НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге „ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ“)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
И сам Исус имаше око тридесет година (Лк. 3; 23), када је дошао да прими крштење од Јована. То је учинио да би постидео маркионите. Да се није обукао у тело, због чега би онда приступао крштењу? Знај да божанственој природи није потребно крштење. Даље, то што се каже да Му је било око тридесет година, уверава нас у Његово човештво. Он каже: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3; 15), јер су ослободиоци и цареви од свештеника добијали помазање и Закон. Као што се обукао у тело и показао да је изложен телесним потребама, тако је и крштењу приступио да би потврдио истинитост свога човештва, превасходно због тога да би Својим крштењем окончао крштење Јованово, будући да је поново крстио оне, које је Јован крстио. Тиме је показао и разјаснио да је Јован крштавао само до Његовог доласка, јер је истинско крштење открио тек наш Господ, који га је ослободио казне Закона ? .
И каже: Остави сада, да не би као лопов ушао у овчији тор, да би постидео фарисеје који су услед своје гордости презирали Јованово крштење и да би упоредо с тим почаствовао свог весника, као што је и речено: Који се унизи узвисиће се (Мт. 23; 12, Лк. 14; 11 и 18; 14). И будући да је Јован објавио: Ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој (Мк. 1; 7), наш Господ је узео његову десницу и положио је на Своју главу: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду, јер је Јован на неки начин био пета Закона („Закон и пророци су до Јована“, в. Лк. 16; 16), а Христос начало Новог Завета (савеза). Према томе, Христос се крштењем оденуо у старозаветну правду да би примио потпуно помазање и предао га Својим ученицима чисто и неоскрнављено јер је, заједно са Законом, окончао и крштење Јованово. Христос је био крштен у правди будући да је био без греха, мада је Он Сам крштавао у благодати, јер су остали људи били грешници. Закон је укинуо Својом правдом, док је крштење (Јованово) прекратио Својим крштењем.
Даље каже: Тако нам треба испунити сваку правду, јер је Јован био вратар тора овчијега, у којем је било сабрано и сједињено стадо Израиљево. Према томе, Господ у стадо није ушао силом, него правдом. Дух Свети, који је отпочинуо на Њему у време крштења, посведочио је да је управо Он пастир, јер је кроз Јована примио пророчко и свештеничко достојанство. Царско достојанство дома Давидовог добио је још приликом рођења, јер је био рођен у дому Давидовом, док је свештенство дома Левијевог примио кроз друго рођење, у крштењу сина Аароновог. Онај ко већ верује да је Он на земљи имао и друго рођење, нека не сумња ни у то да је посредством тог другог рођења у крштењу Јовановом Он примио и Јованово свештенство. Иако су се тога дана многи крстили, Дух Свети је сишао само на једнога и на Њему је отпочинуо да би Онај, који се по изгледу није разликовао од осталих, тим знаком био издвојен од свих (осталих). И будући да је током крштења на Њега сишао Дух, кроз Његово крштење је и био дарован Дух.
Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша (Мт. 4; 1). Зашто Га (ђаво) није искушавао до старости од тридесет година? Пошто са неба још није било јасног знака Његовог божанства, пошто се Он показао у скромном обличју као и сваки други човек и будући да још није имао величанствена сведочанства у народу, сатана је одлагао Његово искушавање све до оног доба док се све то не покаже. Када је цуо: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света он је, наравно, помахнитао, али је сачекао Његово крштење, да види хоће ли се крстити као и они којима је крштење било потребно.
Када је због светлости, која се појавила над водом , и гласа, који се спустио са неба, дознао да је Он сишао у воду као онај који испуњава нужност а не као онај којем је то нужно, он је, расуђујући у себи, рекао: ако га не испитам у борби и кроз искушење, не могу ни знати ко је Он. Осим тога, до тога је дошло и зато што Доброчинитељ није требало да се успротиви жељи онога, који је дошао да Га искушава. Он се другачије не би усудио да Му се приближи и да Га води, јер није знао како да Га искушава. Сатана није приступио искушавању пре него што се Сам Господ припремио за борбу и силом Духа оденуо за битку.
Тада Исуса одведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Према Свом обичају, Он није хтео да се успротиви, како они што слушају о томе не би клонули духом и помислили да Он није хтео да се упусти у борбу са Својим кушачем зато што није био у стању да га надвлада. Посебно је то учинио ради тога да нико од неверујућих не би имао изговор да каже да је Дух познији и нижи од Сина. Уколико би Га одвео само у борбу и битку а не и до части и спокојства, онда би можда исправна сумња овладала оним свадљивцима који би покушали да то испитају. међутим, ако је Дух нижи од Сина, због чега му је онда дата власт да Га одведе у пустињу? Кад Га је одвео у пустињу, Он се открио као онај, који поседује такву власт. А то што Га је Дух одвео у пустињу да би Га кушао ђаво, исто је што и оно, о чему се говори на другом месту: Како ко може ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? Онда ће и кућу његову опленити (Мт. 12; 29). Дакле, на почетку је свезао јакога и победио га унутар његовог дома, а затим је почео да проповеда. Поврх тога, открио нам је пут поста, да бисмо уз његову помоћ и ми победивали прелести сатанине.
И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладне. То се догодило због поражавања непријатеља, како би га јавно и пред свима показао као оптуженог и осуђеног. Упоредо с тим, Господ нас је Својим речима научио да смо у сличним околностима дужни да будемо гладни само речи Божије. Због чега за Мојсеја и Илију нигде није речено да су гладовали, док је за Господа речено да је огладнео? Мислим да је тако учињено зато да би, као прво, само Писмо поразило оне, који тврде да Он није примио тело, а као друго да би сатани дао прилику да приступи искушавању и да каже речи да камење ово постану хлебови (Мт. 4; 3). Господ то није учинио да не би испунио жеље грешника. Оно што је ђаво затражио у погледу крда свиња, Господ му је и допустио (Мт. 8; 28, Мк. 5; 1. и Лк. 8; 26). Господ то није учинио зато да би испунио његову жељу него да би дао знак, јер нико од житеља града гергесинског није желео да Му изађе у сусрет док тамо није сатворио чуда.
Ђавола није збунило прво искушење, него Га је одвео у свети град и поставио на крило храма (Мт. 4; 5). И ево, све до сада је то место уздигнуто, иако је сам храм порушен, што је и Сам Господ рекао: неће остати овде ни камен на камену (Мт. 24; 2). међутим, место на којем је Он стајао сачувало се као неко знамење. ђаво Му тада каже: Скочи доле, јер је написано да ће Те сачувати, да како не запнеш за камен ногом Својом (в. Мт. 4; 6). О, кушачу! Ако се на Христу испуњава псалам, зар тамо није записано: Плећима својим заклониће Те (Пс. 90; 4). Не може се догодити да падају они, који су способни да лете, будући да је ваздух под њиховим крилима тврд као и земља. Зар није написано и ово: На аспиду и змију отровну наступаћеш (Пс. 90; 13)?
Оно, што му је било потребно, узимао је из Писма док је оно, што му је противуречило, одбацивао. Тако и јеретици узимају из Писма оно, што им је потребно за њихова саблажњива учења, истовремено одбацујући оно што противуречи њиховој заблуди. На тај начин јасно показују да су ученици овог учитеља ? .
Опет Га узе ђаво и поведе на гору врло високу… и рече: моја су сва ова царства (в. Мт. 4; 8. и Лк. 4; 6). На основу ових речи безумници мисле да ђаво има неку власт ? . Овде такође остаје на снази оно што сам већ рекао о јеретицима: оно што им противуречи, то изостављају, а оно, што им одговара, прихватају. Због тога, ако му на основу речи: моја су.., они приписују неку власт, далеко су од тога да би нас поучавали истини, и утолико се више разобличују оним, чиме су мислили да ће победити. Нека одмере речи које додаје (ђаво): мени је предана ова власт… (Лк. 4; 6), јер оне поучавају да је Творац ових царстава неко други, тј. Онај Који му их је и предао. У наставку каже: Над свим тим имам власт (в. Лк. 4; 6), али не тако, као да он по својој природи има власт, него зато што су то сами људи хтели, јер Писмо каже: Коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим. 6; 16).
Падни на лице Своје и поклони ми се (в. Лк. 4; 6). Тим речима се јасно показује гордост и надменост онога, који је од почетка желео да буде бог. Тело нашег Господа поучава све оне, који су у тело одевени, да ће онај, који у битку уђе наг, бити побеђен, јер се тело Христово од почетка обукло у оружје уздржања, а затим приступило борби. Према томе, потребно је моћно оружје против онога, који шаље огњене и оштре стреле (в. Еф. 6; 16). речи да камење ово постану хлебови. Упутио је стрелу која побуђује на засићење да би услед глади, коју је Господ осећао након поста, успео да Га збуни и на тај начин искушао Господа. Господ, међутим, није хтео да над Њим завлада глад, јер се Његова глад огрнула постом као панциром. Таква глад је стрелу ситости вратила на кушача како би онај, који приклања ка спољашњој ситости, научио да постоји и ситост унутрашња, која се споља не показује. Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4; 4, Лк. 4; 4. и 5. Мојс. 8; 3). Према томе, у искушење је пао онај, који се јавио да би искушавао, и изобличен је био оним, чиме је хтео да поучава. Ако си Син Божији, речи да камење ово постану хлебови. Тим речима су уста сатанина посведочила да Онај, Који је од Бога, може од камења да начини хлебове.
Тако је Господ разобличио сатану посредством његових сопствених речи. Ако Бог може да претвори камење и да од њега начини хлебове, нека онда кушач зна да Бог и без хлеба може да насити. Ономе Који нејестиво вештаство претвара у храну, није тешко ни да глад претвори у ситост – али не тако, што ће да испуни неким вештаством , него тако што ће саму глад претворити у ситост, слично ономе што је и кушач тражио да Он сам камен претвори у хлеб. Тако је Господ на гори погазио кушачеве пожуде и сурвао их у бездан, да би их погазили и они народи које је некад он (кушач) газио. Уместо тих пожуда, Он је свима њима подарио изобиље благодати, да би над свима царевала она, коју су некада сви газили (в. Рим. 5; 17).
Као што се фараон утопио у води, у којој је некад давио (јеврејске) младенце, тако је и Давид одсекао Голијатову главу оним истим мачем којим је овај (Голијат) убијао многе. Мојсеј се тајинством крста поверио мору и раздвојио га, а Давид је тајинством камена поразио и погубио Голијата (в. Дела ап. 4; 11). Када је сатана искушавао Господа, Он га је осудио речима његових (сатаниних) уста. Фараон се утопио у водама у којима је утапао; Голијат је убијен мачем којим је убијао, а сатана је телом, које је погубио, био побеђен и разобличен у томе да он није бог. На подобије три погружавања посредством којих се крстио наш Спаситељ, Он је три пута био и искушаван. Говори (сатана): речи да камење ово постану хлебови, јер је хлеб средство за исхрану оних, који су рођени од жена. Он каже и ово: Даћу ти царства и славу њихову (в. Лк. 4; 6), јер је такво обећање Закона. И опет каже: Скочи доле на земљу, што значи да кроз смрт сиђе (у земљу). Христа, међутим, није збунило ништа од свега тога: кад Му је ђаво показивао раскош, Он се није радовао; кад је покушавао да га застраши, Он није клонуо духом него је, идући Својим путем, творио вољу Свога Оца.
Ма шта да је, једно за другим, сатана предлагао Живототворцу, ништа Га није ражалостило. Тако и нама наше жалости кроз Христа доносе утеху и сви ми у Његовим страдањима задобијајмо спокојство. Чега се то могао уплашити Христос, када је знао да Њему не може нашкодити? У нама се, међутим, често појављује страх, јер знамо да нам може нашкодити.
Осим тога, они који кажу да је наш Господ посредством рођења на Себе навукао нечистоту, не схватају да су у заблуди и да се не могу поучити јер су преиспуњени гордошћу, исто као што се и не плаше, јер се нису покајали. Земља, на коју је дошао Господ, у суштини се не разликује од утробе, јер се и на њој налази свака нечистота. Господ је сишао чак и у гроб, који је међу свим стварима најстрашнији и најпрљавији. Даље – а то треба приметити пре свега осталог – Он на Себе није навукао нечистоту и због тога што је речено да су тела храм Божији. Отуда је јасно да за Бога нема ничега нечистог у томе што ће обитавати у Својим храмовима. међутим, како је требало да Он поништи смрт и да избрише њене трагове, Он је дело започео од самог корена, јер тамо где је тело, тамо је и смрт. Корен тела је утроба, јер тамо тело почиње да се уобличује, и тамо смрт почиње да га уништава. Наиме, код многих жена плод умире оног истог месеца у којем је и зачет, или пак другог, трећег, четвртог или неког другог месеца (након зачећа). Како, дакле, смрт почиње у утроби а завршава се гробом, шта је друго требало да учини прогонитељ смрти него да још у утроби започне борбу с њом и да је настави све до самог краја у гробу, који служи као врата смрти?
Размисли, дакле, на какав је начин Онај, Који је живео у свим човечијим узрастима, хтео да надвлада и да уништи смрт. Постао је плод, и смрт није могла да Га уништи у утроби. Постао је новорођенче (младенац), и смрт није могла да уништи онога, који се хранио млеком. Постао је дечак, и током учења којем се подвргао смрт није могла да Га помете. Постао је младић, и у стремљењима Његове младости смрт није могла да Га саблазни. Постао је ученик, и смрт ни посредством лукавства није могла да Га победи. Постао је учитељ, и смрт није могла да Га разобличи пред истином, којој је поучавао. Постао је руководитељ, и у заповестима, које је дао, није могла да Му постави замку. Био је зрелог узраста, и (смрт) ни посредством убиства није могла да Га застраши. Умро је, и страшни гроб није могао да Га задржи. Болест није могла да Га обузме јер је био исцелитељ; није залутао, јер је био пастир; није преступио заповести, јер је био учитељ; није се спотакао, јер је био свет. То је пут који је од почетка до краја, од зачећа до васкрсења, Христос показао Својој Цркви.
Ако је дакле, Црква Његово тело, као што каже Павле (Еф. 1; 23; Кол. 1; 18-24), Његов сведок, онда веруј да је и она кроз све то прошла без икаквог оштећења. Како су осудом једнога, Адама, сва тела умрла и морају умрети, тако је и победом овог једног тела Христовог васцела Црква живела и живеће (Рим. 5; 15. и даље). Као што је због тела, која умиру јер су сагрешила, и њихова мајка земља проклета, тако је и ради овог тела које је сама Црква, недоступна уништењу, земља његова од почетка била благословена. Та земља Цркве је тело Маријино, у које је она била засађена. Запази да је и сам ангео, који се јавља и као да у Маријине уши полаже њено семе, јасним гласом почео да засађује то семе: Радуј се, каже, благословена међу женама (Лк. 1; 28). Затим је и Јелисавета, потврђујући речи ангела, рекла: Благословена си ти међу женама (Лк. 1; 42). Да би било очигледно да је због прве мајке земља проклета, друга Мајка је јасним речима названа благословеном.
Ово је рекло (Писмо): (Када заврши ђаво своје кушање) отиде од Њега за неко време (Лк. 4; 13), односно дотле, док се није припремио да посредством клевете и мржње књижевника спречи победу Господњу. међутим, као и на почетку, он је био побеђен и на крају, јер је Господ Својом смрћу славно тријумфовао над њим. Иди од Мене, сатано (Лк. 4; 8) (рекао је Господ) и разобличио га, јер је неизмерно лагао рекавши: моје је царство, не плашећи се при том онога што каже Писмо: Бог господари над свим царствима људским и коме хоће даје их (Дан. 4; 14). Овом реченицом била је одбачена сатанина надменост и гордост, и он више није могао да се супротставља Његовим речима. Господ је ово учинио да би показао какву силу има Његова истина и да би своје верне поучио да ће они, на основу Његовог дара, несумњиво добити сва блага. Ангели приступише и служаху му (Мт. 4; 11), да би нам на примеру показао да ћемо и ми после крштења бити искушавани, те да ћемо после искушења ступити у Царство Небеско.
Будући да су Јованови ученици слушали беседу свог учитеља са Господом, напустили су га (Јована) и кренули за Господом (в. Јн. 1; 35-41). Како глас није могао да задржи ученике, послао их је код речи (Слова, Логоса). Уистину, доликовало је да се светиљка угаси са појавом сунчевог светла. Из тог разлога је Јован и био међу живима, да би крштавањем Христа окончао своје крштавање. Након тога је умро, па је и у самом гробу био његов неустрашиви весник, као што је то некад био и у мајчиној утроби, која је символ гроба.
Говорећи Нашли смо Месију (Христоса) показује да се вест о рођењу Христовом непрекидно сачувала још од времена мудраца и да су је појачали Јован, који Га је крстио, и сведочење Духа. Када се након тога Господ удаљио и када се поново сакрио за време Свог четрдесетодневног поста, скрушене душе су силно желеле вести о Њему, јер су биле Његови изабрани сасуди (упор. Дела ап. 9; 15), као што је и Он Сам рекао: Ја вас изабрах и пре постања света (упор. Јн. 15; 16, 1. Петр. 1; 20, Еф. 1; 4 и Откр. 17; 8). Изабрао је Галилејце, народ неразумни (јер их је пророк назвао народом неразумним који живи у тами, али који ће видети светлост), како би постидео познаваоце Закона: Изабрао је, каже, лудо пред светом да посрами мудре (1. Кор. 1; 27). Из Назарета може ли бити шта добро (Јн. 1; 46)? Тако је одговорио јер је написано да ће се Христос родити у дому Давидовом и у Витлејему, док је овај рекао да се Христос јавио у Галилеји и да је рођен у Назарету. Из Назарета може ли бити шта добро – јер је пророк рекао да ће у Витлејему устати господар и кнез. Чувши да је из Назарета, Натанаил је зато и упитао: „Зар благи кнез може да дође из Назарета, када Писмо не говори то о Њему?“ Како је Господ видео да је он о Њему изрекао добро сведочанство, и да у томе није био сличан књижевницима који су се бавили читањем Писма с лукавим и искривљеним циљевима, тумачећи га по сопственој вољи, Он је рекао: Ево правог (књижевника) Израиљца у коме нема лукавства (Јн. 1; 47). Пре него што је познао Господа, он је (Натанаило) упитао: зар ће из Назарета, а не из Витлејема, потећи кнез? Након што Га је видео сопственим очима, он Га није одбацио као остали књижевници. За разлику од других, он више ништа није питао, него је исповедио: Овај је Христос (упор. Јн. 1; 49) и признао да се у Њему испунило то, што је написано о Витлејему и Назарету, односно: Из Витлејема ће изаћи… господар Израиљу (Мих. 5; 2 и Мт. 2; 6), и над Галилејцима је заблистала светлост. Народ који седи у тами виде светлост велику (Ис. 9; 2. и Мт. 4; 15).
Чин и празновање Апостола Господњих ?
Дођоше људи рибари и постадоше ловци људских душа, као што је и написано: Гле, ја ћу послати многе рибаре… да их лове по свакој гори и по сваком хуму (Јер. 16; 16). Да је послао мудре, могло би се речи да су их они ловили убеђивањем или да су их обманули лукавством. Да је послао богате, опет би рекли да су даровањем вештаствених добара преварили народ или да су дељењем новца приграбили власт. На тај начин би и за силне тврдили да су, задививши својом храброшћу, поробили народ или да су га насилно покорили. Апостоли, међутим, ништа од тога нису имали, што је Господ свима и разјаснио на примеру Симона. Он (Симон) беше бојажљив, и престрашиле су га чак и речи слушкиње (в. Мт. 26; 69-70). Био је убог, тако да ни за самога себе није могао да плати порез, односно пола статира (в. Мт. 17; 24-27), као што и сам за себе каже: Сребра и злата немам (Дела ап. 3; 6). Био је прост човек, и када је почео да се одриче Господа, није знао под каквим изговором да се сакрије. Појавили су се, дакле, рибари, и победили силне, богате и мудре. Велико чудо! будући слаби, они су без икакве силе привукли силне ка учењу свог учитељства, и будући убоги, научили су богате; иако прости људи, учинили су мудраце и научнике својим ученицима. Овоземаљска наука уступила је своје место научи над наукама.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *