НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Света ревност

Света ревност

Пази на себе! – Беседа за Велики Пост

(Закони поновљени 4,9)
Овако је насловљен цео низ поука које дубоко прожимају душу, а које је написао велики проповедник покајања преподобни Јефрем Сирин. Оне се, по нашем богослужбеном уставу, имају читати током целог Великога Поста, али – авај – у парохијским храмовима више се готово и не могу чути.
Један од највећих подвижника Хришћанске Цркве, преподобни Антоније Велики, размишљајући једанпут о дубини судова Божијих, смело упита Бога: „Господе! Зашто неки умиру у младости, а други живе до дубоке старости? Зашто су једни сироти, а други богати? Како то да злочестиви, тирани и злочинци благују и изобиљују сваковрсним земаљским благом, док благочестиве и праведне тиште невоље и немаштина?“. Тада му дође глас: Антоније! Пази на себе, а оно су судови Божји и ти немаш користи од њиховога испитивања“.
Пази на себе!- то и јесте најважније, основно правило хришћанског живота усмереног ка спасењу – живота у Богу, живота у Христу, живота унутарњег, живота духовног, како су упорно наглашавали сви велики подвижници Хришћанства, сви наставници хришћанског благочешћа или живота богоугодног.
Једино онај који пази на самога себе, на свој унутарњи свет, који не води расејани живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, своје слабости, грехе, све своје порочне склоности и страсти. Једино је такав човек спреман на здраву самокритику, самоисправљање, на духовну обнову, што и јесте животни задатак свакога ко жели да буде истински хришћанин, свакога ко себи жели спасење.
Услед непажње, зло се у души све више разраста, оснажује и коначно тако се чврсто укорењује, да такав човек већ губи могућност да се исправи и духовно обнови и зато њему нема наде на спасење. Али није једина невоља то што такав човек губи своју душу – он постаје још сејач зла, његов извор који га шири свуда око себе.
Ето како треба да гледамо на сав савремени живот и како да расуђујемо о свему што се збива у свету.
Има ли савремени човек, чак и неки од оних који себе називају хришћанима, а уз то и православнима, такву пажњу, о којој уче наши велики хришћански подвижници, наставници благочешћа?
Авај! и површни поглед на нашу свакодневицу лако ће нам открити да је сва савремени живот тако устројен, да човека држи ван себе- да му не даје ни времена ни могућности да се и мало удуби у себе, да се замисли над својим унутарњим стањем и да непристрасно оцени своје „ја“. Сви ти изванредни технички изуми, уместо да човеку пружају далеко више слободног времена за лични живот, што је и било њихово првобитно назначење, узроковали су овај дивљачки темпо и уистину сумануту хајку за добити, што је савременог човека сасвим лишило мира који је толико неопходан за самоусредсређеност и само-удубљење – за самопажњу. А сви краткотрајни тренуци доколице испуњени су забавама и весељем, толико разноврсним, као никад раније – све са циљем да се човек држи ван себе и да ми се не допусти да се замисли над собом.
Ето, видимо како савремени људи и пишу и размишљају и говоре о свему, само не о свом унутарњем животу: немају ни мисли ни речи самокритике и самоисправљања, него само речи критике – и то је најжешће, непоштедне и неправедне – онога што је ван њих. Као никада, умножили су се и осилили пороци умишљености, гордости, хвалисавости, властољубља, сујете и славољубља, а у вези са тиме и – зависти, злурадости, непомирљиве злобе и мржње ка другима, у којима сваки „појединац“ увек види само своје непријатеље и супарнике.
Комунизам који је подјармио нашу несрећну Отаџбину – пошто се она у току последња века одрекла „унутарњега делања“ које је православни руски човек раније толико љубио – и може имати успеха једино код таквих настројења.
Одрицање човека од онога што је најважније за његово спасење – од пажње на себе и унутарњег делања – не може да прође без последица.
А шта ли још човека чека?
Особито поразна и трагична је чињеница да су то престали да увиђају и људи који себе називају и сматрају хришћанима, чак и православнима, и који наивно мисле да је могуће остати хришћанином, а водити расејани живот, у сујети и потрази за добити, забавама и задовољством.
Хришћанство је, пре свега, живот унутарњи, живот духовни.
А када је тако, онда се и спољашњи живот сам од себе преображава, по нелажном обећању Христовом: Иштите пре свега Царство Божије и правду његову, односно: „живите унутарњи духовни живот“ и све ово, односно све благоустројство и успех вашега живота, додаће вам се
(Мт. 6,33).
Самоуверени савремени људи у свом гордом слепилу то упорно не желе да знају, без обзира на стварност која их посрамљује, те једнако наивни и детиње сневају и гледају како да сопственим напорима и средствима обезбеде своју земаљску срећу и да свој земаљски живот ослободе брига. Они решавају сваковрсне светске проблеме, гордо и не прихватајући икакву критику, готови су да суде о свему, постављају се као ауторитети способни за мудро преуређивање људског друштва, намерни су чак да „реформишу“ (поправе по свом развраћеном укусу) и Цркву, коју је на земљи, ради спасења људи, оснивао Сам Оваплоћени Син Божји. Једино да на себе пазе никако неће, себе да преуреде и преправе, своје душе да „реформишу“ упорно не желе.
А управо у овом последњем, том упорном одбијању, налази се најопаснија болест нашег времена, од које и произилазе све несреће данашњице.
То је ужасни знак потпуне духовне малаксалости, крајње оскудице „унутарњег делања“: духовни живот замењен је „животом душевним“ (по речима св. Апостола Павла, 1. Кор. 2,14) и чак животом „плотским“ – животињским.
Особито је жалосно и каткад мучно гледати пројаве тог срамотног назадовања духовног живота и самопажње међу нашим руским православним људима у расејању, који су толико преживели: они би, пошто су искусили страшне несреће које су се обрушиле на нашу Отаџбину, морали већ да знају у чему је корен свих невоља које су их снашле и због којих живе у изгнању!
Има, слава Богу, и изузетака: то је, по речима св. Игњатија Брјанчанинова – који је тако живо, сто година унапред, прорекао наступање наше мрачне епохе – „мали број оних који се спасавају“. Наш црквени живот још тиња благодарећи управо том „малом остатку“.
Али највећи број православних руса, премда је преживео тако умудрујуће невоље, као да се ничему није научио и не жели да чује и да зна за опомену коју је нама, људима, још у Старом Завету, дао Господ Сведржитељ: Пази на себе!
Они већим делом живе ван себе и у томе је, разуме се, основни узрок сваке жалосне смутње и беспоретка у нашем заграничном животу, како црквеном, тако и политичком и друштвеном, а да се и не говори о моралним дегенерацијама које се неретко могу видети у породичном животу.
Одвојивши се од, за нас једино спасоноснога, источника духовног живота, који је нераздвојно повезан са самопажњом и који је окренут своме унутрашњем свету, ради самокритике, самоисправљања и духовне обнове – од речи Божје и васељенског учења Цркве – православни људи, вођени често духовним слепцима, и у свој црквени живот, а о политичком и друштвеном да и не говоримо, уносе све оне греховне страсти о којима смо у почетку говорили и које потхрањују и крепе умишљеношћу, властољубљем и славољубљем.
Отуда потичу све те на небо вапијуће заблуде, сва та погубна пометња у поретку вредности, која оне који су сишли са правога пута побеђује да своје, чисто земаљске, политичке и социјалне идеале поставе изнад Цркве Христове (о, безумнога слепила!) и уопште – да духовно више вредности замене нижим, смућујући и себе и друге.
Отуда и све те небројене поделе у нашој средини, силне социјалне и политичке групације и партије; отуда чудна, готово сатанска злурадост, непомирљиво непријатељство и мржња, која се не либи ни једне клетве нити најфантастичнијих лажи и злобних инсинуација, чији је циљ да се противник што више понизи и морално уништи.
Особито је недопустиво уносити у црквени живот своје страсти, будући да то ствара тешко искорењиве смутње и расколе.
И ето у каквом настројењу ми се још надамо у спас наше несрећне Отаџбине. и чак гордо уображавамо неки пут да нама може припасти част њеног ослобођења и спасења.
Уистину , ако наставимо и убудуће тако и уколико се не уразумимо и не увидимо јасно да од сатанског ропства може спасавати само Бог и да се ми морамо, пре свега, удостојити те милости Божје кроз свој повратак на пут истински православног живота, који је код нас готово сасвим нестао, и то захваљујући недостатку самопажње, и уколико не станемо одлучно на пут духовне обнове кроз покајање- ништа нас добро и светло не чека; ми се само самообмањујемо, градећи себи некакве варљиве идеале и уљуљкујући се залуд неостваривом маштом и празним надама.
Једини пут спасења за нас и нашу Отаџбину је – пут јасан и одређен, онај пут који указује наша Мајка Света Црква.
Стога ми не треба да критикујемо и (страшно је рећи!) реформишемо Цркву Христову, него да сами себе, своје сопствено „ја“, подвргнемо најстрожој критици и преправљању: себе треба „реформисати“!
Не треба од Цркве тражити да угађа нашим личним и партијским интересима, страстима и хировима, него саме себе треба предати у пуно послушање Цркви, Знајући да нас без таквог потпуног и свецелог послушања Цркви очекује неминовна погибељ.
Страшно је пасти у руке Бога живога! (Јевр. 10.31).
А, „коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац“ (по речима свештеномученика Кипријана).
И, уистину, треба знати и памтити – далеко од тога да поједини свештеници, чак и јерарси, увек изражавају глас Цркве; јер и они, као људи, могу огрешити и наћи се у заблуди, уколико недовољно пазе на себе. Глас Цркве је једино њено васељенско учење, које су свугде, увек и сви исповедали и које је за вечна времена утврђено на Васељенским саборима и општепризнато на Помесним саборима и од Светих Отаца.
Ето шта је васељенско учење Цркве, од којега треба начинити једини критеријум исправности свога настројења, коме се треба поверити и по којем се ваља поправљати.
Ништа није погубније и страшније од онога настројања у којем, гордо уверени у сопствену праведност, доброту и непорочност, наши сироти људи свугде виде „непријатеља Цркве“, не примећујући да су највећи њени непријатељи: они сами- отупели у свом самозадовољству, у свом самољубљу, у својој све већој гордости, а лишени било какве жеље да се ваљано покају, исправе и духовно обнове, да стану на пут трезвеног живота – живота духовног.
Сматрајући себе у свему праведним, а друге у свему кривим – увек је и лакше и пријатније. Али Света Црква нас не учи да идемо тим путем: она нас наводи да – посебно у време Великог Поста, у време покајања и исправљања свог живота – вапијемо Богу. „Да, Господе Царе! Дај ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога; јер си благословен у векове векова. Амин“.
Ови дани Великог Поста које сада живимо представљају време када нас Света Црква усрдније призива на оно што нам недостаје – да пазимо на себе, да се решимо да оставимо пусти, лакомислени, расејани светски живот од кога свако зло долази, и да поведемо унутарњи живот – живот духовни, у којем једино бива наше спасење.
Искористимо сво ово спасоносно време!
Послушајмо пажљивије оно о чему нас учи Света Црква, проверимо брижљиво своје душевно стање, макар једном у животу „искритикујмо“ беспоштедно строго сами себе, а не друге. Идући за дирљивим призивима великопосних песама: „очистимо душу, очистимо плот, као од јестива постимо од сваке страсти..“, направићемо у својој души велико чишћење. Почнимо да истински постимо, памтећи мудру опомену Свете Цркве: „Душо моја која од јестива постиш, а од страсти се ниси очистила, залуд се радујеш због неједења јер тако ћеш се уподобити злим демонима који ништа не једу“ (стихире Страсне Седмице)..
И решимо се тврдо да почнемо нови живот- истински духовни живот на који смо сви призвани.
Нека је Бог на помоћи!

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *