Света ревност

Свет и Ми

У свету беше и свет кроз Њега постаде,
и свет Га не позна. (Јн. 1,10)
А ја, Боже сачувај , да се чим друго хвалим осим крстом Господа
Нашег Исуса Христа, којим се мени разапе
свет и ја на свету (Гал. 6,14)
Уочи двају наступајућих празника, Рождества Пресвете Богородице, која је живела у свету али не беше “од света”, због чега се и удостојила да постане Мати Самога Господа, и Воздвижења Крста Господњега, који нас подсећа да смо и ми дужни “да се распнемо свету”, погодан је тренутак да упитамо сами себе: какав је наш однос према овоме свету – овом савременом свету који сада толико јасно, као никад раније, пројављује своје нескривено антихришћанско настројење?
Известан уступак свету – или још боље – прилагођавање њему, оно што се, на пример, у пастирском богословљу назива “пастирским прилагођавањем”, јасно је да је неизбежно, понекад и корисно, али оно што ми сада гледамо прелази све границе и претвара се у негацију истинског хришћанства које “није од овог света”..
Христос Спаситељ није узалуд Себе и Своје следбенике противпостављао свету, говорећи:
Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
А тешио их је: Ако вас мрзи свет, знајте да је Мени омрзнуо пре вас
(Јн. 15,18). У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет (Јн. 16,33).
Једнако су о свету говорили и Свети Апостоли : Не љубите свет ни што је у свету, Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2,15), а то је зато што свет сав у злу лежи (1.Јн. 5,19).
Обратимо пажњу на то да ово не говори нико други до “Апостол љубави” – љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов.
А свети Апостол Јаков, брат Господњи, говори можда још одлучније : Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк. 4,4).
Тако су у сва времена гледали на свет сви истински хришћани – подвижници хришћанског благочешћа: осећајући да у свету не могу бити правим следбеницима Христовим и да се не могу спасти, они су бежали од света како би угодили Богу. Бежали су чак и онда када је он престао да буде незнабожачки, као у почетку, него се охристовио.
Очевидно је да ова супротстављеност истинског хришћанства свету, о којој су говорили Христос Спаситељ и Свети Апостоли, важи за сва времена, има силу и важност у свим околностима. Ове горе наведена речи не могу се избацити из Светог Писма, ма колико то желели савремени “неохришћани” или представници “постхришћанске епохе” која је наступила – екуменисти и сваковрсни модернисти.
Насупрот поменутим Христовим и апостолским речима, ови савремени “делатници хришћанства” – мада се не усуђују да сасвим одрекну хришћанство – или отворено проповедају стапање са светом који у злу лежи, или на делу остварују такво стапање, сакривајући се лицемерно иза различитих прелесних фраза, које неки пут зајме чак из Светог Писма и које, разуме се, тумаче погрешно. На услузи им је, у датом случају, и сва вековима разрађивана језуитска казуистика, уз помоћ које могу да оправдавају све што желе.
А управо ово стапање са светом, које се сада интензивно пропагира, и јесте најјаснији предзнак одступништва!
Блажен је ко разумева – ко препознаје ужасне симптоме времена које нас води Антихристу!
Па управо ће Антихрист, духовно ишчадије богопротивног сатане, бити кнез овог света, који у злу лежи (Јн. 12, 31): он ће се зацарити у овом свету како би га у потпуности вратио сатаниној власти.
Ми добро знамо како ће се тај жалосни покушај окончати (2. Сол. 2,8) Господ Исус убише га духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства, али како ће бити онима који – свесно или несвесно, обманути – пођу за њим?
Дешава се очевидно “просејавање”: по томе да ли разумеју догађаје који се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте:
Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година све силнија бујица отпадништва.
Други… слепују. Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно, долази од неразумевања и потцењивања оног што се збива, а друго је свесно: такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид.
А том духовном слепилу сада много тога доприноси!
И сатана и слуге његове, по речима Светог Писма, људима се веома ретко јављају онакви какви заиста јесу: сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинског хришћанства. Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искона (Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља правде.
Изузетно је симптоматичан у наше доба позив на опште уједињење: сада су сви, наводно, спремни да се уједине, заборавивши на пређашње поделе – на оно што их је раније делило.
И то веома многе прелашћује.
Заиста – није ли дивно заборавити на поделе, одбацити несугласице и узајамна непријатељства и живети у миру и љубави?
Није ли на такво уједињење позивао људе и Сам Христос, када се молио Богу Оцу: Да сви једно буду (Јн. 17.21)?
Није ли Он све позивао на узајамни мир и братску љубав?
Све је то тачно, али Христос није позивао људе на такво уједињење, на такав мир и братску љубав, како чине савремени “ујединитељи” – “екуменисти”, “модернисти”, “неохришћани” или како се већ звали!
Христос Спаситељ звао је све људе на уједињење у оној Божанственој Истини коју је Он донео на земљу ради спасења људи.
Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет, рекао је Он Сам Пилату: да сведочим истину. и сваки који је од истине слуша глас мој (Јн. 18,37).
Истина, чиста и нетакнута Истина Божанственога Христова учења – то је једино мерило и једини разлог за истинско, спасоносно, богоугодно уједињење људи.
Свако друго уједињење биће неприродно, патворено, неискрено – у њему ће бити лаж и превара.
У св. Апостол, позивајући хришћане на јединство, јасно говори о томе како он замишља то јединство како оно треба да буде:
Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа да сви исто говорите и да међу вама не буде раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1,10). Или ово:
Да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени (Фил. 2,2).
Пуна једнодушност и једномислије – ето шта је потребо по учењу слова Божијег за целисходно, плодотворно и спасоносно сједињење људи.
Без јединства у Истини непостиживо је изворно, истинско сједињење људи у миру и међусобној љубави, који их сједињују једне са другима и са Богом.
А о каквој љубави без јединства у Истини може да се говори, када св. Апостол јасно каже да се љубав не радује неправди, него се радује Истини
(1. Кор. 13,16)?
Какву “једнодушност” и “једномислије”, какво “јединство у истини” могу православни имати са римокатолицима и протестантима?
А савремени “ујединитељи” спремни су на “јединство” и са безбожницима!
Није ли то апсурдно?
Они би да “уједине” људе савршено различитога духа и различитога мишљења – упркос јасној речи светог Апостола – и то тако да свако остаје при својим заблудама и у своме одступништву од једине Христове Истине. Они чак сваки прозелитизам сматрају непожељним, покудним и незаконитим и он се, као такав, забрањује.
Њима није важна истина, једина драгоцена и спасоносна, него уједињење по сваку цену, свим средствима остварено и које је само себи циљ.
Али јединство не може бити само себи циљ: уједињења могу бити сваковрсна, међу њима нека могу бити и јавно осуђена и могу имати злочиначки циљ. Пример таквог јединства може да пружи банда разбојника, који су везани често великом узајамном лојалношћу, наизглед чак истинским пријатељским осећањима.
И шта? хоћемо ли се радовати таквоме “јединству” и поздрављати га, гледајући у њему остварење идеала хришћанске љубави “?
Може ли бити позитивна појава уједињење људи уз савршено пренебрегавање или чак гажење оне Истине, коју је донео на земљу ради нашег спасења оваплоћени Јединородни Син Божији?
То је наше питање сваки пут када чујемо лукаве, а каткад и хистеричне, позиве савремених “ујединитеља” на свеопште уједињење.
Зову ли нас они да се сјединимо са Христом или. са овим светом који у злу лежи и коме Христос супротставља Себе и Своје истинске следбенике?
И када јасно увидимо да ти “ујединитељи” гледају да “иду у корак са временом”, “да угоде духу времена”, “да не буду заостали, него савремени”, када видимо са каквим се гордим презиром односе према свему ономе што је раније постојало у свету у време процвата истинског хришћанског благочешћа, ми се невољно уверавамо у то да нас ти ујединитељи не зову ка Христу, него од Христа.
Они нас зову да оставимо Христа и да се стопимо са овим светом који лежи у злу, чији кнез, по њиховим сопственим изјавама (они понекад говоре сасвим недвосмислено) треба ускоро да дође и зацари се над светом.
То је исти онај за кога је Христос прорекао Јудејима који не повероваше у Њега:Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме: ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43).
А они га већ чекају и хитају да што брже све уједине под његовом влашћу!
Ово вештачко, противприродно сједињење свих и свега неопходно је како би му олакшало што брже зацарење и обезбедило му што трајнију власт над светом.
Ето праве позадине овог савременог “модернизма” и екуменистичке пометње.
Нужно је да се хришћанство безболно ликвидира, да се учини “сољу обљутавелом”, да се онима који још неће да се од њега растану остави само његов привид који људе ни на шта не обавезује, који је за непријатеље безопасан, а за њих неспасоносан.
Истину вешто заменити лажју – ето за шта се одавно специјализовао непријатељ људског спасења – ђаво и у чему му драговољно помажу они који су за земна блага продали душе своје – права чеда овог света који у злу лежи.
Овај свет јавно хрли у катастрофу и погибао га не забрињава.
Где ћемо ми бити? На чијој страни?
Зар ћемо заборавити да ми, хришћани, нисмо од овога света, као што ни Сам Христос – није од овог света, по речи Његовој (Јн. 17,16)?
И зар ће се овај свет показати толико моћним да нас спута, да ради њега и прелесног блага његовог будемо готови да оставимо Христа Истинитог и уместо Њега примимо “христа” лажнога – Антихриста?
Далеко било!
Али тада се, уколико желимо да се сачувамо и да сачувамо верност Христу Истинитом, на нас налаже велика и неодложна обавеза да се одлучно удаљимо од свега што на себи носи печат одступништва, да се одвојимо од свих који иду путем одступништва, имајући на уму потресно упозорење које нам је дато још пре стотину година и у којем је наше време прозрео велики руски светитељ Игњатије Брјанчанинов:
“Одступништво је Бог допустио: не покушавај да га зауставиш немоћном руком својом. Удаљи се, сачувај се од њега и то је довољно од тебе. Упознај дух времена, проучи га, како би по могућности избегао његове утицаје” (Отачник – закључак).
Свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек
(1. Јн. 2,17).
Будимо са Богом, са Христом, а не са светом! и бојмо се свакојаке преваре и преласти и заводљивих речи (Кол. 2,4)! Упознавши се са духом времена, нађимо у себи чврсту решеност да се, ма колико нас то коштало, удаљимо од њега и раскинемо од њега и раскинемо све што нас је са њиме везивало.

One Comment

  1. Све то стоји, али има и друга струја Ревнитељи не по разуму, лажни ревнитељи, Ревност телесна, Прелешћени горди хришћани, који су у стању изговорити такве одвратне ствари за ове које називају Екуменистима, да се непристрасном човеку, који тражи истину, смучи. Они су гори непријатељи Цркве него ови које називају Екуменистима, јер екуменизам је више очигледан и упада у очи од Расколништва. Прелешћен лажни ревнитељ се препознаје по оштром осуђивању и разобличавању свештенства, архијереја и свих других који не деле њихово мишљење. Бог да нас сачува од обе стране.