НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
Судији је пришао богаташ (Мт. 19; 16-39), желећи да Га поткупи даром слатке речи, а Судија је показао да Он на Свом Суду не прима дарове и не гледа на лице. Што ме зовеш благим (Мт. 19; 17), кад сам у томе, што хоћеш да сазнаш од Мене, дужан да будем праведан? Због жене – грешнице, праведни Бог је постао благ, јер Му је она пришла као Оном, Који опрашта грехе. Овај богаташ Му је пришао као законодавцу који је сакрио Своје милосрђе и милост када је давао Закон, говорећи: Сваки који убије да умре. Шта да учиним па да будем жив (у српском преводу: Које добро да учиним па да имам живот вечни) (Мт. 19; 16)? Судија је показао строгост Своје правде. међутим, кад је ревнитељ Закона објавио да је брижљиво испунио Закон, Законодавац се обрадовао и развеселио због њега, чиме је и ставио до знања да то претходно ласкање није било ни од какве користи већ да је помогло то очување Закона. Ако хоћеш, каже, да уђеш у живот вечни, одржи заповести (Мт. 19; 17). Ласкавци услед пристрасности воле да многе називају благима, али Син зна јединог благог који је толико благ да се ни од кога другог није учио благости. Тим именом, којим је богаташ почаствовао Сина због ласкања Син је почаствовао Оца у истини, не да би Му угодио него да би посведочио о Њему.
Осим тога, богаташ Му је то име дао као зајам, онако као што људи обично дају пријатна имена својим пријатељима. Клонећи се онога што Му даје човек, Господ жели да покаже да благост има од Свог Оца по природи и по рођењу а не само по имену. Он каже: Само је један благ, након чега није заћутао него је додао: Отац, да би поучио да Отац има благог Сина, Њему подобног. Богати је назвао Господа благим учитељем, као једног међу благим учитељима. међутим, Он му је одговорио: Нико није благ, као што си ти мислио, осим једног Бога. Рекао је Бога, да би објаснио о коме говори и додао Оца, да би поучио да се Бог не може другачије називати Оцем осим због Сина. Пошто су они могли себи да створе много богова на небесима, Он каже: Нико није благ осим једног Оца Који је на небесима. Не, дакле, Бог и Бог него Бог од Бога и благи од благога. Бог је и Христос, будући да каже: Отац. Када, на пример, слушаш о благом дрвету, самим тим потврђујеш да се тај назив распростире и на његов плод. Како је овај познавалац Закона дошао да од Христа научи као од Закона, Христос му је и одговорио као у име Закона: Ја јесам и нема другога осим Мене (5. Мојс. 32; 39). слично томе говори и на овом месту: Нико није благ осим једнога Бога. Обе изреке означавају једно исто, као и следеће речи: чуј Израиљу, Господ је Бог наш једини Господ (5. Мојс. 6; 2).
Осим тога, тај човек је поседовао велико богатство, сагласно благослову Закона, и био је убеђен у свој овоземаљски напредак који је обећавао Закон. Он је дошао у нади да ће и од Господа добити сведочанство о свом богатству и делима. Упитао је Господа за Закон, намеравајући да Га затим упита да ли би још на овој земљи требало наградити онога који је очувао Закон. говорећи о очувању Закона Господ је понешто изоставио , док тај богаташ није пришао и рекао: Шта ми још недостаје (Мт. 19; 20)? И у време док се он надао да ће му Господ открити и остале врлине које ће га учинити савршеним као Павла ? , Господ му није предложио оно што је хтео да чује, него оно што није хтео и што му ни на ум није падало да слуша. Господ му је на тај начин изложио истину Закона и придодао јој печат чврсте хране. „Иди“, каже, „пренеси земаљско богатство на небо и на тај начин ћеш бити сигуран да ће оно бити сачувано за тебе. Ма колико да нечега имаш на земљи, ни најмање се немој у то уздати. Где је твоје благо, тамо је и срце твоје (в. Мт. 6; 21), а не на земљи.“ Дакле, уместо меда и млека који су понуђени младенцима, савршенима се дају ексери (клинови) и крст.
Видевши да је његово срце већ одавно сахрањено у ову земљу, Господ га је најпре запрепастио, а затим отресао са њега прах земаљски и његов ум управио ка небу. Нико, каже, није благ, осим Једнога који је на небесима. Уместо земље, указао му је на небо, и уместо његових отаца, на једног Оца. „Ако“, каже, „постоји један Благи Који је на небу, уздигни своје срце са земље на небо ка том Благом Којег љубиш.“ међутим, кад је богаташ отишао, Господ је рекао: Како је тешко онима који се уздају у имовину, пошто верују да користољубље и грамзивост решавају и то питање ? . Њима је тешко јер се у Царство небеско улази посредством крста. „Ако мени“, каже, „твом Судији, не покажеш дела, нећеш добити живот.“ „Од сада ти је“, каже, „друго потребно“. Недостатак старог испунио је новим, због чега је и рекао: Дошао сам да испуним (Мт. 5; 17). међутим, уколико Закон благосиља говорећи: „поседоваће имање и богатство“, Ти нас удаљујеш од грамзивости и кажеш: „Од сада је друго потребно!“ Ето, то је Твоје испуњавање Закона.
Знај да су Онај, Који даје имање и Онај Који га чува да не буде опљачкано, један исти. Један је дао богатство на земљи, други је припремио ризницу на небу. На тај начин је Закон дао блага земаљска, а Господ блага вишња (небеска), тј. сваки од њих дао је од својих дарова. Осим тога, земаљско благо могу поседовати и они који убију његове наследнике, док вишња блага поседују они, које убијају. Бог је Оцима дао богатство посредством којег су они подстакли Јевреје да подражавају своје очеве и од отаца су се научили да хране сиромахе. Деца су, међутим, своје погледе управила ка богатству отаца а не ка њиховој праведности; незнабошци су се окренули ка њиховој правди, а не ка богатству. Запази шта му је Господ рекао: Изврши ово и живећеш. Због чега је то тешко? Таквима је тешко да уду у Царство небеско само на врата савршених и оних који носе свој крст. Као што постоје врата за девственике, тако постоје врата и за оне који живе у миру. Они који живе у миру могу да уду у Царство небеско на своја врата, али им је тешко да уду на врата девственика. Због тога је Господ рекао: тешко, а не „немогуће“.
Упорно тражећи повод да искушавају Господа, фарисеји су хтели да такав повод и сами створе. Један од њих пришао је да би искушавао Господа и дознао да ли то испуњење, којем Он учи, нарушава Закон? Господ је истог тренутка зауздао уста овог кушача рекавши: Нико није благ осим једнога, а затим: Зар не знаш заповести? Тим речима је Он, као прво, одбацио другог бога – не помињало се више име његово! – и поучио да су животворне заповести важиле пре Њега. Као друго, показао је да су се заповести могле очувати и, као треће, будући да га је с љубављу посматрао ? , тиме је ставио до знања колико су Му угодни они, што су очували древне заповести. Присајединивши Својим речима: од сада ти је друго потребно, објаснио је да Његово јављање није било узалудно и празно. Недостатак пуноте у древном Закону још увек не рада нужност признавања другог бога. Ако би фарисеј лагао говорећи: Очувао сам све то, ко би могао да га спречи да каже: „И то такође чиним?“ Лажљивац не одступа ни пред каквим лажима. међутим, ако се не би стидео да каже: „И то чиним“, зар се не би уплашио бар оних, који знају да он то не чини?
Даље, то што је он био ражалошћен, и то не притворно него уистину ражалошћен, очигледно је и одатле што је и Сам Господ видео да је он ражалошћен. Ако би лагао, онда не би био ражалошћен, јер у том случају не би за то био припремљен очувањем заповести. Као човек који је за себе мислио да је савршен приступио је Господу како би га Он јавно похвалио. Видевши да има недостатке он се ражалостио, јер је његова похвала ишчезла, пошто је он своју праведност прилагођавао похвали Закона и за њу већ добио благо. Господ га је с љубављу посматрао да би поучио колико су му угодни они, што теже да пронађу савршенство. Онај ко љуби служи ономе који је нижи од њега док се оном, који је виши од њега, потчињава. Заволео га је да би поучио колико љуби оне који теже ка вишем степену (савршенства).
Речима „учитељу благи“ богати као да је упутио неки поклон, јер је у почетку покушавао да Господа поткупи даровима (језика). Господ је, међутим, одбацио повод за пристрасност, како би поучио да смо дужни да говоримо и слушамо оно што је праведно. С љубављу га је погледао да би га на тај начин привукао и уздигао ка оном савршенству какво је Господ установио и које му је тада и предложио. међутим, како је његова правда била усаглашена са Законом, по којем су се људи понашали праведно очекујући овоземаљска блага, он се уздао у своју имовину, као да је она била награда за његову праведност. Због тога је „тешко“ богатима и онима који се уздају у сличне стари, будући да мисле да је оно, што они поседују, награда и плата за њихове подвиге. Не могу да напусте своје богатство они, који мисле да је оно награда за њихову праведност. Да богати не би рекао: „Од самог почетка сусрео ме с неблагонаклоношћу и зато ме, тражећи изговор, одбацио“, Господ каже да је само један благ. Ако је већ тако, зар и Он Сам није благ, кад се назива Сином Благога? Због тога је и погледао младића с љубављу, да би показао да младић није хвалио самога себе. Био је богат и онај што се облачио у скерлет (в. Лк. 16; 19). На основу онога што говори: Оче Аврааме (Лк. 16; 24) и имају Мојсеја и пророке (Лк. 16; 29) јасно следи да је био Израиљац.
Нико није благ осим једнога. Зар Ти, Господе, ниси благ? Само је један, каже, благ. Зар Твој долазак није долазак благости? Ја, каже, нисам дошао Сам од Себе (Јн. 7; 28). Зар дела Твоја нису блага? Отац Који пребива у Мени, Он твори дела (Јн. 14; 10). Зар Твоја нова проповед није проповед благости? Отац Мој Који Ме посла Он Ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим (Јн. 12; 49). Ако су долазак Твој, Твоје речи и дела Твоја од Оца, зар онда Ти ниси Благи од Благога? И пророк је о Духу рекао: Дух Твој благи нека ме води (Пс. 142; 10). Господ овом богаташу, који се удаљио, није дао повода да оде од Њега, да би се његово удаљавање показало достојним осуде. Желећи да да нову заповест, Господ је поштовао Закон и Господа Закона, како богати не би рекао да је Христос њихов противник и да уводи ново учење о туђем Богу. Због тога му је јасно показао да је и пре Његовог јављања сиромаштво било похвално, јер однесоше га ангели у наручје Авраамово (Лк. 16; 22).
Зашто Ме зовеш благим (Мт. 19; 17)? Тим речима показао је образац Свог смирења да би исказао поштовање Оцу, иако је на другим местима називао Себе благим, говорећи: Зар је око твоје зло што сам Ја добар (Мт. 20; 15) и Пастир добри полаже живот свој за овце (Јн. 10; 11). говорећи пак Зашто Ме називаш благим, Својим одговором одбацио је помисли богатог младића, јер је мислио да је Христос од овог света и да је као један од израиљских учитеља.
Будући да је богаташ сматрао Христа обичним човеком а да Га је назвао благим као Бога, Он га је упитао: Зашто Ме називаш благим, односно, ако би заиста мислио да сам Ја дошао са неба и да сам Син Благог, онда би ме праведно назвао благим. међутим, ако сам Ја, као што ти мислиш, од овога света, онда рђаво чиниш што Ме називаш благим. Да је Христа назвао благим Богом и да је Христос то одбацио, онда би та Његова реч могла бити умесна . међутим, он га је назвао учитељем, а не Богом. На који је начин тај назив одбацио Онај, Који је Сам о Себи рекао: Пастир добри душу своју полаже за овце (Јн. 10; 11). Сви учитељи, који су преносили свето учење, и сви праведни и часни, називају се благима. учини добро (благотвори) Господе, добрима (благима) (Пс. 124; 4), каже Писмо, као и ово: Који сеје добро семе, то је Син човечији; њива је свет, а добро семе синови су Царства (Мт. 13; 37-38). Како семе може бити добро, а онај који га сеје лош? Или: на који је начин овде одбацио назив благог, док се на другим местима показао као причасник божанске власти и поклоњења? Свако зло безочно улази у људски род посредством владавине страсти. Због тога је Господ прогласио гордост за нечисту пред Богом, јер она човека чини нечистим пред Богом. Свим људима је дао смирење као неку узду, јер се и Сам у смирењу повиновао вољи и Закону Својих предака ? .
Смрт богаташева и Лазарева била је једнака (Лк. 16; 19) али је била другачија плата коју је Лазар добио после смрти. Онај којем никад ни слуге нису хтеле да приђу био је прослављен ангелским мишицама. Пошто му богаташ није дао место у свом дому, место његовог упокојења постало је наручје Авраамово. За богаташа је то била двострука казна: као прво, јер се он сам мучио, а као друго, јер је Лазара видео у радости. Господ је народне свештенике упоредио с богаташем одевеним у скерлет, којега нико није превазилазио по чувењу. ученике крста упоредио је са Лазаром, који је био ништавнији од свих. Имена Својих пријатеља означио је именом Лазара, Свог возљубљеног пријатеља (Јн. 11; 3, 11), а име Својих непријатеља хтео је да означи речима: Ако не слушају Мојсеја и пророке… (Лк. 16; 31). Дакле, нису живи они што живе, нити су мртви они што су сахрањени.
Размотри и ово: колико је богаташ био размажен удобношћу, толико је био понижен касније. И што је јаднији и сиромашнији био Лазар, утолико је већи био његов венац. Због чега је, међутим, богаташ видео само Авраама и Лазара у његовом наручју, а не и друге праведнике? Пошто је Авраам био милосрдан према убогима, он га је због тога и видео, да се не бисмо надали да ће нам на крају живота бити опроштено ако се код нас не наду милосрдна дела. Ако Авраам, који је био пријатељ путника и милосрдан према Содомљанима, није могао да се смилује на онога који није био милосрдан према Лазару, како бисмо онда ми могли да се надамо опроштају? Иако је богаташ називао Авраама својим оцем а Авраам му говорио: сине мој, ипак није могао да му помогне. Синко, сети се, каже, да си ти примио добра своја у животу своме а Лазар своја мучења (Лк. 16; 28).
О посленицима у винограду које је домаћин унајмио у трећем, шестом и деветом часу (Мт. 20; 1-18). Кад је почео да даје плату последњима, први су помислили да ће они добити више, али он их је изједначио са осталима. Кад су они узнегодовали, рекао је: Зар је око твоје зло зато што сам ја добар (Мт. 20; 15)? Тиме је, каже, показана милост, а они су радосног лица клицали о својој награди. Обрати пажњу како је то речено. Кад су их упитали: Што стојите овде цео дан беспослени, они су одговорили: Јер нас нико не најми (Мт. 20. 6-7). Знаци, они су били спремни да раде, али их нико није унајмио. Онај, који спава зато што га нико није пробудио и дође касније, разобличује се као онај који спава због лењости. И поред тога, међу њима постоји разлика, јер један бива захвалан за свој рад ономе ко га је пробудио, док онај други услед своје лењости ономе који га је пробудио узвраћа гневом. Јасно је, дакле, да је беспосленост лењог гора од беспослености марљивог.
Посленике који су стајали беспослени јер за њих није било посла нити некога ко би их подстакао да раде, унајмио је глас и разбудила реч. Услед свог трудољубља, они се с њим нису чак ни договарали око плате, као што су то учинили они први. Оценили су њихов труд по знању и изједначили њихове плате. Ту причу је изложио зато, да нико не би рекао: „пошто нисам био призван у детињству, нећу ни касније бити примљен.“ Показао је, дакле, да ће човек бити прихваћен ма у ком часу да се преобрати. Није хтео да најпре првима да плату, јер су они били уверени у њу и да последњи не би помислили да ће њих платити мање, поделу плата почео је од њих.
То, што је изашао трећег, шестог, деветог, једанаестог часа и при заласку сунца, мора се разумети везано за почетак Његове проповеди која се продужила све до крста, јер је једанаестог часа (упор. Лк. 23; 43) разбојник ушао у виноград, односно у рај. Како из тог разлога не би био прекорен, он је отворено показао своју потпуну спремност и да га је домаћин винограда раније унајмио, он би се такође потрудио.
Нико нас, каже, није унајмио.
Ако Божанству дамо оно, што је много ниже од Њега, Божанство ће нама дати оно, што је далеко више од нас. Ми смо унајмљени да бисмо се потрудили сразмерно нашој снази, али смо призвани на исплату награде која превазилази нашу снагу.
На свршетку света, верни ће са Господом беседити на основу слободе, а безбожници услед наметнуте им нужности, јер је Он и за добре и за зле установио слободу у овом и нужност у другом животу. Наиме, добри тамо неће постати неправедни чак и кад би то желели, а зли неће бити оправдани, иако би то желели. У поступку виноградара ни Његово милосрђе није било изложено осуди, ни Његова правда одбачена. По правди је дао оно, што је било договорено, по милосрђу је био милостив колико је хтео. Господ је јасно ставио до знања да је из тог разлога казивао ову причу. Зар Ја нисам властан у своме чинити шта хоћу (Мт. 20; 15)? Ако се то односи на суд и на свршетак света, због чега је онда Господ убацио речи: Зар је око твоје зло што сам ја добар? Ко ће допустити последњим праведницима да живе као и они претходни, који нису радили ? Осим тога, зар међу онима који су унајмљени у рано јутро, није било деце која су помрла? Авељ је први умро као дете: зар је Сит, који је заузео његово место, негодовао против њега ?
Као што су Јаков и Јован са Господом видели и Мојсеја и Илију, распламсали су се жељом и рекли: Дај нам власт да седнемо један с десне стране Теби а други са леве (Мк. 10; 37), слично онима што су се јавили на гори. Хоћемо да нам учиниш оно што ћемо Те молити (Мк. 10; 35). учинићу вам, одговорио је и није им учинио. Ово није рекао због тога што није знао шта су га питали, него зато што је знао да ће заћутати, ако каже: учинићу вам. Дакле, рекао је то стога, да се у њиховим устима не би задржала молба. међутим, након што су они и остали почели да откривају своје помисли, Он је све заједно почео да их исправља. Пошто их је Господ упитао јавно, пред свим друговима, и пошто су се ражалостили, Он је одбио њихову молбу и није им дао оно, што су тражили, да не би уносио непријатељство између њих. Они су пак увидели да је њихова прозба била неразборита, јер је раније удовољавао свим њиховим молбама. Да није био истинит у Свом првом обећању, не би био истинит ни у другом, ни у трећем. Ако је био истинит, онда је несумњиво дао. Симону је дао оно што је тражио а њих је одбио, будући да је овај (Симон Петар) питао за све, говорећи: Шта ће нама бити (Мт. 19; 27), а не „шта ће мени бити“. Да је Симон питао само за себе, Господ би и њега одбио. Симон је, међутим, питао за све заједно и Господ је дао свима, јер Симоновом молбом нико није био ражалошћен него је, напротив, она све њих развеселила. Осим тога, одбио је оно за шта су Га молили и зато што у том тренутку за њих није било од користи да добију оно што су тражили. Једно је било то, што су слушали из уста Господњих, а друго оно што су они сами тражили од Њега. Он им је говорио: Ево идемо горе у Јерусалим, и узеће Сина човечијег и предаће Га на крст (Мт. 20; 18). Напустивши љубав према Њему која је подразумевала да ће с Њим претрпети поруге и смрт, почели су да показују ону љубав према Њему коју су имали због себе самих, говорећи: Дај нам да седнемо један с десне стране Теби а један са леве (Мк. 10; 37).
Сва та Своја понижења ? Господ је изложио пред њима да би се показало ко је тај, који ће пожурити да пострада с Њим. Ако, каже, с Њим страдамо, с Њим и да се прославимо(Рим. 8; 17). Ако им оно, што су тражили, није дао зато, што није имао власт, како је онда дао дванаесторици апостола? Дао је, или није дао? Ако није дао, онда Његово обећање није истинито; ако је истинито, онда им је уистину дао једном за свагда. У противном, какав би смисао имало оно што је рекао: Све што има Отац Моје је (Јн. 16; 15) и Све Моје Твоје је (Јн. 17; 10). међутим, како су они дошли да би пре својих пријатеља изабрали место за себе, Господ им је рекао: Можете ли пити чашу коју Ја пијем (Мк. 10; 38)? Тиме је објаснио да се то место купује по високој цени, као што је и речено: Зато и Њега Бог високо уздиже (Филипљ. 2; 9). Када су сазнали да се то место мора купити делима, Господ је наставио Своју беседу: „Ако сте већ дознали да се то место задобија делима, лако се може догодити да ће бити и оних који ће се подвизавати или су се подвизавали више од вас. То место је приуготовљено за онога, који подвигом превазилази све људе, и који се на Очевом суду покаже као изабрани.“ Пошто су Му приступили с намером да то место добију без дела и само на основу изабрања, Господ их је одбио и, да их не би ражалостио, рекао да Он нема власти над тим, као и на другом месту: О томе часу нико не зна (Мт. 24; 36). Није ваше, каже, да знате времена и рокове (Дела ап. 1; 7). Тако је молбу синова Зеведејевих Господ понудио ученицима као венац којим се овенчавају најхрабрији у бици вођеној за Њега. Он испитује намере срца, каже, и тада ће свакоме бити похвала од Бога (1. Кор. 4; 5).
Закхеј се молио у свом срцу (Лк. 19; 1-10) и рекао: „Блажен је онај ко се покаже достојан да овај праведник уде у његов дом!“ Господ му је рекао: Закхеју, сиди брзо (Лк. 19; 5). Разумевши да Господ зна његове помисли, Закхеј је рекао: „Ако зна ове помисли, онда зна и шта сам чинио.“ Због тога је одговорио: Ако кога нечим оштетих, ево вратићу четвороструко (Лк. 19; 8). Брзо сиди с те смокве, каже, јер треба да те посетим. Нека древна Адамова смоква буде заборављена кроз нову смокву цариника, и име окривљеног Адама кроз име праведног Закхеја. Ево, Господе, каже, пола имања свога даћу сиромасима, а ако кога оштетих, вратићу четвороструко (Лк. 19; 8). Због тога Господ говори: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19; 20). Нека се неверни народ посрами тренутним покајањем овог човека који је јуче био грабежљивац а данас постао дародавац, који је јуче био цариник а данас постао ученик.
Закхеј је у мислима напустио праведни Закон и попео се на бесловесну смокву која је означавала глувоћу његовог слуха. међутим, чим се попео, смоква је постала изображење његовог спасења. Напустио је овоземаљске помисли и, попевши се на смокву, као да се узнео на висину да би созерцавао вишње Божанство. Господ му је заповедио да брзо сиде са те бесловесне смокве и да се под тим видом удаљи и од својих пређашњих дела; да више не живи у својој глувоћи него да пламеном љубављу према Господу донесе нове изданке. Пошто је растопио Закхеја, Господ га је поново исковао да би у њему поништио све застарело и створио новог човека. Да би знао да се он сада поново родио, каже: И ово је син Авраамов (Лк. 19; 9).
Светлост је дошла у свет да би слепима подарила светлост и неверне научила вери. Кад је Господ пришао слепом, овај је почео да виче и да говори: Исусе, сине Давидов, помилуј ме (Лк. 18; 39)! О, најсретнији нишчи! Испруживши руку да добије обол ? од човека, удостојио се да добије дар од Господа! Он каже: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! Добро је мислио да је Он син Давидов, који је био милосрдан према слепим и хромим Јевусевљанима ? . И шта му је Господ одговорио? Прогледај! Вера твоја спасла те је (Мт. 18; 42)! Није рекао: вера твоја дала ти је вид, да би показао да му је вера на почетку дала спасење, а затим и отварање очију. А они што иђаху напред кораху га да ућути и да не прилази Исусу, а он још јаче викаше… (Лк. 18; 39). Кад је слепи упитао: ко је то, одговорили су му: Исус Назарећанин. Разумео је да му то нису рекли због љубави, али је одбацио оно што је припадало непријатељима и узео оно, што је било својствено пријатељима. Сине Давидов, помилуј ме! Иако су му забрањивали, он је и даље викао не би ли, видевши отварање очију, ослабила њихова мржња према Њему. Један слепи седаше на раскрсници крај пута просећи. Био је то Вартимеј, син Тимејев… и он, збацивши са себе (горњу) хаљину своју, устаде и пође Исусу (в. Мк. 10; 46, 50). Видевши да су његове унутрашње очи просветљене а да спољашње ништа не виде, Господ је и њих учинио бистрим као и оне унутрашње, да би могао да гледа и да разабире када је затим пожелео да Му приђе.
А оне овце и бикови које продаваху у храму (в. Мт. 21; 12) били су они исти које су свештеници сакупили од жртава.
Све те речи, које је изговорио фарисеј док се молио (в. Лк. 18; 11-14), биле су истините, али он их је рекао у циљу самохвалисања. Цариник је, међутим, смирено открио своје грехове. Онај, који је признао своје грехове, више је угодио Богу него онај, који се разметао својом праведношћу. Разуме се да је човеку теже да говори о својим греховима него о својој праведности, али Бог Свој поглед обраћа ка ономе који подноси и трпи оно што је теже. Дакле, у цариниковом смирењу открило се да је он поднео и претрпео оно што је теже, и зато је он био оправдан а фарисеј није. Да је фарисеј био грешник, онда би таквом молитвом само умножио своје грехове, док је Господ цариника очистио од тог греха. Иако се молио, фарисеј је својом молитвом изазвао гнев Божији. Науци да се, због тог гнева, и ти молиш као цариник.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *