НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Света ревност

Света ревност

Кад со обљутави

Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе
напоље и да је људи погазе.
(Мт. 5,13)
„Наше време наликује на последње. Со обљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тако слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је – по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)! – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, свети Игњатије (Брјанчанинов).
Немамо ли ми, у наше време, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер се у том погледу – у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница – у последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше Отаџбине – Русије.
жалосни „прогрес“, по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавањy краја.
И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!
За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, кока знамо из његовог житија, све то лично преживео.
Своја разочарења и огорчења у том погледу изложио је писмено на многим местима „Аскетских опита“, „Аскетских проповеди“, „Дарова савременом монаштву“, „Отачника“ и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за свакога ко се занима питањима духовног живота, а нарочито за онога, ко жели не само да „философира“ (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквим је одиста живео сам свети Игњатије. Његова су дела вредна за нас управо стога што су плод личног духовног опита.
Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана, онакву каква је била предочена у житијима светих угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито – у учењима светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на „последња времена“, и при томе обележја „последњих времена“ показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори „од себе“ и сопственим речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове изреке.
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: „Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију; унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском ће се показати већима од отаца прослављених због знамења“ (4. одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!“
Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест – где недостаје смирење, него се тежи слава, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга – тамо нема истинске ревности Богу.
Чега има?
Има – „само дволичности“, наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског.
„Бој се дволичности – поучава даље свети Игњатије – бој је се најпре код самог себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота“ Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном свешћу“.
То је тек једна карактеристика на коју је он у својим делима не једном скренуо пажњу, јесте – нестајање благодатних учитеља истински добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна – умножавање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како „не бисмо примили вука за пастира“, нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи „старца“, попут стараца – учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним „руководитељима, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса“ је због тога морао да поднесе.
Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу.
Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати – по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се,, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева – Црква, биће оборена мачем – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез. 38,1).
Живљење по Богу постаће веома тегобно.
Постаће такво стога, што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
„О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања! – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни – О, беде моралне, коју људи не примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствене беде! О, беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује!“
Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају „живот по Богу“. А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани, док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже: „О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!“ и томе слично.
Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају „Живот по Богу“, све су ти, каже свети Игњатије, видљива знамења „отпадништва“, о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је и у наше време већ почело и брзо напредује.
„Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају „хришћанима“ (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу – како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења“ у последње време ће прави монаси (то се, коначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава – све до већ отвореног служења сатани – може рећи да време још није наступило?
Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: „Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљују од људи, препуштајући их („свет“) њиховом паду“.
Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају „гомилама обузетим сујетом и служењем свету“, они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле. Отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.
А ево шта даље казује свети Игњатије:
„Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега.
Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму“.
Због тога код истинског, заиста – верујућег хришћанина, не може бити никакве „панике“ при сагледавању мрачне слике Отпадништва, које се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега „не примећују“ Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и важе сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да га бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.
Свети Игњатије нам даје упутство:
„Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком…“
Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и „прикључити се“?
Наравно да не! Ево шта нам је чинити:
„Удаљи се од њега и чувај – то је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај“.
У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља!
Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге „да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво“, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се „удаљимо“ и да се – чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: „ћутањем се издаје Бог“. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету:
„Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!“
Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.
Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама испуњавају:
„Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је мален и биће све мањи и мањи…“
Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.
Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којим би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе“.
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. и стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало – из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити.
„Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно „Црква“, то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати.
Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих.
Сви остали ће бити „уздрмани“ и „пашће“, биће „надвладани вратима пакла“, без обзира на то што ће наставити да себе називају „црквом“.
Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања!
„Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства – каже он даље – Сасуди Духа Светог коначно су свуда пресушили, чак и у манастирима, и тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијег може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност“.
Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.
Старац Исаија ми је говорио: „Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре.“
Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.
„Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији, Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст – што се дешава врло често.
Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!
„Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана“ – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.
Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као претходница доласку непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се „прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим“.
О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у својој значајној књижици „О чудесима и знамењима“.
Појава Антихриста биће природна последица „недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем“, „одсуства истинског Богопознања“ и „прихватања ђавољих дела као дела Божијих“.
Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света, ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави „духа антихристовог“ у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе – никако не значи узимати на себе право да се „предскаже“ време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обележја.
Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса да твори.
Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној преласти говори свети Игњатије:
„Уочи другог доласка Христовог, када хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им „знак са небеса“ који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без задржавања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и – Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено значење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.
Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог учења и дела његових, тако што су на време ступили у духовно општење са сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и дела ставити на муке и саме изабранике Божије“.
Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16)!
Треба знати и схватити колико ће велико бити лукавство Антихристово и како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински хришћани, обрести „на мукама“, јер неће бити у стању да га истог часа „прозру“ и разобличе – пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста.
Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на људе, по речима светог Игњатија „биће скривен у његовој пакленој подмуклости и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом величанственошћу“.
Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше време. Васпитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и безболније примање Антихриста.
„Људска машта – вели даље свети Игњатије – немоћна је да представи себи таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да поверује како зло може да достигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он ће да се разгласи, као што су чинили његови претходници, назваће себе проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се присајединити. Он ће себе прогласити за обећаног Месију – радосно ће му у сусрет поћи ученици мудровања по телу; видећи његову славу, моћ, генијалне способности, господарење природним силама, прогласиће га богом и постати његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Еванђеља. примиће Антихриста онаквог каквим се он представља; као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама – покориће мy се као најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велик, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти – они који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара (Благовесник, тум, Јн. 5, 43)“.
То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове „претече“ у свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црквеног живота, какав је „екуменизам“, или ватрени позив на уједињење „у име хришћанске љубави“, сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације, усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење „филантропијом“. Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно да бисмо разлучили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају удела са таквим „добротворима“ и да се користе њиховим „доброчинствима“.
Но то још није све! Антихрист ће, као у неком театру, показати људима призоре изненађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење; величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Откр. 13,8).
Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.
„Знамења Антихриста најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп. Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и 6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, о трећем виду пажње). Свети Јован Богослов, сазерцавајући у откривењу догађаје који ће претходити крају света, каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима (Откр. 13,130. Писмо на ово указује као на највеће знамење Антихристово, а место збивања његовог биће – ваздух: „биће то задивљујући и страшан призор“.
И ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у“ ваздуху“.
„Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце, непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама“. То нам је такође већ познато! Не само Антихрист, него и претече и слуге његове у наше су време већ покренули „прикривени или јавни прогон“ свих истинитих хришћана, а понегде, као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре: истински хришћани проглашавају се „народним непријатељима“, „непријатељима наше заједнице и друштвеног устројства“, „смутљивцима“, а у цркви – „расколницима“.
„Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима највеће мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према њему“ (Преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној „проби“ онога што ће у доба Антихриста уследити још Већом силином.
У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито одлучно и одређено звучи име које је Писмо наденуло том ужасном човеку: звер (Откр. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају карактер непријатеља Божијих. Један делује више у тајности а други – више јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Откр. 13,2), сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Откр. 13,2). Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, префињена и промишљена гоњења и притисци, прикривени препреденом домишљатошћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљењу неће бити придаван значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати, и под њеним руководством, изабраници Божији стећи снаге да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса“.
Како нам је и ово све познато: није ли реч о опису нашег времена? Само духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о чему је горе писано!
Но како ће и ради чега људи одбацити Христа и примити Антихриста?
И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије – из истих оних разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крсту.
„Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство. Онај који својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен, припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека, једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.
Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејима, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и који ће примити Антихриста, иако се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацивши Христа, они су се по склоности духа присајединили онима који примају Антихриста, па чак и припремила терен за његов долазак много столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За њега самог, за време када се појави, није остављено слично злочинство.
И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман временски размак – размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.
Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3).
Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа, и примили Антихриста духом својим, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.
И зато ће им Бог – то јест по допуштењу Своме – послати силу обмане, да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12).
Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно изобличавање и пресуда људском духу.
Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку претходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадништвом од Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само расположење људског духа створиће потребу за обраћање Антихристу и симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека. Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи.
Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог досудио да преживимо један век касније, а нарочито – у последњих педесет страшних, „апокалиптичних“ година, када се многима чини потпуно извесно да је крај света сасвим близу, ето ту „пред вратима“. и све то што ми сада запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре, кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње време. Питање је још само – када ће се појавити. Време у коме ће се то збити није нам откривено.
Бескрајну захвалност ми, синов и кћери Руске Православне Цркве, дугујемо светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума тако јасно насликао оно што се сада пред нама одвија, и што још треба да се деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо одговор добити лакомислено затворимо очи, уверавајући и себе и друге да се не догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ „да пливамо низ матицу, као и сви други“ или „да идемо у корак са временом?, које нас силовито носи ка Антихристу.
Када со обљутави – Црква престаје бити Црквом, тада настаје псеудо-цркава, које ће примити Антихриста као својег „Месију“, осим малог остатка истински верујућих, којих је сваким даном све мање.
И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи – где смо и са ким смо: у том „малом остатку истински верујућих“, у том малом стаду Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим – Антихристом?
Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *