NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Duh Antihristov i njegove preteče

Učenje o Antihristu ulazilo je u prvobitnu apostolsku blagovest, kako se vidi iz druge glave Druge poslanice Svetoga Apostola Pavla Solunjanima. Nakon što je u trećem i četvrtom stihu naveo Antihristove osobine, Sv. Apostol dalje piše Solunjanima: Ne pamtite li da sam vam ovo kazivao još kad sam bio kod vas? (peti stih). Ne može se ne smatrati veoma značajnim to što sveti Apostol Pavle tokom svoga kratkog boravka u Solunu ne samo da nije ćutke prešao preko učenja o Antihristu, kao preko nečega od manjeg značaja, nego je našao za važno da ga podrobno izloži. U ovoj svojoj poslanici on samo ponavlja ono što im je ranije usmeno izložio.
Zbog čega je toliko važno poznavati to učenje?
Zbog toga što, kako nas opominju Sveti Oci, ko prenebregne to učenje, smatrajući ga nevažnim za hrišćanstvo, neće prepoznati Antihrista i pokloniće mu se.
Da, moguće je. Evo kako o tome govori episkop Ignjatije Brjančaninov koji je sabrao na jedno mesto sve šta su o Antihristu rekli stari Sveti Oci:
„Antihrist će se nazvati propovednikom i obnoviteljem istinskog bogopoznanja – oni koji ne razumeju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i pobornika istinske religije i prisajediniće mu se. Antihrist će se predstavljati kao krotak, milostiv, ispunjen ljubavlju i svakom vrlinom: kao takvoga priznaće ga i pokoriti mu se zbog uzvišene dobrodeteljnosti oni koji palu ljudsku prirodu priznaju za pravu. Antihrist će čovečanstvu ponuditi najveće zemno blagostanje, počasti, bogatstvo, raskoš. Plotske naslade – iskatelji zemnog primiće Antihrista i nazvaće ga svojim gospodarem. Prikazaće Antihrist pred čovečanstvom neviđena čuda, slična onima iz besramnih pozorišnih predstava. izazivaće strah čudesima svojim, povlađujući plotskom mudrovanju i sujeverju i dovodiće u nedoumicu čovekovu učenost: svi ljudi, koji se rukovode svetlošću svoje pale prirode i koji su se odvikli od toga da ih vodi Božja svetlost, pokoriće se prelesniku“ (4 tom, str. 297). Antihrista će sa ushićenjem primiti odstupnici od hrišćanstva, ali najveće pažnje i plača dostojno je, kako primećuju Sveti Oci, to što će i sami izabranici biti dvojedušni u vezi sa Antihristovom ličnošću – toliko će vešto on umeti da sakrije od tuđih očiju satansko zlo koje se u njemu ugnezdilo.
„Protivnici Antihristovi smatraće se neprijateljima društvene dobrobiti i poretka, podvrgnuće se sakrivenom i otvorenom gonjenju, mučenju i kaznama. Svi koji odbiju da se poklone Antihristu, dospeće u veoma težak položaj: njihov mali broj pokazaće se ništavnim pred celim čovečanstvom i do njihovoga mišljenja savršeno niko neće držati – opšti prezir, mržnja, kleveta, tlačenje i nasilna smrt postaće njihov udeo“ (isto).
Blagočestivi čitaoče, ne nalaziš li da ova slika u izvesnoj meri nalikuje onome što se danas događa u svetu?
Da! Ali gde je Antihrist? Zar je već stigao?
Samoga Antihrista mi još ne vidimo, ali duh njegov javlja se i počinje da gospodari svetom. Mnogobrojne preteče Antihristove sa ogromnom energijom pripremaju njegov dolazak, njegov trijumf i zacarenje nad čovečanstvom. Da bi hrišćanski deo čovečanstva prihvatio Antihrista, potrebne su, razume se, veoma dugotrajne i brižljive pripreme. One se sa rastućim intenzitetom sprovede sve od apostolskih vremena. Tako je još Sveti Apostol Jovan Bogoslov pisao u svojoj Prvoj sabornoj poslanici: Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga, to je duh Antihrista za koga ste čuli da dolazi i sada je već u svetu (4,3). Ko je lažljivac, ako ne onaj koji poriče da je Isus – Hristos? Taj je antihrist koji odriče Oca i Sina“ (2,22) i konačno: čuste da Antihrist dolazi i sada su se pojavili mnogi antihristi (2,18). Učeni tumač Svetoga Pisma episkop Mihail primećuje da u grčkom izvorniku ime „Antihrist“ stoji sa određenim članom, koji izdvaja to ime kao ime poznate i određene ličnosti, dok drugi „Antihrist“ ne stoje sa određenim članom, te se, kao „mnogi“, razlikuju od njega. Ovi „mnogi antihristi“ tek su preteče onoga Antihrista koji će se pojaviti uoči Drugog Dolaska Hristova i kraja sveta; oni su poput „predobraza“ (senki) svoga – konkretnog dolazećeg Antihrista. Oni su nosioci duha antihristovog i njihov zadatak je da pripreme uslove za njegov dolazak u svet.
Upravo ove „preteče“ Antihristove i rukovode onim svetskim procesom koji je sveti Apostol Pavle nazvao otpadništvom (2. Sol. 2,3). Suština ovoga procesa je u sve većem udaljavanju hrišćanskoga čovečanstva od izvornog, neiskvarenog evanđelskog učenja i u zameni evanđelskih zaveta drugim idealima. Pogubnost tih ideala koje čovečanstvu nude „preteče“ Antihristove sastoje se u tome što se oni neki put čine prihvatljivim za hrišćane, saglasnim sa Hrišćanstvom, a u stvari su mu duboko protivni, budući da povlađuju ljudskim strastima i pohotama i utvrđuju čovekovu prirodu u njenoj palosti.
Može li se taj proces otpadništva prepoznati u istoriji i u životu?
I može i treba! Potrebno je stoga da čovek zaštiti i sebe i bližnje, kako ne bi bio uvučen u ovaj proces, i kako ne bi bio zaražen duhom antihristovim koji je sve prisutniji u svetu.
Đavo, razume se, nije mogao da se pomiri sa pojavom hrišćanstva u svetu i zato vidimo gde „duh antihristov“ dejstvuje u hrišćanskom čovečanstvu još od apostolskih vremena. Prve preteče Antihrista bili su Simon mag, nikolaiti i drugi sa kojima su morali da se bore Sveti Apostoli. Potom „gnostici“ i gomile svakovrsnih jeretika, sa kojima su se tokom vekova borili Sveti Oci i učitelji Crkve. U prvih deset vekova hrišćanske epohe duh izvorne vere i blagočešća još je bio toliko silan među hrišćanima da je svaki put svetkovao blistavu pobedu nad „duhom antihrista“ i Crkva Hristova, bez obzira na sva iskušenja koja su je sustizala, uvek je toržestvovala nad svojim neprijateljima.
Ali oko sredine 11. Veka taj se duh toliko osilio na Zapadu, da je uspeo da od jedinstva sa Vaseljenskom Crkvom otrgne čitavu polovinu hrišćanskoga čovečanstva. Rezultat toga bila je pojava papizma sa njegovim različitim odstupanjima od istinskog hrišćanskog učenja o veri i blagočešću – sa novoizmišljenim dogmatima, iskvarenim moralom, indulgencijama, „svetom inkvizicijom“ i sličnim izopačenjima.
To je bila prva velika pobeda koju su izvojevale preteče Antihristove.
Za njom su ubrzo sledile druge.
Da bi potpuno iskorenio hrišćanstvo, isti taj duh Antihrista je tokom srednje veka iz krila papizma, koji se otrgao od istinske pravoslavne vere, izrodio pokrete koji su već potpuno protivni hrišćanstvu – ničim obuzdano slobodoumlje, humanizam, koji je samoga čoveka postavio na mesto Božje, i, konačno, ateizam odnosno potpuno bezbožje. Ovi pokreti nisu ili bez velikoga uticaja na raskol koji se tokom 16. Veka dogodio unutar same papske organizacije, dobivši naziv „protestantizam“, i koji je uzeo na sebe da navodno „reformiše“ Crkvu, otišavši, u stvarnosti, još dalje na putu otpadništva i odbacivši samu suštinu Crkve.
Protestantizam je sa svoje strane počeo sve više da se raspada na sekte od kojih su mnoge danas otišle toliko daleko od hrišćanstva, da su odbacile i njegove glavne dogmate, pa čak i veru u Božanstvo Utemelitelja hrišćanstva, Gospoda Isusa Hrista. Taj neprestani proces nicanja sekti, veoma fanatičnih i mračnih, ni danas se ne obustavlja. Veoma je simptomatično to kako se duh antihrista otkriveno projavljuje u svim tim sektama. Ako ne sve, a ono većina njih mnogo govori o Drugom Dolasku Hristovom, čeka ga sa velikim nestrpljenjem i euforijom (na primer, adventisti), ali prećutkuje prethodni Antihristov dolazak ili tvrdi da je Antihrist već tu u ličnosti. rimskog pape. Karakteristična je u tom smislu i nedavno održana Evanstonska konferencija koju su organizovali protestanti i sektaši i koja je protekla pod sloganom: „Hristos je nada sveta“. Veoma mnogo govorilo se na toj konferenciji o Drugom Dolasku Hristovom i o tome koliko to dobra obećava čovečanstvu na zemlji (!?), ali – ni reči o Antihristu! Ne navodi li to prirodno na pomisao da protestante i sektaše njihove vođe postepeno pripremaju na to da prime Antihrista, kada se pojavi, kao Samoga Hrista?
Istovremeno, na Zapadu se pojavljuje i uporno se propagiraju već otvoreno antihrišćanska učenja materijalizma, socijalizma, marksizma i komunizma i sve više raspinju svoje mreže društveno-političke organizacije mračnog satanističkog kulta. Dejstvujući sasvim onako kako će dejstvovati sam Antihrist, „sa adskim lukavstvom i licemerjem“ (po rečima episkopa Ignjatija), glave tih organizacija, te istinske „lisice u srcu i vukovi u duši“ (kako ih je nazvao prep. Nil Mirotočivi Atonski), postupno će osvajati u svetu ne samo društvenu i političku, nego i vlast nad verskim životom ljudi, usmeravajući sve ka jednom cilju – stvaranju povoljnih uslova da čovečanstvo primi Antihrista i pokloni mu se kao svome caru i bogu.
Glavnu prepreku na putu postizanja toga cilja predstavljala je Pravoslavna Rusija- jedini moćni bedem istinske pravoslavne vere u svetu – sa svojim Gospodarem, državnim zaštitnikom i Pokroviteljem cele Pravoslavne Crkve. Tokom više od dva veka preteče Antihristove sistematski i uporno radile su na tome da se od pravoslavne ruske carevine načini bezbožni Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Kada je to postignuto, okrenuli su uništenju same Pravoslavne Crkve, delajući istovremeno u dva smera: započevši sa strašnim i nečuvenim progonima koji gotovo da su prevazilazili gonjenja iz prvih vekova hrišćanstva, i radeći na unutarnjem razaranju uz pomoć „žive crkve“ i obnovljenstva, i na stvaranju svakovrsnih liberalnih idejnih novotarija u duhu protestantizma. Konačno, u većini pravoslavnih država ostaci preživelih pomesnih crkava postali su žalosna oruđa bogoborne vlasti. Obilne plodove, ipak, duh antihrista pokupio je i u drugim pravoslavnim crkvama koje su ostale u slobodi. One su silno zaražene idejnim liberalizmom i modernizmom, koje ih vodi stapanju sa protestantizmom. Slava Bogu, među njima je i mali ostatak onih koje nisu preklonile kolena pred sve moćnijim duhom antihrista! Drži se još i naša Ruska Zagranična Crkva u kojoj su poklonici dolazećeg Antihrista uzrokovali pogubni raskol, a sada nastoje i da je sasvim unište i zbrišu sa lica zemlje, koristeći se pritom svim mogućim sredstvima i najvažnijim među njima kleveto i lažju, što je prirodno oružje oca laži i klevete od iskona – đavola.
Stanje je u svetu neveselo i imali bismo razloga da padnemo i duhom i očajavamo, da ne znamo da „tako je pisano“ u Slovu Božjem i da sve to tako treba da bude.
Šta nam je činiti i kakvi treba da smo?
„Bogom dopušteno otpadništvo – kako nas poučava jedan od velikih učitelja duhovnoga života naših dana, preosvetljeni Ignjatije Brjančaninov – ne pokušavaj da zaustaviš nemoćnom rukom svojom. Ukloni se, čuvaj se sam od njega i to je sa tvoje strane dovoljno. Upoznaj duh vremena, izuči ga kako bi, koliko možeš, izbegao njegov uticaj.. Otpadništvo je od pre nekoga vremena počelo da se širi brzo, slobodno i otvoreno. Posledice moraju biti užasne. Neka bude volja Božja! Može da se prizna da se pravoslavna vera bliži kraju.. Jedino posebna milost Božja može da zaustavi svepogubnu epidemiju nemorala i da je odloži na neko vreme, budući da treba da se ispuni sve što je prorekli Sveto Pismo.
Sudeći po duhu vremena i nespokoju koji vlada, valja pretpostaviti da će se zdanje Crkve, koje se odavno potresa, srušiti brzo i strašno. Nema nikoga ko bi to zaustavio i tome se suprotstavio. Podrška se prima od stihija ovoga sveta koji je neprijatelj Crkve i koji će samo ubrzati njen pad, a ne da će još i da ga zaustavi. Nema od koga da se očekuje obnova hrišćanstva. Sasudi Svetoga Duha konačno su presušili svugde, pa čak i u manastirima, tim skrivnicama blagočešća i blagodati. So obljutavi.
U najvišim pastirima Crkve ostalo je tek slabo, mračno, zbrkano i nepravilno razumevanje reči, koje ubija duhovni život u hrišćanskom društvu i uništava hrišćanstvo, koje je delo, a ne reč. Teško je gledati kome su poverene ovce Hristove, kome je dato da ih vodi i spasava. Ali to je – dopuštenje Božje. Milosrdno dugotrpljenje Božje produžava i odlaže konačni rasplet radi maloga ostatka onih koji se spasavaju, dok oni koji gnjile ili ugnjiliše dostižu punotu trulosti. Oni koji se spasavaju treba da shvate to i da koriste vreme koje im je dato za spasenje.. Neka milosrdni Gospod sakloni ostatak onih koji veruju u Njega! No taj je ostatak mali, a sve će manji biti. Spasavaj da spaseš svoju dušu, rečeno je ostatku hrišćana Duhom Svetim“ (iz 4. Toma i Otačnika).
Od vremena kada je episkop Ignjatije ovo pisao, stanje u svetu se nije popravilo nego se samo pogoršalo. „Budući da će Antihristovo glavno delo biti da odvuče sve od Hrista – govori drugi veliki duhonosni nastavnik našega vremena episkop Teofan Zatvornik – on se neće javiti dok bude delovala carska vlast. Ona mu neće dati da se osili i ometaće ga da dejstvuje. Upravo to je ono što zadržava (2. Sol. 2,7). A kada carska vlast padne i narodi svugde zavedu samoupravu (republike, demokratije), tada će Antihrist moći slobodno da dela. Satani neće biti teško da nađe glasove koji će se odreći Hrista kako je pokazalo iskustvo iz francuske revolucije. Niko neće imati vlast da kaže: „Veto“. I tako, kada se svugde zavede takav poredak, koji odgovara ostvarenju Antihristovih stremljenja, tada će se Antihrist i pojaviti“ (tumačenje Druge poslanice sv. Apostola Pavla Solunjanima, glave 2-6, str. 504).
Ono što je prorekao episkop Teofan ispunilo se: preteče Antihristove su učinile svoje – duh antihrista je svugde; svuda je ustanovio takav poredak kakav je episkop opisao. Sećajući se reči episkopa Ignjatija da će: „Antihrist biti logična, ispravna, prirodna posledica opšteg moralnog i duhovnog nastrojenja čovečanstva (tom 4), prepuštamo čitaocima koji paze na život oko sebe da sami izvedu zaključke iz ovoga što je rečeno, a sa svoje strane samo možemo da ponovimo: Spasajaj da spaset svoju dušu!

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *