NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK (2. NEDELJE POSTA)

Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega ističe život (Prič.4, 22). Stekavši strah Božiji, ispovedivši se i pričestivši se Svetim Tajnama, Hrišćanin u sebi obnavlja blagodatne izvore koji su potekli u nama svetim krštenjem, a koji su potom toliko puta bili zatrpavani neradom i padovima u greh, da bi zatim toliko puta opet bili očišćavani pokajanjem. Sad su oni ponovo očišćeni od poslednjih padova. Čuvajmo ih, barem od sada, da se opet ne zatrpaju nepažnjom, rasejanošću i nebrigom za one delatnosti kojima se održava njihova čistota i njihov ispravni tok. Produžimo post, ne dajmo osećanjima na volju, ne prekidajmo usrdne molitve i suze, ne zaboravimo dela ljubavi, potrudimo se oko slušanja reči Božije, a više od svega razgovarajmo sa Gospodom koji je u nama, i tom besedom podržavajmo u sebi strah Božiji i revnost za bogougađanje, u čemu se i sastoji izvor našeg duhovnog života.

UTORAK

A Kain reče Gospodu: Krivica je moja toliko velika da se ne može oprostiti (Post.4,13). Da li je bilo ispravno tako govoriti pred licem Boga koji je, doduše, strog u pravdi, ali i uvek spreman da pomiluje onoga ko se iskreno kaje? No, zavist je pomračila zdravo rasuđivanje, prestup sa predumišljajem je ogorčio srce, i Kain je grubo odgovorio samome Bogu: „Zar sam ja čuvar brata svoga?“ (Post.4,9). Bog hoće da omekša njegovo kameno srce čekićem svoga strogog suda. Međutim, on se ne da i, zatvorivši se u svojoj ogrubelosti, ide ka onome što je zaslužio svojom zavišću i ubistvom. I čudno je to, što je i posle toga živeo kao i svi drugi: imao je decu, osnovao porodicu i ostale životne odnose, premda je pečat odbačenosti i očajanja stalno bio na njemu. Znači, to je bilo u njegovoj unutrašnjosti, u njegovoj savesti, koja je u svom odnosu prema Bogu bila pritiskivana delima, strastima i grehovnim navikama. Na to treba obratiti posebnu pažnju! Ujedno, međutim, treba i veru svoju vaskrsavati i njome znati da nema greha koji pobeđuje milosrđe Božije, premda i jeste neophodno uložiti vreme i trud da bi se omekšalo srce. No, treba znati šta se želi – spasenje ili pogibao!

SREDA

Kada su Mojsije i Aron počeli da zastupaju svoj narod pred faraonom, sa željom da bude otpušten, kao odgovor je sledilo otežavanje radova ugnjetenih Izrailjaca do tog stepena da narod uzropta na svoje zastupnike: Omraziste nas faraonu (Izl. 5,21). Isto to oseća i duša grešnika koji se kaje. Jer, kada strah Božiji i savest, tj. unutrašnji Mojcej i Aron, počnu da oduševljavaju dušu da se podigne na noge i da strese sa sebe breme grehovnog ropstva – radost prolazi sve njene delove. No, tada ni neprijatelj ne spava. On je pritišće pomislima o teškoćama koje proizilaze iz [navodne] nesavladivosti greha i na nju navodi strahove sa svih strana – strah za lično blagostanje, za spoljašnje odnose, za čast, pa čak i za život. I dešava se da čovek prekida sa pokajanjem, iako je tek je počeo da se kaje. No, ohrabri se brate! Gospod nad vojskama uzvisiće se sudom, i Bog sveti posvetiće se pravdom (Is.5,16). Bog je jači od neprijatelja. Zavapi ka Njemu i čućeš isto što je čuo i Mojsije: Sad ćeš videti šta ću učiniti faraonu (Izl.6,1). Vrag nema vlasti nad dušom. On je samo može zastrašivati užasnim prividima. Međutim, ne daj se, pretrpi, idi napred hrabro govoreći u sebi: „Čak ako i smrt dođe, neću napustiti ovo delo i poći ću smelo tamo gde me zove Gospod, duhom pokajanja koji sada deluje u meni“.

ČETVRTAK

Ne daj sna očima svojima, ni veđama svojima dremanja. Otmi se kao srna iz ruke lovca, i kao ptica iz ruke ptičara (Prič.6,4 -5). To pravilo je dužan da uzme kao kormilo svako ko je u svome srcu i pred Bogom rešio da živi po Njegovim zapovestima. Ni on ne treba da daje sna očima svojim – naravno, ne spoljašnjim, nego unutrašnjim, tj. očima uma, kako bi one neprestano gledale na srce i pažljivo posmatrale sve što se u njemu dešava, pružajući mogućnost revnitelju da prepoznaje vražje zamke i da izbegava njihove opasnosti. Sada srce postaje poprište borbe sa neprijateljem. jer, tu on neprestano seje svoje, što se odražava na pomislima. Premda nisu uvek nečiste na očigledan način, one su ipak većim delom prikrivene prividnom dobrotom i ispravnošću. A lanac svih pomisli je vešto spletena zamka. Ko im dopusti da se razvijaju bez pažnje, ne može a da ne bude njima zavezan, niti da izbegne opasnost pada. Eto zbog čega, brate, treba da držiš oko tvoga uma strogo pažljivim za sve ono što se dešava u tebi i oko tebe. Gledaj i ispituj šta ti predlaže tvoj neodstupni savetnik sa leve strane i rasudi zbog čega ti on to predlaže, čemu te to vodi, te nikada nećeš upasti u njegove zamke. Ipak, ne zaboravi da sama pažnja nije dovoljna, već da treba da se udruži sa trezvoumljem, bodrošću i neprestanom molitvom Gospodu. Spoji sve to i bićeš neuloviv.

PETAK

Neće duh moj do veka prebivati sa ovim ljudima, jer su plot (Post.6,3). U čoveku postoje dve suprotnosti, a svest je samo u jednom – u ličnosti ljudskoj. Karakter te ličnosti se određuje s obzirom na to na koju će se stranu usmeriti. Ako je na strani duha, i čovek će biti duhovan; a ako je na strani tela, i čovek će biti telesan. Duh ni u telesnom čoveku ne nestaje, ali biva porobljen i nema svoga glasa. On je tu porobljen i služi telu, kao sluga gospodaru, iznalazeći za njega sva moguća zadovoljstva. Isto tako ni u duhovnom (čoveku) ne iščezava telo, već se potčinjava duhu i služi mu, gubeći sva prirodna prava – na hranu zbog posta, na san zbog bdenja, na odmor zbog neprekidnog truda i zamaranja, na nasladu čula zbog usamljenosti i ćutanja. Bog ne prebiva tamo gde caruje telo, zato što duh, kao organ Njegovog opštenja sa čovekom, tu ne zauzima svoj pravi položaj. Po prvi put se približavanje Božije oseća kad duh počne da zahteva svoja prava putem buđenja straha Božijeg i savesti. A kada i svest sa slobodom stane na tu stranu, Bog opšti sa čovekom i počinje da prebiva u njemu. Od toga časa počinje produhovljenje duše i tela, celog unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, sve dok Bog ne postane sve i sva za tog čoveka. Time se čovek, oduhovivši se, obožuje. Kakva čudesna mogućnost, i kako se retko ona shvata, poštuje i traži!

SUBOTA

Iziđe [Isus] i otide na pusto mesto i onde se moljaše Bogu (Mk.1,35). Gospod se moli kao čovek, ili bolje, kao onaj koji se očovečio, tj. ljudskom prirodom. Njegova molitva je zastupnička za nas, no u isto vreme prosvećujuća za Njegovu čovečansku pri-
rodu, kojoj je padalo u deo da, hodeći uskim putem, usvaja ono Božansko. U poslednjem značenju, ona je za nas obrazac i primer. Apostol Pavle uči da se Duh moli u onima koji su ga primili, premda, ne sam, nego pobuđujući molitvena, stremljenja u duhu čovečijem. Eto prave molitve – duhovne molitve. No, takva je ona tek na svome vrhuncu. Put do nje jeste molitveni trud ljudi koji traže očišćenje i osvećenje. Usamljenost i noć su okolnosti koje odgovaraju tome trudu. Sam, pak, napor se sastoji iz mnoštva poklona sa srdačnim uzdisajima. Trudi se i odstrani svaku lenjost, pa će se i Gospod sažaliti nad tobom i dati ti duh molitve, koji će u tebi početi da deluje kao disanje u telu. Samo počni! Evo sad je najpogodnije vreme!

DRUGA NEDELJA POSTA

Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se (Jn.10,9). Isto Gospod govori i na drugom mestu: Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene (Jn.14,6). I još jednom to potvrđuje kada kaže: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Sve vredno što u sebi ima Hrišćanin, koji je sav u Hristu, dobija jedino od Hrista. Njegovo opravdanje je od Hrista, i telo njegovo – takođe je Hristovo. Onaj ko se spasava, spasava se zbog toga što je obučen u Hrista. Samo u takvom stanju on može da priđe Ocu. Mi smo otpali od Boga i zato smo izazvali gnev prema sebi. (Suđenje po) pravdi Božijoj odstupa od nas i milost se Njegova pruža ka nama i prima nas, koji se približavamo, samo ako se približavamo Njemu u Hristu i Hristom. Pečat Hristov se otiskuje na celoj prirodi Hrišćanina. Onaj ko ga nosi poći će usred senke smrti i neće se uplašiti zla.
Da bismo bili takvi; mi imamo tajne – krštenje i Pričešće, koje u grešnicima, po krštenju, deluju pokajanjem. No, i to je od strane Gospoda. U naš udeo, pak, spada da u svome duhu obrazujemo pogodna raspoloženja za njihovo primanje – veru, koja ispoveda: „Ja sam propao, no spasavam se samo Gospodom Isusom Hristom“; ljubav, koja revnuje da sve posveti Gospodu, ništa ne štedeći; i nadu, koja se ne nada na sebe, nego je uverena da neće biti ostavljena od Gospoda, očekujući svaku pomoć od Njega, bilo unutrašnju bilo spoljašnju, tokom celog svog života, sve dok čovek ne bude uzet tamo gde je i On sam.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *