NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Uvod

Sveta revnost i kako bih želeo da se već zapalio. (Lk. 12,49)

Po jasnom učenju Reči Božije, ono najvažnije u hrišćanstvu jeste oganj Božanstvene revnosti, revnosti za Boga i slavu Njegovu – sveta revnost, koja je jedina u stanju da čoveka podstakne na trud i podvige ugodne Bogu, bez koje nema ni istinskog duhovnog života, ni istinskog hrišćanstva. Bez ove svete revnosti hrišćani su samo po imenu „hrišćani“: oni samo imaju ime da su živi, a u stvarnosti su mrtvi, kako je to bilo rečeno sv. Tajnovidcu Jovanu (Otkr. 3,1). Istinska duhovna revnost izražava se pre svega kroz revnost za slavu Božiju, čemu nas uče reči molitve Gospodnje, koje stoje na samom početku njenom: „Da se sveti ime Tvoje! Da dođe Carstvo Tvoje! Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao što je na nebu!“
Onaj ko revnuje za slavu Božiju i svim srcem slavi Boga – mislima, čuvstvima, rečima i delima, celim životom svojim – svakako žarko želi da i druge slave Boga tako kao i on, te stoga ne može ravnodušno da podnosi da se njegovim prisustvom na bilo koji način huli na Boga ili da se svetinje izvrgavaju ruglu. Revnujući, on iskreno teži ka tome da ugodi Bogu, da Njemu Jedinome služi svim silama bića svog, sve ljude privede Bogougađanju i služenju Bogu. On ne može mirno da sluša bogohuljenja, niti da ostane u opštenju sa bogohulnicima, ili da se druži sa onima koji hule na Ime Božije i vređaju svetinje.
živi i neobično snažni primer takve ognjene revnosti za slavu Božiju, još u dubini vekova Starog Zaveta, predstavlja veliki prorok Božiji – plameni Ilija, čija je duša tugovala videći bogoodstupništvo svoga naroda, predvođenog nečastivim carem Ahavom koji je u Izrailj uveo neznabožačko služenje Vaalu, umesto služenja Bogu istinitom.
Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama – ne jednom je klicao on, izražavajući svoj bol: jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem; a ja sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu (1. Car. 19,10).
I eto ta sveta revnost, silom blagodati Božije koja je na njemu počivala, podstakla ga je da radi kažnjavanja Izrailja koji je odstupio od Boga zaključa nebo (1. Car. 17,1; 18,42-45), tako da tri leta i šest meseci nije bilo ni kiše ni rose.
Ista sveta revnost nagnala je Iliju da pokolje lažne proroke i žrece Vaalove, posle čudesnog silaska ognja na gori Karmil, kako ti prevaranti ne bi dalje odvraćali sinove Izrailjeve od istinskog Bogopoštovanja.
Silom takve revnosti sv. Ilija je učinio da siđe oganj s neba i spali pedesetnika i njegove vojnike koje je car poslao da ga uhvate (2. Car. 1,9-14).
A da je zaista bila u pitanju sveta revnost, ugodna Bogu posvedočeno je bilo tako što sv. Prorok Ilija nije umro običnom smrću, nego je čudesno uznesen na nebo u vatrenim kolima, čime je bila znamenovana njegova istinska vatrena revnost za Boga (2 Car. 2.10-12).
No još tada, u surovom Starom Zavetu, Gospod je sve pokazao Svom vatrenom služitelju – da se tako strogim merama može pribegavati samo u krajnjim slučajevima, jer Gospod nije ni u velikom u jakom vetru koji brda razvaljuje i stene razlama, ni u zemljotresu, ni u ognju, nego u strujanju tihog vetra (1. Car. 19,11-12).
Eto zašto je Gospod – kada su Jakov i Jovan, naročito vatreno revnujući za slavu svog Božanskog Učitelja, poželeli, podražavajući proroka Iliju, da nizvedu oganj sa neba kako bi kaznili Samarjane koji nisu hteli da prihvate Gospoda dok je prolazio kroz njihovo selo za Jerusalim – zapretio učenicima da to ne čine, rekavši: Ne znate kakvog ste vi duha, jer Sin Čovečiji ne dođe da pogubi duše ljudske nego da spase (Lk. 9,51-56).
No, to ne znači da Gospod, koji je govorio: Naučite se od mene, jer Ja sam krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29), ponekad nije nalazio da je neophodno pokazati veliku strogost i pribeći surovim merama, poučavajući i nas tome, da krotosti i smirenost ne znače mekuštvo, i da se ne treba sklanjati pred očiglednim zlom, te da istinski hrišćanin mora da se čuva sladunjave sentimentalnosti i ne ustupa pred zlom koje naglo podiže glavu, nego da mu valja biti nepomirljivim prema zlu, boriti se protiv njega svim dostupnim merama i sredstvima, kako bi širenje i jačanje zla među ljudima bilo odlučno presečeno.
Setimo se kakvim se oštrim i prekornim rečima Gospod obratio duhovnim vođama jevrejskog naroda, književnicima i farisejima, osuđujući ih zbog licemerja i bezakonja i preteći im sudom Božijim: Teško vama književnici i fariseji, licemeri (Mt. 23,29).
A tamo gde reči nisu bile dovoljne, prelazio je na delo suprotstavljajući se bezakonicima. Tako, našavši u hramu one što prodaju goveda i ovce i golubove, i menjače novca gde sede, On izagna sve iz hrama, i ovce i goveda; a menjačima prosu novac i stolove ispretura (Jn. 2,14-15; Mt. 21,12-13).
Zar ne znamo dovoljno primera iz Sveštene i Crkvene istorije, kada same reči nisu bile dovoljne, pa je za presecanje zla bilo neophodno pribegavati oštrijim merama i odlučnijem delovanju?
Vazno je samo da i u drugim sličnim slučajevima iz čoveka zaista progovara upravo čista revnost za slavu Božiju, bez ikakve primese samoljublja ili neke druge ljudske strasti, koje se samo prikrivaju tobožnjom revnošću za Boga.
Takvom odista svetom revnošću i odlučnom nepomirljivošću prema zlu, proslavio se u istoriji Crkve svetitelj Hristov Nikolaj, Arhiepiskop Mirlikijski Čudotvorac, koga praznujemo 6. decembra po našem pravoslavnom kalendaru.
Ko ne zna ovog divnog svetitelja Hristovog?!
Ne samo hrišćani, no čak i muslimani i mnogobošci, znaju ga i poštuju kao velikog i preslavnog čudotvorca, koji ljudima brzo pritiče u pomoć u svakoj nevolji i svakom iskušenju. Ko je bio na obali Crnog mora, mogao je ne jednom da vidi ikonu svetitelja Nikolaja na turskim lađama. Ona se može videti i u siromašnim kućama kavkaskih brđana i u šatorima mnogih azijskih nomada koji naseljavaju sever i istok Rusije, sve do Mandžurije i Kine.
Najkarakterističnija crta svetitelja Nikolaja, koja ga je toliko proslavila, jeste njegovo izuzetno hrišćansko milosrđe: „Nikola Milostivi“ – tako su ga obično zvali u prostom ruskom narodu, polazeći od podataka iz njegovog divnog žitija i bezbrojnih slučajeva njegove pomoći ljudima.
I eto takav svetitelj, koji se toliko proslavio svojim milosrdnim odnosom prema bližnjima, jednom je postupio na način koji je mnoge smućivao, i do danas smušuje: verodostojnost toga postupka posvedočena crkvenim predanjem, sačuvanim u našem ikonopisu i bogosluženju.
Prema predanju, sveto Nikolaj je učestvovao u radu Prvog Vaseljenskog Sabora, održanog u Nikeji, koji je osudio jeretika Arija zbog poricanja Božanstva Druge Ipostasi Svete Trojice – Sina Božijeg. Sveti Nikola nije mogao ravnodušno da sluša bogohulne reči nadmenog jeretika Arija, kojima je ovaj, na saborskim raspravama koje su tom prilikom vođene, omalovažavao Božansko dostojanstvo Sina Božijeg – prema celim Saborom ga je „ošamario“, tj., udario rukom po licu. Ovo je izazvalo takvu opštu zbunjenost, da su Oci Sabora rešili da odvažnog svetitelja liše episkopskog čina. No, iste noći bili su urazumljeni zadivljujućim viđenjem: ugledali su Gospoda Isusa Hrista kako svetitelju Nikolaju predaje Svoje Sveto Evanđelje i Prečistu Majku Božiju kako na njegova pleća polaže arhijerejski omofor. Tada su shvatili da se sveti Nikolaj u svom postupku nije rukovodio nikakvim lošim, strasno-grehovnim pobudama, nego isključivo jednom čistom, svetom revnošću za slavu Božiju. i pomilovali su svetitelja, odbacivši presudu.
Navodeći ovaj primer, nikako ne želimo da kažemo da i svako od nas može i treba bukvalno da ga sledi: to je mogao da učini veliki svetitelj kakav je bio sv. Nikolaj. No ovo svakako treba sve nas da ubedi da ne smemo ostajati po strani i ravnodušno se odnositi prema pojavama zla u svetu, naročito kada se stvar tiče slave Božije, naše svete vere i Crkve. Tu treba da budemo potpuno nepomirljivi, ne smemo ići ni na kakve lukave kompromise, niti na formalno pomirenje ili bilo kakvo drugo pristajanje na zlo. Svojim ličnim neprijateljima, po zapovesti Hristovoj, treba da praštamo sve, ali između neprijatelja Božijih i nas, mira biti ne može! Prijateljstvo sa neprijateljima Božijim i nas same pretvara u neprijatelje Njegove: to je i izdaja Boga, bez obzira na sve dobre kojima bi se prikrivala, i nikakvo lukavstvo ni prevrtljivo samoopravdanje tu ne može da nam pomogne!
Interesantno je primetiti kako se postupak svetog Nikole ne sviđa nikome od onih koji danas pristaju na zlo, koji propovedaju umišljenu „hrišćansku ljubav“, koji su spremni na mirenje sa jereticima, sa goniteljima vere i Crkve, pa i sa samim đavolom, a sve u ime „sveopšteg mira“ i – sveopšteg ujedinjenja“ – parole koje su danas postale vrlo moderne. Oni zbog toga pokušavaju da poreknu čak i činjenicu da je sveti Nikola bio učesnik Prvog Vaseljenskog Sabora, iako je ona u našoj svetoj Crkvi prihvaćena i mi je moramo držati za verodostojnu.
Sve je to u krajnjoj liniji zato, što kod savremenih ljudi, čak i onih koji se nazivaju „hrišćanima“ nema više istinske revnosti za Svetu Crkvu i svetinje Božije. Umesto toga preovladava mlaka uniformnost, ravnodušan odnos prema svemu osim prema sopstvenoj ovozemaljskoj koristi, kao i ma nemar prema neumitnom sudu Božijem koji nas očekuje i prema večnosti koja se otkriva nakon smrti.
A bez ove svete revnosti nema, kako smo u početku istakli, istinskog hrišćanstva ni istinskog života – života u Hristu. To je sada zamenjeno svakojakim jeftinih surogatima, vremenom sve bezvrednijim, prilagođenim ukusima i duhovnom stanju savremenog čoveka. Zato takvi psevdohrišćani, vešto prikrivajući svoje duhovno siromaštvo licemerjem, često imaju više uspeha u savremenom društvu, u kome nema prave duhovnosti. Istinski revnitelji za slavu Božiju bivaju prezreni i gonjeni, kao „teški ljudi“, „netrpeljivi fanatici“, „ljudi koji zaostaju za vremenom“.
Tako se već sada na naše oči događa odvajanje: neko ostaje sa Hristom do kraja, dok će neko lako i prirodno preći na stranu neprijatelja Njegovog – Antihrista, naročito kada nastupi vreme strašnih iskušenja za našu veru, kada zaista bude neophodno pokazati svu silu naše svete revnosti, koje se sada mnogi gnušaju kao „fanatizma“.
No tada ne treba smetnuti sa uma da postoji i revnost ne po razumu – ona revnost, koja je obezbeđena usled odsustva veoma važne hrišćanske vrline – rasuđivanja, i zato umesto koristi može da donese štetu.
A postoji takođe i umišljena, lažna revnost, ispod čije se maske skriva ključanje grehovnih strasti – pre svih gordosti, vlastoljublja, častoljublja, kao i uskog (partijskog) interesa, sličnog onome koji igra glavnu ulogu u političkoj borbi, kojoj ne može biti mesta u duhovnom, u društveno-crkvenom životu, na šta danas na žalost nailazimo veoma često, i što biva glavnim uzrokom svih mogućih raspri i crkvenih nemira čiji su predvodioci i pokretači često prikrivaju nekakvim idealima, dok u stvari slede samo svoje lične ciljeve, želeći da ugode ne Bogu, nego sebi samima, i revnujući ne za slavu Božiju, nego za svoju sopstvenu slavu i slavu svojih partijskih kolega i istomišljenika.
Sve je to, razume se, duboko strano istinskoj svetoj revnosti, protivno njoj, grešni i nedopustivo, i samo kompromituje našu svetu veru i Crkvu!
Nama predstoji izbor: jesmo li sa Hristom ili sa Antihristom?
Vreme je blizu! (Otkr. 22,10) – upozoravali su nas hrišćane još sv. Apostoli. A ako je bilo „blizu“ još tada, u apostolsko doba, koliko nam je onda ono bliže sada, u naše zlosutne dane otvorenog odstupanja od Hrista i progona naše svete vere i Crkve?!
Ukoliko čvrsto odlučimo da u te sudbonosne dane ostanemo sa Hristom, ne samo na rečima no i na delima, onda je već sada neophodno da bez oklevanja pokidamo sve prijateljske veze i svaki kontakt sa slugama Antihrista koji dolazi i koji je u savremenom svetu već mnoge privukao sebi, uz pomoć lukavih izgovora kao što su „sveopšti mir“ i „blagostanje“; a naročito je važno – da bezuslovno treba da se oslobodimo bilo kakve potčinjenosti njima i zavisnosti od njih, čak i ako bi to povlačilo gubitak našeg ugodnog položaja, pa i opasnost za naš zemaljski život.
Večnost je važnija od kratkotrajnog bitisanja na zemlji – upravo za nju moramo da se pripremamo!
Zato u svakom delu i postupku treba da se rukovodimo samo svetom revnošću po Bogu, u Hristu, bez najmanje primese bilo kakvog lukavstva ili dvolične politike.
Inače nas očekuje strašna presuda: Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otkr. 3,16)
Zato revnuj, i pokaj se! (3,19)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *