НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Тешко вама… што затварате Царство небеско пред људима (Мт.23,13). Ове речи се односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; односе се и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе. Због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину. Шта, пак, тада чинити? Свештеник је дужан да првом обавезом своје савести сматра – усавршавање одраслих у познавању Хришћанске вере. И младе, такође, од најранијих година, треба да припрема путем објашњавања онога што они могу и морају знати. На школу не треба чекати. То се мора радити усмено, окупљањем деце у цркви или у дом недељом предвече, или у неко друго згодно време и погодно место.

УТОРАК

Очисти оно што је изнутра да би и спољашње било чисто (Мт.23,26). Спољашње понашање је код нас у свакодневном животу готово увек исправно, будући да се уздржавамо, бојећи се људског суда. Код људи, пак, који се и у спољашњости предају пороцима, већ је нестао сваки стид. Исправно понашање, међутим, не прати увек исправан унутрашњи ток мисли и осећања. Ту се самоугађању даје пуна слобода, коме се у спољашњости иначе попушта онолико колико допушта људски поглед и неопходност да се од њега сакрију приватна дела. Шта је то друго до – окречени гроб. Унутрашња нечистота и оно спољашње чини нечистим. Зато очисти оно што је унутра, па ћe и спољашњост постати чиста. Тако ћеш сав постати чисти сасуд, погодан за сваку добру употребу твом Домаћину. За дивљење је, пак, због чега унутрашњост остаје у толикој небризи, будући да нико себи не жели погибао. Свакако да непријатељ држи такву душу, заваравајући је: „То није ништа. Само да се немају јавни греси“. Он душу учи да главно дело остави за сутра: „Сутра ћемо се озбиљно позабавити собом, а сада нека се душа наслади страсним мислима и маштаријама, кад већ не може делима“. Чувајмо се, пак, добро да не бисмо и остарели у таквој намери, јер ћe тада исправљање већ бити немогуће. Старог човека је немогуће изнова васпитати.

СРЕДА

Колико је само милости Господ показао према Јерусалиму (тј. Јудејцима)! И најзад је опет био приморан да каже: Ето ћe вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,38). Сви знамо какве су биле последице Господње речи: Јудејци су до данашњег дана бескућници. Зар не бива слично и са душом? Брине се Господ о њој и на сваки начин је уразумљује. Послушна душа иде указаним путем, а непослушна остаје у свом противљењу Божијем позиву. Међутим, Господ ни њу не напушта, него примењује сва средства како би је уразумио. Ако расте упорност, расте и Божија предузимљивост. Ипак, свему постоји граница. Ако душа дође до огорчености, Господ је препушта у њене руке да пропадне, видећи да са њом више ништа не може да учини. И она заиста гине, слично фараону. Свако ко страда од страсти нека се поучи да не може бескрајно безаконо да им угађа. Зар није време да се оне напусте, и то не само привремено, него са решеношћу да се направи одлучан заокрет? Јер, нико не може знати кад ће да преступи границу. Може бити, још мало и – дошао је крај Божијој дуготрпељивости.

ЧЕТВРТАК

Али ко до краја пpeтpпи, тај ће бити спасен (Мт.24,13). Не спасава се, међутим, свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Ми овај живот и имамо да бисмо трпели. Свако нешто трпи и то трпи до самог краја. Трпљење, пак, не приноси корист уколико се не врши ради Господа и Његовог Јеванђеља. Стога ступи на пут вере и јеванђелских заповести. Тада ће се поводи ка трпљењу умножити, али ће од тога часа почети да се плету венци. Дотле празно, трпљење ће постати плодоносно. Каквом слепоћом нас окружује ђаво кад нам тешким и несносним представља само оно трпљење које се среће на путу добра. Оно, пак, које налаже на оне који служе страстима, он приказује као лако и удобније за ношење од оног које носе они који се боре са страстима и противе му се. Ми слепи то не видимо… Трудимо се, трпимо и долазимо до крајњих граница својих сила и све – непријатеља ради, а на своју погибао.

ПЕТАК

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о њеном уделу за векове векова. Међутим, због чега се она тога не сећа? Зато сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Када бисмо се и ми тако oceћaли!

СУБОТА

Господ говори да је брачну везу сам Бог благословио од почетка и да је њен закон положио у саму нашу природу. О онима, пак, који не желе да се жене, Он је рекао: Ко може примити нека прими (Мт.19,5; 12). Премда је Он брак признао природним законом, ипак га није сматрао толико неопходним и неизбежним да за безбрачност не би било места. И безбрачност Он разрешава, ограђујући је условом који је зближава са законом природе. Ушкопљеник је од рођења безбрачан по природном закону. И онај, међутим, који својом вољом поставља себе у стање у каквом се природни ушкопљеник налази по рођењу, без учешћа своје воље – стоји на једној линији са њим с обзиром на однос према природним потребама. Дакле, у том односу су и један и други – природни безбрачници. Због чега онда духовно ушкопљеништво или вољну безбрачност сматрају неприродном? Због тога што не схватају природу. За њих је природно само оно што је природно телу. Оно, пак, што је природно духу, и што, као последица његовог дејства на тело, постаје природно, они неће да сматрају природним. Могло би се претпоставити да сви ти људи припадају броју материјалиста. Међутим, не! Поразговарај са њима о нечему другом и видећеш да разложно расуђују.

НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *