НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Света ревност

Света ревност

Истинско Православље и лажно Православље

Свак зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се само о варљивој спољашњости – заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници која нема истинску вредност.
Управо у том смислу може да се говори и о „лажном православљу“. Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним „вредностима“, појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску веру Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.
Апологети таквог „православља“ сасвим нетачно тврде да је његова суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од живота. Православље – то је дух и живот, како је посведочио и Сам Господ наш Исус Христос, кад а је рекао; Речи које вам Ја говорим, дух су и живот су (Јн. 6,63).
Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разликујемо истинско Православље,, које је дух и живот, од лажног „православља“, које представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без одговарајућег унутарњег садржаја.
***
Све чешће и чешће се у „журналу Московске Патријаршије“, као и у другим органима совјетске штампе, појављују саопштења о некаквој „секти“, која себе назива „истински-православним хришћанима“ и „следбеницима Најсветијег Патријарха Тихона“, која одбија да призна званичну цркву легализовану од стране совјетске власти, која показује отворено непријатељство и према самој совјетској власти. Већ на основу тих неколико црта карактеристичних за поменуту „секту“, лако можемо да закључимо да је ту реч о оној тајној Цркви, коју смо навикли да називамо „катакомбном“ и чије постојање многи од нас, у иностранству, из различитих разлога поричу. Сведочанство пак самих непријатеља ипак не може да за нас не буде нарочито убедљиво, стога чињеница постојања „катакомбне Цркве“ у Совјетској Русији више не може да се доводи у питање.
Карактеристично је да следбеници „катакомбне Цркве“ себе називају „истински-православним хришћанима“, желећи тиме да истакну своју различитост у односу на званичну цркву која је легализована од стране безбожне комунистичке власти и представља њено послушно оруђе. Знајући историју те официјелне Цркве, која се, слагавши душом, згазивши истину и прихвативши лаж – никако не својствену истинској Христовој Цркви – ставила у службу љутих богобораца, ставила им се у потпуности на располагање за остварење њихових заиста паклених планова у свету, ми не можемо а да се не сагласимо са правилношћу назива који су за себе узели „катакомбници“.
Осим тога, у животу званичне у последње време су се догодили силни заокрети који живо сведоче о њеном све већем и већем одступању од истинског Православља. Још 1948. године када је у Москви са допуштењем безбожника била уприличена свечана прослава петстогодишњице аутокефалности Руске Православне Цркве, издата је књижица под насловом: ,Материјали Световања Поглавара и Представника Аутокефалних Православних Цркава у вези са празновањем 500-годишњице Аутокефалности Руске Православне Цркве“. У тој књизи налазимо читав низ текстова који сведоче о томе како је ова црква, легализована од стране совјетске власти, тада истицала своју строгу ортодоксију. Але ево, прошло је тек неколико година, и слика се изменила. Никако другачије него на захтев безбожне совјетске власти – која је, не бирајући средства, желела да свој утицај прошири свуда по свету – Московска патријаршија се, испрва практично, а затим и формално и званично, „укључује“ у помодни „екуменистички покрет“. Почиње нешто необично, у прошлости готово беспримерно. У самој Совјетској Русији несмањеном жестином се наставља гоњење вере, прогон духовништва, угњетавање верних, пропаганда атеизма, док у исто време московски патријарх Алексеј и неки највиши представници легализоване цркве имају, слично високим совјетским чиновницима, нарочито привилегован положај, добијају ордење, организују раскошне пријеме за представнике помесних православних цркава и инословних религиозних организација када допутуј у Совјетску Русију, ти и сами слободни одлазе у иностранство, одседајући у најлуксузнијим хотелима и користећи помоћ и подршку совјетских опуномоћених представника, који у њихову част и у част њихових иностраних и инословних гостију приређују величанствене банкете. При Московској патријаршији је чак основано посебно „Одељење за спољне црквене односе“, које је веома активно у пружању јавне подршке атеистичкој совјетској власти. Први председник тог Одељења, који је потом на загонетан начин испао из строја и ускоро умро, био је Митрополит Николај Крутицки. Он је пропутовао многе земље, при чему су свуда у његову част организовани свечани дочеци и пријеми, добијао је почасне докторске дипломе и звања, не само од православних него и од инословних високошколских институција, а и сам је у Москви примао безбројне инословне делегације, када би се дешавало да патријарх Алексеј протестантске пасторе, одевене углавном у обичне сакое, дарива украшеним православним архимандритским крстовима.
Сада такву грозничаву делатност развија његов наследник, 33-годишњи митрополит Никодим, који је направио сасвим неуобичајену, вртоглаву духовну каријеру.
У истом таквом положају потпуне потчињености безбожним комунистима налазе се и помесне православне цркве у тзв. „сателитима“ Совјетског Савеза, нарочито у Румунији и Бугарској. У нешто бољем положају налази се Српска православна црква у Југославији. Како Московска патријаршија, тако и остале цркве у земљама иза „гвоздене завесе“ морају да играју политичку улогу у сагласности са плановима светског комунизма, служећи му као послушна оруђа. То доводи до комичне ситуације: московски синод са патријархом Алексејем на челу, а одмах за њим бугарски синод са патријархом Кирилом, састаје се и износи оштро противљење сваком акту америчке политике који се не допада комунистима, иако се тај акт никако не тиче Цркве ни црквеног живота. Тако на пример, и московски и бугарски синод су у штампи иступили са оштром осудом „агресије“ Сједињених Америчких Држава на Кореју, а потом чак и на „мирољубиву Кубу“. Све те помесне цркве потчињене комунистима обавезне су на активно учешће у совјетској „Мировној Акцији“; оне шаљу своје представнике – духовна лица – на тзв. „Мировне Конференције“ које комунисти организују у разним земљама. У „журналу Московске Патријаршије“ постоји чак и посебна рубрика која је, како по садржају, тако и по самом стилу и језику чланака који се у њој штампају, типичан за совјетску пропаганду, под називом: „У заштиту мира“.
Знајући без сумње у каквом се понижавајућем ропском положају потпуне потчињености богоборачкој комунистичкој власти налазе и Московска патријаршија и друге помесне цркве „сателити“, које по целом свету упорно објављују лаж да је Црква у њиховој земљи потпуно слободна, све остале помесне цркве које се налазе у земљама слободним од комунизма и уживају наоко потпуну слободу, уместо да јавно изразе свој одлучан протест против таквог положаја сестринских цркава – против тог насиља безбожника – оне стварају привид да је у тим поробљеним црквама све нормално, канонски, и уопште са њима, преко њихових јерарха, као са канонским црквама, док нашу Руску Заграничну Цркву, као једини слободни део Руске Цркве који се није потчинио комунистичким безбожницима и ван граница Русије чува своју духовну слободу, не прихватају као канонску Цркву и често одбијају да имају општење с њом (карактеристичан пример је однос Јерусалимске Патријаршије према нашим епископима који долазе у Свету Земљу).
Но, то није све. Однос према безбожним комунистима који прогоне веру и цркву није једини однос испуњен лицемерном лажју који указује не духовно нездраво и у суштини нехришћанско стање у свим савременим православним црквама, осим наше Руске Заграничне: има и много чега другог.
То је тај дух посветовњачења, одрицања од духа Христовог и стапања са овим светом који у злу лежи, који се у Русији током првих година бољшевизма испољио кроз покрет присталица тзв. „живе цркве“ и „обновљенаца“, да би одмах потом прешао и у друге помесне православне цркве, и то под руководством Васељенских Константинопољских Патријарха који су себи ставили у задатак сазивање Осмог Васељенског Сабора коме би циљ био реформа Православне Цркве.
У Русији тај покрет је одбацио сам верни народ, но Руска Црква је убрзо после тога, већ 1927. године потпала под пуну власт богоборачке комунистичке партије, која је још и данас приморава да иде не путем истинског Христовог учења, него оним путевима које јој одређују ти љути гонитељи Цркве.
Ништа боља ситуација није ни у земљама слободног света, где су помесне православне цркве потпале под власт лебералних, модернистичких идеја, које су из корена уништиле истинско Православље и приближиле га протестантизму. Све се то још прикрива најуглађенијим паролама, у нади да ће некако бити заварана пажња оних који ревнују за Православље. Константинопољска катедра, која се традиционално назива Васељенском и ужива првенство у Православној Цркви, стала је на чело покрета који је у суштини веома сличан руској „живој цркви“ и „обновљенству“. Није ли због тога Константинопољски патријарх Григорије признао свргавање Свјатјејшег Патријарха Тихона које су извеле присталице „живе цркве“, а нашим Архиепископима Анастасију и Александру у Константинопољу забранио помињање имена Патријарха Tихона и чак наложио забрану свештенослужења на њих? А Патријарх Мелентије ИВ се енергично заузео за спровођење реформи „живе цркве“ у целој Православној Цркви, па је с тим циљем 1923. године сазвао „Свеправославни Конгрес са предложеним следећим „реформама“:

  • Увођење жењеног епископа у Православну Цркву,
  • Увођење другобрачног свештенства,
  • Скраћивање богослужења,
  • Скраћивање постова,
  • Поједностављивање одеће свештенства уз напуштање ношења браде и дуге косе и дозвољавање свештенству да води светски начин живота,
  • Увођење новог календара.

Нису тада сви Источни патријарси и поглавари аутокефалних цркава одговорили подршком: било је озбиљних приговора. Против таквих „реформи“ иступао је и представник Руске Цркве, наш садашњи првојерарх, а тада Архиепископ Атанасије, што је изазвало нарочито писмо подршке Антиохијског патријарха Грегорија 4. Што се Константинопољског патријарха Мелентија 4 тиче , њему се сам верни народ, његова паства, одужио за модернизам: у здање патријаршије је провалила група од неколико стотина Грка, направила је прави погром и захтевала од њега да оде са патријаршијске катедре, остављајући му за размишљање два минута.
Но све то није вредело. Како сам патријарх Мелентије 4, тако су и његови наследници стали на противправославни пут црквене неистине и гажења канона, на шта је у својој посланици новоизабраном Константинопољском патријарху Константину 6 одлучно указао наш Најблаженији Митрополит Антоније. Позивајући се на одредбе Четвртог Васељенског Сабора о томе да, ако негде буде примећено да епископ није послушан правилима Цркве, онда суседни епископи треба да му упуте братољубиве речи опомене, Митрополит Антоније је „због физичке немогућности нашег Руског Патријарха (Тихона) да подигне свој глас“, као „други за њим“, по признању великог Сверуског Сабора одржаног у Москви 1917/18. године, а такође по признању свих тридесетдвојице руских архијереја који бораве у иностранству, „сматрао својом тешком али незаобилазном дужношћу да подсети новоизабраног патријарха Константина на безакона дела његових претходника – Кир Мелентија и Кир Грегорија 7, који су се мешали у унутрашње ствари Руске Православне Цркве, отимајући од ње целе области“. Нарочито безакоње представљало је посвећење свештеника Ахава за епископа Финске, а да претходно није пострижен у монаштво, чак ни расу. „Тај сумњиви епископ Григорије – по речима Митрополита Антонија – у мирском оделу, обријан и подшишан, иде по градским улицама на саблазан православних, и на злурадије иновераца“, док законити Архиепископ Финске Серафим, грубо понижен од стране свог лажног брата, проводи тужне дане у прогонству, стешњен у манастиру на пустом острву усталасаног Ладошког језера. „Историја цркве – пише даље Митрополит Антоније – тешко да је раније знала за толико сурово нарушавање канона и правила општељудске праведности од стране васељенских патријарха, а све на радост јеретика“. „Тек од времена жалосног свеправославног Конгреса одржаног за време бившег патријарха Мелентија почео је тај противцрквени вандализам, који је пројектовао много шта од онога за шта је Црква запретила страшним проклетством, као нпр. Ожењени архијереји, другобрачни клирици, напуштање постова. Истина, неправославни конгрес није се усудио да званично обнародује сва нечастива нарушавања црквених закона, него се ограничио на предлог за увођење новог календара и померање свих празника 13 дана унапред, уз остављање нетакнуте пасхалије“.
„Уосталом, сада не желимо на то да вас подсетимо – пише у истој посланици Митрополит Антоније (4/17 фебруара 1925 г.) – него на чињеницу да се покојни патријарх Григорије 7, подлегавши утицају финских лутеранских власти, сагласио да се чак и Света Пасха – упркос проклетствима која налажу правила Првог Васељенског Сабора, 1. правило Антиохијског Сабора и 7. Апостолско правило – празнује, „као изузетак“, са јеретицима, па чак и са јудејима. А финске власти сада подвргавају чак и физичком гоњењу оне верне православне монахе и верне хришћане, који желе да се покоравају Богу више него људима (Дап. 5,29). То потврђују и Грци у својој петицији Народној Скупштини Грчке, коју су потписале стотине хиљада верних, који моле неродне посланике да их заштите од њихових Архипастира.
Ко су били главни виновници тог ужаса? Васељенски патријарх Григорије 7 и зли саветници којима је био окружен, Он је, као и неки други јерарси, приморавао и паству других помесних цркава да пређе на нови календар, претећи онима који нису хтели да се покоре овом безумљу, него су остајали покорни Свештеном Предању, забранама и епитимијама. При томе, њега није било стид да насупрот истини тврди, како су чинили и руски лажни архијереји „живе цркве“ који су се 1923. године састали у разбојничком сабору (који су тамницама и прогонству предали 80 архијереја-испосника, а 30 – смртној казни), да су тобоже Источни Патријарси такође прешли на нови календар. Тешко да би се чак и безакони непријатељи св. Јована Златоустог и светог Патријарха Руског Никона (из 1681. год) усудили да тако бестидно обмањују своју паству и да клевећу своју старију сабраћу.
Паства у Финској , Пољској, Румунији, у савременој Турској и у Грчкој, изгубила је мир и изгледа да се разделила на пале и исповеднике. Ови последњи добијају венац непропадљивости, а први нека се на време уразуме заједно са својим неразумним архипастирима и пастирима!
Дубоко је пало благочашће! Само благодат Господња може да исправи положај Цркве, за шта ми непрестано са сузама молимо Бога и Његову Пречисту Мајку, Анђеле и Свете.
Новог Васељенског Патријарха Митрополит Антонија у закључку моли да „својим утицајем заустави то страшно пропадање“, које је почело са патријарсима Мелентијем 4 и Грегоријем 7 и које је „унело смутњу у Цркву“, а нарочито: 1) да одбаци одредбе Свеправославног Конгреса, 2) да се одрекне претензија на територије отргнуте од Руске Патријаршије, 3) да одбаци нови календар, 4) да се врати канонско празновање Пасхе у Финској, 5) да сву сабраћу позове на очување мира и на заштиту Свештених Канона и Предања“.
Намерно смо навели овако велике одломке из познате посланице Митрополита Антонија, како би било јасно какву је одлучну позицију заузела Руска Загранична Црква по питању тешког и стихијног стремљења помесних православних цркава ка модернизацији Православља, или, простије речено, како сматра и наш Најблаженији Митрополит Антоније, по питању одступања од истинског Православља,
Глас Митрополита Антонија ипак је остао глас вапијућег у пустињи. Од тог времена модернизација Православне Цркве по целом свету пошла је брзим корацима напред. До потпуне реализације свих „реформи“ планираних на Свеправославном Конгресу 1923. године истина није дошло, али оне зато наилазе на све веће и веће одобравање. А увођење новог календара изазвало је невероватне потресе и немире, који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви, где верни народ није хтео да прихвати ову новину, сећајући се страшних упозорења која је онима који желе да следе Грегоријански календар изрекао још 20. новембра 1583. године Сабор Источних Патријарха – Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија са њиховим синодима, као и поновљене, још страшније клетве, коју је против оних који примају нови календар изрекао 1756. године Васељенски Патријарх Кирило. Ова два „Сигилиона“ до данас се чувају у библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на Атосу. Ево њиховог целовитог текста:
Први Сигилион (1583)
Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новог Рима и Васељенски Патријарх.
Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.
Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:
Објављено 1583. године од оваплоћења Логоса,
Новембра 20. индикта 12.
Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестар, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора).
Решење овог Светог Сабора са епитимијом:
Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Свети Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.
Други Сигилион (1756)
Кирил, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски – Новога Рима и Васељенски Патријарх.
Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене наше Пасхе и Месецослова.
Одлучење од Цркве
Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну – они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нака их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божји нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријарха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.
У Грчкој је поникао читав покрет – старокалендараца – који је захватио широке народне масе, људе најтврђе у вери, који у увођењу новог календара инстинктивно осећају први корак у правцу постепеног удаљавања од истинског Православља. Данас се још само Руска, Бугарска и Српска Црква држе старог календара, а из нарочитих, никако не идејних разлога сачувала га је и Јерусалимска Патријаршија.
Зато се последњих година у животу помесних православних цркава одвија нешто на шта се никако другачије не може гледати, него као на почетак коначног одступања од Православља и сливање Православља са протестантским светом. То је – ступање готово свих помесних православних цркава на челу са Васељенском Патријаршијом у тзв. „екуменски покрет“, формално обједињен у једну моћну организацију под називом „Светски Савет Цркава“.
Идеолог „екуменизма“, који се појавио као природна последица туге протестантског света због губитка Цркве, био је немачки пастор Кристофер Блумбарг, кога протестанти зато и зову „велики пророк савремености“. Он је позивао на уједињење свих протестаната ради „стварање Царства Божијег на земљи“, али је умро пре настанка екуменског покрета, 1919.године. Његова основна идеја темељила се на претпоставци да се „стари свет руши, а нови подиже на његовим рушевинама“. Пред хришћанство је поставио три проблема: 1) стварање бољег друштвеног поретка, 2) превладавање вероисповесних противречности, 3) сарадња на успостављању савршеног мирољубивог саживота народа, уз потпуну ликвидацију ратова.
У те три тачке задатке екуменизма формулише садашњи генерални секретар Савета Екуменистичког Покрета Висерy-Хуфт, при чему начин њиховог остварења види у служењу Цркве социјалним задацима. За ово је пре свега потребно превладати конфесионалне разлике и створити јединствену цркву. Обновљена јединствена црква моћи ће да припреми пут мирној победи друштва социјалне правде, што ће да доведе до стварања јединствене светске државе, као Царства Божијег на земљи.
Много од онога што говоре екуменисти може да се сматра за некакву маштовиту утопију, али чињенице говоре да они иду ка потпуно реалним циљевима. Не може да буде никакве сумње, да су екуменистичком покрету блиске и да га подржавају – да не кажемо: руководе њиме – тајне светске организације. Зато он располаже толико огромним материјалним средствима, па следствено томе има и огромну моћ.
Улазак протестантских, како се то овде у САД каже – „деноминација“, у екуменистички покрет, схватљив је утолико што оне, разбијене на мноштво секти, трагају за јединством, и стога он на неко начин може да буде оправдан. Но за помесне православне цркве њихов улазак у ту надвероисповедну организацију која машта о стварању некакве нове јединствене „цркве“, не може имати никаквог оправдања. У почетку, представници Православне Цркве који су приступили екуменском покрету покушавали су да се оправдају тиме што су они ту дошли са „мисионарским циљем“ – да сведоче о истини Православља. Но ускоро је постало јасно да су то само лепе речи. Улазак у екуменски покрет потпуно искључује сваки прозелитизам и, сходно томе, обраћање протестаната у Православље. У документима екуменистичке конференције која је не тако давно одржана у Индији, у Њу Делхију, сасвим јасно је указано на праве циљева екуменистичког покрета – уједињење свих сада постојећих хришћанских исповедања у једну „цркву“. Најбоље се то види из другог закључка поменуте конференције, према коме црква треба да обједини не само сада постојећа исповедања, него и сва исповедања „из сваког места и из свих времена“. А у трећем закључку каже се да ће „достизање јединства бити повезано ни мање ни више него са смрћу и препородом многих нама познатих форми црквеног живота“.
И ето, уместо да исповедају истину Православља, православни делегати на екуменистичкој конференцији, ништа не сумњајући, потписују се испод оваквих закључака!
Није ли то отворена и очигледна издаја Светог Православља, није ли то одрицање од Православља?
То укључивање помесних православних цркава у орбиту екуменизма кренуло је брзим корацима нарочито од времена када је катедру Васељенске Константинопољске Патријаршије заузео Атинагора И, кога можемо сматрати за једног од главних идеолога и заговорника екуменистичког покрета на страни православних. С времена на време у штампи се појављују његове изјаве – такве које нес присиљавају да се просто ужаснемо – толико далеке од истинитог Православља, да изгледа просто немогуће да их је изговорио један првојерарх Православне Цркве, за каквог себе сматра патријарх Атинагора. Ево на пример какве је погледе изложио патријарх Атинагора на конференцији за штампу у Константинопољу 4. новембра 1959. године: „До потпуног стапања православних цркава доћи ће за неколико деценија, чиме ће бити означен почетак нове космогоније – треће. прва је почела у време стварања света, друга после Христовог оваплоћења, а ово ће бити трећа, када ће нестати границе између религија и народа, и када ће наступити мир на земљи. Сада је доба припремних радова“.
Стога је природно што је патријарх Атинагора одушевљено поздравио сазивање Васељенског Сабора које је објавио папа Јован XXIII , што је папи упутио честитке поводом интронизације и послао Ватикану изразе саучешћа после његове смрти. У разговору са једним католичким новинаром он је изразио радост што је дошло до отопљавања односа између католика и православних, што је папа Јован 23 православне назвао не више „шизматицима“, него „одвојеном браћом“. „Ако смо браћа – рекао је он – зашто смо онда одвојени? Зар не мислимо једнако, зар не схватамо једнако Реч Божију? Католици, протестанти, православни – сви смо ми хришћани по крштењу и по вери у Христа Спаситеља. То је наше јединство. Превладати разлике између нас – то је ствар богослова. Што се нас тиче, ми ћемо, као чеда Божија, да тражимо практично јединство. Никада јединство није било тако потребно као данас. Сјединимо се, иначе смо пропали. Разилажење међу хришћанима постојала су од раних апостолских времена. Но сада она не треба да стоји на путу сједињења. Своју вољу Господ је саопштио пред смрт: Будите јединствени, волите један другог. Овим треба ми хришћани да се руководимо. Ах, како би лепо било када бисмо једног дана могли заједнички, једногласно да прочитамо Оче наш. Где? У Риму? Што да не? Сви око престола светог Петра, око папе, првог међу епископима. Како можемо да будемо хришћани и да будемо раздељени?“. Када се повела реч о Светском Савету Цркава, патријарх је изјавио: „Ми се надамо, да ће у своје време све православне цркве узети активно учешће у тој организацији“. (Римокатолички часопис „Јубилеј“, 1961. година)
Присталице екуменизма обично тврде како они уједињење хришћана замишљају као образовање јединственог фронта свих хришћана у борби против безбожног комунизма. Но то је опет лаж. На екуменистичким конференцијама никада нема речи о било каквом супротстављању комунизму. Напротив! На Еванстонској конференцији је у својству црквеног представника био примљен мађарски комуниста по имену епископ Петар, а та конференција је према извештају др. Нилде прихватила идеологију „сапостојања“. Конференција у Њу Делхију изразила је протест против поступка Португалаца у Анголи, али ни једном речју није изразила некакав протест против прогона вере и Цркве у Совјетској Русији. На родоској конференцији је чак на захтев совјетске црквене делегације из програма рада била избачена тачка о борби са атеизмом, а у Њу Делхију је у Светски Савет Цркава била примљена Московска Патријаршија, уз потпуно прећуткивање проблема комунизма (новембар 1961).
Патријарха Атинагору у његовим екуменским настојањима у свему следи његов „алтер его“ и миљеник, Архиепископ Јаков, поглавар Грчке Цркве у Северној и Јужној Америци. Тако, на сабору епископа епископалне цркве у Куперстауну 21. октобра 1959. године, он је изјавио да уједињење православних цркава „,може да се постигне и другачије, а не путем дискусија: то представља општи дуг, коме свако треба у потпуности да се преда. Није ствар у доктринарном споразуму нити у компромисима и уступцима у области светотајинског и обредног поретка. Уједињење цркава је у извесном смислу већ реалност. Ако све хришћанске цркве верују у Христа – онда их Христос и уједињује. Свако друго уједињење је излишно. Но ако смо у принципу сви једно у Христу, онда треба увек да будемо јединствени. Оно што је данас за црквено уједињење најважније, то је јединство од срдаца, веће поштовање и поверење у наше међусобне односе, јединствени наступ пред унутарњим и спољним потешкоћама, смирење у Христу и самопредавање на службу Његовом Еванђељу ради установљења Царства Божијег на земљи!“
11. марта 1961. године, Архиепископ Јаков је у Манчестеру говорио на тему „Јединство хришћанских цркава“, што је објављено у његовом званичном часопису. Тешко је и замислити нешто што би у већој мери било противно истинском Православљу. Ако се хришћанске цркве заиста труде око поновног успостављања давно нарушеног јединства, оне треба да пруже убедљивија сведочанства о својим намерама. Морају одлучније да крену једна другој у сусрет. То је једини пут којим заиста могу да се врате Христу и Његовој јединој и јединственој Цркви. Посебно су православни дужни да схвате да је дошло време да престану да говоре о свом „екуменистичком усмерењу“ и о демократичном устројству њихове цркве, те да одиста крену у сусрет својој браћи. Бескрајне богословске дискусије никада нису могле да доведу до исцељења рана које смо ми, раздељени хришћани, нанели јединству Цркве. Резултат свих расправа је следећи: 1) Морамо да се покајемо и да молимо од Господа милост и опроштај јер смо од Њега покушавали да направимо свој посед, уместо да Њега узмемо за свог Господара. 2) Јединство морамо да схватимо као органско јединство између човека и Христа и да се стога потрудимо да се сами утеловимо у живот и тело Исусово. Само такво јединство може да доведе до јединства Цркве. 3) Ако се заиста старамо о јединству, треба да научимо да волимо; то је веома тегобно искуство: имати саосећајност, разумевање, трпљење, братску љубав. Таквим приближавањем јединству много добијамо. Из таквог става може да поникне јединство. Смирење , послушање, молитва – ето јединства на коме могу да се темеље наши узајамни односи. живети заједно, молити се заједно, без зидова који би нас раздвајали, било да је реч о расним или религиозним предрасудама – то је једини пут који нас заиста води ка јединству, јер јединство је у крајњој линији ствар Божија, а не људска. Јединство нас ни у ком случају неће одвајати од наших предања, него напротив, оно ће да оснажи предања која су нам заједничка и која долазе од Духа Светог“.
Страшно је читати овако самовољне ставове, који представљају право изругавање над истинским Православљем! Како је све то бескрајно далеко и дијаметрално супротно од наше изворне православне самосвести и православног погледа на свет који је тако добро и јасно изложен у „Окружној Патријаршијској и синодалној Посланици Константинопољског Патријаршијског престола из 1895. године“, у „Окружној Посланици Источних Патријарха из 1848. године“ и у „Посланици Патријарха Источно-Католичанске Цркве о Православној Вери из 1723. године“.
Где је сада све то? Све је погажено и заборављено! Јавно је извршена издаја Светог Православља и само слепац може то да не види!
Све до недавно Римски католицизам стајао је удаљен од било каквог екуменизма. Али ево, и тамо се догодило нешто ново и неочекивано: папа Јован 23 је, предводећи богослужење у храму св. Павла 25, јануара 1959. године, објавио своју одлуку о сазивању Васељенског Сабора. Одлука је бурно дочекана, како у православном тако и у протестантском свету, јер многи су помислили да је то један добар помак папизма у своме вековима запуштеном латинству, и да је то можда корак усмерен ка поновном сједињењу папског Рима са Православљем. Но већ је прва седница Ватиканског Сабора показала да ствари не стоје тако: да то пре свега није Васељенски, него чисто „католички сабор“, кога само римокатолици називају „васељенским“, као што је уосталом био случај и са свим њиховим саборима после отпадања Рима од Православља. Али новина је тамо заиста било. Та новина је – за римски католицизам неуобичајен либерализам и модернизам који је врло снажно дошао до изражаја већ на првој седници сабора. Патријарх Атинагора је зато одушевљено поздравио сазивање овог сабора, а папи је послао и свога изасланика, Архиепископа Јакова. Ова сензационална посета православног грчког јерарха папи која се одиграла 17. марта 1959. године (у Ватикану), добила је нарочит публицитет у светској штампи као прва после 1600. године. Тим поводом патријарх Атинагора је дао следећу изјаву за штампу: „Зближавање православне и католичке цркве не само да је могуће него је и неопходно. Ми морамо да схватимо, и православни и католици, да смо – две гране једне исте хришћанске цркве. Ми треба са обе стране да потврђујемо оно заједничко, што нас повезује: имамо заједничку веру, једнаке догмате, исте Свете Тајне. Ми смо браћа – и то не раздељива. Браћа су увек браћа. Ми смо браћа у Христу. На жалост, је не познајем лично Светог Оца Јована 23. Према њему гајим велико уважавање. Послао сам му Архиепископа Америке Јакова са молбом да папи пренесе, да ћу га ја посетити у Ватикану уколико он обећа да ће ми учинити узвратну посету у Константинопољу. Што се тиче папиних планова за сабор, ми смо ту иницијативу примили са задовољством. Сасвим је могуће да се вратимо у оно стање које је било пре раскола, тако да би папа био први међу једнаким, први од пет старих патријарха. Ми ћемо њима да оставимо „Филиокве“, а они нама оно што ми имамо. Па обе наше црква имају непосредно апостолско предање – у Риму су били Петар и Павле, а код нас Апостол Андреј“.
Просто је тешко да се поверује да тако може да говори најстарији јерарх Православне Цркве, игноришући у потпуности сва одступања папског Рима од истинског хришћанства!
До сусрета патријарха Атинагоре са папом Јованом 23 није дошло, али се зато патријарх, као што је познато, прошле године састао са његовим наследником, папом Павлом 6, у Светој Земљи, управо на наш православни Бадњи дан, 24. децембра 1963. године по старом календару. Патријарх Атинагора се понашао баш као прави екумениста: његово целивање и грљење са папом остављају крајње непријатан утисак, који се још продубљује препреденим, типично језуитским изразом лица који је у том тренутку имао папа Павле 6. Папа је у Витлејему између осталог изговорио познате речи, које јасно сведоче о томе, да без обзира на све своје екуменистичке иступе, Ватикан остаје веран себи: папа је том приликом изјавио, да су њихове „двери широко отворене, и да свако ко жели може да уђе кроз њих“. Из овога је јасно, да уз све приче о сједињењу – папа остаје папа. Са те тачке гледишта, пољубац патријарха Атинагоре неодољиво подсећа на Јудин пољубац, он представља издају истинског Православља папистима који су од Православља одступили. Стога можда и није случајно што је до тог целивања, како је известила штампа, дошло баш у Гетсиманском врту – не би ли подсећање на Јудино издајство било што упечатљивије.
Шта ће бити даље? Страшно је и мислити о томе. Ни један од источних патријарха до овог тренутка није изјавио иоле одлучнији протест због овакве издаје Православља какву отворено смера Првојерарх Православне Цркве. Ћутање је знак одобравања. и Московска патријаршија је, несумњиво на захтев совјетске власти, такође пошла путем зближавања са Ватиканом, пославши своје посматраче на Ватикански Сабор без претходног консултовања са Источним патријарсима.
Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Православље, осим наше Руске Заграничне Цркве!
Не долази ли време када ће и изван граница Совјетског Савеза, изван наше отаџбине поробљене од стране богоборних комуниста, морати да настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско Православље о носи само његова спољашња обележја?
А да ће такво време једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима: „Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво“.
Не наступа ли већ то време?
Значај Васељенских Сабора
Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самог Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Света Апостоле у дане Педесетице, који их је просветио и умудрио, почивао је на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.
Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. године) – прототипа за све будуће Саборе; јер угодно би Светом Духу и нама (Дап. 15, 28).
Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.
Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању – да би била установљена „већина гласова“ која треба да „превлада“ – демократски принцип „већине гласова“ никада у Цркви није имао апсолутни значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив – на страни мањине, па чак и да се усредочавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив „васељенски“, али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан назив „разбојнички“ (449. године).
Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине?
Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које ужива велики углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које пропада светом Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из 5 века (упокојио се око 450. године).
Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим „златним“ догматско-апологетским делом, познатим под заједничким насловом „Commonitorium“ или „Подсетник“. Ово дело, које се сматра једним од најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443. године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, архиепископа Арелатског, где се све до упокојења подвизавао заједно са својим братом Лупом, епископом Тројским.
О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (римокатолички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од овога заслужило све могуће похвале.
Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и у дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи богослов-догматичар при истраживању, изношењу и доказивању истина хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начин на који је он поставио ствар.
Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте – како са већом тачношћу одредити прави, научан и разумљив метод уз помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину васељенске православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.
Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:
„Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но – питаће можда неко – ако је писана Реч Божија света, свесавршена и, када се упореде једна њена места са другим, увек у потпуности разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања? Потребно је јер вето Писмо услед његове узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући готово онолико значења колико је оних који тумаче. Зато је неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања.
У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), сагласност (Concensio). Следити свеопштост – значи признавати за истину само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.
О Тимотеје – вели Апостол – предање чувај (1. Тим. 6,20)
Шта је то предање?
Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај – то значи таланат вере Васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да ми уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећу привидно, него право злато.
О Тимотеје – пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније; глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле – рећи ће можда неко – у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба – и то највећег. Ко је то завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно – како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада постају старци; заправо, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узсије, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у свом садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистити; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу – то може, али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани – то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје – оно што је потребно на одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујући исправни и мудро, она се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено – то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено – да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено – да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и недавне, тј. оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским Саборима православних пастира Цркве“.
„То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере“ (Еп. Силвестар, Догм. Бог. Т. И, стр. 112).
Ова начела, која је тако јасно надахнуто саопштио свет Викентије, и која несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.
Као што видимо, ту нема и не може бити места за „демократију“, толико модерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној „већини гласова“, него у истини, која у крајњем исходу увек побеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.
Одатле природни произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских Сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновенских „реформи“ у Цркви. Сваки такав сабор, који бе се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са „духом времена“, биће на „васељенски“, него нови „разбојнички сабор“, који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.
Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, ако и верско-моралног живота свештенослужитеља и верних.
Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе тзв. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.
Први Васељенски Сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20 правила, од којих:
Прво правило забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;
Друго правило забрањује да се новокрштени рукополажy у свештене чинове;
Треће правило забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска рођака;
Четврто правило каже да епископа треба да постављају епископи дате области и да то треба да потврди митрополит;
Пето правило забрањује епископу да прима у општење лица која су одлучена од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње сазивају сабори епископа;
Шесто правило потврђује вишу власт неких епископа над другим епископима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избор;
Седмо правило уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;
Осмо правило регулише присаједињење јеретика Цркви и забрањује постојање два епископа у једном граду;
Девето п. забрањује примање порочних лица у свештенички чин;
Десето п. заповеда свргавање палих са свештеничког чина;
Једанаесто п. говори о начину покајања оних који су одступили од вере;
Дванаесто п. говори такође о начину покајања друге врсте палих;
Тринаесто п. заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим Тајнама;
Четрнаесто п. установљава начин покајања за оглашене који су отпали од вере;
Петнаесто п. забрањује епископима и клирицима да својевољно прелазе из града у град;
Шеснаесто п. прописује да се не примају у општење они клирици који се самовољно удаље из сопствене цркве;
Седамнаесто п. забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);
Осамнаесто п. забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;
Деветнаесто п. говори о „павлијанцима“, де они, ако се обрате, морају да буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;
Двадесето п. забрањује преклањање колена недељом и у дане Педесетице;
Други Васељенски Сабор у Константинопољу из 381. године оставио је иза себе свега седам правила:
Прво правило потврђује Символ Вере састављен на Првом Васељенском сабору и анатемише све јереси;
Друго п. забрањује епископима да простиру своју власт изван граница своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет црквених области на Истоку;
Треће п. даје Константинопољском епископу првенство части после Римског епископа;
Четврто п. осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;
Пето п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог Духа;
Шесто п. налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају без истраживања;
Седмо п. указује на поступак примања покајних јеретика.
Трећи Васељенски Сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам правила:
Прво, друго, треће, четврто, пето и шесто правило тичу се одлучења од Цркве Несторија и његових присталица;
Седмо п. забрањује састављање било каквог новог Символа Вере;
Осмо п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од потчињености антиохијском патријарху.
Четврти Васељенски Сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио је за собом 30 правила:
Прво п. потврђује да је неопходно да се држи све што је било установљено на претходним саборима;
Друго п. прети свргавањем за симонију, тј. постављање у црквене чинове за новац;
Треће п. забрањује епископима, клирицима и монасима да се занимају световним стварима за плату;
Четврто п. забрањује монасима да воде неуредан живот;
Пето п. потврђује забрану епископима и клирицима да прелазе из града у град;
Шесто п. забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен храм;
Седмо п. под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да ступају у војничку службу или у световни чин;
Осмо п. наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног града;
Девето п. забрањује клирицима да се суде на световним судовима;
Десето п. забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;
Једанаесто п. говори о писмима која се убогима издају за пут;
Дванаесто п. забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају грађанским властима;
13. п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свог епископа;
14. п. забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним женама;
15. п. говори о постављању ђакониса;
16. п. забрањује монасима и девственицима да ступају у брак;
17. п. одређује тачне границе епархије;
18. п забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;
19. п. понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;
20. п понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;
21. п. забрањује примање тужбе против епископа просто и без истраживања;
22. п. забрањује клирицима да разграбљују епископове ствари после његове смрти;
23. п. забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у Константинопољ и бораве у њему;
24. п. забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;
25. п. забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три месеца;
26. п. наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ економа;
27. п. забрањује отмицу жена ради брака;
28. п. одређује круг судске и административне делатности Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;
29. п. забрањује спуштање епископа у чин презвитера;
30. п говори о египатским епископима.
Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван „Трулски“ сабор, који се понекад назива и „Пето-Шести“, који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито су важна следећа:
Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; 23, 13 и 48 п регулишу питања везана за брак свештенослужитеља; 33 п осуђује јерменски обичај да се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; 64 и 70 п забрањују верном хришћанину и жени да јавно поучавају у храму за време богослужења; 80 п прети одлучењем ономе ко три недеље дана не дође у храм на богослужење; 54. п забрањује ступање у брак блиским сродницима; 53. П. озакоњује духовно сродство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у брак; 72. п. забрањује брак са јеретиком; 73. п. забрањује да се животворни Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен; 75. п. захтева смерно појање у храмовима; 74. и 76. п. забрањују да се у храмовима и црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се врши продаја; 77. п. забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и сваком врном хришћанину да се у јавним купатилима купа заједно са женом; 83. п. забрањује давање причешћа телима умрлих; 86. п. наређује да се одлуче од Цркве они коју држе блуднице; 90. п. понавља забрану преклањања колена у недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; 91. п. наређује да се одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; 100. п. подвргава одлучењу оне који шире порнографију; 102. п. говори о епитимијама за оне који се кају.
Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22 правила, од којих су најважнија:
Треће, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички чин; Четврто и Пето правило којима се забрањује симонија; Шесто понавља захтев за сазивање сабора епископа најмање једном годишње и забрањује митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају; Десето понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају светске дужности; Једанаесто понавља захтев да у свакој цркви и манастиру постоји економ; Дванаесто заповеда епископу и игуману да се старају о свим црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју за сами себе да присвајају, под претњом прогона; 15, 16, 18 и 22 пр свештенослужитељима и монасима забрањује користољубље, раскош и близак однос са лицима женског пола; 20. п забрањује стварање „двојних манастира“ у којима бе жене живеле заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; 21. забрањује монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе игумана.
Васељенски сабори суза вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. и догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројење Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и верних хришћана треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувати – епископи, који због на својој хиротонији и дају страшну заклетву – свечано обећање: „обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих Отаца; све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја“.
Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што проистиче из захтева верско-моралног учења Еванђеља и аскетског устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то је – глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).
Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви – том мистично-благодатном Телу Христовом!.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *