NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XI
 
Sveti Oci nas ne samo prizivaju, nego i umoljavaju da se usrdno prihvatimo umnog delanja, tj. neprestanog prizivanja Imena Božijeg. Tim delanjem um pronalazi dušu, a duša pronalazi divnoga Boga. Himna Imenu Božijem.
 
Sveti oci ne objašnjavaju samo tajnu neveštastvenog delanja i ne prizivaju samo na umni trud. Oni umoljavaju, pa čak i preklinju da ne odvratimo svoje uši od njihove molbe i da se usrdno prihvatimo sticanja svoje duše, tj. umnog delanja, koje počinje vapajem: „Pomiluj me“, postepeno se pretvarajući u vino večnog veselja, po reči svetog Jefrema Sirina:
 
„Trudimo se u molitvi:
ona je vinova loza,
čije vino predstavlja večno veselje“.
 
I još na zemlji taj vapaj se na čudesan način menja u neućutno radosno slavoslovlje nebeskog Boga, Divnog Spasitelja Boga, koji je na divan način izvršio naše spasenje i koji nas spasava na Božanski jednostavan, pristupačan i neshvatljivo čudesan način, tj. neprestanim prizivanjem Njegovog najsvetijeg imena. I još ovde vapajni plač ištućeg uma posle dugih, mnogonapornih potraga i suza, posle mučnih noći i tajnih ridanja, posle dnevnih jauka i vapaja, na kraju, unutrašnjim čulom, iz daljine i kao u magli [najzad] vidi svoju poruganu krasotu, svoju bednu dušu svu bolnu, izmučenu, izranjavljenu od bestelesnih surovih razbojnika i nasilnika, u bolesnom, bespomoćnom i jadnom vidu. Kroz suze oštrog bola on sa veseljem gleda na svoju izgubljenu i pronađenu radost, koju ište i sam Bog, te je sa radostotvornom tugom uzima za ruku i privodi Bogu.
Međutim, on je privodi sa oborenom glavom, tj. kao vinovnik njenih lutanja, padova i muka. I tada će već utroje (eto celosne božanstvene krasote) stati pred blagog Boga, tj. sa svojom večnom družbenicom (uvenulom i pocrnelom opštom saučesnicom pohota i strasti), te sa nositeljkom zemnog veštastva i truležnosti (telesnom ploti) radi slavoslovlja zbog spasenja i radi hvale divnog imena Gospodnjeg, ime-na večne Božanstvene ljubavi.
 
Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20).
 
Navedeno je svojim ustima izrekla Božanstvena ljubav.
Eto sveta božanstvene krasote! Eto božanstvene harmonije neba i zemlje!
Oci su poznali tu božanstvenu harmoniju, tu tajnu Carstva Božijeg, koje postoji u nama. Oni su je poznali realno: u živom osećanju srca i u divnoj promeni svoga uma i celokupnog življenja.
Jer, po svetom Makariju Velikom, „Hrišćanin je nova tvar, koji se od svih ljudi na svetu razlikuje obnovljenjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskom privrženošću Gospodu, te mišlju svoga uma, koji živi na nebesima“ (Beseda 5, 3-5).
Poznavši božanstvenu promenu u sebi oci i nas umoljavaju da odmah, tj. dok imamo vremena pristupimo navedenom delanju kako bismo stekli naviku za večnost. [Oni nas mole da mu] pristupimo sa strahom i trepetom i sa mnogom pobožnom pažnjom, ništa ne tražeći od Gospoda slave, osim jedne milosti. Počuj kako nas umoljavaju Sveti Oci.
Čujmo kako nas preklinje sveti Meletije Ispovednik. On sa ljubavlju priziva:
„Zavoli [navedeno] prizivanje kao što priliči, budući da je zoronosno, svetlozarno, najsladosnije i najkrasnije. Kao božanstvenu munju ponavljaj [priziv] u svom srcu, tajnim glasom vapijući Tajnovicu: „Sine Božiji, pomozi mi! Hriste moj, sačuvaj me“. Govori ga uvek i u umu svom nosi: i prosvetićeš se, i postaćeš mudar, i primićeš Božanstvenu blagodat i uskoro ćeš postati anđeo u telu“.
I dalje on govori:
„Svako ko je pobožan treba uvek da se seća Isusa. On to prizivanje uvek treba da ima na umu. Na taj način duša postaje osvećeni hram, koji je zaista munjenosan i ognjeno-svetlosan, koji je ispunjen svetlošću ozarenja i pun svetlozarnosti“.
Na drugom mestu isti svetitelj umoljava sledećim rečima:
„Uvek pokreći usta srca. Zovi neućutnim plačem i neprestano govori: „Sine Božiji, pomozi mi! Hriste moj, sačuvaj me“.
Svagda tvoreći rečeno, od stalnog poučavanja ćeš usvojiti običaj, a zatim i naviku, te ćeš ga imati u sebi kao nešto sasvim prirodno i neodvojivo, tj. putem navike pretvoreno u prirodu. I spavajući, i jedući i ma šta čineći uvek ćeš imati unutrašnju bodrost i trezvoumlje srca.
I bićeš hram i presto Božiji i ravan anđelima, premda ćeš hoditi u telu po zemlji“.
Divni svetitelj kao da svoju molitvu ljubavi zaključuje rečima:
 
„Isusa zavoli svom snagom,
sa Njim razgovaraj, Njega uvek traži,
na Njega pomišljaj u umu svom,
Njega imaj u svojim razmišljanjima,
Njegovu lepotu voli. Isusovu krasotu ljubi i
Njega stekni u osećanju. I gledajući, i slušajući, i
dišući, i sedeći, i stojeći – uvek na Njega gledaj,
te ćeš steći sva sadašnja i buduća dobra“.
 
Sveti Grigorije Palama [veli]:
 
„Braćo moja, Hrišćani, molim vas i ja sa božanstvenim Zlatoustom da se radi spasenja svoje duše ne lenjite za delo molitve, već da podražavate one o kojima sam govorio. I koliko je moguće, sledite ih. Može vam spočetka ta stvar izgledati naporna. Međutim, u ime Boga Svedržitelja treba da znate da će vam ime Gospoda našeg Isusa Hrista (ukoliko se svakog dana priziva) olakšati svaku teškoću.
I mnogovremenim običajem [prizivanje] će nam se usladiti, pošto iskustveno poznamo da nije nemoguće, ni teško, nego i moguće i lako. Blaženo je prebivanje u tom nebeskom delanju“.
 
I sveti Isihije kliče:
 
„Blažen je zaista onaj ko se mišlju prilepio uz Isusovu molitvu (neprestano mu vapijući u srcu), kao što se vazduh prilepljuje telima našim ili plamen – sveći“.
 
I sveti Zlatoust umoljava rečima:
 
„Molim vas, braćo, nikad nemojte ostavljati pravilo te molitve. Nego, bilo da jedete, bilo da pijete, bilo da nešto drugo činite neprestano prizivajte: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me““.
 
Moglo bi se navesti još moglo svedočanstava svetih otaca u kojima nas (iz sastradavanja prema našem neznanju i nepoimanju, prema našoj duhovnoj neprosvećenosti) umoljavaju da pristupimo tom delanju sa svom usrdnošću i pobožnošću.
Međutim, i iz malobrojnih svedočanstava svetih otaca može se razumeti da su znali i iskustveno u osećanju srca poznali neizrecivost tajni u neprestanom prizivanju svetog i spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista.
Stoga nas oni i preklinju i umoljavaju da spasavamo svoj um i svoju dušu tim divnim prizivanjem. Ono i jeste spasonosna tajna svih svetih, kojom su se spasavali. Svetitelji Božiji su poznali tu tajnu koja se krije u imenu Božijem. Oni su iskustveno poznali spasonosno dejstvo tog imena na čitavog čoveka: i na telo, i na um, i na srce. Oni su poznali da je veličina imena Gospoda Isusa iznad poimanja svih razumnih stvorenja – i zemaljskih, i nebeskih. Oni su poznali da je ime Gospoda Isusa iznad svakog imena, tj. da je izvor radosti i božanstvenog života. Ono je – Duh. Ono oživljava, menja, preobražava i obožuje.
Ime Gospoda Isusa Hrista u sebi sadrži Božanstvenu silu. Silom tog imena telo se isceljuje od bolesti, a duša – od strasti. Od imena Isusovog drhte demoni: mučeni strahom od veličanstva Njegovog Božanstva oni beže od njega. Stoga su oci i rekli: „Udri neprijatelje imenom Isusovim budući da nema jačeg oružja ni na nebu, ni na zemlji“ (sveti Jovan Lestvičnik). Onome ko se moli radi imena Isusovog (koje priziva) nishodi pomoć od Boga i daruje mu se oproštaj grehova. Zbog imena Gospodnjeg biva uslišena naša grešna molitva i nama se daruje spasenje.
Silom imena Isusovog um se oslobađa od kolebanja i lutanja u pomislima praznoumlja, dok se volja osnažuje u ispunjavanju zapovesti Gospodnjih. Silom tog imena prosvećuje se um i omogućuje se da u duši prebivaju bogougodne misli i osećanja, koja pripadaju neporočnoj ljudskoj prirodi, usled čega u njoj nema mesta za tuđinske misli i osećanja (Ep. Ignjatije Brjančaninov, tom II, str. 282).
Imenom Gospoda Isusa ostvaruje se oživljenje duše, koja je umrtvljena grehom. Hristos Gospod Isus jeste Život: Njegovo ime je živonosno, tj. ispunjeno životom. „Ime Njegovo jeste život večni“ (sveti Simeon Solunski).
Ono oživljava one koji ga sa verom prizivaju, čineći ih pričesnicima večnog života. Ime Gospoda Isusa je sveto i osvećuje onoga ko ga priziva: osvećuje mu usta, jezik, srce i celo telo. Ono osvećuje i vazduh koji ga okružuje.
Apostol govori: Bog mu je darovao ime koje je iznad svakog imena da se u ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca (Fil.2,9-11).
Svetitelji Božiji su tu skrivenu tajnu imena Božijeg poznali opitno, tj. u divnoj izmeni svoje ljudske prirode. Stoga oni i zovu i pozivaju i umoljavaju nas (mračne i neprosvećene) da se molimo imenom Isusovim. Oni su poznali tajnu imena Boga koga imenuju i koji nam se otkrio u svom „novom nadsvetskom imenu“ (Atanasije Aleksandrijski).
Tom imenu su oni po svoj zemlji zidali hramove i sačinili skladni čin bogosluženja. Sve molitve su oni uznosili u ime Njegovo i moljenja – radi imena Njegovog. I svakog čoveka (koji u ovom veku od rođenja pripada Bogu) oni su osvećivali imenom Hristovim. Svakog čoveka oni su učili da voli to ime iznad svega na svetu: da diše njime kao vazduhom, da ga ima u svom umu i ustima, u srcu i mislima. I oni su prizivali:
„Zavoli [navedeno] prizivanje kao što priliči, budući da je zoronosno, svetlozarno, najsladosnije i najkrasnije“ (prepodobni Meletije).
Jer, Onaj ko nosi to zoronosno i svetlozarno ime sam jeste Svetlost zoronosna i od svega sladosnija. On je dostojan da bude prizivan i opevan sa ljubavlju u sva vremena prepodobnim (a ne prostim) glasovima, tj. Njemu podobnim glasovima. Slično Sveta Crkva i peva u svojoj bogonadahnutoj, uzbuđujućoj, dirljivoj i veličanstveno-nežnoj večernjoj himni:
„Svetlosti tiha, svete slave… Isuse Hriste“…
Da, prepodobni inoci su imali tu ljubav prema Hristu Spasitelju. Oni su opitno spoznali da je On dostojan da ga u sva vremena opevaju prepodobni. I sa kakvom su samo anđelskom sladošću oni imenovali Njegovo sladosno ime! Sa kakvom su samo božanstvenom opijenošću oni ljubili svetlozarno ime! I sa kakvom su ga samo verom i ljubavlju prizivali! Sa kakvom su samo anđelskom sladošću trpeli sve moguće muke i mučenja za to ime! I sa kakvim su samo nebeskim nadahnućem govorili i pisali o Njemu i pevali mu: „Svakog dana te blagosiljam i hvalim ime tvoje u vekove i u vekove vekova“. I na njima se opravdala reč proroka:I hvaliće se tobom [svi] koji ljube ime tvoje (Ps.5,12).
Oni su sa odlučnom odrešenošću od veštastvenog i plotskog života i od zemaljskih pohota ploti odlazili u pustinju i stene, u šume i dubrave radi tog imena. Oni su ostavljali majke i očeve, žene i decu, neveste i mladoženje, bogatstva, čast i slavu i ustremljivali se na uski i tesni put, pun nevolja i lišavanja radi Onoga ko ih je usladio svojim najslađim imenom.
Njihovoj božanstvenoj ljubavi prema tom imenu i njihovom tajnom sluhu bila je Duhom Svetim otkrivena tajna nebeskih dubina i skrivenog života „umnog“, gornjeg sveta.
„Sva priroda anđelska na nebesima neprestano slavi presveto ime Gospoda Isusa“ (Akatist najslađem Isusu).
„Jer, njima je trebalo da vide i čuju glas duhovnog služenja“ (sveti Isaak Sirin, Slovo 47).
Oni su čuli tu divnu, besmrtnu simfoniju nebesa neizbrojnih mnoštava najčistijih i suncelikih „umnih bića“ sa njihovim neobjašnjivim rajskim glasovima, koji su se slili u jednu himnu. A himna je skladno i veličanstveno sa najpobožnijom sladošću i ljubavlju [slavila] najslađe ime, koje predstavlja izvor svetlosti, radosti, života i nebeskog veselja. Njihovi prosvećeni geniji su svojim očišćenim tananim sluhom čuli božanstvenu simfoniju anđelskih svetova. Tu rajsku muziku misli i osećanja oni su saopštili nama (gluvim i ubogim) u crkvenim pesmopojima, naročito u Akatistu najslađem Isusu.
Da, na ljudskom jeziku to ime može da se odredi jedino kao najsladosnije. To određenje pripada prosvećenom srcu. To delo [tj. akatist] je nepodraživi proizvod duhovnog genija, koji je sebe odrazio u muzici nebesa.
Mi smo za sve božanstveno gluvi i stoga ne čujemo tu simfoniju. Naš sluh prima samo niske, prigušene zvukove zemlje: stenjanje zemlje i stenjanje našeg srca, zaglušenog otrovom greha, tj. srca, koje je razdirano vapajem muka ada, koji nosimo u sebi. Mi nismo poznali tajnu reči, koja vibrira u harmoničnim zvučnim spojevima. Za nas je ona mrtvi zvuk. Stoga i ne čujemo nebesku simfoniju, koja zvuči u slovesnom Božijem imenu. Stoga pominjanje imena Božijeg i ne naslađuje i ne veseli našu ogluvelu i grešnu dušu. A drevni prorok je znao tu tajnu „pominjanja“: on je u zvučnom imenu Božijem slušao nebesku muziku. Stoga je i rekao: Setih se Boga i obradovah se (Ps.76,4).
Za nas je, pak, to pominjanje teško… dosadno… čamotno. Ono nas ne veseli. Mi u njemu ne čujemo radost nebesa. Nama je beskrajno lakše i prijatnije da se prepuštamo besmislenom lutanju uma u svom praznomisliju, negoli da ponavljamo to sveradosno ime.
Međutim, nebesko se poznaje samo ovde. Ovde se postavlja početak tom poznanju. Ovde se duša u umnom delanju pridružuje toj muzici nebesa. I ukoliko se ne pridruži ovde, ukoliko to ime ne zavoli ovde – neće nigde. Tada ćemo i u večnost odneti svoj ad i večno prebivati u zvucima drugačije muzike, tj. u mukama vapaja i večnih ridanja, gde je plač i škrgut zuba i bol prekasnog, besplodnog pokajanja.
Stoga nas oci i umoljavaju da ovde zavolimo „to zoronosno, svetlozarno najslađe prizivanje“, tu muziku nebesa.
Ovde ga zavolimo dok nije kasno, budući da nam zemno vreme nije dato radi praznomislija i plotoljubivog življenja, već radi sticanja umnog i večnog bića. Kratko zemaljsko vreme nam je dato radi sticanja večne nebeske Ljubavi – Boga.
I ustremljeni na „umno“ sticanje, i mi ćemo poznati radost prizivanja tog imena. I mi ćemo još ovde čuti anđelsko slavoslovlje i sliti se u jednu himnu, skupa sa njima sa nebeskom sladošću hvaleći divno ime Divnog Boga.
Živeći na zemlji, svetitelji Božiji su živeli anđelskim životom. Drugujući sa anđelima, oni su neućutno slavoslovili svehvalno ime Gospoda Isusa. Stoga se u njihovim pesmama i čuje otpevanje nebeskim pojcima. O tome oni veoma uzdržano govore i tek ovlaš nam otkrivaju tu tajnu sledećim rečima:
 
„Sa bestelesnim slugama tvojim
usuđujem se da ti pripevam i ja.
Premda sam zemlja i pepeo, pojanje Trisvetog glasa
sa njima ti prinosim, Preblagi“
 
(Maksim Grk, Kanon Svetom Duhu).
 
I u drugoj crkvenoj pesmi oni nam javljaju tihim glasom:
 
„Sada sile nebeske sa nama nevidljivo služe“…
 
I u najpoznatijoj i najomiljenijoj i većini malo shvatljivoj divnoj „Heruvimskoj pesmi“ oni nam nagoveštavaju da smo upravo neposredno u hramu okruženi heruvimima, da i sami na tajanstven način izobražavamo heruvime, te da smo dužni da skupa sa njima Životvornoj Trojici pojemo Trisvetu pesmu.
U tim sveštenim trenucima treba da ostavimo svaku zemaljsku brigu da bismo sa anđelskim činovima na nevidljiv način podigli Cara svih u našem slavoslovlju, pevajući mu skupa sa nebesnima himnu heruvimske hvale: Aliluja!
Na to „pripevanje“ heruvimima oni i nas prizivaju. Oni nas i zovu i umoljavaju na nebesko slavoslovlje, kako bismo požurili da još ovde steknemo naviku na anđelsko delanje.
Stoga nam oni i predlažu da se naviknemo na „umno delanje“ ovde, tj. dok smo još na zemlji. Jer, tamo će se nastaviti samo ono u čemu je duša ovde prebivala.
Večnim božanstvenim životom mi počinjemo da živimo ovde, umno se trudeći u neprestanoj molitvi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *