није нашло оно што им је даровано. У том случају испунила се изрека пророка: Тражих међу њима који би оправио ограду.., али не нађох никога (Јез. 22; 30).
Три године означавају време током којег им је показао да је Он Спаситељ. Његова намера да искорени смокву представља чин који је сличан другом, старијем (чину), када је Отац рекао Мојсеју: Пусти ме да их истребим и да име њихово затрем под небом (5. Мојс. 9; 14); тим речима му је дао повод да Га преклиње. На сличан начин је и на овом месту објавио виноградару да смоква мора бити истребљена, да би затим виноградар узнео своју молитву, и милосрдни Бог је показао Своју милост. Ако ни те године не донесе плод, искорениће је виноградар. Он није посекао смокву ради освете (као што је то учинио Мојсеј који је, након што се помолио и био услишан, рекао: Близу је дан пропасти њихове и иде брзо што ће их задесити – 5. Мојс. 32; 25). Тако је о смокви мислио виноградар, због којег је господар винограда пристао на одлагање. Унизивши се пред виноградаром који је желео да Му укаже на добра природна својства смокве, Господ је тако поступио у циљу искушавања, јер је Господ још од раније знао за то. А то, што је дошао и након три године затражио плод, учинио је зато да би испитао знање виноградара. Не говорим да су ти људи били кукољ јер Господ и њих може да изабере, а не говорим ни то да су други свето семе, јер Господ и њих може да уништи. ?
Још нећу ићи у тај празник (у српском преводу: на овај празник) (Јн. 7; 8), тј. још нећу поћи на крст. Није рекао: „на тај празник“ него „у тај празник“, јер ни браћа Његова не вероваху у Њега. Говорили су Му: Нико не чини ништа тајно (Јн. 7; 5, 4). Пошто су хтели да Га предају, сакрио је од њих истину, говорећи: Нећу ићи. Да би учинио очигледним да су хтели да Га предају и погубе, тајно је дошао на тај празник.
Зашто тражите да Ме убијете (Јн. 7; 19)? Писмо користи три учења о нашем Господу: као прво, учење искључиво о Божанству, као друго, (учење) о сједињењу Божанства и човештва (човечије природе) и као треће, учење искључиво о човечанској природи Господњој. У почетку беше Реч (Јн. 1; 1) – то је учење искључиво о Божанству. И нико се, каже, није попео на небо осим Онај Који сиде с неба, Син човечији Који је на небу (Јн. 3; 13) – то је учење о сједињењу, док речи Зашто тражите да Ме убијете, човека који вам говори истину (Јн. 7; 19), представљају учење о човечанској природи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *