НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити (Мк.9,49). Нешто пре овога Господ је говорио о томе да је неопходно бити спреман на жртве сваке врсте и на свакојака дела самоодрицања, са циљем да се истраје на добром путу. Жртве треба принети без размишљања, па макар биле драгоцене, као око, или неопходне, као десна рука. Јер, ако будеш жалио да принесеш такву жртву, и услед тога скренеш са правог пута на криви, бићеш принуђен да у будућем животу страдаш вечно. И тако, приноси жртву – мучну и жалосну овде, како би тамо избегао мучење. Без овдашњег огњеног очишћења није могуће спасти се од вечног огња. Свако ко жели да се спасе дужан је да буде посољен огњем, да прође кроз огњено очишћење. Сви смо ми, по закону стварања, дужни да себе принесемо на жртву Богу. Међутим, сви смо ми нечисти. Због тога треба најпре да се очистимо, како бисмо постали жртва пријатна Богу. Међутим, онај ко почне да се чисти, да из душе одстрањује страсти, осећа бол као од жежења огњем. Дејство унутрашњег самоочишћења је слично дејству огња којим се чисти метал. Метал нема осећања. Кад би их имао, осећао би истовремено и чишћење и жежење. Исто то се дешава и са човеком који сам себе чисти. Чистећи се, он као да сав бива жежен огњем. Очишћавајући огањ пролази кроз све његове делове, као што со продире у сољено тело. И само онај ко се очишћује, бива права богоугодна жртва. Због тога је неопходно да свако буде посољен огњем, слично као што се у Старом Завету свака жртва солила пре приношења на свеспаљивање.

УТОРАК

А што је Бог саставио човек да не раставља (Мк.10,9). Тим речима Господ утврђује нераскидивост брака. Указан је само је дан законит повод за развод – неверност супружника. Шта треба радити ако дође до тешкоћа? Претрпети! Имамо општу заповест: „Носите бремена један другога“. Ту заповест треба првенствено да испуњавају супружници. Избегавање трпљења умножава непријатности и ситнице увеличава до те мере да изгледају велике као стена. Али, због чега нам је дат ум? Да равнамо животни пут! Благоразумност надвладава противречности на које наилази. Ако то надвладавање недостаје, значи да нема животне благоразумности, да нема хтења да се добро схвати стање ствари, или да се у животу нема други циљ осим насладе. Са престанком наслађивања, престаје и међусобна трпељивост. Што се иде даље, развод је све ближи. Што се више банализују циљеви живота, чешће се јављају разводи и чешће долази до привременог незаконитог живљења. Извор, дакле, тога зла је у материјалистичком погледу на свет и живот.

СРЕДА

Са каквом се само љубављу Господ односи према деци (Мк. 10,13-16)! Да, и ко се према њима не би односио са љубављу? Што дуже човек живи, све више воли децу. Код њих се може видети свежина живота, чистота и непорочност нарави – ствари које не могу да се не воле. Гледајући на невиност детињства, понекима долази мисао да не постоји првородни грех и да сваки човек пада сам, доспевајући у одрасли узраст и сусрећући противнаравствена стремљења којима је тешко супротставити се. Свако пада сам, али првородни грех ипак постоји. Апостол Павле у нама види закон греха који је супротан закону ума. Тај закон се, као семе, у почетку не види, али се, потом, открива и заводи човека. Слично томе, рођени од губавих родитеља, до извесног узраста на себи не испољавају губу. Касније, међутим, она се открива и почиње да их разједа, исто као и њихове родитеље. Шта је било са губом од тог времена? Сакривала се унутра. Тако се првородни грех до извесног времена сакрива, а затим излази напоље и чини своје. Средина у којој се живи може много допринети пригушивању или раскривању тог греха. Када уоколо не би било греховних повода, сакривени грех не би имао чиме да се храни. Он би се, може бити, сам по себи осушио. Међутим, наша беда је у томе што у околини увек бива много онога што му служи за храну. Много је греха и у сваком појединцу и у друштву. Па ипак, нас ништа не приморава на грех. Грех је увек дело слободе: бори се и нећеш пасти. Пада једино онај ко неће да се бори. Због чега, пак, нећемо да се боримо? За хтење или одсуство хтења нема правила: „Хоћу зато што хоћу, и нећу зато што нећу!“ Самовласност је изворно начело. Даље од њега се не може ићи.

ЧЕТВРТАК

Неко се обратио Господу са питањем: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? (Мк.10,17). Шта је подстакло ово питање? Зар није постојало Писмо? Зар нису сваке суботе читали закон за све? Постојало је све – и Писмо, и његови тумачи. Међутим, у друштву није постојала једномисленост. Због тога је долазило до забуне. Фарисеји су говорили једно, садукеји друго, јесеји своје, Самарјани своје. У Галилеји су се, може бити, чула и многобожачка учења, и свако је истицао своје учење са убеђењем. Онај ко је ревновао за своје спасење долазио је, природно, до питања: „Шта треба радити и чему следити како се не би погубила душа?“ Наше стање је врло слично тадашњем. Каквих само код нас нема учења и у школама и у друштву и у литератури! Равнодушни се због тога не брине, али онај коме није свеједно каквом учењу следи не може а да не тражи решење. Шта он треба да ради? Какво он решење може наћи? Онакво какво је дао Спаситељ: веруј и живи као што је заповедио Бог, а људска учења не слушај. Нека они само причају своје. И говор научника много пута је сличан гласинама и моди: данас једно а сутра друго. Ти, пак, пази једино на реч Божију која остаје вавек. Оно што је Господ заповедио никакво мудровање не може да замени. Све ће се обавезно испунити. Јер, Суд ће бити по речи Господњој, а не по нашем умовању.

ПЕТАК

Чувши реч Господњу да је богатима тешко ући у Царство Божије, ученици су помислили: Па ко се онда може спасти? Господ је на то рекао: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу (Мк.10,27). Немогуће је победити страст среброљубља без дејства благодати на срце. Без благодати Божије се не може изаћи на крај нити са било којом другом страшћу, нити са било којим грехом који живи у нама, као уосталом, ни са његовим породима. Благодат Божија се даје по вери у Господа, у тајнама свете Цркве. Држи се чвршће свете Цркве Божије, и свих њених обичаја, те ће сила Божија, која помаже свако добро, увек бити са тобом. При томе се, међутим, увек сећај да су освећујући животворни обичаји само средства а не циљ. Због тога им прилази само ради тога да би под њиховим дејством оживео и развио благодатне силе које су у теби сакривене, и да би, затим, као силан муж који је готов на свако добро дело, изашао на своју делатност. Ако у себи задржиш оно што си примио и не даш му да се испољи у добрим делима, нећеш бити исправан, исто онако као што није исправан ни онај који се отуђује од свега црквеног. Због ревнитеља побожности који не ревнује по разуму, сами обичаји благочастивог живота се подвргавају прекорима. Ипак, то не одузима значај самим обичајима и устројствима, и не оправдава мудријаше који се од њих отуђују само из тог разлога.

СУБОТА

Не можете служити Богу и мамону (Лк.13,16). Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак.1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио.

РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. Да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. А да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и узвишује дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите, и остало. Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава некакву утеху.

Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом Рођењу, једноставно из дубине душе ускликнемо: „Слава Теби Господе што си се родио!“ И то је довољно. То ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога. Разјаснимо сами себи шта је за нас учинио Господ и увидећемо колико ће бити природан такав усклик. Да би нам то било лакше, навешћемо следеће случајеве. Закључаноме у тамници и окованоме цар је обећао слободу. Заточеник чека дан, чека и други, месец, године… и не види да се обећање испуњава. Ипак, он не губи наду, верујући царевој речи. Најзад, појављују се знаци који наговештавају скоро испуњење наде. Његова пажња се напреже. Он чује жагор оних који се приближавају весело разговарајући. Ево, најзад, спадају катанци и улази избавитељ… „Слава Теби Господе!“, лако се из уста заточеника отима узвик. „Дошао је крај моме заточеништву! Ускоро ћу видети светлост Божију!“ Други случај: болесник, покривен ранама и раслабљен целим телом, беше испробао све лекарије и променио многе лекаре. Његово трпљење је на измаку и готово је доспео у очајничку малодушност. Ипак му говоре: „Постоји још један веома искусан лекар који све лечи, чак и твоју болест. Ми смо га замолили и он је обећао да ће доћи“. Болесник поверова, понада се и поче да чека обећаног… Пролази један час, други – неспокојство поново почиње да мучи његову душу… Тек предвече неко је дошао… долази, приближава се… отварају се врата и многоочекивани улази… „Слава Теби Господе!“, кличе болесник. Ево и још једног случаја: подигла се страшна олуја, мрак је покрио лице земље, гром из основе тресе гору и муње цепају небо од краја до краја. Због тога су сви у страху. Једном речју, настао је крај света. Међутим, када претња прође и небо се разведри, свако са олакшањем уздахује: „Слава Теби Господе!“

Доведите ове случајеве у везу са собом и видећете да се у њима састоји читава наша историја. Страшна олуја „гнева“ Божијег надвила се над нама. Међутим, дошао је Господ Помиритељ и разагнао олују. Ми смо били покривени ранама грехова и страсти. Међутим, дошао је Лекар душа и исцелио нас… Били смо у оковима ропства, али је дошао Ослободитељ и раскинуо наше узе. Привијте све то к своме срцу и осетите свим својим бићем. Тада нећете моћи да се уздржите, већ ћете узвикнути: „Слава Теби Господе што си се родио!“

Не трудим се да вам речима објасним такву радост: то није доступно речима. Дело које је извршио рођени Господ тиче се сваког од нас. Они који ступају у општење са Њим, примају слободу, исцељење, мир. Они стичу све то и осећају сладост свега тога. Онима који су све то искусили не треба говорити: „Радујте се“, зато што они не могу а да се не радују. Онима, пак, који то нису искусили, зашто и говорити: „Радујте се“, кад не могу да се радују. Онај ко је везан по рукама и ногама неће се обрадовати, ма колико му говорио: „Радуј се избављењу“. Одакле ће доћи исцељење покривеном ранама грехова? Како ће уздахнути са олакшањем онај који је уплашен страхотом „гнева“ Божијег? Таквима је једино могуће рећи: „Дођите ка повитоме Младенцу који лежи у јаслама и од Њега тражите избављење од свих зала која су вас задесила. Јер, тај Младенац јесте Христос, Спаситељ света“.

Желели бисмо да видимо да се сви радују овом радошћу и да не желе да знају за друге радости. Међутим, нису сви који воде порекло од Израиља Израиљци. Отпочеће се сада са пустим увесељавањем, лудовањем које распаљује похоту. Доћи ће до помодарства, игранки, маскарада. Онима који то воле не вреди говорити: „Укротите се“, будући да затварају своје уши и не слушају. Они светле дане празника проводе тако да милостивог Господа доводе дотле да своје очи одвраћа од нас и да каже: Одвратност су мени ваши празници! И заиста, многа наша весеља у друштву су многобожачка одвратност: једна су директно прихваћена из многобожачког света, а друга, премда каснија, обилују многобожачким духом. И као да се она нарочито измишљају у већем броју у дане Божића и Пасхе. Заносећи се њима, ми дајемо кнезу света, своме мучитељу и Божијем противнику, повод да каже Богу: „Шта си ми нашкодио својим Рођењем и Васкрсењем? Ето, сви к мени иду!“ Зато, нека се чешће понављају у дубинама нашег срца речи 50. Псалма: Да се оправдаш у речима својим и победиш када ти суде…

Нас заводи просвећена Европа… Да, тамо су прво обновљене многобожачке одвратности које су већ биле изгнане из света. Одатле су оне већ прешле и још прелазе к нама. Удахнувши у себе тај адски задах, ми се заносимо као да смо поремећени и као да нисмо при себи. Међутим, сетимо се дванаесте године. Зашто су нам тада долазили Французи? Бог их је послао да истребе зло које смо од њих преузели. Тада се Русија покајала и Бог је помиловао. Сада смо, чини се, већ почели да заборављамо поуку. Ако се отрезнимо, наравно, неће бити ништа. Али, ако не, може бити да ће Господ поново да пошаље на нас наше учитеље како би нас научили памети и управили на исправан пут. Такав је закон правде Божије: лечити од греха оним чиме смо били заведени на грех. То нису празне речи, него дело које је потврђено гласом Цркве. Знајте православни да се Бог не да обмањивати. Знајући то, веселите се и радујте се са страхом у ове дане. Осветите свет ли празник светлим делима, знањима и весељима како би сви који нас гледају, рекли: „Код њих је светковина, а не некакво лудо игралиште нечастиваца и развратника који не знају за Бога“.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *