НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Беседа 3
Деца
 
У прошлој беседи смо већ говорили да појава деце мења породицу, она као да се по други пут рађа. Врло је тешко да се без деце појави права љубав, пошто су супружници без деце окренути сами према себи и воле само једно друго. Права љубав, се по речима Сент-Егзиперија рађа онда кад супружници почињу да гледају у исту страну, односно кад уче да заједно воле друге људе. Ако супружници не желе да имају децу у томе постоји нешто сумњиво. Пре неколико година сам случајно гледао телевизијску емисију посвећену проблему наталитета. Један млад пар из сале је изјавио какав је њихов став у вези с овим питањем: „Супруга и ја сматрамо да се сви проблеми у породици: препирке, свађе и скандали, дешавају због деце. Зато смо одлучили да се стерилишемо.“ Подсећам на то да је стерилизација операција после које човек никад неће моћи да има децу. Овакав став ми се чини толико ненормалним да до дана данашњег не могу да поверујем да је оно што је овај млади пар рекао било истина. Највероватније је да је то био један у низ трикова у забавним емисијама – ради одржавања интересовања за ову тему овај пар је за одређени новчани износ замољен да каже оно што су желели аутори емисије.
Дакле, деца (или барем једно дете) у породици треба да се појаве. Данас ћу говорити о томе ко је дете, каква је његова веза с родитељима, каква је њихова телесна и духовна веза.
Почећу од духовне везе између родитеља и деце. Међу неверујућим људима, а данас кад нема довољно просвећености међу парохијанима и међу верујућим људима крајње је раширена једна заблуда о духовном животу детета. Обично се сматра следеће. Ето, мама је донела дете из породилишта. Узмеш га у руке – чисти анђелко, само што му крила недостају. Његова душа је чист лист папира, још нема на њој ниједне прљаве флекице. Човек само што се не истопи, и страх га је чак и да га дотакне да не би испрљао његову чисту душицу. У ствари, уопште није тако! Испоставља се да кад мама донесе детенце из породилишта оно уопште нема пет-седам дана, већ има девет месеци! Црква Христова је увек знала да човеков живот почиње од момента зачећа. Од родитеља је тело, а од Бога душа и она се даје у тренутку зачећа. То је већ мали човек. Његово тело се састоји од две, четири, осам итд. ћелија и он има душу, зато је већ пуновредни човек – с душом и телом. И абортуси су по црквеним канонима изједначавани с правим убиством.
Дакле, дете има већ девет месеци и за ово време његова душа, по правилу, већ бива исфлекана мноштвом грехова. Каквих? Па оно није начинило ни корак, није изговорило ни реч, није учинило ниједан самосталан поступак!
Духовна веза између детета и родитеља је толико јака да сваки грех родитеља као таман печат пада на дететову душу. Мама и тата увече седају пред телевизор да би гледали непристојан филм. Њихова кћерка се налази још у утроби мајке, ништа не види и скоро ништа не чује. Али родитељски грех се урезује у њену душу. Касније ће после петнаест-шеснаест година људи да шире руке и да се чуде: „Откуд то у њој? Ми смо је васпитавали строго, ништа непристојно у свом животу никад није видела, све њене другарице су пристојне. Зашто је постала таква уличарка?!“ Да, ништа јој нису показивали, али су се сами блудно понашали: у друштву пријатеља мама је могла да дозволи себи да флертује, тата се на улици и на послу често загледао у кратке сукње, увече су ставивши децу на спавање, мама и тата дозвољавали себи читање булеварске штампе, са занимањем су дискустовали о чланцима о интимним детаљима из живота познатих људи. Дете ништа од овога није видело, али је у души остало урезан грех. На пример, тата је дозволио себи да украде из фабрике добар алат и он схвата да за сина није корисно да то зна. „Иначе ће постати лопов кад порасте!“ мисли отац у себи. Међутим, касније овај јадни отац никад неће ни схватити зашто из његовог џепа нестаје новац, јер он сина није томе учио. Таква је особеност духовне везе – мајка не види сина, али осећа његову бол; син не види родитељски грех, али стиче склоност према њему.
Међутим, није све тако страшно. Не преносе се само грехови захваљујући духовној вези. Светост и праведност се такође урезују у децу. У Православној Цркви многи свеци су имали праведне родитеље, на пример, родитељи преподобног Сергија Радоњешког су били свети, родитељи светитеља Василија Великог су васпитали неколико деце, која су прослављена у збору светих.
Може се рећи следеће: сав духовни живот деце се одвија кроз родитеље. Дете од момента свог настанка (односно од зачећа) жели да се моли, то тражи његова душа. Детенце се буди ујутру у кревецу, протеже се, његова душа жели да се помоли Богу, али оно само не може, то треба уместо њега да учине родитељи. А мама устаје из кревета и иде у кухињу да спреми доручак. Она схвата да дете не уме само да спрема јело, иако је врло гладно, зато она треба све да спреми уместо њега и да му стави у уста. Али она не схвата да оно такође жели да се моли и такође не уме, зато треба да устане ујутру и да се помоли, онда да прекрсти дете и тек после тога да иде у кухињу да спрема јело.
То да деца могу да се моле већ у мајчиној утроби очигледно се види из житија преподобног Сергија. Једном се мајка преподобног, кад је он већ био у њеној утроби молила за време Литургије. И у три најважнија тренутка на Литургији сви у храму су јасно чули како се огласило дете из утробе. Мајка се толико предано молила да се зачуло дете из утробе! Наравно, то је чудо Божије зато што деца у утроби не вичу, тачније, она могу да вичу, код њих је за то све спремно, али немају ваздуха, око њих је само плодова вода. Међутим, Господ показује чудо да ми не бисмо сумњали у то да деца могу да се моле иако се још нису родила. Она се не моле речима, она их не знају, али њихова душа може да осети устремљеност мајке ка Богу за време молитве, она могу својом душом да теже у истом правцу и да осете исту радост молитве која обузима мајку.
Још једна прича, сад већ савремена, коју је једна парохијанка испричала о својој познаници. Ова парохијанка је раније радила с омладином и једном је код ње свратила девојка да би просто тако поседела, без икаквог повода. Изгледала је врло снуждено, а онда је одједном почела злобно да се удара по стомаку. „Шта радиш?“ – „Не желим га!“ Постало је јасно да је затруднела и да је хтела да се избави од детета. Отприлике у таквом расположењу је протекла сва њена трудноћа. Ова девојка се трудила да се прехлади, намерно је вукла тешке ствари, али није отишла на абортус и ипак је родила дете. После његовог рођења у њој су се пробудила нормална материнска осећања.
Много је волела своје дете, оно је за њу постало најдраже биће. Није имала среће у брачном животу и син је постао једини близак, рођени човек, једина мајчина утеха. Међутим, најстрашније је то што је син кад је порастао почео страшно да мрзи своју мајку. Она је од њега трпела понижења и батине, а он је није сматрао ни за шта. Зашто се то догодило? Испоставља се да акумулацију мржње коју је добио од мајке још у утроби она никако није могла да угаси у њему после његовог рођења. Може се рећи да га је она пре размазила, неправилно васпитавала, али овим се ипак не може до краја објаснити мржња коју је он осећао управо према мајци.
Све што се детету дешава у утроби одражаваће се на њему у току целог живота; утисци из овог доба су најдубљи. Једном је нека мама упитала једног дечјег лекара: „Докторе, кад да почнем да васпитавам своје дете?“ – „Колико је старо?“ – „Пола године.“ – „Закаснили сте пола године,“ одговорио је лекар. Као свештеник ја бих рекао да је мама закаснила много више.
Овде бих хтео да истакнем следеће, јер у нама може да се роди потпуно логчно питање недоумице: „Како то? Зашто једни греше, а грех прелази на друге? Како грех може да се пренесе на другог човека?“
Врло често је међу људима раширена потпуно неправославна представа о греху. Сматра се да је грех кривица пред Богом коју Он може човеку да опрости или да не опрости. Међутим, грех није кривица. Кривица једног човека заиста не може да пређе на другог човека. Ако је човек украо 100 рубаља свом комшији комшијине жалбе на сина лопова ће бити потпуно неосноване. Онај ко је украо треба и да врати украдено. Грех по православном учењу није кривица, већ болест душе, а болести се врло лако преносе другима. Ако је човек извршио крађу, кривица за ову крађу неће прећи на сина, али ће болест душе, склоност ка лоповлуку, чак врло лако прећи на сина.
Друга илустрација. Породица се вози колима. За воланом седи отац, поред њега је мајка, позади су деца. Отац крши правило учествовања у саобраћају, претиче на недозвољеном месту, у сусрет изненада излетео аутомобил. Да би избегао директан судар отац окреће волан и цела породица пада у канал. Ко је крив за несрећу? Јасно је да је крив само један човек – отац. А ко ће бити одвежен у болницу? Зар само отац? Не, биће одвежени сви, зато што је цела породица повређена кривицом једног члана. Они нису криви, али треба да се лече. Исто је и са грехом. Греши један – мама или тата, али и деца морају да се лече од греха, од склоности према овом греху. Она ће касније морати да се боре са страшћу коју су у њих посејали родитељи. Она, деца, ће ићи на исповест и својим покајничким сузама омивати овај грех.
Неразумно је говорити да је ово неправедно, јер ми не говоримо о неправедности кад један члан породице добије грип, а од њега се заразе сви остали чланови породице.
Дакле, у закључку о реченом о духовној вези између родитеља и деце може се рећи да су деца у духовном смислу наставак својих родитеља, они су делови њиховог тела. Врло је тешко направити границу између њих.
У истом телесном смислу веза између родитеља и деце је мало другачија. Живот детета почиње од момента зачећа, и већина људи погрешно сматра да је дете у мајчиној утроби део њеног тела (у чисто физиолошком смислу). Овим, се узгред, буди речено, често правдају абортуси: „Тело је моје, шта хоћу, то и радим.“ Међутим, у овим речима се садржи огромна лаж.
Као прво, дете од момента зачећа не припада родитељима, макар већ због тога што у његовом настанку нису учествовали само они. У сваком зачећу невидљиво присуствује Бог. Верујући људи су увек ово знали. Две ћелије – од мужа и од жене – образују јединствену ћелију, али ово још није човек, а ето, Господ даје овој ћелији душу и сад је то већ пуновредан човек. Родитељи не управљају процесом рађања детета. Бог даје децу. Некоме даје много, а неком мало. Недавно сам имао прилике да прочитам размишљања једног гинеколога који је говорио о томе да тајна зачећа остаје тајна, зато што нико не може да објасни зашто у две зраве породице, које желе да имају децу, у једној има осморо деце, а у другој само једно.
Као друго, сваки ђак који је учио биологију у првој години средње школе, мора већ да зна: дете у утроби нипошто није део мајке, оно није њено тело, оно није један од њених органа. Шта је дете у утроби своје мајке? Ко је оно за њу с тачке гледишта физиологије?
Почећу из далека. Неки најнижи организми могу да се размножавају уз помоћ пелцера или простом деобом. Човек је откинуо гранчицу с дрвета, посадио је у земљу, види израсло је ново дрво. Међутим, ово бива само код биљака. Код животиња је већ све сложеније. Хајде да погледамо развијеније организме, на пример, рибе. Оплођена ћелија се налази ван мајчиног организма, чак се и зачеће, односно оплодња одвија ван мајке-рибе. У рибљем јајету постоји све што је неопходно да би се из њега развила рибља млађ, која ће се касније „излећи“ из рибљег јајета. Кавијар је врло калорична намирница зато што се у њему налазе све материје за раст будуће рибице. Никоме неће пасти на памет да каже да је ембрион у рибљем јајету део мајчиног организма. Идемо још више, погледајмо птице. Већ код њих се зачеће већ одвија у мајчином организму. Кокошка је снела јаје, и у овом јајету постоји све што је потребно да би се у њему развило пиле. Међутим, само материје које се налазе у јајету нису довољне за раст пилета, потребна му је још топлота, зато кокошка седи на јајима. Поново видимо да у целој етапи развоја заметка у јајету оно не може да се сматра делом мајчиног организма, очигледно је одвојено од њега чврстом љуском. Идемо још више, бацимо поглед на сисаре. То су још развијеније животиње, и за развој заметака се захтева још више услова. Тешко је замислити какво би било јаје у којем би могао да се развија слонић. Сложеност организма захтева много више времена за развој заметка него код птица и риба, дакле, и материје у ово јаје треба уткати неколико пута више. Зато би чак и за тако малу животињу као што је миш било потребно јаје које мама мишица никад не би могла да снесе, оно би морало бити најмање исто онолико велико као што је сама мајка. Због тога је Господ уредио другачије: Он је сместио ово јаје, ово рибље јаје утробу саме мајке. И дете се исто као неко жребенце или маче налази у утроби мајке као у меком јајету, које је припојено мајчином организму, али се не слива с њим.
Ниједна кап мајчине крви не доспева у крвни систем детета! Ја сам дуго времена био у заблуди наивно мислећи да кроз пупчану врпцу мајчина крв доспева до детета. Уопште није тако. Откуд би иначе могла да се појављују деца с групом крви која је различита од мајчине? У уџбенику из биологије за трећу годину по којем учи већина деце у свим школама у Русији постоји врло лепа слика. Дете се налази у водењаку. Пупчана врпца детета је везана за плаценту, а плацента је везана за материцу мајке. Међутим, постоји врло јасна граница између плаценте и материце – то нису два дела једног органа, већ два различита органа, која припадају различтим људима, један детету, други – мајци. С једне стране ове границе од мајке кроз мноштво капиларних судова пролазе све потребне материје, а с друге стране ове границе друго мноштво капиларних судова плаценте упија све ове материје. Међутим, још једном понављам: ниједна кап мајчине крви не може да пређе ову границу, прелазе је само хранљиве материје.
Може се смело рећи да је дете у мајчиној утроби потпуно одвојен организам, који је мајци дат на привремено обитавање у њеној утроби ради исхране. Рећи: „Моје дете у мени је део мог тела и ја имам сва права на њега,“ нипошто није тачно. То је исто што и рећи да се човек размножава уз помоћ пелцера, што није својствено чак ни црвима. Водењак је управо оно јаје или оно рибље јаје, у којем се дете развија као организам одвојен од мајке. Још једном понављам: дете је мајци дато да би га она хранила, али оно није део њеног организма. Ко га је дао? Бог и отац детета! Мајка без очеве воље нема права (ни правног ни моралног) да било шта учини с дететом. Мајка ће одговарати и пред Богом за све што учини с њим. Да ли желиш да ампутираш ногу? Ако хоћеш ампутирај, она је твоја. Да ли желиш да убијеш дете у утроби? Немаш права, оно није твоје! Замислимо следећу слику. Тата и мама хитно путују због неодложног посла, остављају дете комшиници да га храни и чува док они не дођу. Родитељи се враћају, а комшнициа каже: „Нема детета, оно је било моје, шта сам хтела то сам и урадила с њим, шта вас брига?“
Док је духовна веза између родитеља и деце таква да је дете део родитеља, њихов неодвојиви део, телесна веза је обрнуто, већ од момента зачећа мајка и дете су потпуно одвојени организми.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *