НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује – и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је – свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу.

УТОРАК

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство – постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.

СРЕДА

Ученици плове по мору. Подиже се бура и они доспевају у опасан положај. Господ, међутим, спава. Они вичу: „Господе, спаси!“ Он једном речју утишава буру (Мк.4,38-39). Друго чињеничко пројављивање поретка Божаственог промишљања. Сваки човек, и народ, и Црква – сами плове по мору живота, природним н натприродним силама које су у њих положене, по поретку који је Бог успоставио. Господ почива, иако пребива усред догађаја који се збивају. Сам почиње да делује тек када прети неминовна беда, која намерава да смер догађања скрене супротно Његовим Божанственим плановима. Он је свагде и све чува, све загрева дисањем своје љубави, премда својој твари оставља да делује силама које је Он дао, по законима и порецима које је Он завео за свагда и определио на трајност. Не делује Он свагде лично, иако је све од Њега и премда без Њега ништа не бива. Увек је готов да и сам делује, када, по својој безграничној мудрости и правди, види да је неопходно. Молитва је, пак, прималац Божијег дејства. А најбоља је: „Господе, Ти све знаш! Учини са мном како сам хоћеш!“

ЧЕТВРТАК

Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека – услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. – скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати.

ПЕТАК

Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.

СУБОТА

А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести – одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује.

НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – тј. рухо
душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе! „, а унутра: „Изговори ме“. Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *