НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК (34.)

Страх Божији приводи почетку светог и богоугодног живота. Он је, такође, и његов верни чувар, уколико човек, следећи његовом наговору, положи почетак. Томе нас учи данашњи Апостол, подсећајући нас на страшне пресуде и казне Божије, које су се јавиле на онима који се не покоравају Његовој вољи. Не поштеди анђеле, говори, који сагрешише (2.Пт.2,4). А били су чисти и обитавали су на пресветлом месту. Но, чим су сагрешили, свргнути су у преисподњи мрак. Зар ће нас поштедети, ако пођемо против Његове воље?! Безакоње се намножило у време Ноја. Бог је на њих навео потоп и све погубио, изузев осам душа Нојеве породице. И није погледао на то што их је било много. Зар ће Он над тобом једним да се премишља да ли да те погуби или не, уколико не будеш слушао Његов глас?! Дуго је Господ попуштао Содому и Гомору. Но, они су, уместо да се уразуме, журили до самог врха злоће и због тога су, неочекивано, били поражени огњем, који је праобраз вечног огња који очекује нечастиве. Ни ти не можеш заобићи тај огањ ако пођеш истим путем. Сећајући се свега тога, седи усамљен, и то нарочито у ноћној тишини и тами, разгоревајући страх Божији и бојећи се греха, будући да ти се кроз њега прикрада пламен вечнога огња.

УТОРАК

Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте. Устројивши на земљи свету Цркву, Христос Господ, Спаситељ наш, жели да у њој пребива као њена глава, као њен оживитељ и управитељ. Христос је у Православној Цркви нашој, и ни у којој другој. Стога га другде ни не тражи, јер га нећеш наћи. Ако неко из неправославних кругова дође и почне да те убеђује: „Христос је код нас“ – не веруј му. Ако чујеш од некога: „Код нас је апостолска општина, код нас је Христос“ – не веруј. Црква основана од апостола постоји на земљи. То и јесте Православна Црква. И ту је Христос. А та, јуче основана општина, не може да буде апостолска, и у њој нема Христа. Немој веровати ономе који говори: „У мени је Христос“, а туђи се од Цркве, њене пастире неће да призна и не освећује се тајнама. У њему није Христос, него други дух који себи присваја име Христа да би те одвукао од Христа Господа и од Његове свете Цркве. И не веруј никоме ко ти буде предлагао нешто што је и најмање страно Цркви. Све такве познај као оруђе лажљивих духова и као проповеднике лажи.

СРЕДА

А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2.Пт.3,10). Лопов се прикрада по ноћи када га нико не очекује. Тако ће и дан Господњи доћи онда када га неће очекивати. Онај ко не чека Онога који долази, не спрема се за Његов дочек. Да и ми не бисмо направили такву погрешку, Господ је заповедио: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42). Међутим, шта ми радимо? Да ли стражимо? Да ли чекамо? Требало би да смо свесни тога, али нисмо. Смрт понеки још и очекује, али Дан Господњи – готово нико. И као да су у праву. Јер, оци и праоци наши су га очекивали и није дошао. Пошто и ми не видимо ништа због чега би се могло помислити да долази у наше дане, ни ми о њему не мислимо. Не мислимо и не чекамо. Зар ће, онда, бити чудно ако нас Дан Господњи затекне као лупеж. Бићемо тада слични становницима града којем је управник области најавио посету – данас, сутра. Они су га чекали један сат, па и два, чекали су и читав дан, а онда су рекли: „Он сигурно неће доћи“, и разишли се кућама. Но, чим су се они разишли и отишли на починак – ето њега. Тако ће и са нама бити. Чекали ми или не чекали, Дан Господњи ће доћи, и то без најаве. Јер, Господ је рекао: Небо и земља ћe пpoћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31). Зар није боље да чекамо, да не бисмо били затечени у неприправности. Јер, онда нас ни дарови неће мимоићи.

ЧЕТВРТАК

Оно што нам је јуче навео апостол, то нам данас отворено напомиње и Јеванђеље. Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати. Стражите, дакле… да не дође изненада и нађе вас да спавате (Мк.13,33-36). Треба очекивати, и сваког тренутка имати на памети да ће се Господ јавити и засјати као муња од једног до другог краја васељене. Неки мисле да је то очекивање Господа могуће заменити са очекивањем смрти. Добро је да се барем и оно има. Но, једно је очекивање Господа, а друго очекивање смрти. Различите су мисли о једном и о другом, као уосталом и осећања која се из њих рађају. Чекај Дан Господњи, јер ће се у њему све завршити по неопозивој одлуци. После смрти још ће се продужавати време нерешеног стања, а Дан Господњи ће све расподелити на векове векова и све утврдити тако да се више не може очекивати промена. Ти кажеш – чекао сам. Но, и даље очекуј. И стално очекуј. Али, то ће, кажеш, отровати сваку радост. Неће је отровати, него ће само из твога живота да избаци радости које су се неоправдано називале радостима. Ти ћеш се и даље радовати, али само у Господу. При таквој радости је и могуће очекивати Господа. Уколико те затекне у тој радости, Он те неће казнити него похвалити.

ПЕТАК

И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји – и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге – а и с њом исто; трчимо за трећом – и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек. Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама. И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све – и унутрашње и спољашње – добија мирно устројство и безметежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! – Хођење по вољи Божијој.

СУБОТА

Ко су они који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли? И ко су оне које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине (2.Тим.3,5-7)? Први су они који држе све спољашње поретке у којима се иначе испољава благочастиви живот, али који немају довољно јаку вољу да би и унутрашња своја расположења држали у сагласности са истинским благочашћем. Они радо иду у храм и у њему радо одстоје. Међутим, не чине напор да и умом својим одстоје пред Богом неодступно и да се приљубљују уз Њега, него, помоливши се мало, испуштају кормило ума, те он, лебдећи, обилази читав свет. И испада да су они по свом спољашњем положају у храму, док их, по унутрашњем стању, у храму нема: код њих је остао само изглед побожности, али не и њена сила. Тако треба разумети и друге случајеве. Оне друге, пак, ступивши у област вере, само изналазе питања: Шта је то, а како ово, зашто оно и због чега ово? У њима је страст празне љубопитљивости. Њих не занима истина, него би једино да запиткују. Нашавши решење, не остају дуго при њему, него ускоро осећају потребу да питају за друго. И тако дан за даном, питајући и питајући, никада се у потпуности не задовољавајући већ сазнатим. Једни, тако, јуре за задовољствима, а оне за задовољењем своје љубопитљивости.

НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ (34.)

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *