НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Света ревност

Света ревност

Уместо предговора

Архиепископ Аверкије Џорданвилски (1906-1976)
Архиепископ Аверкије је рођен 19. октобра 1906. године у граду Казан, као Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог државног чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења боравиште. Тако је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце Русије, њене манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање на та места није у њему избледело током живота.
Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је Свештена Књига Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је прислуживање у Св. Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот није га привлачио, дечакова душа тражила је нешто друго.
Снажан утисак на њега оставиле су књиге „Шта је духовни живот?“ св. Теофана Затворника, затим „Невидљива Борба“, „Пут ка спасењу“, „Поуке авве Доротеја“, „Лествица“ и друге.
У време грађанског рата који је уследио након Октобарске револуције, породица Таушев је тешка срца напустила Русију. Настанили су се у Бугарској, у Варни, где је Александар похађао школу и где је упознао Архиепископа Теофана Полтавског (1873 – 1940), духовника који је био силно привржен предањској православној еклисиологији, који је одлучно одбијао да се приклони модернистичким утицајима, који је од простог руског сељака израстао у главног Царевог исповедника, а коме је, опет, наставник био управо чувени светитељ нашег доба – Епископ Теофан Затворник (+1894). По аввином благослову уписује Богословски факултет Софијског универзитета који завршава са највишим оценама, да би потом 1930. године отишао у Карпато-Русију (у Чехословачкој), где 1931. прима монашки постриг, а наредне године бива рукоположен за свештеника и добија парохију.
„Сусрет са незаборавним аввом мојим – говорио је Владика Аверкије – Преосвећеним Теофаном, Архиепископом Полтавским и Переславским, у коме сам видео живо оваплоћење идеала монаха и светитеља који су се учврстили у мом уму и срцу, коначно је све решио: бесповратно сам стао на пут монаштва. Завршивши из послушања авви курс богословских наука, на Карпатима сам, по његовом благослову, примио монашки постриг.
Када су 1940. године Мађари окупирали то подручје, отац Аверкије одлази у Београд где служи уз првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита Анастасија. У Београду почиње да предаје Богословље. године 1945. заједно са Епископским Синодом прелази у Минхен, где наставља да ради као професор Богословља.
По доласку у Америку 1951. године позван је у новоосновану Светотројицку семинарију у Џорданвилу да предаје Нови Завет, Литургику и Омилитику. Следеће године постаје ректор семинарије, за коју ће бити везан до краја живота и у којој ће извести на пут генерације православних свештеника. године 1953. постаје Епископ Сиракушки и Тројицки. По смрти Архиепископа Виталија постаје и духовник Светотроицког манастира.
„Кроз своје опомене и поуке, непролазне по значају, Архиепископ Аверкије је умео да до нашег поколења пренесе духовни ,“плашт“ који је наследио од двојице великих учитеља. Обичан човек не би могао да буде достојан тог плашта, који је он примио баш као негда Јелисеј од Илије – каже о. Дамаскин у предговору за једну од књига Архиепископа Аверкија и наставља:
„Они који су познавали Архиепископа Аверкија док је био настојатељ и ректор Свето-Троицког манастира-семинарије у Џорданвилу (Њyјорк), сећају се његове необичне фигуре. Био је високог раста, имао густу белу браду и дугу таласасту косу. Испод зачуђујуће густих обрва у саму душу човека проницале су крупне очи. Био је наглув и због тога носио слушни апарат: овај недостатак му је помагао да ум чува од празних разговора.
Његово држање је представљало оваплоћење спокојства и духовног достојанства. Никада није био ужурбан ни брзоплет. Нико га није видео у „лакомисленом“ расположењу. Господствен и достојанствен став који често покушавају да опонашају они који би желели да изгледају духовно, код Владике Аверкија је био савршено природан – као израз чистоте његове душе.
Природност и целовитост заиста су биле одлика његовог карактера. Да би неко био истински носилац Православног Предања, као Архиепископ Аверкије, треба да буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност оваквом човеку представља онај, ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ Аверкије никада није водио рачуна о томе какав утисак могу произвести његове речи или дела, како ће се оне одразити на његов „углед“, јер одиста није држао до тога шта људи о њему мисле. Никоме није ласкао и никоме није наносио душевне ране како би показао снагу своје личности. Није се упињао да остави утисак на друге. Такав је свак ко живи осећајући присуство Бога и, благодарећи управо томе остаје смирен.
Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о томе шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио према своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега се није могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.
Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам попут детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо мишљење, био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и најмање уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ, изгледао је као смирени сиромах.
Архиепископ Аверкије је говорио толико лепо, да су га по смрти назвали „Златоустом последњих времена“ (о. Серафим Роуз). Чак и у свакодневном разговору његова је реч била беседнички углачана и обликована, мада се он око тога уопште није трудио. Говорнички дар, заједно с пламеном љубави према Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење често га је толико обузимало, да је почињао да рида усред проповеди. Само они најбезосећајнији од слушалаца смејали су се над том „емоционалношћу“, јер свима је било јасно да су те сузе сасвим природне – оне су исходиле из добре ризнице срца (Лк. 6.45).
Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није говорио само: „учини то, не чини то“, него је људима давао – целовиту слику – свеобухватно православно схватање, тако да су људи могли да разумеју зашто треба да чине једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пропадања двадесетог века он је радио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Видећемо да је он својим радовима разоткрио све видове обмана, да је проповедао Истину и откривао је људима.
У књизи „Not of this World – The life and teaching of Fr. Seraphim Rose“ (Не од овог света – живот и учење оца Серафима Роуза“), отац Дамаскин Кристенсен вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу, највећи утицај на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Из те обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy Аверкију под насловом „Пророк страдалног Православља“, навешћемо неколико успомена оца Серафима Роуза на његовог великог наставника:
„Погледи Архиеп. Аверкија на овај свет одликовали су се трезвеношћу, тачношћу, били прожети духом Светог Писма и Светог Предања. Он нам је откривао да савремени свет живи одступивши од хришћанства, док тајна безакоња само што није породила човека греха “ Антихриста“.
А у време када се у Цркви разбуктала једна кампања против Архиепископа, заснована на неправедним оптужбама, о. Серафим је писао: „Већ годину дана се спремамо да један број часописа посветимо Владики Аверкију, и ево управо подесног тренутка! Нека они мисле шта хоће, али за нас, он је истински православни архиепископ и богослов без мане, који се не бави интригама, мада је пострадао од „политичких“ интрига у Цркви“.
Светитељ Јован Шангајски је оцу Серафиму и његовој сабраћи саветовао да се за одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћају Владики Аверкију, за кога је говорио да са њим „има потпуно духовно јединство“.
„Сећам се Владике Аверкија, о. Михаила Помазанског, целог тог старог поколења, од кога готово нико више није остао – говорио је о. Серафим – и хтео бих да заплачем гледајући ове зелене „свезналице“ које нису у стању да схвате оно најважније: истинска спознаја долази заиста само са страдањем. Но да ли је много оних који то могу да издрже?“
Дан по упокојењу Архиепископа Аверкија (31. март/ 13 април 1976.) о. Серафим је у летопису Братства св. Хермана Аљаског оставио следећу забелешку: Братију су известили о упокојењу нашег духовног и богословног наставника, архиеп. Аверкија Џорданвилског: сада смо остали сирочићи. Наступило је време када смо препуштени сами себи, и ко зна хоће ли се наћи неко способан да продужи ту духовну линију…“
Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: „То је велики и ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време његовог живота схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима! Такве ствари обично почнеш да схваташ тек када човек више није ту“.
Неколико месеци касније о. Серафим је добио Богомдану потврду тога да архиеп. Аверкије пребива на небу са Христом и светима Његовим. У сну је видео архиепископа у заслепљујуће белом одјејанију како савршава небеско богослужење у част Васкрсења Русије.
Ујутро је у цркви о. Серафим скромно испричао о. Херману о чудесном сну. Отац Херман је схватио да је реч о стварном виђењу Архиепископа Аверкија.
„Шта би то могло да буде?“ – у недоумици је био о. Серафим.
„Зар си заборавио који је дан данас?“ – подсетио га је о. Герман “ спомен светог равноапостолског Аверкија, имендан Владикин – Твој сан није обичан – он има смисао.
Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао Архиеп. Аверкије.
А недуго након Владикиног упокојења о. Серафим је за издање на руском језику часописа „Православнаја Рус“ написао чланак под насловом Златоуст последњих времена: Значај Архиепископа Аверкија за васељенско Православље, и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља – него целине васељенског Православља у двадесетом веку.
Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили, како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је с таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине Светог Православља“.
Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више међу нама такву истрајност за истину, ипак – његово је учење заувек ту. и можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.
За оне који искрено жуде за тим да остану верни Православљу, нема веродостојнијег гласа, од „златних уста“ Архиепископа Аверкија.

Младен Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *