NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

I u drugim gradovima treba mi blagovestiti o Carstvu Božijem; jer sam na to poslan (Lk.4,43). Reč: Jer sam na to poslan, naše sveštenstvo treba da prihvati kao svoj nepromenjivi zakon. Obraćajući im se kroz ličnost svetog Timoteja, i apostol zapoveda: Propovedaj reč, nastoj u vreme i nevreme, pokaraj, zapreti, uteši (2.Tim.4,2). Istinu je na zemlju doneo Duh Sveti, koji je apostole ispunio na dan Pedesetnice. Od tada ona obitava na zemlji. Njeni provodnici su usta sveštenika Božijih. Ako neko od njih zatvori svoja usta, pregradiće put istini koju očekuju duše verujućih. Stoga pate duše verujuće, ne dobijajući istinu. Pa i sami sveštenici treba da osećaju tegobu od istine, koja ih, ne nalazeći izlaska, obremenjuje. Rastereti se, svešteniče Božiji, od te težine, i ispusti potoke božanskih reči, i radi svoje utehe i radi oživljenja poverenih ti duša. Ako uvidiš da i u tebi samom nema istine, uzmi je iz Svetog Pisma. Ispunivši se njome, šalji je ka svojoj duhovnoj deci. Samo nemoj ćutati. Propovedaj, jer si na to prizvan.

UTORAK

Pred Gospoda je pao ničice gubavi čovek moleći: Gospode, ako hoćeš možeš me očistiti. Gospod je rekao: Hoću, očisti se! I odmah guba pade sa njega (Lk.5,12-13). Kada čovek sa verom, pokajanjem i ispovešću pribegne Gospodu, odmah spada svaka naravstvena guba. Ona istinski spada i gubi svaku silu nad njim. Zbog čega se, pak, guba ponekad opet vraća? Zbog toga što se vraćaju i telesne bolesti. Onome ko je ozdravio kaže se: „Nemoj to da jedeš… Nemoj to da piješ… Ne idi tamo“. Ako on ne posluša, bolest se vraća. Tako je i u duhovnom životu. Treba biti trezvouman, treba bdeti, moliti se. Tada se i grehovna bolest neće vratiti. Ako, pak, ne paziš na sebe, ako sebi bez razmišljanja dozvoliš da sve vidiš, ili slušaš, ili govoriš, ili radiš – greh će se vratiti i ponovo se osnažiti? Gospod je gubavome naredio da sve ispuni po zakonu. Evo šta to znači: po ispovesti treba primiti epitimiju i ispravno je izvršiti. U njoj je sakrivena velika predupređujuća sila. Međutim, zbog čega neki govore: „Mene je savladala grehovna navika i ne mogu sa sobom da izađem na kraj“. Ili zbog toga što su u ispovesti ili pokajanju bili nepotpuni, ili što se slabo drže predostrožnosti, ili što se samo prave da su nemoćni. Onaj ko bez truda i samoprinuđavanja hoće sve da uradi, biva ismejan od vraga. Reši se da istraješ do smrti, i da na delu pokažeš rešenost, pa ćeš videti kakvu ćeš silu obresti. Istina je da kod svake snažne strasti strah ovladava dušom. Međutim, to nije opravdanje. Jer, on će pobeći čim, uz Božiju pomoć, učiniš zaokret prema unutra.

SREDA

Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima (Lk.5,34), rekao je Gospod, i time izrekao zakon da među vrlinama i podvizima sve treba da ima svoje mesto i vreme. Zaista, neblagovremeno i neumesno delo može i da izgubi svoju vrednost, ili u potpunosti ili delimično. U spoljašnjoj prirodi Gospod je sve ustrojio srazmerno, uravnoteženo i skladno. On hoće da i u naravstvenom poretku sve bude blagoobrazno i umesno. Unutrašnja blagoobraznost predstavlja vezu vrline sa skupinom svih vrlina, ili harmoniju vrlina, pri čemu se ni jedna ne ističe bez potrebe, već su sve u skladu, kao glasovi u horu. Spoljašnja blagoobraznost svakom delu daje svoje mesto, vreme, i druge prikladnosti. Rezultat takvog blagoustrojstva biće utisak sličan utisku koji odaje lepa osoba odevena u prekrasnu odeću. Vrlina je blagoobrazna, prijatna i unutra i spolja. Takvom je čini hrišćanska blagorazumnost. Lepota, pak, staraca jeste rasuđivanje, stečeno iskustvom i zdravim razmatranjem žitija svetih, u svetlosti reči Božije.

ČETVRTAK

I provede svu noć u molitvi Bogu (Lk.6,2). To je osnova i načelo hrišćanskih svenoćnih bdenja. Molitveni žar odgoni san, a zanos duha ne daje da se primeti proticanje vremena. Pravi molitvenici ga ne primećuju. Njima se čini kao da su tek stali na molitvu, a ono se već i dan pojavljuje. Međutim, treba proći veliki trud u bdenju da bi se došlo do tog savršenstva. Taj podvig su preduzimali i preduzimaju usamljenici; vršili su ga i vrše u opštežiću; upražnjavali su ga i upražnjavaju ga pobožni i bogobojažljivi svetovnjaci. Bdenje se vrši sa naporom, ali je plod od njega u duši očigledan i trajan: umirenje i umilenje duše pri iznemoglosti tela. Ovo stanje je veoma dragoceno za one koji revnuju za duhovni napredak! (Na Atonu), gde su uvedena, nikako ne žele da ih napuste. Svi osećaju da je bdenje naporno, ali niko ne želi da izmeni poredak, i to zbog koristi koju duša od njega stiče. San više od svega uspokojava i hrani telo, a bdenje ga više od svega smirava. Ko je sit sna, spor je za duhovna dela i hladan prema njima, dok je onaj koji bdi – brzopokretan kao srna, i vatren duhom. Telo treba poučavati dobru, kao roba. To se ničim tako uspešno ne može postići kao čestim bdenjem. Tu telo u potpunosti „trpi“ vlast duha nad sobom; tu se izbegava navika da telo gospodari duhom; tu se duh uči da vlada nad telom.

PETAK

Gospod govori da su blaženi siromašni, gladni, oni koji plaču, osramoćeni (Lk.6,20-23), premda pod uslovom da se trpljenja drže Sina Čovečijeg radi. Blaženim se, dakle, naziva život koji je ispunjen nevoljama i lišavanjima svake vrste. Uteha, sitost u svemu, počast, po ovoj reči, ne predstavljaju nikakvo blago. A tako i jeste. Međutim, dok boravi u njima, čovek toga nije svestan. Tek kada se oslobodi od očaranosti njima, on vidi da ne predstavljaju nikakvo blago, već da samo nose njegov prizrak. Duša ne može bez uteha, ali njih ne treba tražiti u čulnome; ona ne može bez vrednosti, ali one nisu u zlatu i srebru, u raskošnim kućama i odećama, niti u spoljašnjoj punoti; ona ne može bez časti, ali se ona ne sastoji u ropskom ljudskom klanjanju. Postoji druga vrsta uteha, drugo izobilje, druga počast – duhovne prirode, koja je srodna duši. Ko ih nađe, više neće hteti ono spoljašnje. I ne samo da ga neće hteti, nego će ga i prezirati i mrzeti budući da sprečava javljanje i viđenje onog duhovnog, i budući da dušu drži u mraku, opijenosti i grehu. Zbog toga oni iz sve duše pretpostavljaju siromaštvo, nevolje i svoju neznatnost. Oni se u njima osećaju dobro, kao u nekoj sigurnoj ogradi od očaranosti obmanama sveta. Međutim, šta da rade oni koji sve to spoljašnje imaju bez vlastite želje? Oni treba da se, po reči svetog apostola, prema svemu tome odnose – kao da ništa nemaju (1.Kor.7,30).

SUBOTA

Ali da znate da vlast ima Sin Čovečiji na zemlji opraštati grehe – reče uzetome: Tebi govorim, ustani i uzmi odar svoj i idi domu svome (Lk.5,24). Opraštanje grehova je unutrašnje, duhovno čudo, a isceljenje od raslabljenosti – spoljašnje, fizičko čudo. Ovim događajem se opravdava i utvrđuje priliv sile Božije u poredak naravstvenog sveta, kao i u tok pojava fizičkog sveta. Poslednje se i čini radi prvog, u kome je cilj svega. Gospod ne vrši nasilje nad slobodom, već urazumljuje, pobuđuje, zadivljuje. Najbolje sredstvo za to je spoljašnje čudo. Mogućnost takvog čuda leži u postojanju razumnog stvorenja, koje poseduje slobodu. Ta veza je suštinska. Oni koji pobijaju natprirodno Božije dejstvo na svet, ujedno poriču i slobodu čoveka. Jer, poslednja neophodno zahteva ono prvo. I obratno, oni koji ispovedaju istinu dejstva Božijeg na svet, mimo prirodnog toka pojava, mogu smelo onima da kažu: „Mi osećamo da smo slobodni“. Svest o slobodi je isto tako silna i neodoljiva kao i svest o postojanju. Sloboda neophodno zahteva neposredna promisliteljska dejstva Božija. Posledica toga je da njihovo priznanje biva isto tako čvrsto kao i svest o slobodi.

NEDELJA DEVETNAESTA PO DUHOVIMA

Temeljna, izvorna zapovest jeste – ljubiti. Mala reč, ali izražava sveobuhvatan čin. Lako je reći – ljubi, ali nije lako dostići do potrebne mere ljubavi. Nije sasvim jasno ni kako je postići. Zbog toga Spasitelj ovu zapovest okružuje drugim objašnjavajućim pravilima: Ljubi, kao samog sebe; kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk.6,31). Ovde ukazana mera ljubavi je, može se reći, beskrajna. Jer, ima li mere ljubavi prema samome sebi; ima li dobra koje mi sami sebi ne bismo za sebe poželeli od drugih? Međutim, ta zapovest nije neispunjiva, kao što se može činiti na prvi pogled. Čitava stvar se sastoji u tome da postignemo savršeno saosećanje za druge, da dospemo do stanja u kome ćemo njihova osećanja preneti u sebe i osećati ono što oni osećaju. Kada dospemo do toga, više neće biti potrebno da nam se ukazuje šta u pojedinačnom slučaju treba da uradimo za druge. Samo srce će na to ukazati. Ukoliko se potrudimo da u sebi podržimo to osećanje, odmah nam pristupa egoizam sa namerom da nas vrati sebi samima, da nas zaključa u nas same. Tada je i palac teško pokrenuti za drugoga. Nama tada nije do njega, pa makar on bio na samrti. Rekavši: LJybi bližnjeg kao samoga sebe, Gospod je hteo da bližnji umesto nas uđe u nas, tj. u naše srce. Ukoliko se tamo, po starome, bude nalazilo samo naše „ja“, nemoj očekivati dobro.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *