НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Света ревност

Света ревност

Суштина и методи истинског пастирства у наше време

Образ буди вернима – у речи, у живљењу,
у љубави, у духу, у вери, у чистоти
(1.Тим. 4,12)
На свету нема ничега што је изнад пастирског служења, јер је оно посвећено највећем и најсветијем делу – делу спасења људских душа.
Спасењу од чега?
Од греха – од тог греховног устројства душе, са којим се након пада наших родитеља рађа сваки човек – и од вечне пропасти у коју човека води грех.
Стога пастирско служење себи поставља најузвишенији циљ – циљ са којим се никакво друго дело на земљи не може упоредити. У својој посланици Ефесцима (4,12-13) велики Апостол незнабожаца свети Павле истинско пастирство одређује као усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божјега, у човеку савршена, у меру раста пуноће Христове.
Главни залог успеха истинског пастирства исти свети Апостол Павле види у личности самог пастира, који у борби са грехом, у том стремљењу ка хришћанском савршенству, мора да буде пример за своје стадо. Образ буди вернима- каже он пастиру – у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим. 4,12). Сви напори да води своје стадо по путу хришћанског савршенства биће бесплодни, ако они у њему самом не буду видели никакво стремљење ка том узвишеном хришћанском идеалу, или ако им он, не дај Боже, буде давао супротни, негативан пример – пример потпуне потчињености греху, уместо примера борбе против њега.
Циљ хришћанског живота јесте борба са грехом ради достизања хришћанског савршенства, те се суштина истинског пастирства и састоји у сарадњи са људима на том делу, у пружању помоћи у тој борби, у духовном руковођењу њоме, у указивању на правилне путеве те борбе и упозоравању на лажне. Јасно је да за плодоносан успех у таквом руковођењу сам пастир треба да буде добро упознат са методама ове спасоносне борбе, и то, пре свега, кроз свој лични опит.
Шта се још захтева од пастира да би његово служење било успешно и плодотворно?
Одговор на ово питање добићемо ако филолошки размотримо сам појам „пастир“, онако како се он употребљава у Старозаветном и Новозаветном Светом Писму. У Старом Завету наша реч „пастир“ представљена је старојеврејском речју „рое“, која је партицип од „раа“, што значи: „нагињати“, „приклањати се“, и уопште „нагињати негде“, „имати наклоност према нечему“. Даља значења „раа“ јесу – „тежити негде“, „тражити“, „пажљиво пратити“, „старати се“, и то посебно за стадо; отуда „рое“ – пастир. У односу на људе глагол „раа“ може да значи: „управљати“, „поучавати“.
Ако сјединимо сва та значења, излази да је „пастир“ присан човек, силно посвећен својој пастви, онај који је пажљиво прати, стара се о њој, руководи и управља њоме, и то тако да се у том руковођењу и управљању огледа његова преданост и духовна наклоност према пастви.
Назив „пастир“ није случајно позајмљен од делатности чувања оваца: он указује на основно обележје пастирске службе, а то је да пастир посвећује пажњу свакој овци у стаду понаособ.
Ево како силно у Старом Завету св. Пророк Језекиљ говори о суштини пастирског служења, истичући управо ту црту индивидуалне бриге пастира за сваку душу посебно:
Сине човечији – тако је сам Господ говорио св. Пророку Језекиљу – пророкуј против пастира Израиљевих, пророкуј и реци тим пастирима: овако вели Господ Господ: тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе! Не треба ли стадо да пасу пастири? Претилину једите и вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете. Слабих не крепите и болесне не лечите, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. и распршаше се немајући пастира и распршивши се посташе храна свим зверима пољским. Овце моје лутају по свим горама и по свим високим хумовима; и по свој земљи распршене су овце моје, и нема никога да пита за њих, никога да их тражи. Зато, пастири, чујте реч Господњу: Тако Ја био жив, говори Господ Господ, што стадо моје поста грабеж, и овце моје посташе храна свим зверима пољским немајући пастира, и пастири моји не траже стада мога, него пастири пасу сами себе, а стада мога не пасу; зато пастири чујте реч Господњу; Овако вели Господ Господ: ево ме на те пастире, и искаћу стадо своје из њихових руку, и нећу им дати више да пасу стадо, и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста њихових и неће им бити храна (Језек. 34,2-10).
Како страшно звуче речи Божје које су упућене недостојним пастирима још у Старом Завету!
А даље Сам Господ указује на ту суштину пастирског служења која се састоји из бриге пастира за сваку душу појединачно:
Ја ћу пасти стадо своје, и ја ћу их одмарати, говори Господ Господ. Тражићу изгубљену, и довешћу натраг одагнану, и рањену ћу завити и болесну окрепити; а товну ћу и јаку потрти, пашћу их по правди (исто, 15-16).
У Новом Завету старојеврејској речи „рое“ одговара грчка реч „пимин“, које се обично изводи од корена „по“ – „хранити“ и која је сродна речи „поу“ – стадо, од корена „по“ – заштитити. Треба приметити да реч „поу“ означава управо стадо ситне стоке, која због слабости и незаштићености захтева нарочиту пажњу, брижљиво старање око исхране и чувања. Класично место Новог Завета где се употребљава управо та реч „пимин“ јесте 10. глава Еванђеља по Јовану у којој је изложена прича Господа Исуса Христа о „добром пастиру“. Пастир добри своје овце зове по имену и овце иду за њим јер познају глас његов, он познаје своје овце и овце познају њега (Јн. 10,1-15), он их тако самопожртвовано воли и брине о њима да је спреман и душу своју да положи за њих. Друго познато место Новог Завета које говори о истинском пастирству јесте „прича о изгубљеној овци“ (Лк. 15,4-4), која истиче управо индивидуалну бригу пастира о свакој овци појединачно: изгубивши једну, он оставља 99 оваца у пустињи и одлази да тражи заблуделу све док је не нађе, а када је нађе узима је на плећа своја и када стигне дому своме радује се њој више неголи свим осталим које се нису изгубиле.
Из свега што је на темељу Светог Писма горе речено, јасно се види да пастирско служење није само чисто-формално испуњавање одређених права и обавеза које је Црква поверила једном човеку, да то није спољашње извршавање низа дужности, да то није тек административни рад, него нешто неупоредиво веће, нешто што је недоступно обичним природним снагама човека, који није силом благодати Божје освећен, и просвећен, који није утврђен за то уистину натприродно и натчовечанско дело.
У својим познатим лекцијама из Пастирског Богословља, Најблаженији Митрополит Антоније, који је дао нови правац овој науци код нас, истиче управо ту благодатну страну пастирског служења. Он вели да пастирска служба није тек укупност одређених права и обавеза, што представља схватање које је раније било прихваћено код нас, да то није гола администрација, у којој, колико год то чудно звучало, многи и до данас виде идеал пастирског служења, него да она представља „јединствену, целовиту, унутарњу настројеност изабранима Божјег, једну свеобухватајућу тежњу облагодаћеног људског духа“.
Не „администрација“, него „старање за душе“ самопрегорно ревносно старање о спасењу душа стада – то је суштински моменат у пастирском служењу.
„Срце би ми се увек стегло – говорио је најблаженији Митрополит Антоније 1934. године, у својој беседи на хиротонији сада почившег Архиепископа Јована (Максимовича) – када бих неког архијереја чуо да не воли да служи и да није молитвен, али да је зато одличан администратор. Таква администрација архијереју није потребна. Ако пак он за свој први дуг буде сматрао молитву, онда ће и администрација сама по себи бити устројена како ваља, и све ће око њега постајати боље и боље“.
Дакле, истинско пастирство није администрација, него нарочита „целовита, унутарња настројеност облагодаћеног људског духа“, која не зависи од личних, чисто спољних способности, него од нарочитог благодатног дара који је он (свештеник) добио у Светој Тајни свештенства. Управо о томе благодатном дару као о пресудном чиниоцу у делу пастирског служења учи на основу Речи Божје и дела Светих Отаца Цркве Најблаженији Митрополит Антоније у своме Пастирском Богословљу.
Какав је то дар?
То је – дар „благодатне састрадалне љубави према пастви“, који условљава способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и радост због духовних постигнућа своје пастве, способност да се осећају порођајни болови ради њих, као што је био случај са Апостолима Павлом и Јованом. То својство пастирског духа, по речима Митрополита Антонија, изражавају саму суштину пастирског служења.
Ако прихватимо оно што је горе речено о појму „пастир“, онако како нам је он представљен у Старом и Новом Завету, онда из тога сами по себи произилази следеће одређење појма „пастир“:
Пастир, то је човек који се сав, целим својим бићем, посветио самопожртвованом и љубављу прожетом старању за спасење душа људи који су му поверени, човек који стреми да их духовно препороди и да их заиста и неодступно води на путу достизања духовног савршенства.
Ако код пастира нема те страдалне љубави према својој пастви, ако је он угасио у себи тај дар, уместо да га, како заповеда Апостол, развија и разгорева (1. Тим. 4,14; 2. Тим, 1,6), ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење душа поверене му пастве, онда он остаје само чиновник- формалиста, и не помаже му ни лепо намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација: он ће изгубити своје овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их љуби, разбежати од њега на све стране.
Сада преживљавамо тешка времена – времена каквих, чини се, још никада није било у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време „апостасије“ са свим својим карактеристичним обележјима. То од савременог пастира захтева нарочиту будност, пре свега над самим собом, да не би губио своје овце уместо да их спасава.
Сада је време превредновања вредности – рафиниране и изоштрене критике свих и свега. Ауторитети готово да се не признају. Спољни ауторитет – положаја, чина – у главама многих, можда и већине, нема више никаквог значаја. Зато греши онај пастир који воли да се у свакој прилици позива само на ауторитет свог знања, мислећи да ће тиме принудити своју паству да га слуша и да ме се повинује. Данас се више него икада пре гледа не на звање, не на чин, већ на самог човека, на то какав је он, шта представља и колико одговара звању или чину који носи, може ли му се веровати или не може.
О, како савремена паства данас мотри на свог пастира, не дајући му никада мира, тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или представљајући у мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове стварне слабости и душевне немоћи!
Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да води рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме саблазнио своју паству.
Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга – гордости- мајке свих греховних страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености, увредљивости, злопамћења, осветољубивости, сујете, славољубља, хвалисавости.
Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само онда, ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју сопствену гордост супротстављао гордости своје пастве, онда ће сва његова пастирска делатност да се своди „на не“.
Истински пастир мора да буде „узор кротости и смирења“ за своју паству. Његовим ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). Због тога он не треба да стави знак једнакости између себе и Цркве. Пастир – то није Црква, већ само служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан. Кроз историју Цркве познати пастири су нам показивали мноштво примера дивног Христовог смирења. Нарочито је задивљујућ пример великог руског светитеља Тихона Задонског, који је пао пред ноге племићу волтеријанцу када му је овај ударио шамар, молећи га за опроштај зато што га је довео у стање раздражености. Други пример се односи на наше време. Покојни владика, Архиепископ Јован Сан Францискански посетио је пред смрт свог љутог непријатеља који га је дуго времена на најгори начин вређао у својим новинама.
Да би стекао такво, и за себе и за своју паству спасоносно смирење, пастир треба да памти како по учењу Речи Божје пастирско служење не представља управљање у светском смислу, него управо служење. Пастир никад не сме да заборави речи Христове, изречене Његовим најближим ученицима Јакову и Јовану, синовима Заведејевим, када су они за себе молили прва места у Царству Његовом:
Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мт. 20,25-28).
И црквени канони одлучно код пастира осуђују „надмено властољубље под изговором свештеног посла“ (Трећи Васељенски сабор, прав. 8 и др).
Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи. Само Црква је непогрешива, а сви ми људи можемо да погрешимо и да паднемо у заблуду. Стога ваља умети часно признати своје грешке и исправљати их, што само може да допринесе јачању нашег ауторитета, уместо да себи приписујемо непогрешивост, која припада само Цркви у целини. Саблазан папизма – „Греши како и колико хоћеш, само мене признај и слушај!“ – веома је опасна за пастире и штетна за његово служење.
Нема ничег погубнијег за пастирску службу, него кад је пастир бескрајно снисходљив према свима, па чак и најтежим гресима своје пастве, док је истовремено безгранично строг само када је у питању један грех – непослушност према њему самом.
Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се тиче вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених свештених канона, установа и обичаја, и та строгост треба да произилази искључиво из истинске ревности за славу Божју и спасење душа своје пастве, а никако не из каквих другачијих побуда, и тим пре – не из личних интереса, или славољубља и рањене гордости. Потпуно је недопустиво позивати се на црквене каноне само тамо где наш лични ауторитет почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе их пренебрегавати.
Високо мишљење пастира о себи, главна је препрека на путу његовог пастирског служења. Ако је паства чак и у ранија времена своме пастиру праштала све осим гордости, онда за савремену паству можемо да кажемо да је на појаве гордости код свога пастира нарочито осетљива, и да му не опрашта ако он жели да јој буде „управитељ“ и „заповедник“, уместо да буде „баћушка“ и „отац“. Управо на тој се основи појављује већина парохијских проблема.
Друга крајње неопходна особина која се захтева од пастира да би његово служење било плодотворно – особина која се у савременом свету све ређе и ређе среће, те стога има нарочит значај – јесте смирење. Године 1901, преосвећени Назарије епископ Нижегородски, искористивши краткотрајни долазак св. прав. Јована Кронштатског сабрао је градске свештенике у своје одаје и замолио оца Јована да поразговара са њима. Кад су св. праведном Јовану поставили питање чиме задобија такав благотворан утицај на људска срца, он је одговорио:
„Поштовани оци и браћо, сапастири! Ви сте, како видим, људи украшени седима, значи, и сами сте богати опитом живота. Ја немам чему да вас научим. Али кад ме већ питате како сам достигао благотворан утицај на срца људи, одговорићу вам. Трудим се да будем искрен пастир, не само на речима, но и на делу – у животу. Зато пазим на себе, на свој душевни мир, на своје унутарње делање. Ја чак водим дневник у који записујем своја одступања од Закона Божјег. Преиспитујем се и трудим се да се поправим“.
Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскорак између речи и дела – кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом пажњом прате живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је горе када код пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он нешто говори не зато што сам верује у то, него зато што налази да је у датом тренутку за њега корисно да говори управо тако, а не другачије, сходно некаквим чисто личним, егоистичким погледима, подилазећи онима који га слушају, или, када једнима говори једно, а другима нешто сасвим друго, чак супротно.
Пастир нарочито нарушава свој углед у очима пастве, и то често бесповратно и безнадежно, када жели да угоди онима који су силни и славни и богати у овом свету, када им ласка у нади да ће нешто да добију од њих, или када има од њих неку корист. Ако се код пастве појави само и сенка таквог подозрења, које је чак можда и недовољно основано, она то никада не заборавља. Ето због чега и пастир у том погледу мора да буде нарочито предострожан и да се чува да за такво подозрење не даје повода.
Наше време, када се углавном никоме не верује, од пастира захтеве нарочиту искреност, честитост, отвореност, без сенке боли каквог лукавства, лицемерја или ласкања и човекоугађања.
У ушима пастира стално треба да одзвањају речи Светог Писма: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10), и: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јер. 17,5),
и још: не уздајте се у кнезове, у синове људске, у којих нема помоћи (Пс. 145,3).
„Пастирско прилагођавање“ о коме говори св. ап. Павле (1. Кор. 9.22: свима сам био све, да како год неке спасем) не треба да иде тако далеко да снижава саме принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском моралним захтевима савременог живота, него напротив – треба да се труди да тај живот подигне на ону висину коју проповеда Еванђеље и коју захтева Црква. Безгранично снисхођење према гресима и безакоњима своје пастве – из човекоугађања, или из бојазни за губитак своје популарности, или из било ког другог разлога – није допустиво: истинском пастиру не доликује данас толико хваљена „еластичност“. Пастир није дипломата, него служитељ Истине. За здраву хришћанску свест потпуно је неприхватљива језуитска казуистика, њој у Православљу нама места.
Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним гресима против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се сада нажалост дају врли лако, што све води разарању породичног живота. Не мање погубна је равнодушност пастира према женској моди која је данас постала сасвим непристојна, према забавама које су недостојне имена хришћанина, па то још често и недељом, о празницима и у дане постова.
Но ако је за пастира недопустиво човекоугађање у било ком облику, и гажење црквених правила у име угађања људима, он треба да се клони и супротне крајности – занемаривања оних „малих“, оних за које Господ назива најмањом браћом својом (Мт. 25,40), оних од којих не очекује ништа за себе лично, не рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење „са висине“ према својој пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво занемаривање, презир и однос са висине својствени су римокатолиштву, у коме духовништво представља један виши, привилеговани слој у поређењу са „нижим“ слојем – паством. То добро објашњава угледни професор Санкт-Петербуршке Духовне Академије А.П. Лопухин у својим сјајним предавањима на тему: „Савремени Запад у религиозно-моралом погледу“. Он тамо заступа веома оригинално и несумњиво тачно мишљење да је римски католицизам на неки начин продужетак старог незнабожачког Рима чији је дух он прихватио док је само споља оденуо хришћанску одежду. У старом Риму постојала су два сталежа: виши привилеговани – „патрицији“, и нижи – „плебс“, „плебејци“. Ова подела била је пренесена и у христијанизовани Рим: духовништво – то су ти „патрицији“, виши привилеговани сталеж, и обични верујући хришћани – „плебс“, „плебејци“, нижи сталеж, бесправни, који обавезно само слуша, у свему се беспоговорно повинује, никада и ни у чему не смејући да се искаже.
Треба ли говорити о томе колико је таква латинска концепција противна духу истинског Православља?
Довољно је сетити се познатог места из „Окружне Посланице“ Источних Патријарха 1848. године, где стоји: „Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери својих отаца“.
Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправни и безгласни „плебс“, него су врло често подизали свој глас против јеретика, па је тако још живо сећање на то како су у нашој Отаџбини обични верујући, често и просте жене, бранили православну веру од савремених јеретика – припадника „живе цркве“ и „обновљенаца“ који су се под покровитељством безбожне комунистичке власти дочепали и црквене управе и већине храмова.
Сада је наступило нарочито тешко време: „апостасија“ о којој св. Апостол Павле говори у својој 2. Посланици Солуњанима, напредује брзим корацима. Готово сваки дан доноси нам нешто ново, сензационално, што се до скоро чинило незамисливим и немогућим. Не изненађује што је и са паством данас веома тешко, она врло тешко прихвата хришћанску поуку и свет, својеглава је, узда се у себе, често је безнадежно непросвећена у свему што се тиче наше вере и Цркве. Но то не скида са нас одговорност за њу, ако смо на себе примили бреме пастирског служења. Ми смо призвани не да кваримо него да назидавамо како је то јасно приметио св. Апостол Павле у својој 2. Посланици Коринћанима (10,8). Господ ће нас строго казнити за сваку изгубљену овцу, ако смо ми директно или индиректно криви за њену пропаст. Наш нерад, небрига, наше личне слабости и пороци, наш живот којим саблажњавамо паству – све то може да буде разлог, све то може да послужи као повод за погибију оваца из словесног стада које нам је поверено, које нам је предао Пастироначелник – Христос.
Али највећа опасност коју носи наше време, како за савременог пастира, тако и за његову паству, прети од стране сатанизма, који је сада у свету већ готово однео победу и који се веома лукаво скрива испод светлих риза „хуманизма“, или код нас „толстојевштине“, служења добру човечанства, служења свеопштем уједињењу, „свету“, па чак и „хришћанској љубави“.
Авај! Многи православни пастири већ су се на овај или онај начин уплели у мреже тог вешто закамуфлираног сатанизма, који се као дволики Јанус сада јавља у два вида: у виду „марксо-комунизма“ у земљама поробљеним његовом богоборачком влашћу, и у виду „екуменизма“ у земљама такозваног „слободног света“, који у ствари уопште није слободан. Отац им је заједнички – то је сам сатана који се сада интензивно припрема да у свету успостави власт свога слуге – Антихриста.
Треба знати и памтити: истински пастир истинске Цркве Христове не може да има никакав контакт, никакве међусобне односе, директне или индиректне, са било којим од два облика светског зла.
А оно је преварило многе пастире и њихову паству свакојаким обећањима и удељивањем светских добара, на која су људи у наше време тако лакоми.
Истински пастир дужан је да себе и своју паству својски чува од тог веома опасног искушења, које се обично прикрива „доброчинством“. Ту се ваља увек присетити добре руске пословице: „Канџа се зарила – птичица је готова“. Многи су се већ упетљали у те или друге мреже, и сада би хтели да се извуку, али то више не могу. Сатана је чврсто стегао своју ловину.
Ми, Руси у емиграцији, више или мање добро знамо шта је комунизам, и зато га се пажљиво чувамо. Али далеко од тога да су сви јасно схватили да комунизам није једино „светско зло“, да је он само произведено зло, да он представља само „дете“, док је још много страшнији родитељ, који је породио и друго, не мање, можда чак и веће и погубније зло – такозвани „екуменизам“ кога предводи „Светски Савет Цркава“. Сигурно није случајно што се „Светски Сабор Цркава“, који је православне привукао залажући се за неопходност општег уједињења у борби против наступајућег безбожја, тако помирљиво односи према богоборачком комунизму, те на својим конференцијама чак ни узгред ништа не помиње о некаквој борби против њега, свесно укључујући у своје редове и представнике оних православних цркава које представљају послушно оруђе комунизма.
Ми пастири Руске Заграничне Цркве, чијем постојању смисао даје и оправдава га само одлучно неприхватање „светског зла“, данас се налазимо на раскршћу. До сада смо углавном ћутали не објављујући јавно целину принципа на којима наше Црква почива. Само је наша „Православнаја Рус“ писала увек одлучно и недвосмислено, што се некима није допало. Но сада је ствар већ отишла предалеко, и „екуменизам“ се до те мере компромитовао, да ми данас имамо цео низ званичних докумената који нас обавезују. То су пре свега: 1) Три посланице нашег првојерарха Високопреосвећеног Митрополита Филарета, упућене Константинопољском Патријарху Атинагори, Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, и „Брижна Посланица“, адресована на поглаваре аутокефалних Православних цркава и све епископе Православне Цркве; 2) Посланица 9. Епархијске Скупштине Западноевропске Епархије коју су потписали Впр. Архиепископ Антоније и Еп. Јаков; 3) Извештај о последњој конференцији Светског Савета Цркава под насловом „Упсала и Православље“ протопрезвитера Георгија Грабеа који је од Архијерејског Синода 1967. године под насловом „Екуменизам“, објављен у часопису Канадске Епархије „Православное обозренние“ број 40 из јуна 1969. године.
Ови необично важни документи показују да су код нас већ у великој мери схваћене све мане и сва штетност екуменизма као покрета који човечанство води према Антихристу.
Али сада треба да покажемо да нисмо задовољни само речима, само голим тврдњама, него да за тим нашим речима следе и одговарајућа дела која потврђују њихову истинитост.
Не треба да идемо са њима. То ваља одлучно да кажемо и покажемо на делу. За нас наступа време истинског исповедништва, када ћемо, можда, остати сами и наћи се у улози прогоњених. Пошто су сада све православне помесне цркве ушле у састав „Светског Савета Цркава“, наступило је време нашег потпуног одвајања. Ми не можемо и не треба да имамо било какво општење са одступницима од истинског Православља и треба да будемо спремни да ако затреба одемо у „катакомбе“ као „истински православни хришћани“ код нас у Отаџбини.
Наш положај поборника и исповедника чисте и неповређене Христове истине много нас обавезује, више него икада раније.
Увек треба да се сећамо тога да истински пастир истинске Цркве Христове не моче и не треба да има било какав други интерес осим чисте ревности за славу Божју и за спасење душа своје пастве – на то и само на то треба да увек буду усмерене све његове мисли, сва његова осећања, сва његова делатност.
У истинској Цркви Христовој не може бити наказније и ружније појаве, него што је пастир који има неки други интерес, који се бави споредним, чисто светским пословима, коме није на првом месту слава Божја и спасење душа, него на пример – политичка делатност, која људе увек само разједињује и разгневљује, затим данас толико модерна, тзв. „културно-просветна делатност“, која се углавном своди на организовање светских забава и весеља и сличних разонода које не приличе хришћанима, а да и не говоримо о разноврсним трговачким подухватима, финансијским махинацијама и обртању новца, што нарочито нарушава ауторитет пастира и понижава његово узвишено звање, итд.
Завршићемо наше излагање речима св. праведног о. Јована Кронштатског из његове познате беседе коју је изговорио пред својим сапастирима-свештеницима 1904. године у Сарапуљу.
Св. прав. Јован је још тада – пре 65 година – говорио да је делатност пастира све тежа и тежа: борба пастира постаје све истанчанија и тим пре пастири треба да буду на висини свога призвања. „Пастир треба потпуно да се одрекне самољубави, да се уподоби библијским пастирима и њиховом стајању у духу. Зато је пастирима неопходна крајња предострожност и усредсређеност, и свагдашње распињање себе – ради своје пастве“.
Ако је св. прав. Јован Кронштатски овако говорио пре 65 година, код нас, у Православној Царској Русији, шта би тек рекао данас?!
Беседа се даље дотакла муке савременог живота. Св. прав. Јован је обратио пажњу на духовно стање њему савременог друштва, које је било врло слично садашњем, нама савременом стању.
„Сада се појавила изненађујућа болест – рекао је он – то је: страст ка разонодама. Никада није било такве потребе за разонодом као данас. Ово је добар показатељ тога да људи немају због чега да живе, да су се одлучили од озбиљног живота – од труда на корист онима којима је то потребно и од вођења унутарњег, духовног живота – и да су почели да се досађују! Дубина и садржајност духовног живота замењују за разоноду. Какво безумље! Као деца без разума! Разонода је, међутим, већ постала дрyштвени порок, друштвена страст. Ево на шта пастири треба да усмере своје снаге: они треба животу врате његов изгубљени садржај, да врате људима смисао живота. Али најпре треба сами себе за то да припреме.
Пастир мора да буде на висини свога призвања!“
А шта је за то пре свега потребно?
Чиме пастир на најбољи начин може да се припреми да би био на висини свога призвања?
И на то питање св. прав. Јован даје јасан и исцрпан одговор:
„Ја се молим, ја се постојано молим. Ја чак не схватам како је могуће проводити живот без молитве. Заиста, молитва је дисање душе.“
Шта овоме још додати?
Овим је речено све, или, у крајњој линији, све најважније, без чега је све остало – ништа.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *