НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Беседа 7
Нежељење деце (Планирање породице)
 
Данас бих желео да наставим тему грехова који су везани за недостатак жеље да се имају деца. Сви знају како се деца појављују. Прво бива супружничка блискост услед које долази до зачећа, после извесног времена долази до рођења детета. Управо ову нормалну законитост (блискост – трудноћа – дете) људи покушавају да изопаче. Раде тако да постоји блискост, али се труде да не буде зачећа. А ако се зачеће догодило спречавају да се зачето дете роди. Стога је очигледно да данас постоје два основна правца у борби с децом – средства за контрацепцију и абортуси. У стара времена, кад није била толико развијена индустрија средстава за контрацепцију, кад се абортус сматрао смртним грехом, рађало се колико Господ пошаље. Прошли пут смо гледали филм о абортусима. Мислим да сад нико од вас не сумња у то да је абортус страшна појава у нашем животу.
Данас кад супружници елементарно не желе да имају децу ово се назива модерним речима – „планирање породице“. У ствари, практично читаво планирање се своди само на умеће да се користе средства за контрацепцију. Испоставља се да је планирање усмерено само у једну страну – у страну смањења наталитета.
Никад се не бих усудио да покрећем сличне теме у разговору с пубертетлијама да ме на то не приморавају околности. На телевизији се већ одавно отворено рекламирају хормонска средства за контрацепцију. У многим продавницама које раде нон-стоп поред жвака се могу видети презервативи. Чланци на развратне теме се штампају у новинама које излазе у огромим тиражима. Ове теме се активно покрећу у популарним часописима за омладину.
Почећу од једне крајње распрострањене заблуде. У једном разреду на беседи после филма о абортусима једна девојка ми је изјавила: „Оче, ви све бркате. Зашто коришћење средстава за контрацепцију називате грехом? Па управо она спасавају људе од абортуса.“ То је врло распрострањена заблуда – да наводно ова средства смањују број абортуса. Статистика говори нешто друго. У Америци где од нижих разреда постоје програми за сексуално васпитање и где већ од раног узраста сва деца знају за контрацепцију, практично сва средства за контрацепцију су крајње доступна омладини, и наизглед би требало да абортуса има мање, јер они умеју да се чувају. Међутим, испоставља се да је све обрнуто. Број трудноћа међу ученицама у Америци је десет пута већи него у Русији. Ово је статистика с краја 90-их година. Очигледно је да се скоро све ове трудноће завршавају абортусима.
Зашто се то дешава? То се може објаснити врло једноставно. Умеће коришћења средстава за контрацепцију доводи младе људе до неодговорности у сексуалном животу: „Чега да се плашим? Ништа се неће десити!“ Неодговорност рађа распуштеност морала, што доводи до тога да број случајних и неуредних полних веза расте до 30-40 пута (!). Контрацепција даје извесну заштиту од трудноће, али не велику – 70-90%, зато се број трудноћа не повећава 30-40, већ „само“ 10 пута. Запамтимо ово. Морална штета од средстава за контрацепцију је много већа него „корист“ коју она наводно доносе.
Кад је у Јарослављу 1993. године организован мучан експеримент и кад су сви ђаци пропуштени кроз двонедељне курсеве из сексуалног „просвећивања“ већ следеће године број силовања је порастао 2 пута, а међу омладином до 14 година број венеричних болести је годину дана касније (код ових болести постоји период инкубације и оне се не шире одмах) повећао дупло, а након још годину дана – деветоструко. Притом, ако је у другим местима и постојало повећање броја венеричних болести због свеопштег пада морала то је било међу старијом омладинском популацијом. А овде је пораст болести пубертетлија до 14 година очигледно био повезан с раним „просвећивањем“. Цифре су врло сличне америчким. Кад су децу учили да користе средства за контрацепцију убеђивали су их да ова средства штите од болести. Међутим, од болести штите само 70%, а од СИДЕ уопште не штите. На крају је уместо објављеног смањења болести наступио нагли пораст.
Између абортуса и „безбедног“ секса постоји директна веза. Заиста, хајде да поразмислимо заједно. Ја бих издвојио два типа породице по односу према супружничкој блискости. Први тип породица су нормалне стабилне породице у којима блискост за супружнике има само плусеве. Као прво, они желе децу, као друго, блискост је повезана с извесном пријатношћу осећања. Господ је уредио тако да су неки физиолошки процеси који су нам неопходни за постојање повезани са задовољством. На пример, треба да се хранимо, а Господ је учинио тако да је једење пријатно. Дакле, први тип породица: код њих је на првом месту рођење деце, а на другом месту је задовољство.
Други тип породица је следећи. Супружници схватају да је блискост огромно задовољство, али, нажалост, блискост има једно врло непријатно својство – услед ње се рађају деца. То је велики минус.
 

1. тип

2. тип

 
1. деца (+) 1. наслада (++)
2. наслада (+) 2. деца (–)

 
Питање за вас: у којим породицама се врше абортуси – првог или другог типа? Свима је очигледно да је то случај у породицама другог типа. А сад једно помало лукаво питање: а које породице користе средства за контрацепцију? У породицама првог типа средствима за контрацепцију се прибегава много ређе: или постоје медицински показатељи за то да је трудноћа опасна по женино здравље и живот или се у овој породици већ родило троје-четворо деце. Међутим, ако у таквој породици чак и наступи трудноћа која је за супружнике непожељна, она никада неће довести до абортуса. „Да, нисмо хтели да рађамо више деце, али се дете појавило. Нема везе, изаћи ћемо на крај с још једним.“ Не заборавимо то: на абортус иду исти они људи који користе средства за контрацепцију, јер и на абортус и на средства за контрацепцију људе наводи само једно – јако отпор према томе да имају децу. Обично је ток догађаја следећи. Супружници не желе децу, користе средства за контрацепцију, али нема средстава која пружају стопостотну заштиту. Наступа трудноћа, али се жеља за дететом и даље не појављује. Супружници иду на абортус, убеђујући себе да је то просто непланирана трудноћа, а следећи пут, кад буду планирали рођење новог детета, оно ће се, кажу, обавезно појавити.
Дакле, за мене је очигледно да је спречавање трудноће грех против породице. Није могућа стабилна породица тамо где нема жеље да се имају деца. Истинска љубав која се рађа између супружника захтева да се ова љубав подели с још неким. Срећа супружника се још више повећава од тога што чланова породице, носилаца ове среће, има све више. Ако је међусобна везаност супружника довољна само у односу на оног другог, а сваки „трећи“ ће већ бити сувишан и нарушиће „хармонију“ породице, јасно је да у овој породици нема истинске љубави.
Исто тако ће се и похлепан човек радовати свом богатству, али ће такође мрзети свакога ко буде претендовао на његово благо. Међутим, то је врло рђава радост, она не доноси срећу, већ само мучи човека, испуњава га страхом да ће изгубити богатство, страхом пред завидљивцима. А постоји радост дарежљивог човека, који се радује свом богатству, зато што му оно омогућава да помаже другима. Ово је већ чиста, светла радост.
У обичним породицама (сад не узимам у обзир породице алкохоличара и људи који су деградирали) број деце је показатељ среће у породици.
Дакле, ако супружници избегавају зачеће деце то представља симптом духовне болести породице, а духовна болест и јесте грех. Овај грех је опасан управо због тога што га скоро нико не сматра за грех, али то је грех, он или сам јако унакажава породицу или је резултат друге духовне болести у породици.
У овом разговору ћу се често дотицати питања о супружничкој блискости, зато ћу пре него што се дотакнем ове теме непосредно истаћи какво место у породичном животу заузима супружничка блискост. Ради се о томе што кад млад човек формира своје представе о односима између мушкарца и жене на основу телевизијских и видео филмова, ове представе бивају јако изопачене. Стално гледамо како се идеалан пар вечито љуби, притом само дугим пољупцима, а свако међусобно испољавање пажње и нежности јунака обавезно се своди на сцену у кревету. Ствара се утисак да 90% породичног живота протиче у спаваћој соби. Међутим, уопште није тако.
Изопаченим представама о браку може се додати још један крајње распрострањени мит, који је код нас доспео на самом почетку „перестројке“. Он се састоји у томе да се наводно већина развода дешава искључиво због тога што супружници не умеју да „воде љубав“. Отуда сви неспоразуми и скандали у породици.
Да бих објаснио које место у стварности интимна страна заузима у односу између супружника навешћу следеће поређење. Супружничка блискост је слична десерту после ручка. Кад се човек исправно храни, он једе чорбасто јело – неку супу, чорбу, затим главно јело – ћуфте с кромпиром, и тек онда чај с неком бомбоном, кексом или слатким. Питање: које место кекс и слатко заузимају у процесу исхране? Врло једноставно: то је завршетак ручка неком посластицом после нормалне, здраве, пуновредне хране. На пример, сладолед је врло укусан и калоричан. Али, да ли човек може да се храни само сладоледом или само слатким? Јасно је да не може.
Једном сам експериментисао због своје глупости. Кад сам живео у општежитију и каснио на вечеру у мензу, а мрзело ме је да спремам вечеру у соби, довијао сам се како да се прехраним па сам често пио чај и јео разне сендвиче, пециво итд. Сад јако жалим због тога јер већ неколико година имам муке с желуцем. Пошто сам таквим режимом исхране прилично покварио своје здравље до дана данашњег не могу да га доведем у ред. Дакле, десерт треба да има своје место – то је само пријатна допуна нормалне, здраве, пуновредне хране. Сам десерт није пуновредна храна. Ако он постаје основна храна можеш да очекујеш болести.
Исто ово се може рећи и за супружничку блискост. Нормалној, здравој, пуновредној храни у овом случају ће одговарати нормални, целомудрени односи испуњени бригом и љубављу – и између брачних другова и према деци. Кад односи између мушкарца и жене углавном почну да се врте око интимне стране, ови односи рађају духовне болести. У стабилним породицама однос између супружника се 99% састоји од међусобне бриге, међусобног труда на вођењу домаћинства, васпитавању деце. И кад у овим заједничким делима брачни другови једно у другом виде стално испољавање љубави, супружничка блискост бива природан завршетак ове љубави, испољавање нежности и пажње.
Међутим, какви ће односи бити међу супружницима ако у једном од супружника може да се уочи недостатак љубави, који се испољава тако што он не помаже одмах, не подржава одмах, не узима на себе одговорност у сложеним ситуацијама? Муж долази с посла, лежи на каучу, цело вече чита новине и гледа телевизор док жена спрема храну за следећи дан, проверава дечје домаће задатке и спрема кућу. Зар ће после тога с радошћу испољавати нежност према мужу кад он ноћу пожели да добије „закониту“ утеху? Ни у ком случају! У односима ће се нагомилавати неслога која ће ускоро довести до озбиљних препирки. И заиста, прво место у којем ће почети да се појављују пукотине које су се накупиле у породичним односима биће кревет. Мушко самољубље ће бити јако увређено женском хладноћом. Међутим, све ово се неће дешавати због сексуалне непросвећености или неподударности, већ зато што ниједна жена неће пожелети да легне поред мушкарца у којем не осећа љубав према себи, поред којег се не осећа потпуно сигурна.
Ипак, вратимо се теми о нежељењу супружника да имају децу. Истаћи ћу како духовну, тако и телесну штету од планирања породице.
Задатак средстава за контрацепцију је врло прост – не лишавати супружнике задовољства од супружничке блискости, али их избавити од напора који се улаже у васпитавање деце.
А каква је духовна штета од контрацепције? Као прво, контрацепција је директно повезана с богохулством. Већ смо говорили да у тренутку зачећа невидљиво присуствује Бог, дарујући малој ћелији будућег детета живу душу. Користећи средства за контрацепцију супружници својим дејствима говоре: „Господе! Оно чиме ћемо се ми сад бавити се Тебе не тиче, снаћи ћемо се сами.“ Бог се свесно истерује из породице у којој се користе средства за контрацепцију. Зар то није грех? За породицу која дубоко верује то би било богохулство (изузев породица с много деце или породица у којој је супруга озбиљно болесна).
Као друго, контрацепција помаже развој блудне страсти у човеку. Борба против страсти је ствар којом се баве само они хришћани који дубоко верују, али и ономе ко не верује у Бога биће корисно да сазна шта су страсти и због чега су оне страшне.
Шта су страсти? Страст је такав стадијум развоја греха кад он коначно осваја човекову душу. Човек више не може да изађе на крај са својим жељама и због тога почиње страдање (страст = страдање). Страда или сам човек или људи из његове околине. Најчешће страдају сви.
Како се страсти развијају? Обично људи наивно мисле да ће ако на пример, поједу два пута више хране одједном бити дупло више сити и онда ће моћи дуже да не једу. Међутим, све се одвија другачије. Човек је видео и купио врло укусне сендвиче. Једном је уместо уобичајена два сендвича појео четири, други пут, трећи… Организам неће усвајати више него што је потребно, сувишно ће избацити, али желудац, пошто је живо ткиво има способност да се растеже. Ако је човек неколико пута натрпао у стомак више него што треба, значи и желудац ће се растегнути. И да би човек поново добио осећај ситости треба да убаци у њега већу количину хране да би она пријатно притискала нервне завршетке у желуцу. Односно, човек ће сад после неколико преједања увек (!) хтети да једе више. Ако поједе још више, значи, његов апетит ће још више порасти. О томе колико може да се растегне стомак код дебелих људи сви знају. Да би дебео човек добио осећај ситости он треба да поједе врло много.
Такав је закон развоја страсти. Све почиње од задовољења човекове потпуно природне жеље. Међутим, чим ова жеља почне да се задовољава преко природне потребе, што више буде задовољена она се тим више распаљује и овладава човеком. Жеља да поједе је потпуно природна за човека. Сама по себи она нипошто није греховна. Али набијати желудац или лицкати неку намирницу, наслађујући се укусом чула, нема никакве потребе.
Чула врло лако отупљују. Кад на човека нешто остави јак утисак он то жели да понови. Међутим, чула ускоро отупљују и да би осетио емоционални потрес човек треба да уложи већи напор. Тако страст приморава човека да ради за њу. Она већ овладава њиме.
Господ је човека створио тако да се у породици на супружничку блискост уносе потпуно природна ограничења. Постоје ограничења за време трудноће и за време месечних циклуса. Страст блуда се такође уздржава, на пример трудом на васпитању деце. Међутим, човек је лукаво биће, он свуда жели да пронађе пукотину за сваку страст: средства за контрацепцију (наслађуј се не мислећи на децу), супер-спаљивачи масти (једите шта хоћете, наслађујте се јелом не плашећи се да ћете се угојити) итд.
Шта се догађа са супружницма којима влада страст? Њихов брак постаје све слабији! Муж одлази на службени пут на пола године. Али, ни он, ни супруга не могу да издрже толико времена без супружничке блискости. Зато смешни вицеви из серије „враћа се муж кући са службеног пута…“ постају тужна стварност. Супружници варају једно друго. Сећам се исповести једног младог човека који је говорио да је отпутовао на годину дана на службени пут. „Да, природно, варао сам супругу.“ Питам: „А зашто је то природно?“ – „Па како? Зар мушкарац може да буде без жене читаву годину?“ Неприродно је управо то што човек више не може да управља својим осећањима.
Животиње не могу да управљају својим осећањима као човек. Страст човека чини звероликим, губи се људско обличје. Господ је човека створио као разумно биће и дао му је способност да управља својим жељама, осећањима и мислима. Животиње нису способне за ово. Господ је животиње створио тако да се у одређено доба године у њима буди инстинкт за парење. Кад је већ дошло до зачећа женка никад неће допустити да јој приђе мужјак, у њој се буди други инстинкт – матерински. Ако мачка затрудни сви мачори ће је заобилазити, иначе ће им она просто изгребати њушку.
Код човека нема оваквих периода, он сам одређује своје понашање. Човек се често спушта на ниво испод животињског, кад се на пример, мушкарац и жена сједињују за време трудноће. По црквеној традицији, од момента кад супружници сазнају за трудноћу они престају са супружничким општењем. Заиста, ако је зачеће у то време немогуће, сједињење ће бити без циља. Чак и медицински показатељи говоре да је непожељно сједињавати се у току првих месеци трудноће, јер то може да доведе до побачаја, као и у току последњих месеци да се дете не би повредило. Односно, способност уздржавања је најприроднија, и више од тога, то је најнеопходнија способност човека.
Није случајно то што је симбол блудне страсти од најстаријих времена био кунић (сетите се часописа „Плејбој“) који се сматрао нечистом животињом. Кунићи су једна од малобројних животињских врста у којима женка пушта мужјака да јој се приближи за време трудноће, понекад чак пред сам порођај. Господ је очигледно, намерно лишио ове животиње материнског инстинкта да би човек видео шта се дешава приликом одсуства овог инстинкта. Многи знају да ако се женка кунића кад се окоти не непоји добро водом или јој се не одузму младунци она може да их прождере. Истаћи ћу: матерински инстинкт који је усмерен на заштиту младунчета је јединствен, како за време трудноће, тако и после порођаја. Онај ко не чува дете за време трудноће неће га чувати ни после. Ево шта се догађа са животињама ако инстинкти код њих неправилно делују. Исто ово се догађа и са човеком ако изгуби способност уздржавања. Кад разуздан муж сазнаје да је жена трудна, да то уноси ограничења у њихов блудни живот он инстистира на абортусу. По чему је такав човек бољи од кунића?
Човек којим овладава страст постаје сличан неразумним животињама. Врло су ретке животиње које су у стању да створе стабилне парове. Наравно, страст блуда се не развија тако јако само захваљујући средствима за контрацепцију, већ значајну улогу овде играју средства за масовно информисање. Мас-медији јако распаљују жеље, а средства за контрацепцију покушавају да скину сваку одговорност приликом сједињења: „Не бојте се, деце неће бити!“
Дејство духовне страсти се може упоредити с дејством дроге. Деловање наркотичке материје брзо слаби, организам се на њу навикава. Зато се захтева повећање дозе или прелазак на јаче наркотике. Исто се дешава између супружника. Ако њима овлада страст, убрзо ће се сви односи између њих свести на креветске, а нормална људска међусобна брига основана на душевној и духовној блискости биће потиснута у други план. Брачни другови не постају једна плот, већ просто стални партнери. И врло је вероватно да ће страст од својих робова захтевати промену партнера да би се искусила нова осећања, да би се поново осетила новина од зближавања с новим човеком.
Али, примена средстава за контрацепцију не доноси само духовну штету. Битна је и штета по здравље. Почећу од тога да је женски организам уопште дивна творевина Божија. Мушки организам је у поређењу с њим исто што и дрвене рачунаљке у поређењу с дигитроном. Мушки организам се увек налази у истом стању, а женски може да се налази у четири потпуно различита стања:
– девственост (нема супружанске блискости, органи који су везани за рађање деце се налазе у полусну);
– спремност за трудноћу (сви органи се налазе у потпуној приправности за зачеће);
– трудноћа;
– дојење.
У сваком од ових стања организам ради на различите начине; и сваки пут прелазећи из једног стања у друго жена осећа у себи врло озбиљно престројавање. Све промене у раду женског организма врше се уз помоћ осетљивих хормонских „штимовања“.
Чим се у утроби жене појављује дете, цео њен организам се престројава, он се претвара у малу фабрику за припрему хране за зачето дете. Кад се оно рађа на свет долази до новог престројавања, сад мама постаје фабрика за припрему млека за бебу. И сва ова стања се мало подударају. За време дојења зачеће новог детета је мало вероватно, пошто се у овом периоду у мајчином организму издвајају посебне материје које спречавају сазревање нове јајне ћелије. А данас су мајке које доје дете два месеца, а онда престају, трећег месеца већ поново у стању да зачну. И почињу да користе различита средства да би избегле зачеће уместо да просто доје иако је за здравље детета корисније уздржавати се и за време дојења.
Свратите у наш дечји дом здравља. На зиду виси плакат о дојењу. Тамо је црно на бело написано да дојење спречава трудноћу. Раније су жене дојиле до две-три године, што је и било најприроднији начин за спречавање честе трудноће. Деца рођена у периоду од годину дана су била велика реткост. Мишљење о томе да су раније жене рађале сваке године и да је у свим породицама било по десеторо-дванаесторо деце су чисти мит, који је у наше време измишљен ради оправдања средстава за контрацепцију. Сетимо се старих бајки: „Имао цар три сина…“ или три кћери…
На пример, жена користи хормонска средства за контрацепцију. Шта тиме постиже? Она се меша у овај танано наштимовани систем. То не пролази без трага. Никад није било оваквог обиља женских болести као данас. Ако се данас негде појави вест да су батаци које смо увезли из иностранства пуни хормонских препарата почеће читав талас протеста. Али о томе да се у свакој хормонској таблети за контрацепцију садржи на десетину више хормона него у једном батаку сви ћуте.
Ево следеће приче. Једна парохијанка је до доласка у храм неколико година користила једно од хормонских средстава. Кад је пожелела да роди дете једва је остала жива. Ово средство је проузроковало сужавање материчних канала којима се зачета беба спушта у материцу. У овим каналима су се створили спојеви. На крају је зачела дете, али оно није могло да се спусти у материцу. Она доспева у реанимацију с дијагнозом „ванматерична трудноћа“. Ванматерична трудноћа је стопостотна смрт детета од глади плус претња по мајчин живот. После операције за време које је морала да јој буде удаљена практично цела материца ова парохијанка је заувек изгубила способност да рађа децу. Истина, један православни гинеколог је овим поводом приметио да доказати то да је све што се догодило с овом парохијанком везано управо за наведено средство нажалост није могуће, иако је врло вероватно да је управо оно криво за то. Зато се гинеколози не заустављају у примени ових средстава за контрацепцију.
Један од московских православних гинеколога је на просветним курсевима истакао да је материца осамнестогодишње-двадесетогодишње младе жене која користи хормонска средства око годину дана као материца старице. Уместо плодоносне земље која је спремна да прими семе – само спаљена попуцала сува земља. Имајући овакав старачки орган жена, наравно, није способна да зачне.
Постоје и друга средства за контрацепцију. На пример, спирале. Оне механички надражују слузокожу материце и ембрион не може да се учврсти у њој да би се развијао. Зар то није силовање сопственог организма? Један други православни гинеколог је спиралу у материци поредио с трном у прсту. Организам из све снаге одбија, избацује овај трн гнојем. Исто се дешава и у жениној утроби. Слични експерименти са својим организом не пролазе без последица. Невешта употреба спирале може да нанесе велику штету жени. Али чак и умешно обраћање увек шкоди.
Чак и ако супружници користе „невинија“ средства за контрацепцију с тачке гледишта физиологије свеједно долази до поремећаја нормалног рада организма. Органи за рађање деце су човеку и дати да би рађао децу. Ако људи ове органе користе у друге сврхе за то морају да плате болестима. На пример, човеку су дати и органи за варење хране. Шта ће бити ако не будемо хтели да их користимо за исхрану, већ ради добијања задовољства? Један познати московски свештеник овим поводом каже следеће: „Волим да једем димљену рибу. Али колико могу да је поједем? Добро, килограм, више не могу. Ето, појео сам килограм и хоћу још, али не могу. Онда идем у тоалет, стављам прст у уста, повраћам, желудац се чисти, враћам се за сто и настављам да једем. Како вам се свиђа овакво понашање?“ Нормалан човек не може то да ради. Иако су у античко доба постојали такви људи, они су се звали „гурмани“. Поступали су управо тако. За време пира је у дворишту стајало брвно. Човек био појео, изашао у двориште, бацио на брвно на стомак да би боље повратио и опет би ишао да једе. Тада се то сматрало нормалним. Овакво мучење организма (човек надражује своје органе за варење хране, али им не даје пуновредну храну) плаћаћемо болестима – чиром, горушицом итд.
Човек ће такође платити за коришћење средстава за контрацепцију. За време блискости женин организам кроз хормонски систем добија упозорење да треба да се настроји на могуће зачеће. Ако нема супружничке блискости женски организам се налази у стању полусна. Ако постоји блискост, он ће бити у стању приправности.
Жене које су живеле целомудрено пре брака и које су чувале своју невиност знају за озбиљне промене у организму које почињу после почетка супружничког живота, још много пре зачећа првенца. На пример, мења се фигура жене: повећавају се груди, заобљавају се кукови, односно, организам се престројава већ од почетка супружничког живота. Већина људи чак не зна за ово целомудрено стање женског организма. Међутим, подсетићу на то да девственост није само и није толико физиолошки појам колико је духовни. Већина савремених девојака излази из девственог стања много пре почетка супружничког живота. Непристојни филмови, развратни текстови, вулгарна реклама – све ово рађа бујицу прљавих мисли. Од нечистих мисли рађају се блудна осећања и изводе организам жене из девственог стања. Сва осећања овакве полудевојке-полужене су већ промењена. Ако на пример, чедну девојку додирне младић у њој се од овог додира неће родити готово ништа осим можда непријатног осећања недозвољене слободе у понашању младића. Ако пак мушкарац додирне девојку која је већ изгубила своју моралну девственост овај додир може у њој да роди читаву буру осећања с којима она тешко да може да изађе на крај. Ово може да се односи чак и на случајне додире у возу или у аутобусу.
Ако супружници желе да имају блискост, али не желе да имају децу нека се супруга припреми за женске болести. Њен организам из стања девствености прелази у стање удате жене, односно у стање спремности за трудноћу, али супружници не дају могућност да ова трудноћа наступи. Ставите испред себе мирисну печену кокошку. Ваш организам ће почети да лучи желудачни сок, спремајући се за варење хране. Али ако ову кокошку не ставите у уста излучени сок ће разједати ваш желудац. Чинећи тако често у најскорије време ћете уништити своје здравље и добићете чир. Раније је жена живела отприлике у следећем циклусу: спремност на трудноћу (у просеку од два месеца до шест месеци) – трудноћа (девет месеци) – дојење (годину-годину и по дана, понекад до три године) – спремност… итд. Ово је природан циклус за организам, мењајући га наносимо штету здрављу.
Да бих у довео до краја тему контрацепције, треба да кажем то да Црква принципијелно дели средства за контрацепцију на две врсте. 2000. године на Јубиларном Архијерејском Сабору донете су „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“, које дају одговоре на многе одговоре од животне важности из савременог живота. Једно од најсложенијих питања био је однос Православне Цркве према средствима за контрацепцију. Пре прихватања овог документа овај проблем се није покретао на нивоу званичне црквене науке.
Сабор Руске Православне Цркве у „Основама социјалне концепције“ средства за контрацепцију дели на абортивна и неабортивна. Абортивна средства су она која уништавају људски живот који је већ зачет у мајчиној утроби на најранијим стадијумима. На употребу оваквих средстава, како је истакнуто у документу „примењује се став који се односи на абортус“ (Гл. 12, параграф 3). Значи, Црква сматра да је њихово коришћење недопустиво и греховно. Међутим, даље је речено: „Средства која нису везана за пресецање већ зачетог живота ни у ком случају се не могу изједначавати с абортусом.“
Дакле, Православна Црква сматра да је идеално да се средства за контрацепцију уопште не користе, односно – или да се рађа онолико деце колико Господ пошаље, или да се брачни пар уздржава од супружанске блискости. Међутим, пошто због свеопштег пада морала не могу ни из далека сви да воде овакав подвижнички живот супружници могу по међусобном договору да предузимају мере за спречавање зачећа. Црква не благосиљајући директно ове мере ипак то допушта, знајући људску немоћ. Међутим, притом Црква сматра да је за хришћане категорички недопустиво да користе абортивна средства за контрацепцију.
Обратимо се медицинским изворима да бисмо се разабрали која средства за контрацепцију спадају у абортивна. Лекари-гинеколози указују на две основне врсте средстава за контрацепцију која поседују абортивно дејство.
Као прво, то су унутарматеричне спирале, које су већ помињане. Ова средства уопште немају права да се називају контрацептивима, пошто реч „контрацепција“ означава „средство за спречавање трудноће“, али она управо ни на који начин не спречавају зачеће. Њихово дејство се базира на томе да већ зачет (!) заметак не може да се причврсти за зидове материце, односно дејство је искључиво абортивно, пошто је везано за пресецање већ зачетог живота.
Други облик средстава за контрацепцију која имају абортивна дејства јесу већ помињани хормонски контрацептиви. Ова средства су сложенија и делују одмах у неколико праваца. Не упуштајући се у детаље истаћи ћу да ова средства имају четири механизма која спречавају рађање деце. Два прва механизма спречавају зачеће, али пошто до зачетка новог живота ипак долази с времена на време, она два друга механизма усмеравају свој ударац у већ зачети живот. Крајем 1998. године у САД је објављена декларација која упозорава на абортивност хормонских средстава за контрацепцију.
Такође ћу истаћи следеће. Хормонска средства делују у неколико праваца да би смањила ризик од трудноће. Међутим, што је „поузданија“ заштита од трудноће, тим је већа штета која се наноси жени. Рађање деце је способност женског организма коју је у њега уткао Бог. Борба с овом способношћу као с болешћу ће се претворити у праве болести. Контрацептиви, како хормонски, тако и спирале доводе здрав женски организам у толико болесно и растројено стање да она више не може да зачне дете. Ако ме рецимо, не боли глава, али будем узимао таблете против главобоље сигуран сам да ће ме ускоро заиста заболети.
Иако број деце убијене хормонским средствима мањи него убијене спиралама, грех убиства (абортус) остаје убиство. Квантитет (мање абортуса) у овом случају не прелази у квалитет (мање сам грешан). Страшно је имати на својој савести чак и једну убијену душу.
Дакле, броју абортуса који се у огромном броју обављају у болницама додаје се много већи број микроабортуса, који се просто не могу евидентирати и избројати. И многе жене које сматрају да нису криве за извршене абортусе у ствари су криве за убистово деце зачете у њиховој утроби. Наравно, оне нису знале да су користећи средства за контрацепцију убијале децу, зато што им то нико није рекао. Али убиство, чак и из нехата свеједно остаје убиство. Кривица за нехотични грех је мања него за свесни, али зачетој деци то више није важно, она знају само то да су убијена.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *