NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XVI
 
Neprestana molitva se stiče čestim prizivanjem Imena Božijeg. Plodovi pravilne i nepravilne molitve. Blagodatno dejstvo umne molitve na celog čoveka.
 
Usna molitva Isusova spočetka prelazi u čestu, koja zbog naše nenaviknutosti još ne može da bude neprestana.
Česta, pak, molitva sama po sobi proističe iz našeg molitvenog opita.
Ukoliko se pažljivo odnosimo prema svom životu, počećemo da primećujemo da je sve što smo učinili bez molitve u stvari loše učinjeno i da ima loše posledice. Sa druge strane, i nenamerno ćemo početi da uviđamo da sva naša dela i poduhvati koji su učinjeni sa molitvom, makar i najkraćom: „Gospode Isuse Hriste, blagoslovi me“, „Gospode Isuse Hriste, pomozi mi“, „Gospode Isuse Hriste, sačuvaj me“, stiču blagoslov Božiji. Stoga nas naše živo iskustvo uči čestoj molitvi, tj. da svako delo počinjemo molitvom, da ga pratimo molitvom i da ga završavamo molitvom blagodarenja.
Iz takvog odnosa prema životu rađa se česta molitva ili često prizivanje imena Božijeg. Česta, pak, usna molitva dovodi do pažljive, a pažljiva – do umne i neprestane. Stoga je učestalost molitve najbolji i najkraći put za okušanje dara molitvene blagodati, tj. za sticanje neprestane molitve. Česta molitva jeste blagodatni ključ za neprestanu, srdačnu molitvu.
Episkop Ignjatije Brjančaninov govori: „Onaj ko se ne nauči na čestu molitvu, nikad se neće naučiti neprestanoj. Neprestana molitva jeste dar Božiji sluzi i služitelju Njegovom, koji je ispitan u vernosti“ (T. 5, str. 113). Česta molitva izbavlja dušu od besplodnog lutanja po putu i privodi je vratima Carstva, tj. unutrašnjoj molitvi srca.
Količina ili učestalost molitve rađaju kakvotu molitve. A kakvota molitve jeste pobožno, pažljivo stajanje duše pred Bogom, koje ne ometaju pomisli sa strane, što i jeste, po pisanju svetog Filipa Filadelfijskog, „ulazak u nedostupne skrivnice uma, gde duša gleda Nevidljivog i Jedinom usamljeno služi u razumnim izlivima ljubavi“, kušajući blagodatno blaženstvo koje ishodi od blaženog Boga. Prepodobni Meletije Ispovednik govori da nas količina privodi toj kakvoti molitve, koja ishodi od Blaženog Boga. Jer, bogougodna molitva se sastoji iz kakvote i količine: kakvota ne biva bez količine.
Kakvota molitve je pažnja, pobožnost, strah, srdačna toplina i vatrenost, što sve pripada Bogu. Količina, pak, pripada čoveku i njegovoj usrdnosti. Stoga je našoj prirodi i data jedino zapovest o količini: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).
Neprestanost i učestalost pripadaju čovekovom usrđu, tj. dobroj volji čovekovoj. Bog od čoveka traži samo količinu, neprestanost, učestalost molitve. Jer, neprestanost u molitvi, količina molitava, pri blagom čovekovom usrđu, obavezno će dovesti do Božijeg sadejstva, tj. kakvote, naime do dobrih plodova molitve.
Česta i pravilno tvorena molitva u početku je puna rasejanosti, nepažnje, suvoće i hladnoće. Pažnja, toplina i vatrenost su, pak, dar Božiji, koji se duši daruje u svoje vreme, ukoliko se trudi u čestoj molitvi. Mi treba da obratimo pažnju i da se postaramo da steknemo količinu, tj. da se molimo često, da se molimo na svakom mestu, u svako vreme i u svim okolnostima, da držimo um svoj u rečima molitve i da „ne dopustimo da nas nosi vihor štetnih pomisli“, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova (tom II, str. 237). Mi umu ne treba da dopuštamo da se pogružava u smradni glib maštanja i praznomislija. Jer, po učenju svetih otaca, pri odsustvu svagdašnjeg sećanja na Boga um se pogružava u glib maštanja i prlja se, skrnavi se, usled čega u dušu ulazi svaka nečistota.
I sveti Jefrem Sirin veli: „Od svagdašnjeg sećanja na Gospoda od duše se udaljavaju gnusne strasti, usled čega se Duhu Svetom priprema čisto obitalište. Međutim, ukoliko nema sećanja na Boga, zagospodariće tama i zlosmradnost, tj. učiniće se svako rđavo delo“.
Često, skoro neprestano prizivanje svetog imena Božijeg, makar spočetka i rasejano (s obzirom da na početku drugačije ne može ni biti, zbog čega se ne treba smućivati), može dovesti do pažnje i srdačne topline, po rečima svetih, i do neprestane molitve srca, tj. do anđelskog življenja, do blagih plodova.
Blago staranje za dobre plodove kod nas treba da bude postojano. Vršeći veliko delanje sveštene molitve, mi treba da se staramo da ga tvorimo u strahu Božijem. Stoga kod nas treba da postoji neumorno staranje o srcu koje boluje, o pronalaženju i čupanju korova, koji na grešnoj zemlji našeg srca raste zajedno sa dobrim usevom. I tu ima mesta za naše sveto delanje: korov svim silama treba iskorenjivati suznom molitvom. Tom suznom naporu sadejstvovaće blagodat Božija na veoma osetljiv način.
Takvo vršenje molitve će biti pravilno, bezopasno, neprelesno i spasonosno.
Ukoliko, pak, molitvu budemo vršili nepravilno, tj. nemarno, nepažljivo, nepobožno, ukoliko se ne budemo starali da počupamo korov, ukoliko se ne budemo starali za dobre plodove, te ukoliko u nama (pod hladovinom krošnje naše molitve) budu rasli razdraživost, gnevljivost, uvredivost, netrpeljivost, zlovolja prema bližnjem, osuđivanje i ostali izdanci korova naše gordosti, taštine i samoljublja – naše molitveno delanje će se naći u opasnosti, tj. biti na nepravilnom putu.
Rečeno je put bogomoljnog isposnika fariseja, kome se Bog protivi i koga je sam osudio svojim prečistim ustima (Lk.18,9-14). To je zelena besplodna smokva, koja podleže groznom sudu Božijem (Mt.21,19).
Tu je dobro molitveno delanje dopalo na loš put, put gordosti. Svako, pak, delanje, u čijem skrivenom temelju leži gordost, makar spolja izgledalo kao anđelsko, svakako je Bogu mrsko.
Mi, pak, pred Bogom treba ispravno da prebivamo u molitvi, tj. prekorevamo se, smirujemo se pred bližnjim, ne osuđujemo ga i nalazimo se u stalnom osećanju skrušenosti pred Bogom. I ma šta da se za vreme molitve desi, po učenju otaca, bilo „lakoća ili težina – sve će biti dobro“. Nikakva molitva, tj. ni dobra, ni slaba – ne propada pred Bogom.
Lakoća, toplina i sladost za vreme molitve pokazuju da nas Bog nagrađuje i teši za podvig, dok tegobnost, mračnost i suvota pokazuju da nas Bog očišćuje, isceljuje i krepi. On dušu spasava korisnim trpljenjem i smirenjem je priprema za okušanje buduće blagodatne sladosti.
„I ma šta da se zbiva u našem životu (bolesti, nevolje, potresi) spasonosna blagodat (koja prebiva u prizivanom imenu Božijem) zaista će umesto nas poneti sve naše skorbi“.
Pri navedenoj unutrašnjoj molitvenoj nastrojenosti, često prizivanje imena Božijeg zaista u nama uništava svaku nečistotu. Ono potire i naše nemoći, koje tajno oplakujemo pred Bogom.
Blagodatno i, neprekidno prizivanje će lečiti nezalečene rane i uma, i srca, i tela. Um će prebivati u božanstvenim pomislima i sećanju na najslađe ime, umiriće se osećanja prema bližnjem, a telo će početi da ulazi u duhovne osete, koji su mu bili nepoznati i nepostižni.
I telo će saučestvovati u stremljenju duha, te će čitavog čoveka obuzeti sladost božanstvenog radovanja: „I sve kosti će reći: „Gospode, Gospode! Ko je sličan tebi“.
Međutim, to blaženstvo ne dolazi odjednom. Ono je Carstvo Božije, koje se nalazi u nama, koje je dano našoj prirodi blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, u koje, uz sadejstvo Božije, ulazimo umnim življenjem. Treba se samo u znoju lica truditi u čestom prizivanju imena Božijeg, podvizavajući se u slavnoj i božanstvenoj, divnoj i nepostižnoj Isusovoj molitvi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *