NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Sveta revnost

Sveta revnost

Znaci Vremena

Licemeri! Lice nebesko umete raspoznavati, a znake vremena ne možete? (Mt. 16,3)
Svako vreme, svaka epoha u životu čovečanstva, odlikuje se nečim u odnosu na ostale.
Posmatrajući ovovekovne događaje, ne možemo da ne priznamo da je najosobenija odlika vremena u kojem živimo gubljenje straha Božjega, i, u vezi sa time, oglušenje većine savremenih ljudi o glas Božji ili savest.
Savremena epoha, više nego ijedna pre (pri čemu imamo u vidu, razume se, prevashodno hrišćanski period istorije čovečanstva), može se nazvati bezbožnom i besavesnom. A sasvim prirodna posledica toga su, sada toliko rasprostranjeni, besprincipijelnost, ravnodušnost prema dobru i zlu, nemoral, egoizam, oportunizam, pomama za materijalnim blagom uz potpuno zanemarivanje duhovnoga, bestidni, gotovo otvoreni razvrat i rastući kriminal, a boriti se sa time postaje sve teže.
I sve to uprkos ružičastim prognozama i „predskazanjima“ koja smo tako često slušali na početku ovoga stoleća, po kojima će 20. vek biti vek neobičnog procvata i svestranog progresa čovečanstva, u kome neće biti ni ratova ni sukoba, nego će za sve nastupiti radosni život, sveopšte blagostanje, gotovo raj na zemlji.
Umesto obećanog mira za ceo svet i obustavljanje ratova i sukoba – dogodila su se dva, u istoriji još ne zapamćena, strašna, svetska rata i krvave revolucije koje su progutale milione žrtava.
Sve je to posledica uznapredovaloga greha.
Obično nam kažu: ljudi su, navodno, oduvek grešili i greše, i u tome što se zbiva nema ničega posebno novog.
Da! Greha je svagda bilo, u izvesnoj meri on i jeste svojstven ljudima, koji su od praroditelja nasledili grehom povređenu prirodu i zato „nema čoveka koji živi a da ne greši“, samo je Jedan Bog bez greha.
Ali – gresi su razni. Ranije su, mahom, ljudi grešili tajno, tako da niko ne zna, budući da je svaki greh na sebe navlačio opštu osudu, a oni koji su sagrešili veoma su se često potom iskreno i svom dušom kajali i ispravljali, korenito menjajući svoj život i nastrojenje ka boljem. Pokajanje, ukoliko je razume se iskreno o duboko, kadro je da izbriše sve grehe o da isceli pogubne posledice njihove preporađajući čoveka u novi život. Znamo mnoštvo primera u kojima su veliki grešnici postajali veliki pravednici o svetitelji.
Ali ne i danas! Greha se sada gotovo i ne stidi i niko ga ne osuđuje, a koriste se lukavo čak i Hristove reči ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7,1), kao da greh sam po sebi i ne zaslužuje osudu. Ljudi greše javno – bezočno, bestidno, ne misleći o pokajanju, nego, naprotiv, na svaki se način pravdaju i cinično prisvajaju sebi nekakvo pravo na greh.
Sama svest o grehu među savremenim ljudima, sem u retkim izuzecima, ne postoji: greh je postao nešto obično što biše ne podleže društvenoj osudi niti osudi savesti.
Onima koji nas uveravaju da u naše vreme nema ničega posebno novog, odgovorićemo pitanjem:
Kada je to ranije, pa još u hrišćanskoj eposi, bilo ogromne i moćne države koja se rasprostirala na šestinu sveta, a čiji su se vladari u svojoj delatnosti rukovodili bogobornom ideologijom i koji su za jedan od najvažnijih svojih ciljeva postavili širenje ateizma, odnosno bezbožja?
Gde su i kada predstavnici državne vlasti proglašavali „protivbožanski front“ i vrbovali članove za „Ateistički savez“?
Gde je i kada još, nakon konačne pobede hrišćanstva nad mračnjaštvom neznaboštva, bilo takvog mahnitog, ljutog gonjenja istinite vere i Crkve Hristove, kada se zacario takav užasan teror i prolivala nevina krv miliona ljudi?
Sve su to hvaljena „dostignuća“ „progresivnoga“ 20. veka!
Gde se i kada u hrišćanskim zemljama dozvoljavao takav bestidni i skoro otvoreni razvrat, takva gotovo potpuna obnaženost svega što je povezano sa plotskim grehom i moralna raspuštenost?
Gde su i kada ranije u državnoj vlasti legalizovali masovno ubistvo nerođene dece, kao hir njihovih razvraćenih roditelja koji ne žele da normalno, po zakonu prirode, rađaju, odgajaju i vaspitavaju decu koju su začeli i da tako ponesu svu zakonsku i moralnu odgovornost za njihovo začeće?
Gde se i kada u hrišćanskom čovečanstvu priznavalo moralno izopačenim nakazama pravo na sodomski greh – onaj greh za koji Sam Bog tako strogo kaznio drevne gradove Sodomu i Gomoru, poslavši na njih sumpornu ognjenu kišu, kako bi ognjem spalio tu gnusnu nečistotu, taj mrski protivprirodni greh?
Gde je i kada u prošlosti viđeno da se ljudi ne samo ne stide tih plotskih grehova, nego ih doslovno i na ulicu iznose, bestidno se pokazujući i čak agitujući među drugima?
I sve je to – „progres“ hvaljenoga 20. veka!
Ali najstrašnije je to, da je ta moralna degeneracija ušla i u religiozni život. U religijama Zapada, koje su davno otpale od istinite vere i Crkve, ovo i nije tako neobično, mada ne može da ne privuče našu naročitu pažnju činjenica da je taj nebivali moralni sunovrat započeo upravo u naše vreme. Dvojica poslednjih papa i Drugi vatikanski koncil su do temelja uzdrmali monolitnost rimokatolicizma, a protestanti su čak došli dotle da odriču mnoge osnovne dogmate hrišćanske vere i sasvim su gotovi da se sliju sa onim svetom koji u zlu leži i u kojemu je sva pohota ploti, pohota očiju i gordost življenja (1. Jn. 2,16).
Uistinu je porazno za nas i strašno za sve istinske verujuće to što su neprijatelji ušli i u samu našu Pravoslavnu Crkvu i što nastoje, avaj – ne bez uspeha, da je razore iznutra. Razume sa, mi verujemo da njoj, po obećanju Samoga Hrista Spasitelja vrata adova neće odoleti (Mt. 16,18) i da će je biti do svršetka veka (Mt. 28,20), ali kolikim slabim dušama preti smrtna opasnost da izgube veru i da zauvek poginu! Zar je bez razloga Hristos Spasitelj nazvao Svoje istinske sledbenike malim stadom (Lk. 12,32), rekavši pri tome da će, kada ponovo dođe na zemlju, jedva naći veru na zemlji (Lk. 18,8).
U Pravoslavnoj Crkvi se, što je poslednjih godina postalo posebno jasno, od početka 20. veka vidi stremljenje reformacija u čisto protestantskom duhu, sa u suštini jednim ciljem – da se ozakoni bezakonje.
Sloboda i moralna raspuštenost koje, pod uticajem rascrkvljenog društva, sve više ulaze u modu pokazale su se previše sablažnjivim.
I eto gde se pod lukavim izgovorom: „vraćanja Crkve apostolskim vremenima“, javilo stremljenje ne samo da se odbaci kao „preživela“ i „neodgovarajuća duhu vremena“ sva crkvena disciplina, koju su bogomudro ustrojavali stubovi naše Crkve – Sveti Oci – tokom vekova, nego i da se mnogo toga preradi, za ljubav lenjosti i raslabljenoga moralnog života. Postignut je dogovor čak i o navodnoj neophodnosti da se rediguje tekst Sveštenoga Pisma, u saglasnosti sa ljudskim razvraćenim ukusom i radi povlađivanja strastima.
Ti su pokušaji odavno započeli, a konkretizovali su se konačno, u stvaranju takozvane „žive crkve“, a zatim i „obnovljenstva“ kod nas u Rusiji u godinama sveopšteg rasula u vreme revolucije. Ali tada je duhom još krepki verujući ruski narod odlučno odbacio „živocrkvenike“ i „obnovljence“ i sav je taj dušegubni poduhvat skandalozno propao bez obzira na moćnu podršku bezbožne sovjetske vlasti zainteresovane za propast Crkve.
Kao zamena „živocrkvenicima“ i „obnovljencima“ došlo je „sergijanstvo“, koje se smesta otvoreno stavilo u službu bogoborne vlasti. Postupno se i ono (a zar je moglo biti drugačije pri takvom zbližavanju sa bogoborcima!) oformilo u odstupništvo od istinskoga Pravoslavlja kroz slivanje svoje ideologije sa ideologijom ovoga sveta koji u zlu leži i kroz priznavanje ateizmu prava na postojanje.
O tome lepo svedoče izjave njegovoga rukovodstva i sama činjenica njihovoga stupanja u „Svetski savet crkava“.
Ovaj se pokret brzo raširio i po drugim crkvama pravoslavnoga Istoka, počev od Konstantinopoljske Patrijaršije koja je 1923. Oficijelno priznala „živu crkvu“ u Rusiji za zakonitu.
Godine 1923. Konstantinopoljski patrijarh Melentije sazvao je „Svepravoslavni sabor“ na kojem su predložene bile sledeće reforme postojećih pravila i ustanova Pravoslavne Crkve:
1. ženjeni episkopat,
2. Drugobračnost sveštenoslužitelja,
3. Novi kalendar,
4. Skraćivanje bogosluženja,
5. Ukidanje postova i monaštva,
6. Uprošćavanje svešteničke odeće, odnosno dozvola sveštenstvu da nosi svetsku odeću i svetski da živi.
Tada su ove „reforme“ izazvale mnogo protesta i prigovora, među njima i od strane ostalih istočnih patrijarha, koji su izjavili da je za sprovođenje takvih „reformi“ neophodan Vaseljenski sabor koji ima autoritet najviše crkvene vlasti.
Tokom vremena, slična nastojanje i tendencije ne samo da nisu nestale, negu su čak i više utvrđivale u raznim pomesnim pravoslavnim crkvama i sada njihovi zagovornici energično propagiraju da se radi njihovoga ostvarenja sazove „Osmi vaseljenski sabor“.
Znajući savremenu nastrojenost mnogih crkvenih „vođa“ i njihovu upornost u sprovođenju rušilačkih planova, jasno možemo zamisliti šta će predstavljati „Osmi vaseljenski sabor“! Još ne sačekavši zvanične odluke, mnogi su već sproveli u život neke od tih „reformi“, savršeno ignorišući crkvena pravila. Ali, razume se, savest kod nekih ipak ne miruje i zato oni nastoje da bezakonja koja čine – „ozakone“.
Eto i razloga zbog koga ti lukavi ljudi – koji imaju izgled pobožnosti a sile njene su se odrekli- nastoje da se sazove „Osmi veseljenski sabor“. Oni su uverenu da će takvih kakvi su oni na saboru biti većina, pa će „većinom glasova“ sprovesti sve što im se hoće, što znači da će potpuno zvanično, sa svim prividom zakonitosti, formalno ozakoniti bezakonje.
Ali da li će takav „Vaseljenski sabor“ uistinu biti autoritativan za sve i neporecivim glasom Duha Svetoga („izvoli se Duhu Svetome “ nama..“), kao kod pređašnjih, od cele naše Crkve priznatih, sedam Vaseljenskih sabora?
Jasno je da neće!
Svi prethodni Vaseljenski sabori donosili su svoje odluke potvrđujući sve ono što je ustanovljeno na prethodnim Saborima, a ovaj će, kako se već sada može videti, sebi postaviti kao glavni zadatak da odbaci celokupno prethodno crkveno ustrojstvo i sve što je ranije ustanovljeno. Zato to neće biti „Osmi vaseljenski sabor“, nego „Drugi razbojnički sabor“, nalik onome iz 449. godine u Efesu, koji je u istoriju ušao sa imenom „razbojnički“.
Kome je potreban takav „sabor“?
Razume se, samo neprijateljima Crkve, javnim i tajnim.
Sva istinska čeda Crkve Hristove neće ga priznati kao zakoniti sabor i neće prihvatiti njegove odluke, iz njega će proizići samo nave podele i raskoli, što je i potrebno neprijateljima Crkve koji pripremaju Antihristov trijumf.
Prvu probu već su načinili u vidu samovoljnog i drskog uvođenja novog kalendara od strane nekih crkava, što je svugde izazvalo samo neprijateljstvo i podele među vernicima, kao, na primer, u Grčkoj, gde je narod razbijen na dve grupe – „starokalendarce“ i „novokalendarce“.
Sve su to – znaci vremena!
A mi smo pozvani da „služimo“, kako je učio veliki otac Pravoslavlja svetitelj Atanasije Aleksandrijski, „ne vremenu, no Bogu“.
Bojte se toga lukavstva i bežite od njega, sva verna čeda Svete Crkve!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *