NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 11
Unutrašnje ustrojstvo porodice
 
Status porodice
Životna sredina
Pravilna hijerarhija u porodici
Veza između generacija
Deca – mali odrasli ljudi
Najamništvo (nečuvarnost)
Odsustvo ideologije
Zaključak
 


 
Narod je živ organizam, čije su ćelije porodice. Ako se naruši porodično ustrojstvo naroda, društvo se ozbiljno razboljeva. Upravo u porodici dolazi do prenošenja iskustva jednog naraštaja drugom. Ako sin radi pored oca – rame uz rame – upravo ovde on stiče živo životno iskustvo. Mi kao narod slabimo zato što je snaga naroda u jačini porodice, a porodica se u Rusiji praktično uništava. Ljubav prema bilo čemu (prema domovini, prema celom svetu, prema slučajnom prolazniku itd.) počinje od ljubavi u porodici, pošto je porodica jedino mestu u kojem čovek izučava školu ljubavi.
A savremeno ustrojstvo života nimalo ne podržava jačanje porodice, već je naprotiv uništava. Istaći ću nekoliko strana u pitanju unutrašnjeg ustrojstva savremene porodice.
 
Status porodice
 
Počeću od toga da sama porodica mora da ima vrlo visok status pre svega za samog čoveka. Ako porodica ne zauzima jedno od najvažnijih mesta u čovekovom životu, nikad mu neće poći za rukom da stvori stabilnu porodicu.
U sovjetsko vreme se vrlo često lansirala parola „Društveni interesi su iznad ličnih“. Ova apsolutno lažna postavka je remetila svu hijerahiju vrednosti u sovjetskom čoveku. Porodica u ovoj hijerarhiji uopšte ne postoji. Postoje nekakvi apstraktni društveni interesi i postoje lični. A u koje interese spadaju porodični: u društvene ili lične? Ovde je počinjala zbrka. U zavisnosti od situacije porodični interesi su se uvrštavali čas u društvene, čas u lične. Međutim, ipak su će porodični problemi češće spadali u društvene, odnosno u lične, odnosno manje važne nego što su društveni, pošto su za izgradnju komunizma bili potrebni pouzdani ljudi – koji nisu vezani bilo kakvim ličnim interesima. Čovek koji je vezan za porodicu (uostalom, kao i za zemlju) nije bio pouzdan za komunizam. Zato je epoha izgradnje komunizma ili socijalizma jako podrila sve porodične navike Rusa. A posle perestrojke je jako oslabljena porodica došla do stanja potpune degradacije. Iako je ideal stabilne porodice još uvek živ u našem narodu, živo iskustvo toga kako se stvara ovakva porodica smo u mnogome izgubili.
Kod pravoslavnog savremenog porodičnog čoveka porodica zauzima potpuno jasno i glasno mesto u hijerahiji vrednosti. Sistem ovih vrednosti je sledeći: Bog – porodica – društveno služenje (ili služenje ljudima) – lični interesi. Porodica stoji na drugom mestu posle Boga, mnogo iznad društvenog služenja, a tim više iznad ličnih interesa. Šta označava ovakav sistem vrednosti? Ako muž nagovara ženu na abortus (odnosno na ubistvo), poslušanje Bogu je iznad poslušanja mužu. U datom slučaju, ako muž insistira na abortusu, žena može čak da podnese zahtev za razvod. Raspad porodice je u ovom slučaju manja nesreća od narušavanja zapovesti „Ne ubij!“. Ili drugi sličan primer. Ako čovek, da bi spasio sina od zaslužene kazne želi da ide na prestup koji mu omogućava njegova funkcija, bolje je da se zaustavi, jer je poštovanje zapovesti Božijih iznad brige o bližnjem.
Ali, evo drugog primera. Muž kategorično protestvuje protiv toga da žena ide u hram. Kako je bolje da žena postupi? Da li ona takođe može da podnese zahtev za razvod kao u slučaju s abortusom? U ovom slučaju ipak ne može da se razvede. Ako u ovom slučaju muž ne navodi ženu na kršenje zapovesti i ne primorava je da se odrekne Boga, ženi je bolje da popusti i da ne ide u hram neko vreme. Odlazak u hram u ovom slučaju može biti uvršten u ženine lične interese. Zato je bolje da sačuva porodicu ne odlazeći u hram, ali da pritom ostaje verna Bogu u svom srcu. U ovom slučaju je porodica važnija. Ako porodični interesi primoravaju muža ili ženu da napuste važnu funkciju a pritom može da postrada čak i preduzeće, čovek treba da ode ne sumnjajući, jer je porodica važnija. I tako dalje. Još jednom ću ponoviti: porodica je iznad svega osim Boga. Nažalost, ovakav odnos prema porodici se danas vrlo retko može sresti.
 
>Životna sredina
 
Roditelji porodično iskustvo prenose na decu. Zato ću načiniti nekoliko opaski povodom vaspitavanja dece. Porodica je normalna sredina za vaspitavanje. Međutim, gde se vaspitavaju savremena deca? Zar u porodicama? Od ranog detinjstva dete se daje u vrtić, zatim u školu. U vrtiću dete provodi oko 8 sati dnevno, a s roditeljima opšti otprilike isto toliko. Doba kad dete ide u vrtić je najvažnije za formiranje ličnosti, a polovinu ukupnog vremena dete provodi u sredini, koja nimalo ne liči na porodičnu domaću atmosferu.
Po čemu se atmosfera u porodici razlikuje od dečjeg vrtića? Kao prvo, u porodici postoji jasna hijerarhijska struktura. Postoje odrasli, postoje stariji braća i sestre, postoje mlađi. Dete ima određeno mesto u ovoj hijerarhiji. Kao drugo, svi ljudi koji ga okružuju kod kuće su bliski rođaci s kojima je ono vezano za čitav život. U dečjem vrtiću uopšte nije tako. Dete se nalazi u kolektivu vršnjaka. Hijerarhijske strukture skoro da nema. Postoji jedan vaspitač na celu grupu, zato se veći deo svih konflikata u detetovom životu odvija prilikom komuniciranja s vršnjacima. U kolektivu vršnjaka su svi jednaki, ovde nema starijih i mlađih. Ovo je potpuno neprirodna atmosfera. Neprirodna je makar zato što Gospod nije dao ženi sposobnost da odjednom rodi po petnaestoro-dvadesetoro dečice koja bi bila ravnopravna u porodici. Sve vaspitanje u porodici se gradi na tome što se mlađi navikavaju na poslušanje starijima, a stariji se navikavaju da se brinu o mlađima. Kad dete prođe dvostruku školu (školu poslušanja i školu brige) ono odrasta kao normalan čovek – poslušan i brižan. U dečjem vrtiću dete pohađa potpuno drugu školu – školu ravnopravnosti. Sva deca imaju ista prava i obaveze. Deca se uče da žive zajedno bez konflikata: da se ne tuku, da se ne svađaju. Ništa više! Sve ovo postoji i u porodici. Ali u dečjem vrtiću nema duha poslušanja i brige kojim je prožeta porodična atmosfera. Ako bismo pripremali dete za to da nikada neće stvarati porodicu, da će celog života živeti u opštežitijima nikad neće zauzimati šefovsku dužnost i nikad neće biti potčinjen, onda je vaspitanje u dečjem vrtu potpuno prihvatljivo. Ako želimo da odgajimo budućeg porodičnog čoveka dečji vrtić je krajnje štetan.
Ako želimo da odgajimo pravog građanina krajnje je poželjno vaspitanje upravo u porodici. Celo društvo je organizovano hijerarhijiski. Postoji rukovodstvo i postoje potčinjeni. Svako ima svoja prava i svoje obaveze i svako ima svoju odgovornost. Dete upravo u porodici usvaja pravilan odnos prema starijima i mlađima i ono na šta nailazi u odraslom životu, usvojio je još u detinjstvu.
U vrtiću su svi ljudi privremeni. Vaspitači se menjaju po određenom rasporedu, sama deca nisu vezana jedno za drugo ničim osim dečjeg druženja. Danas se družimo, sutra ćemo se posvađati. Deca ne odgovaraju jedni za druge. A u porodici deca ne mogu dugo da žive u svađi, naročito ako su mala. Ovo prosto neće dozvoliti roditelji koji će svim silama pomiriti decu. Brat i sestra ostaju bliski za ceo život i roditelji ih od ranog detinjstva uče da je svađa užasan i potpuno nedopustiv događaj u njihovim životima. U vrtiću konflikti mogu da imaju potpuno drugačiji ishod: dugotrajna međusobna ozlojeđenost, dete može da se raziđe s najboljim drugom, može čak da pređe u drugu grupu ili drugi vrtić.
 
Pravilna hijerarhija u porodici
 
Porodica je hijerarhična i ovo je vrlo važno, ali je za vaspitanje potrebna pravilna hijerarhija: otac – majka – deda i baka – stariji braća i sestre – ja – mlađi. Svaki član mora da ima svoje mesto u ovoj hijerarhiji. Uzgred rečeno, u navedenoj šemi deda i baka stoje na drugom mestu posle roditelja. Ovakvo stanje stvari postoji u slučaju da je starija generacija već ostarila i da je sama predala starešinstvo svojoj deci. Slušao sam priče od starijih ljudi o tome da je u starim porodicama obavezno nastupao momenat kad je ostareli glava porodice pozivao svog sina i predavao mu svoje obaveze.
Ova pravilna hijerarhija ne sme da se narušava. Ako žena staje na prvo mesto ovo remeti porodicu. O ovome smo već govorili u razgovoru o tome ko je glava porodice. Međutim, postoji još jedno često izopačavanje u ustrojstvu savremenih porodica. Ispostavlja se da je često potajna glava u porodici dete. Pokušaću da objasnim šta se ima u vidu.
Jedan pravoslavni psiholog ističe da je u sovjetskoj pedagogici 50-ih godina došlo do prevrata. Bila je objavljena svima nama poznata deviza: „Sve najbolje – deci.“ Mi smo se toliko navikli na nju da ne sumnjamo u njenu istinitost. Da bi se objasnilo roditeljima odakle potiču njihove nevolje s decom ovaj psiholog je roditeljima postavljao pitanje: „Ko u vašoj porodici dobija najbolji komad?“ – „Naravno, dete,“ sledi odgovor. A upravo ovo je znak toga da su svi odnosi u porodici izvrnuti. Počećemo od toga da uopšte ne treba da postoje najbolji komadi u porodici. Prvi i najveći komad treba da dobija otac. Ističem još jednom: ne najbolji, već prvi i najveći. Drugi i manji komad ide majci, a dalje svim ostalima – dekama i bakama, i na kraju, deci. Ovako je uvek bilo u porodicama s tradicionalnim pravoslavnim ustrojstvom. Često sam pitao starije ljude o tome kako je proticao ručak u starim porodicama. Svaki put sam slušao nešto slično. Na sto je stavljan bakrač sa čorbom. Jedan za sve! Nikakvih najboljih komada, svi su jeli iz jednog bakrača. Prvi je počinjao da jede otac, pre njega niko nije mogao da zahvati čorbu svojom kašikom. Na početku niko nije jeo meso iz čorbe. Na kraju, kad bi pojeli svu tečnost otac bi jednom udario kašikom po bakraču i to je bio signal da može da se jede meso. Za stolom niko nije razgovarao i do završetka ručka niko nije mogao da ustane od stola samovoljno. Ovakvo stanje se u ruskim porodicama u provinciji održalo do kraja 40-ih godina. Tek početkom 50-ih godina se u seoskim porodicama pojavljuje posuđe za svakog člana porodice. Pre toga je svako imao samo svoju kašiku. Ako se u selu održavala svadba posuđe se skupljalo po celom selu. Tako je bilo u svim slojevima. I u trgovačkim i u plemićkim porodicama poštovanje starijih je prožimalo čitavo ustrojstvo života.
Jedna parohijanka je pričala da je kad je s porodicom prvi put otputovala iz Moskve na selo na celo leto, otkrila mnogo toga. Jednom se vratila iz bašte kući s jednom komšinicom, meštankom. Ona je pre svega, kao i uvek, odmah počela da sprema da jedu deca kako bi se potkrepila posle posla. „Šta to radiš?“ s čuđenjem je pita komšinica. „Kako šta? Hranim decu.“ „Prvo nahrani domaćina! Vidi ti nje!“ Tek tada se ova parohijanka prvi put zamislila nad tim da u porodici treba da postoji glava porodice kojeg treba poštovati i da treba navikavati decu na to da poštuju oca. Elementarna pravila porodičnog života, koje je znala obična seoska žena predstavljala su otkrovenje za gradsku ženu koja je stekla visoko obrazovanje, mnogo čitala i smatrala sebe sasvim dobrom suprugom.
Na parohiji na kojoj sam činio prve svoje korake u crkvenom životu (a i na mnogim drugim parohijama) gotovo uvek sam video istu sliku. Za vreme Pričešća prva su prilazila deca, zatim odrasli – i muškarci i žene pomešano. Smatrao sam da je ovo potpuno normalno i ispravno. Međutim, čitajući jednom drevne crkvene spomenike naišao sam na opis poretka kako se Pričešću prilazilo u drevnoj Crkvi. Prvo su se pričešćivali klirici (pojci, čtečevi), zatim mirjani: muškarci, žene i tek na kraju – deca. Prvo sam se začudio: kako to?! Primoravaju sirotu decu da čekaju! Kasnije je čuđenje zamenilo shvatanje da tako i treba da bude. Uzgred rečeno, sasvim mala deca se ipak nisu pričešćivala na kraju, već prosto na rukama svojih očeva i majki, pristupajući zajedno s njima Pričešću, a samostalna deca, koju ne treba stalno držati za ruku su zaista išla kasnije. Tako i treba da bude ako želimo da odgajimo dobru decu koja znaju svoje mesto u životu.
Zbog čega dete dobija najbolje parče u porodici? Zbog toga što je malo? U tom slučaju, roditelji, čuvajte se! Dete vrlo lako usvaja to da ima neke privilegije prosto zbog toga što je malo. Umesto da odrastu do 16-17 godina savremeni momci odrastaju tek oko 25, a devojke koje su se u prošlim vekovima ponekad venčavale već sa 14 godina, odrastaju tek oko 20 godina. Do 17 godina roditelji razmaze svoje detešce, a onda se čude zbog čega njihovi sinovi ne žele da zarađuju sebi za život, već i dalje zahtevaju od roditelja pomoć kao nešto što se podrazumeva samo po sebi. Pritom, fizičko odrastanje nastupa u istom uzrastu kad i treba: devojka je fiziološki već sposobna da postane majka, a momak je fiziološki sposoban da postane otac. Međutim, oni nisu na to moralno spremni.
Dete ne sme da ima bilo kakve privilegije, bilo kakva posebna prava koja bi mu davala prednost u odnosu na roditelje. Ono mora da zna svoje mesto u porodici. Dete mora imati jasne predstave o hijerarhiji u porodici: „otac – majka – deda i baka – stariji braća i sestre – ja – mlađi braća i sestre“. Ako u toku 17 godina dete ili već pubertetlija stalno usvaja: „Meni pripada najbolji komad zato što sam mali. Ja mogu da ne radim u bašti zato što sam mali. Mogu da ne pomažem mami zato što sam mali i još ne umem da metem,“ ovakav odnos prema svetu koji ga okružuje će mu ostati do kraja života. Prvo je ono malo zato što još ne ide u školu. Zatim je malo zato što još tek ide u školu. Onda je malo zato što tek ide na fakultet. Dalje je još uvek malo, zato što je mlad stručnjak. I sve ovo vreme čovek traži neke privilegije zato što je mali.
Naravno, treba uzimati u obzir godine dece i ne tražiti od njih ono što nisu u stanju da rade, ali besplatne privilegije ne treba da postoje.
 
Veza između generacija
 
Verovatno ste slušali priče o deci-tarzanima koja su odrasla među životinjama. Poznato je nekoliko ovakvih slučajeva, i što je glavno, ovu decu praktično nije bilo moguće vratiti ljudskom načinu života. Za vaspitavanje dece potrebna je ljudska sredina, a u vučjoj sredini odrasta vuk. Dodao bih još i sledeće: za vaspitavanje odraslog čoveka potrebna je sredina odraslih ljudi. Današnje dete je uronjeno u dečju sredinu svojih vršnjaka ili prosto dečju sredinu – vrtić, škola, dečji kamp. Kontakt između dece i odraslih je krajnje ograničen. Međutim, posle ovakvog vaspitavanja ne treba se čuditi infantilnosti dece, ne treba se čuditi zbog čega ona tako polako odrastaju. Navikla su na to da budu deca. Kad se dete vaspitava u porodici od stalnog opštenja s odraslima ono usvaja zreo odnos prema životu. O tome smo već malo govorili.
Za vaspitanje odraslog čoveka zahteva se čvrsta veza između generacija. Čim oslabimo vezu između generacija (upisavši dete u vrtić, školu itd.), izgubiće se ogromno iskustvo koje se skupljalo stotinama godina, a svaka nova generacija će početi da izmišlja rupu na saksiji. Čitavo ustrojstvo savremene porodice praktično uništava vezu između generacija. Otac ceo dan provodi na poslu daleko od porodice. Ovo je prvi udarac po porodici. Kakvima deca vide svoje roditelje? Otac je došao umoran s posla, leže na krevet i počinje da čita novine. Šta počinje da radi moj najstariji sin kad ja dolazim kući umoran i prilegnem? On odmah leže na kauč ili na pod i počinje da se glupira (ne mogu da nađem drugu reč). Ovako on podražava odraslima. Primoran sam da nateram sebe da ustanem i da počnem nešto da radim da se sin ne bi potpuno navikao na nerad.
Nekada nije postojao ovakav jaz među generacijama. 90% čitavog stanovništva su bili seljaci. Otac je radio ili kod kuće ili nedaleko od kuće i deca su od najranijeg uzrasta učestvovala u svim poslovima. Dete je usvajalo marljivost od najranijih godina. Deca su počinjala da rade već od 4 godine. Dečaci su često pomagali očevima u polju, a devojčice su pomagale majci u kući. Nedavno sam u dokumentarnom filmu video kadrove snimljene još pre revolucije, kako petogodišnji-šestogodišnji dečak sam upravlja konjićem i drlja zemlju. Setimo se istog onog Nekrasova o „seljačiću k’o naprstak“. Ali nije samo u seljaštvu postojala čvrsta veza među generacijama. Trgovci su često prodavnice držali u kući i opet su se deca od malih nogu učila da pomažu očevima da vode domaćinstvo.
Jednom sam u vozu na dugim relacijama podugo razgovarao s jednom ženom-lekarem koja je u toku razgovora izjavila: „Dobar lekar može da bude odgajen samo u trećoj-četvrtoj generaciji. Ja predajem na medicinskom fakultetu i odlično vidim da je dobar lekar u prvoj generaciji velika retkost.“ Kao primer je navela svoje poznanike – nasledne lekare. „Tamo postoji posebna atmosfera, tamo dete već od detinjstva poznaje svu medicinsku terminologiju pošto roditelji često diskutuju o svojim problemima. On već u srednjim razredima lako vlada raznim medicinskim priručnicima i enciklopedijama. Već u poslednjem razredu škole on je gotov bolničar iako još nije stekao nikakvo medicinsko obrazovanje. Međutim, glavno je da je on već upio brižan odnos prema bolesnicima koji je primio od svojih roditelja.“
Skrećem vašu pažnju – tek kroz 3-4 generacije može da se nakupi iskustvo. Na primer, blagočestivi carevi su se vaspitavali u nekoliko generacija. Po pravilu, mudar vladar je postajao onaj ko je još od detinjstva bio posvećen u sve unutrašnje i spoljašnje probleme države, ko je video svog roditelja kako donosi odluke, ko je video do čega dovode ove odluke nakon mnogo godina. Ovakav vladar je po pravilu mnogo mudriji od čoveka koji je do vlasti došao po principu skorojevića i to je još zbog toga što su carevi ranije snosili odgovornost za svoj narod i za svoje odluke do kraja svog života. Zemlja koja menja vladare je poput žene koja menja svoje muževe, dok glava porodice – muž – treba da bude jedan i za ceo život. Nije slučajno to što je venčanje na carstvo slično Tajni venčanja supruga. U oba slučaja odgovornost se prima za ceo život.
Danas većina žena radi. Ako majka odlazi na posao, ostavljajući svoju porodicu, to je drugi i glavni udarac za porodicu. Na jednom od seminara posvećenih temi vaspitavanja dece jedna predstavnica odeljenja za maloletnike je podelila s prisutnima svoje utiske. Dok u porodici pije samo otac deca su još normalna i porodica se još ne može nazvati nesrećnom. Ali ako počinje da pije i majka deca sigurno dospevaju u kategoriju teške dece, a porodica – u kategoriju nesrećnih. Nešto slično se može reći i za sve porodice. Kad je iz porodice na posao otišao otac – to još nije najstrašnije, ali ako iz porodice odlazi majka, porodica konačno propada. U toku celog dana tata je na poslu, mama je na poslu, deca su u dečjem vrtiću ili u školi. Gde je porodica? Može se odgovoriti: ali uveče se svi okupljaju, za vikend su takođe svi zajedno. Ali kakav je po pravilu, uveče i u toku vikenda cilj odraslih? Cilj je u većini slučajeva jedan – da se odmore. A deca često i u ovo vreme beže da se prošetaju ili da posede kod drugova. Svaka generacija raste sama po sebi. Zašto se danas kod mnoge dece otkrivaju psihički poremećaji? Zato što je porodica koja je uvek bila jak štit, zaštita za dečju dušu, danas uništena. Umesto toplog doma ostalo je zgarište.
Ali, kako se životno iskustvo prenosi s kolena na koleno? Ovo iskustvo se po pravilu prenosi kroz zajednički rad. Otac radi sa sinom i ovaj svom svojom dušom upija očev odnos prema životu. Ne pomažu razgovor i pouka, već samo zajednička delatnost.
Mi smo u nedeljnoj školi u našem hramu naišli na ovaj problem. Mi odrasli imamo iskustvo crkvenog života s decom koja su većinom došla kod nas iz porodica van Crkve, koja imaju želju da postanu zajedničari u ovom iskustvu. Ali ocrkvljenje dece ide vrlo teško – jer mi nismo roditelji i ne možemo da živimo s njima. A efikasnost časova veronauke je vrlo mala. Jer šta je sat-dva nedeljno u životu deteta kad ono jurca sa svojim drugovima napolju po tri-četiri sata svakodnevno? Naravno, ulica u njegovom životu zauzima mnogo važnije mesto. Časovi veronauke su potrebni, ali oni donose suštinsku korist samo u slučaju da je cela porodica verujuća, da se deca vaspitavaju u crkvenom duhu i da se ovi časovi održavaju kao pomoć roditeljima, da bi se deci dala sistematska znanja o Bogu i Crkvi, što ne mogu da učine svi roditelji. I ispostavlja se da su jedino mesto gde smo zaista, makar nekako mogli da učinimo decu zajedničarima crkvnog života bili dečji radni kampovi. Na dve nedelje smo putovali u neko selo, postavljali šatore nedaleko od hrama i živeli maksimalno sve radeći svojim rukama. Samo ovde, kad smo bili s decom rame uz rame, svih 24 časa dnevno, kad su živela i radila s nama, dolazilo je do pravog brušenja karaktera i pravog prenošenja životnog iskustva.
A dok savremena deca rastu u svojoj generaciji ne opšteći sa starijima, ona se „krčkaju u sopstvenom sosu“, što teško da će biti korisno za njih.
Problemi očeva i dece, po mom mišljenju su se u ovim razmerama pojavljivali isključivo u 18-19. veku, od kad je počela da se klima porodična tradicija u najvišim društvenim krugovima. Pred očima su mi porodice koje rade na zemlji. Deca su u ovim porodicima prvi pomoćnici i nikakve konflikte između očeva i dece koji su uobičajeni za naš društvni život tamo nisam video. Jedan savremeni pisac vrlo tačno piše da postoje dva načina života: gradski i seoski. Na selu su deca potrebna, pošto su potrebni pomoćnici u domaćinstvu. Posao u selu nije tako kvalifikovan i odraslima mogu dobro da pomažu i deca, – zahteva se samo usrednost, marljivost, strpljivost itd. Sva ova svojstva se i vaspitavaju seoskim životom. U gradu je sve drugačije, tamo se odvija industrijalizacija, a upravo industrijalizacija jako uništava porodicu pošto se sad zahteva sve više i više visokokvalifikovan, specijalizovan rad. I ako je ranije otac mogao da povede maloletnog sina na polje da mu pomaže da ore zemlju ili da kosi travu danas ne može da ga povede u atomsku centralu i da radi pored aparata s kompjuterskim programskim upravljanjem. A i kćerka danas ne može nikako da pomogne mami u vođenju knjigovodstva u preduzeću. Visoka kvalifikacija u potpunosti oduzima mogućnost malom sinu da stoji pored oca, a kćerki pored majke. Visokokvalifikovanom stručnjaku su deca samo smetnja u njihovom poslu.
 
Deca – mali odrasli ljudi
 
Mladi ljudi danas odrastaju jako sporo. Infantilizam pubertetlija je ukorenjen u našem životnom ustrojstvu i običnim predstavama o deci. Ranije je život primoravao da se deca na rad navikavaju otprilike od 4 godine. Od 7 godina sva deca su počinjala da se ispovedaju, odnosno već s se učila da snose odgovornost za svaki svoj postupak. Na dete se prilično rano gledalo kao na čoveka koji se sprema da bude odrastao. Ono je za ovo bilo bilo planski pripremano.
Zaista, na dete treba gledati kao na malog odraslog čoveka. A princip vaspitanja u naše vreme se vrlo jasno može formulisati rečima jedne moderne pesme: „Igraj dok si mlad.“ Dok je dete malo njemu se mnogo dozvoljava. Ovo dovodi do toga da će čak i dvadesetogodišnjeg dugajliju mamica i dalje paziti i maziti. A skoro je nezamislivo da se dete natera da radi s 4-5 godina: „Ono je još malo!“
A kad se stručnjaci odjednom sete sveopšteg zaostajanja dece oni počinju da razvijaju dete veštački. Izmišljaju različite razvojne programe, igre. Ali sve je ovo znak toga da deca očigledno nešto ne dobijaju čak i u normalnim porodicama. A deca ne dobijaju elementarno opštenje s odraslima, njima nije potrebno detinjasto opštenje, već odraslo. Ne treba roditelji da se spuštaju do nivoa deteta i da počinju da trče, skaču, preskaču, prave kule i gradove, odrasli treba da primaju decu u svoj odrasli život. Ako je dete uključeno u život odraslih, ono će biti razvijeno! A savremeno dete je uključeno u život svojih vršnjaka, a ne odraslih.
U jednoj školi u Taldomu u zbornici visi lep plakat s rečima: „Ispričaj mi i ja ću zaboraviti, pokaži mi i zapamtiću, uradi sa mnom i naučiću.“ Čini mi se da ove reči svi roditelji treba da napišu velikim slovima u svom stanu. Stvarno, ako dete zna da majka radi negde u fabrici i da je udarnik, to uopšte ne znači da će odrasti kao vredno. Dobro je ako svojim očima vidi kako majka stalno radi, pere sudove, sprema kuću, pere veš, ali to još ne znači da će ono biti vredno. Treba zajedno s detetom prati sudove, sređivati s njim kuću, navikavati se na pranje (odnosno činiti ga učesnikom svog odraslog života) i tada postoji nada da će dete biti vredno. Dete već sa tri godine može da pere sudove. Ono se raduje što učestvuje u životu odraslih. Sva deca stalno imitiraju odrasle, samo im treba omogućiti da ostvare svoju želju u pravom radu.
Imamo poznanicu čija deca ponekad dolaze kod nas u goste. Jednom smo ovoj deci dali u ruke noževe da bi zajedno s nama ljuštila krompir i nije bilo kraja dečjem oduševljenju. Ona su uvek želela da nauče da čiste krompir vešto kao mama, ali su po rečima iste ove mame još mali za ovaj posao. A ovde su im omogućili da malo rade kao odrasli. Oni su počeli namerno češće da dolaze kod nas i da nas mole da nam u nečemu pomognu. Ispostavlja se da se roditelji ne plaše da daju svoju decu u raznorazne sekcije za razvoj dece od tri-četiri godine, a strašno je dati detetu od tri godine nož koji nije preterano oštar da bi iseklo pečurke za čorbu.
Sve zavisi od ustrojstva porodice – roditelji stalno treba da budu usmereni na to da vaspitaju sebi pomoćnike. Savremene mame i tate se oduševljeno smeju i likuju videći kako njihova mila kćerka igra, imitirajući zvezde pop-muzike, koje vidi na televizijskom ekranu. Jano je da su u ovom slučaju roditelji nastrojeni na to da vaspitaju estradnu pevačicu a ne pomoćnicu sebi. Deca vrlo dobro osećaju šta se roditeljima sviđa i šta treba raditi da bi im se ugodilo.
Moj deda se oženio bakom kad je ona imala 14 godina. Odvezao je daleko na jug gde je video da je zemlja dobra kad je služio vojsku. Sa 14 godina ona je bila prava domaćica u kući. Prilikom pravilnog vaspitanja u ovom uzrastu devojke su već potpuno sposobne da samostalno vode celo domaćinstvo i unutrašnje su spremne za materinstvo. Uzgred rečeno i danas su devojke na selu s 12-13 godina već odlične domaćice.
Roditelji devojčice treba da teže ka tome da vaspitaju devojku koja će sa 14 godina biti potpuno samostalna domaćica. Kako ovo ostvariti? Čini mi se da je vrlo važno da se ne propusti vreme. Svakom roditelju su potrebna neka najelementarnija znanja. Jer u razvoju deteta postoje određene faze kad se u njemu formiraju ove ili one sposobnosti. Psiholozima su one dobro poznate. Nažalost, u školi se ne predaju čak ni elementarna znanja o dečjog psihologiji, iako će sva ova znanja praktično svima biti jako korisna, jer ogroman broj današnjih đaka će postati roditelji.
Na primer, ako trener vodi košarkašku sekciju on mora da zna da tačnost šuta zavisi od precizne koordinacij pokreta. Ova kordinacija se formira sa 12-14 godina. Ovo znači da ako je dete došlo u sekciju kad već ima 15 godina, ono nikad neće imati dobar šut, pošto je vreme kad su se formirali njegovi mišići, nervni završeci, koji odgovaraju za preciznost šuta već propušteno. Uzgred rečeno, upravo u ovom uzrastu počinje radna obuka u školama. Važno je da se u ovo doba dete nauči da drži u rukama čekić, testeru, šrafciger. Iako je dete trebalo da nauči da radi još ranije, upravo u ovom uzrastu se u njemu razvija sposobnost za precizne i prefinjene poslove i upravo u ovom uzrastu se može vaspitati majstor svog zanata, koji će imati „zlatne ruke“. Upravo u ovom uzrastu – od 12 godina – se deca daju u umetničku školu zato što postaju sposobna da prefinjenim pokretom olovke ili kičice prenose svoju zamisao. I ova sposobnost nije povezana samo s razvojem mišića, već i s razvojem duševnih moći, pojavom sposobnosti osmišljavanja lepote i sposobnosti da se prenese harmonija.
U razvoju dece takođe postoji određena etapa kad se utemeljuje sama navika na posao. Ovo je otprilike uzrast od 4 do 6 godina. Upravo u ovom uzrastu čovek treba da počne da navikava dete na rad. Ono stvarno još nije sposobno za dugotrajan, uporan i temeljan rad. Ipak dete već treba da zna šta je rad. Ono mora da ima određene obaveze u kući. Ako se propusti ovaj uzrast, biće praktično beskorisno navikavati dete na rad. Ono će verovatno i moći da napravi neku stvar tako da bude veoma lepa, ali sam posao neće voleti i neće praviti slične lepe stvari.
Na primer, još je rano slati dete u prodavnicu po hleb kad ono ima dve i po ili tri godine. Ono prosto ne ume da upravlja svojim osećanjima. Na primer, ako naiđe na putu na mačku sve je gotovo: potrčaće za njom zaboravivši na tamo neku prodavnicu. Ako dete hoće da se rita u krevetu ne možete da ga naterate da se ne rita. Ono nema gde da utroši energiju i ne upravlja sobom čak ni ako ga budete kažnjavali kaišem ili rukom po turu. Već minut posle kazne noge će opet početi da se ritaju, ali posle tri godine kod deteta se pojavljuje sposobnost da upravlja svojim željama. U njemu će se javiti želja da potrči za mačkom, ali ono već može da savlada jednu svoju želju i da ispuni drugu – da dođe do prodavnice. Kod deteta se pomalo ispoljava odgovornost za posao koji mu je poveren. Ova nova sposobnost treba da se razvija zato već od četiri godine dete treba navikavati na neke stalne obaveze kod kuće. Inače će vreme da bi mu se ulila vrednoća i odgovornost biti propušteno.
Kad dete malo odraste njega je moguće i treba ga učiniti zajedničarem u pravilnom planiranju svog života. Jednom sam čuo priču jedne žene koja još nije bila u poznim godinama o tome kako ona uči svoju unuku. Kad unuka dugo moli baku da joj kupi nešto veće (kasetofon, odeću i t.sl) baka postupa na sledeći način. Ona kupuje stvar, ali ne prosto tako, već je uzima na kredit. Kad se kod unuke posle izvesnog vremena pojavi nova želja da kupi nešto baka joj odgovara: „Pričekaj. Da li se sećaš, kupile smo kasetofon? Zasad još nismo ni njega otplatile. Sad štedimo novac da bismo to otplatile. A kad otplatimo ovu stvar kupićemo novu.“ Ovako se unuka od detinjstva uči da planira svoje troškove i da poredi svoje želje i mogućnosti. Ova unuka je od detinjstva posvećena u život odraslih i učestvuje u njemu stičući navike donošenja odluka i odgovornosti za njih.
 
Najamništvo (nečuvarnost)
 
Još jedan problem je vezan za to što savremeni muškarac prestaje da bude domaćin, kako u svojoj porodici tako i na svojoj zemlji, u svom poslu, – prestaje da bude domaćin uopšte. Glavni pravac savremene industrije je stvaranje moćnih velikih preduzeća, pri čemu se dostiže najmanja nabavna cena robe. Sve ovo zahteva usku specijalizaciju rada – jedne fabrike prave navrtke, druge šrafove, treće spajaju navrtke sa šrafovima u jedinstven mehanizam. U ovakvom sistemu vođenja domaćinstva svi mi postajemo šrafovi ogromnog mehanizma. Industrijalizacija je praktično istisnula naturalnu privredu. Svi ovo doživljavaju kao plodove civilizacije. Izgleda da je naturalna priroda kad je čovek sve radio svojim rukama – i orao, i kosio i pravio kuću nepovratno otišla u prošlost.
Međutim, ovo dostignuće nije dobro za sve. Savremeno industrijsko ustrojstvo života uništava društvo iznutra i najviše razlaže porodicu. Muškarac mora da bude glava porodica. Ovakav je bio uvek ranije. On je bio i glava porodice i domaćin na svojoj zemlji i u svojoj kući. Sad je čovek postao najamnik, a ne domaćin. Sasvim uobičajena razmišljanja: „Došao sam u fabriku, odradio odavde dovde i otišao kući. A noću, čak i ako eksplodira ja ću malo postradati. Naravno, žao mi je da tražim novi posao, a tako, u principu, ništa strašno, može da se preživi. U slučaju nesreće država je svejedno obavezna da mi nađe neki posao.“
Ovakva atmosfera praktično ubija odgovornost u starijoj generaciji. Ako ne odmah, onda postepeno. Makar time što uopšte ne pomaže da se razvija ova odgovornost. Šta znači biti odgovoran? Ako danas ne posejem sutra moja i ja deca nećemo imati šta da jedemo. Ako ne nahranim svoju stoku ona će posle nekoliko dana uginuti. Odnosno sam život uči odgovornosti, domaćinskom odnosu, zato što je čovek bio gazda svog posla. U savremenom ustrojstvu života se mnogo toga promenilo. O tome kada i koliko da se seje neka razmišlja agronom. O tome da hrani stoku neka razmišlja zootehničar: „Moj posao je mali, ako mi kažu ja ću da uradim, a sam da se trpam, ne, izvinite.“
Gubitak domaćinskog odnosa, odnosno najamništvo, uništava srednju generaciju, i prirodno, prenosi se na mlađu generaciju. Mudar, odgovoran odnos prema životu vaspitava se u toku nekoliko generacija, a da se izgubi može vrlo lako i brzo.
Lično domaćinstvo, malo porodično preduzeće je najpovoljnija atmosfera za vaspitavanje odnosa prema životu koji je danas izgubljen. Naravno, naturalna privreda se više ne može vratiti, ali vas pozivam da se ne oduševljavate previše dostignućima civilizacije, već da imate na umu čime ćemo morati da platimo ova dostignuća. Ako izbor označava vrlo jasno: „Šta je za vas važnije: plodovi civilizacije ili stabilna porodica?“ nesumnjivo ću izabrati stabilnu porodicu.
Podsetiću da je industrijski način života još raskida vezu između generacija, o tome smo govorili sasvim nedavno.
 
Odsustvo ideologije
 
Sve ranije navedene karakteristike su postojale u sovjetsko vreme. Posle perestrojke su se pojavile nove pojave, koje još više izopačuju staro ustrojstvo života.
Jedna od najvažnijih crta savremenog života je odsustvo bilo kakve državne ili makar društveno priznate ideologije. Pokušaji da se hrišćanski pogled na svet prenese posle dugog perioda bezbožništva često se doživljavaju kao pokušaji popova da navuku u hramove što više ljudi kako bi napunili svoje džepove. Više nije moguće vratiti se komunističkoj ideologiji posle svega onoga što nam se priča o zverstvima boljševika.
Međutim, vaspitanje bez ideologije je praktično nezamislivo. Može se čak reći da je ideologija upravo sistem vaspitavanja (kako odraslih, tako i dece). Ideologija pretpostavlja postojanje ideala (junaka, primera iz života dostojnih podražavanja), moralnih normi (šta je dobro i šta je loše) i hijerahije vrednosti (na primer, društveni interesi su iznad ličnih). Ideologija kao sistem vaspitavanja može da bude i hrišćanska ako država počne da vaspitava mlade generacije na primeru hrišćanskih mučenika i podvižnika, ako uzme zapovesti Božije kao moralne norme i ako se bude orijentisala na hrišćansku hijerarhiju vrednosti (na primer „Tražite pre svega Carstvo Božije i ostalo će vam se pridodati“).
Neka još niste spremni za to da se u potpunosti pridržavate hrišćanskog načina života i da vaspitavate decu na primerima pravoslavnih svetaca, ali želeo bih da svi oni koji sede u učionici zapamte da treba da se čuvate ako u vašoj porodici ne bude nikakve ideologije. Drvo raste pravo ako teži ka suncu. Lišite ga izvora svetlosti i ono će biti nakazno. Detetova duša zahteva primere za podražavanje. Ako ih ne date detetu ili ako ne budete pazili na ono što se detetu nudi kao ideal, ono neće podražavati onome što vi budete hteli. Dete treba bukvalno okružiti slikama i primerima koje smatrate korisnima. Ruske bajke, dobri stari sovjetski filmovi i crtani filmovi – evo šta može da ispuni dušu deteta divnim, dobrim i mudrim primerima.
Svaka jarka slika ostavlja u duši deteta duboki trag. Ako dozvoljavate detetu da gleda sve odreda na televiziji nevolja nije daleko. Dete upija sve, posebno pamti ponašanje odraslih i podražava im. Ako dete vidi reklamu na televiziji kako društvo zdravih muškaraca skače od radosti kad na njih s neba padne sanduk piva ono će zapamtiti da na reč „pivo“ treba skakati i radovati se. Ako dete vidi na televiziji kako zdravi muškarci iskolače oči na mini-suknju koja prolazi i namiguju jedan drugom s izgledom znalca, ono će razgledati noge svojih drugarica u školi i namigivati svojim drugovima. To će za njega biti norma ponašanja.
Danas neki, a možda i većina roditelja smatra da dete treba da zna sve strane života. „Neka dete sve zna! Inače će odrasti u uslovima staklene bašte i neće izdržati iskušenja koja ga zadese.“ Ili je drugi čovek sporio sa mnom i govorio: „Pa ako mu zabranim da gleda televizor, a on ode kod drugova i tamo bude gledao otvorenih usta ono što mu kod kuće ne dozvoljavaju. Bolje neka sve gleda kod kuće, zato ćemo znati šta se s njim dešava. A zabranjeno voće je uvek slatko!“
Povodom ovakvih razmišljanja treba istaći tri momenta. Kao prvo, zadatak vaspitavanja, naravno, nije u zabranama. Kako mi je rekao jedan jeromonah zadatak vaspitavanja je u tome da se kod deteta razvije ukus i shvatanje šta je dobro i šta je loše, da detetu samom bude neprijatno da gleda loš film. Kao drugo, da bi dete moglo samo da ocenjuje, ono prvo treba da da obrazac, po kome će sve računati, s kojim će sve da poredi. Zato je vrlo važno da se u ranom detinjstvu dete duhovno hrani samo iz čistih izvora. Na primer, ako dete budu okruživala remek-dela sovjetske multiplikacije kao „Crveni cvetić“, „Pinokio“, „Carica-žaba“, „Konjić-grbonjić“ koji su snimljeni 40-60 godina savremeni crtani film s tučama i šamaranjem dete će očigledno oceniti kao rđav i samo neće poželeti da ga gleda. U jednoj porodici smo videli kako deca odmah zovu roditelje kad vide na ekranu nešto savremeno-napadno, na šta nisu navikli. Ona odmah osećaju da će sad biti nešto okrutno, i mole roditelje da brže isključe televizor.
Ne plašim se da će moje dete pritom odrasti kao nežna biljka koja je gajena pod staklenim zvonom. Sve je upravo obrnuto: samo čuvajući dete od filmova koji uništavaju njegovu psihu ono može da se odgaji kao jako. Kad sadimo drvo shvatamo da ono neće odmah postati snažno i čvrsto. Dok je malo, ono može lako biti zgaženo, prelomljeno, iščupano iz zemlje ili na kraju, iskriviti da bi raslo krivo. Ali proći će 10-15 godina i više ne možeš da ga slomiš. Isto tako i ljudska duša. Ako je duša uvek težila ka Nebu čovek će živeti pošteno i prosto. Ako je ljudska duša još u detinjstvu izranavljena grehovima, trag od toga će takođe ostati za ceo život. Tako ako se duša i nervni sistem deteta „prekaljuju“ prizorima krvi i ubistva, u stvari će u njemu prosto ogrubeti srce i kad bude videlo prizor prave boli ona neće biti primećena. I ako odjednom roditeljima bude loše, srce njihovog voljenog „prekaljenog“ čeda će ćutati i u ovom srcu se tako neće naći ni kap žalosti ili samilosti.
Vaspitanje pretpostavlja stvaranje određene hijerarhije vrednosti kod čoveka. Bez ove hijerarhije nije moguće ocenjivati situaciju i donositi odluke. Na primer, novinaru neko predlaže da napiše neistinit članak za popriličnu sumu. Ako je u njegovoj hijerarhiji vrednosti savest na prvom mestu, on lako odbija ponudu. To je normalan, pošten čovek. Ako su za njega na prvom mestu pare on lako pristaje. To je očigledan nitkov. A ako čovek nema nikakve principe? Ovo će biti postpuno neprincipijelen čovek i zato je vrlo opasan. On je u izvesnom smislu gori od očiglednog nitkova, jer ne znaš šta od njega da očekuješ.
Jedan savremeni bogoslov je govorio upravo ovako. Ne učiti dete nikakvom moralu je isto što i ne učiti čoveka jeziku. Ima roditelja koji kažu: „Ne želim da biram umesto deteta, neka odraste i samo izabere veru.“ Ali neka onda ovi roditelji budu dosledni i neka ne biraju jezik za svoje dete, neka ono odraste i samo izabere kojim jezikom će govoriti: na francuskom, engleskom ili kineskom. „Ne, ne, šta vam je, ono će odrasti kao zaostalo. Kako to, da ga ne učimo jeziku?!“ Negodovaće roditelji. A ne dajući detetu nikakvu veru mi ga odgajamo kao moralno zaostalo. U ono vreme kad u njegovoj duši treba da se formiraju norme ponašanje i predstave o tome šta je dobro i šta je rđavo, roditelji su odlučili da to prećute.
Dok se u sovjetsko vreme ideologijom bavila škola, savremeni sistem obrazovanja se sad bavi samo golim informacijama, sumom znanja. „Znanje je sila“ – je duboko lažna parola. Nije važna samo činjenica, već i njena ocena. A da bi se nešto ocenilo potrebna je skala, tačka odbrojavanja, količina znanja ovde nimalo neće pomoći. Potreban je sistem vrednosti: šta je dobro i šta je loše.
Postepeno dolazi do zamene vrednosti: profesionalizam se ceni više nego pristojnost, dobrota i poštenje. Nova generacija juri za profesionalizmom, ali to je strašno. Čovekova sreća 90% ako ne i više, zavisi od njegove porodice od toga kako će umeti da uredi svoju kuću, kakva će u njoj biti atmosfera. Savremeni roditelji se bave pripremanjem dece za budući život tako što ih upisuju na prestižan fakultet. A zar nije bolje vaspitati skromnog, vrednog čoveka koji će čvrsto stajati na nogama čak i za vreme kataklizmi? Profesionalizam ne daje sreću. Mnogi ljudi koji su ostvarili izuzetne uspehe na poslu, ali zbog toga nisu sačuvali svoju porodicu sa 40-45 godina staju pred prilično strašnim pitanjem: a zašto mi je sve ovo potrebno? Kome je od toga postalo bolje?
I želeo bih da istaknem još jednu posledicu toga što nemamo nikakvu ideologiju. To je prisustvo namernog razvraćivanja mlade generacije. O tome zašto je ovo strašno za svakog čoveka, čini mi se da je bilo mnogo reči. Razvraćeno dete nikad neće postati dobar građanin. Dete ne ume da izlazi na kraj s jakim utiscima sa strastima u začetku. A sad, posle perestrojke, na dete se od samog detinjstva vrši pritisak od strane čitave industrije razonode i polastica, a u starijem uzrastu – seksualno razvraćivanje. Dok ova industrija bude delovala nije moguće nadati se vaspitanju dobre generacije. Draga deco, kad vi odrastete učinite sve da u našoj zemlji vašu decu niko ne može da razvraćuje.
 
Zaključak
 
Dragi moji trećaci! Nemojte misliti da samo ja znam sve ono o čemu sam vam pričao. Iskustvo mog života je premalo da bi rečeno proisticalo iz njega. Pokušao sam da vam ispričam nešto o iskustvu koje se stvaralo vekovima. Ovo iskustvo čuva Sveta Crkva. Sad sam vam ispričao samo mali deo onoga što Crkva zna. Danas sam došao kod vas da bih podelio ovo iskustvo. Da biste saznali više, sad već morate da dođete u hram. Nadam se da ćemo se sresti. Do viđenja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *