НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други – да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.

УТОРАК

Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу – спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. „Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?“ Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори – Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!

СРЕДА

Ко мене прима, прима Онога који је мене послао, рекао је Господ (Лк.9,48). Онај који га је послао јесте Бог. Према томе, ко исповеда Господа, исповеда Бога. Ко, пак, Њега не исповеда, ни Бога не исповеда. Рећи ћеш: „Ја исповедам Христа као великог, премудрог, свечовечанског учитеља“. Не! Исповедај га онако како је Он сам о себи говорио. Он говори да су Он и Отац једно, да су Лица једне Божанске суштине, особена, али једночасна и сапрестолна. Онај ко га не исповеда на тај начин, ма како га иначе величао, једнак је ономе који га уопште не исповеда. А ко Њега не исповеда, не исповеда ни Оца, не исповеда ни Бога. Ма каквим се богопоштоваоцем показивао, ти не поштујеш Бога уколико не исповедаш Господа Исуса Христа за Сина Божијег јединородног, који се ради нас оваплотио и који нас је својом крсном смрћу спасао. Није свеједно каквог Бога исповедамо, нити је само исповедање довољно. Они који се поклањају сунцу и звездама или неким измишљеним предметима, не називају се богопоштоваоцима зато што поштују нешто што није Бог. Ни онај ко не исповеда Господа није богопоштовалац, будући да не исповеда Њега који је истинити Бог. Истинити Бог није без Сина, савечног и сабеспочетног. Стога, уколико не исповедаш Сина, не исповедаш ни Бога истинитог. Каква је вредност твог исповедања, једини Бог ће расудити. Нама је Бога открио истинити Бог, и изван овог Откривења није могуће имати истинитог Бога.

ЧЕТВРТАК

Како се односити према онима који не верују, који не исповедају Господа? Исто онако како се Господ поставио према селу које га није примило. Показујући много жара, младалачка ревност је хтела да са неба на њих сиђе огањ. Међутим, Господ је задржавао: Не знате каквог сте ви духа… Господ Спаситељ није ништа урадио онима који га нису примили (иако прихватити Њега значи прихватити спасење). Обишавши их, Он је пошао у друго село (Лк.9,55-56). Њих је оставио себи самима. Тако и сада треба чинити. Пусти неверујуће да иду својим путем, а верујуће својим. Бог је Онај који ће све распоредити у своје време. За њих се треба молити и треба их жалити. Треба желети да и они познају истину и тражити прилику да им се помене о њој. Међутим, када гласно стану да нападају истину, треба им дати одговор са љубављу и поуком. И то је довољно.

ПЕТАК

Да ли ће се онима који не примају Господа и на оном свету снисходити, као што им се снисходило овде на земљи? Не, неће. Шаљући седамдесеторицу на проповед, Господ је заповедио да на раскрсницама [места] где их не приме говоре: И прах што нам је прионуо од града вашег за ноге наше, отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије (Лк.10,11). Другим речима: „Ништа нам ваше није потребно. Ми вам не проповедамо из користољубља, већ ради објављивања мира и Царства Божијег. Нећете да прихватите благо? Како хоћете! Ми идемо даље“. Тако је заповеђено за садашње време. А шта за будуће? Содому ћe бити лакше у дан онај неголи граду томе (Лк.10,12)! Ради се, дакле, о томе да они који не верују, немају ради чега да се надају снисхођењу Господњем. Док су овде на земљи, остављено им је на вољу. Међутим, кад дође смрт, сва ће се грозота „гнева“ Божијег обрушити на њих. Велика је несрећа наћи се међу неверницима! Ни на земљи им није пријатно, будући да без Бога и Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља, све изгледа мрачно и неутешно. А тамо? Њихово стање се ни речју не може описати, нити се уобразиљом може замислити. Утешније би било уништење, али ни оно неће бити омогућено.

СУБОТА

Каква је само светла личност капетан! Како је он дошао до вере којом је превазишао све Израиљце, који су васпитани на Откривењу, пророштвима и чудесима (Лк.7,2-10)? Јеванђеље не каже како, већ само описује његову веру и наводи Господњу похвалу. Пут вере је тајни, сакривени пут. Ко себи самоме може да објасни како се у срцу слажу убеђења вере? Боље од свих објашњава свети апостол, називајући веру даром Божијим. Вера заиста јесте Божији дар. Међутим, неверујући нису без одговорности за своје неверовање. Ако нису без одговорности, значи да су сами криви што им се тај дар не даје. Нема пријемника за њега, па се и не даје. Он нема чиме да се прими. У таквом случају давати било би исто што и трошити у празно. Није лако одредити како душа постаје способна да прими дар вере. Код капетана је видно крајње смирење, без обзира што је био човек на власти, са врлинама и разуман. Зар није, уопште узев, смирење врлина која привлачи велику милост пружања вере? Томе се не треба чудити. Уосталом, сви знамо да су они који не верују гордог духа, и да вера изнад свега захтева да се ум покори под њено иго.

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ДУХОВИМА

Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лк.16,19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: „Може бити да ће то некако и да прође“. Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *