NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Zbog čega mnogi ne razumeju razgovore o duhovnim stvarima? Zbog odebljalosti srca (Mt.13,15). Srce deblja kada je puno pristrasnosti prema zemaljskim stvarima, kao što je rečeno: Ugojio si se, udebljao, zasalio (Pon.zak.32,15). Budući takvo, ono, kao neki veliki teg, vuče dole i prikiva na zemlju svu dušu, a sa njom i um. Tada se sve okreće u krugu niskih predmeta, postajući niskomisleno, bez mogućnosti da se usmeri ka visini, slično ptici otežaloj hranom. Okrećući se, ono ne vidi ono što je gore, i čitavo njegovo ustrojstvo mu je protivno… To je sasvim nepoznata strana za njega. U mnoštvu svojih pojmova i iskustava ono nema ništa na šta bi moglo da primeni tamošnje, ne bi li ga ugledalo makar kao u ogledalu i zagoneci. Zbog toga se ni samo ne zanima rasuđivanjem o tome, niti ima želje da sluša druge kako o njemu rasuđuju, ili da knjige koje pišu o njemu uzima u svoje ruke. Zar nećete kod mnogih sresti mnoštvo svetskih časopisa, a nijednog duhovnog, ni jedne duhovne knjige, čak ni Jevanđelja?

UTORAK

Posejano je dobro seme, ali je došao neprijatelj i posejao kukolj po pšenici (Mt.13,24-25). Kukolj jesu jeresi i raskoli u Crkvi, a u svakom čoveku – rđave pomisli, osećanja, želje, strasti. Čovek prima dobro seme reči Božije, rešava da živi sveto, i postavlja početak. Ali, kada zaspe, tj. kada mu oslabi pažnja, dolazi neprijatelj spasenja i u njega polaže rđave zamisli koje, ukoliko se ne odbace, sazrevaju u želje i raspoloženja. One pak, zavode svoj krug dela i namera koji se mešaju sa dobrim delima, osećanjima i mislima. Tako do žetve prebivaju zajedno i dobro seme i kukolj. Žetva je pokajanje. Gospod šalje anđele, tj. osećanje skrušenosti i straha Božijeg, i oni, javivši se, kao srp seku sav kukolj, sažižući ga u ognju bolnog samoosuđivanja. Tako u žitnici srca ostaje čista pšenica, na radost i čoveku, i anđelima, i preblagome Bogu, u Trojici slavljenome.

SREDA

Carstvo nebesko je slično gorušičinom zrnu i kvascu (Mt.13,31-36). Malo gorušičino zrno narasta u veliki žbun; kvasac prožima sve testo i čini ga uskislim. Tu se, sa jedne strane, daje slika Crkve, koja se na početku sastojala samo od apostola i nekoliko drugih lica, da bi, zatim, razrasla i prožela čitavo čovečanstvo. Sa druge strane, tu se daje slika duhovnog života svakog čoveka. Prvo njegovo zrno je namera i rešenje na bogougađanje radi spasenja, verom u Gospoda Spasitelja. Ma koliko da je jaka, ta rešenost liči na malu tačku. U početku ona obuhvata samo svest i samodelatnost. Iz toga se, zatim, razvija sva delatnost duhovnog života. Sama u sebi ona se razmnožava, jača u pokretima i snazi, a dušu počinje da prožima u svim njenim moćima: u umu, volji i osećanjima. Ona ih ispunjava sobom i duhom svojim čini ih naraslim. Ona prožima i sav sastav ljudske prirode – i telo i dušu i duh, u kome se i začinje.

ČETVRTAK

I baciće ih (tj. one koji čine sablazni i bezakonja) u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će pravednici zasijati kao sunce u Carstvu Oca svoga (Mt.13,42-43). Tako će se napraviti razdeoba dobra i zla, svetlosti i tame. Sada još teče period njihove pomešanosti. Gospodu je bilo ugodno da tako uredi da bi stvorena sloboda uzrastala i jačala u dobru kroz borbu sa zlom. Zlu je dopušteno i da se dotiče unutrašnje slobode i da dodiruje čoveka spolja. No, ono ne uslovljava, nego iskušava. Onaj ko trpi iskušenja ne treba da mu popušta, nego da stupi u borbu sa njim. Pobedilac se oslobađa jednog iskušenja i pruža se napred i naviše, da bi stupio u novo iskušenje. I tako do samog kraja života. Kada bi razumeli takvo značenje zla koje nas iskušava, ljudi bi i život svoj uredili saglasno tom shvatanju! Borci se ovenčavaju, najzad, prelazeći u drugi život, gde nema žalosti ni bola spolja, budući iznutra kao anđeli Božiji, tj. čisti i bez ikakvih pokreta ili misli koje iskušavaju. Tako se priprema proslavljenje svetlosti i dobra. To će se otkriti u Poslednji dan sveta u svoj svojoj slavi.

PETAK

Došavši u Nazaret, Gospod nije našao veru. Njegova vidljiva prostota smetala im je da vide Njegovu nevidljivu slavu i Božanstvo. Zar to isto ne biva i sa Hrišćanima? Hrišćanski dogmati su, spolja gledano, vrlo prosti. Međutim, za um koji ih posmatra iznutra, oni predstavljaju sveobuhvatni u sebi skladan sistem koji ne može pronaći nikakav tvarni um. Bacivši letimičan pogled na jevanđeljsku prostotu, gordoumlje se, međutim, odvraća od nje i počinje na samom sebi da gradi zdanje znanja koje se njemu čini ogromnije i sa kojeg se, navodno, pruža široki vidik. U stvarnosti, ono predstavlja gomilu karata, dok njegov vidik sačinjavaju opsene i prizraci zažarenog uobraženja. Ipak, to mu ne treba govoriti. Svakoga ko pokušava da ga razuveri, ono i njemu slični, spremni su da svojim kritičkim napadima odmah svrgnu sa gore u provaliju. Međutim, istina uvek prolazi između njih nepovređena i ide drugim dušama, koje će biti sposobne da je prime.

SUBOTA

Krvotočiva žena je govorila: Ako se samo dotaknem haljine Njegove (tj. Gospodnje) ozdraviću. I ona dobi po veri svojoj (Mt. 9,21). Za nas, koji smo čulni, neophodan je čulni dodir da bismo dobili čulnu silu. Gospod je tako uredio. Njegova sveta Crkva ima vidljivo ustrojstvo. Njeni raznorodni delovi nas obuhvataju i mi ih se dotičemo. Sila Božija, koja se nalazi unutar Crkve, prima se kroz doticanje, pri čemu je prijemnik – vera koja govori: Ako se samo dotaknem, ozdraviću. Crkva je telo i haljina Gospodnja. Vidljivi delovi kojih se mi dotičemo su Božanske tajne, a posebno, posle krštenja i miropomazanja, Tajna Tela i Krvi Gospodnje, zajedno sa tajnom pokajanja. Svakako, i u svim drugim delovima dodirivanje sa verom može privući neophodnu silu od Gospoda, koji je svagde i vidi svakoga koji tako radi, govoreći mu u srcu: „Ne boj se, čedo!“ „Slobodni“ mislioci, koji se odvraćaju od spoljašnjeg čina Crkve, sami sebe lišavaju dodira sa unutrašnjom, Božanskom, sveoživljavajućom silom. Zbog toga ostaju bolesti. U svojim sujetnim mislima i osećanjima oni se iscrpljuju, duhovno suše i zamiru.

NEDELJA ŠESTA PO DUHOVIMA

Gospod oprašta grehe raslabljenome. Trebalo bi se radovati. Međutim, lukavi um učenih književnika govori: „Ovaj huli“. Kad je sledilo isceljenje raslabljenog kao potvrda utešne istine da vlast ima Sin Čovečji opraštati grehe, narod je proslavljao Gospoda, a o književnicima se ne govori ništa, svakako zato što su opet izmišljali nekakva lukava pitanja (Mt.9,1-8). Um bez vere je podmukao. On kuje lukave sumnje i izmišlja hule na čitavu oblast vere. Čudesima čas ne veruje, čas zahteva najopipljivije čudo. No, kada mu se ono i udeli, obavezujući ga na pokornost veri, on se ne stidi da se i dalje udaljava izvrćući ili krivo tumačeći čudesna dela Božija. Tako se on odnosi i prema osvedočenjima istine Božije. I opitna i umna svedočanstva mu se iznose u dovoljnom broju. Međutim, on i njih pokriva sumnjom. Razgledaj sve njegove prigovore i videćeš da je u njima jedino lukavstvo, premda se na njegovom jeziku ono zove umnost. I nevoljno dolaziš do zaključka da su umnost i lukavstvo jedno te isto. U oblasti vere apostol govori: Mi um Hristov imamo. Čiji je um van oblasti vere? Lukavog. Zbog toga je lukavstvo postalo njegova glavna odlika.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *