НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Мисли за сваки дан у години

Мисли за сваки дан у години

ПОНЕДЕЉАК

Ирод је оличење раздраженог самољубља, које од непријатности због узнемирене савести, разобличене правдом, очекује да се избави насиљем. Свети Јован Претеча је оличење правде коју гони самољубље, нашавши погодну прилику. Ма колико се правда умекшавала снисхођењем у обртима речи, какве само нежност љубави која не жели нанети другоме ране у срцу може да изнађе, ипак ће лик праведности пред очи савести да стане и подигне буру изобличења. Кратковидост индивидуалности не може да схвати да изобличавање не долази споља, него изнутра. Стога се свом својом силом стара да устане на спољашњег изобличитеља. Затворииши му уста, она очекује да заглуши и унутрашњи глас. Међутим, у томе не успева. Јер, брига и не треба да се тамо усмерава. Треба умирити савест. Тада се унутрашњи мир не може нарушити, ма колико било спољашњих изобличитеља. Он се њима може само пробудити, пошто се присиљава да унутар себе сабере умирујућа убеђења – веру у распетог Господа, искреност покајања и исповести, чврстину решења да се ништа не ради против савести. Ето на шта треба да обратимо пажњу! Јер, ко ће све Јоване затворити у тамнице! Речи правде Божије шире се свуда по земљи, и свака од њих за тебе може бити Јован изобличитељ.

УTОPAK

Усред Великог поста износи се Часни Крст ради поклоњења, тј. да би подвижнике поста одушевио на трпељиво ношење бремена које су узели на себе. А зашто се врши поклоњење у септембру? Случајно се тако десило? Али, у промислитељској премудрости, која све устројава, нема случајности. Ево, дакле, због чега: у септембру се жању поља. Да неки од Хришћана, са осећањем задовољства, не би рекли: Душо, имаш многа добра… почивај, једи, пиј, весели се ; као уосталом и да други, услед свога сиромаштва, не би пали духом – пред очи свих поставља се уздигнути крст. Он прве подсећа да потпора благостања није имање, него хришћанско, унутрашње крстоношење (чак и када се спољашње богатство, по благости Божијој, нагомилава), а друге – да трпљењем спасавају душе своје, уверавајући их да крст води право у рај. Стога, једни треба да трпе, знајући да иду утабаним путем у Царство небеско, а други треба да са страхом користе спољашње утехе, како им не би затвориле улаз у небо.

СРЕДА

Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да
посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. „О како је то неутешно и страшно!“ За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

ЧЕТВРТАК

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео (Лк.4,19). А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

ПЕТАК

Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист – више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо – она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати.

СУБОТА

Ако не поверујете да ја јесам, умрећете у гресима својим (Јн. 8,24). Нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасти (Дап.4,12). Потребно је стећи опроштај грехова. Он се, међутим, не може стећи без вере у Сина Божијег, који је телесно распет за нас, нити без решења да се не попусти греховним навикама и делима. Јер, кад сагрешимо, једино Њега имамо као заступника код Оца (1.Јн.2,1). Онај који је дао реч да ће се уздржавати од греха треба да прими помоћ благодати Пресветог Духа, која је на земљу сишла после Вазнесења Господњег и Његовог седања с десне стране Бога Оца. Она се даје само онима који верују у дивни домострој нашег спасења, и с том вером приступају Божанственим Тајнама, које су успостављене у светој Цркви Господњој преко апостола. Према томе, ко не верује у Господа, не може бити чист од грехова. Не очистивши се, пак, од њих, он ће умрети у њима, а затим бити осуђен сразмерно њиховој тежини. Ако некоме хоћеш да учиниш добро и то вечно вредно добро, поучи га вери у Господа, истинитој вери, која не допушта премишљања и колебања. Они пак, који непосредно или посредно ометају веру у Господа, могу се сматрати вечним злочинцима, будући да причињавају зло које се ничим не може поправити, и чије се последице простиру на сву вечност. Њих ни незнање не оправдава. Јер, како не знати истину која је позната целом свету? Не оправдава их ни право на поседовање супротних убеђења. Јер, чим се она само почну проверавати, одмах се колеба њихова „снага“. После тога се човек ни на шта не може ослонити осим на веру у Господа. Од вере отпадају они који њене основе не схватају како треба, као уосталом ни основе других учења којима приступају. Ако тачно испитамо услове спасења, доћи ћемо до убеђења да је оно оствариво једино уз помоћ Бога који се оваплотио, умро на Крсту и послао Духа Светог. У томе се састоји суштина Хришћанске вере. Онај ко се искрено држи такве вере, неће умрети у гресима својим. Јер, он сам у себи носи силу која доноси помиловање. А ко не верује – већ је осуђен, будући да сам у себи носи осуду.

НЕДЕЉА ОСАМНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лк.5,5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ – одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.

2 коментар(а)

  1. Пророк……све се је испунило шта је он предвидео. Ама, баш СВЕ!Несме се заборавити , да је он ово писао у 19-ом веку.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *