НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Допуна уз беседу 9
О мужевности и женствености
 
Додаћу још неколико речи о томе шта подразумевам под истинском женственошћу и истинском мужевношћу. Почећу од женствености. Сигуран сам да сте сви гледали филм „Девојке“. Подсетићу на то то да се главна јунакиња филма Тосја, није одликовала привлачном спољашношћу. Илија Ковригин, други главни јунак се кладио да ће Тосја за недељу дана трчати за њим као кученце. Да би добио опкладу, он престаје да се удвара (како је мислио, неко време) Анфиски, „цар-птици“, по речима једног од јунака филма. Анфиска је шармантна дама пред којом мушкарци падају на колена због њеног пренемагања, кокетарије и других средстава. Преломни моменат у филму настаје кад се Илија одједном озбиљно заљубљује у Тосју и напушта Анфиску. Занимљива су признања Анфиске за време ноћне хистерије, после последњег разговора с Илијом: „Мислила сам да сви лажу о љубави, да су измислили лепу бајку да би било веселије живети. А сад видим да она постоји… Ево објасните. Све воле: и Каћу, и Нађу, чак и Тоску. Само сам ја као проклета, нисам ваљда ја најгора?“ „Па што се ти жалиш?“ – одговара једна од девојака. „Са мном се само забављају, а кад треба да се жене или да заволе истински, нађу неку Машу или Дашу. Ево и Илија је побегао код Тоске. Чак хоће и да се жени њоме! А шта лепо има у њој? Нема чак шта ни да се види!“
Стварно, због чега је Илија заволео Тосју? Подсећам на филм. Почињу прве шетње Тосје и Илије. Илија покушава да загрли Тосју. Шта она ради? Истргне се од њега и крије се иза врата своје куће. Које речи се отргну из његових уста? „Вртић!“ Свега једна реченица, али нам она даје много тога. Илија све више у Тосји види дете. Заиста, она још не уме да се грли и плаши се тога – вртић! Али то више нису речи надменог подсмеха, оне се изговарају некако другачије, с љубављу. Првобитни циљ – кроћења и саблажњавања горопадне све више губе своју привлачност. За Илију више нема горопадне, постоји велико и наивно дете – Тосја.
Замислио сам игру карата на којој се окупило неколико превараната. Јасно је да свако жели да превари друге, и ако један од њих то буде учинио, биће му јако драго. Али ако се дете да игра, које не уме то да ради посади да игра с професионалним играчем тешко да ће се овај преварант радовати ако победи дете. Исто тако и Илија почиње да схвата да пред њим није дама која има огромно искуство у љубавним авантурама, већ наивно дете, које ће моћи да превари у два потеза. Међутим, гнусно је преварити човека који има поверења, зато се Илија све мање удвара с циљем да превари, а све више искрено се радујући општењем с чистом девојком.
Пролази време и Илија се све више заљубљује у детињу чистоту Тосјине душе. Још једном понављам – у детињу чистоту душе. Шта је то дечја чистота душе? То је стање кад не верујеш да људи могу да те преваре просто због тога што сам никад ниси варао. Тосји је заиста несхватљиво да неко може да узме и да превари другог човека. Постоји чистота душе кад човек дугим трудом чисти душу од мноштва грехова, које је учинио. А бива и чистота душе кад човек није искусио грех, кад није изобличио своју душу. Ево, ово последње и јесте дечја чистота душе. Тосја још није обмањивала, није варала, није понижавала друге људе и њој је несхватљиво како се то уопште може учинити.
Истаћи ћу још један важан моменат. Ко се сећа колико се пута Тосја љубила? Питање није нимало случајно. Тосја се пољубила свега четири пута. На самом крају филма два пута ју је пољубио Илија и два пута је она пољубила њега. Пре тога се никад није љубила! И ово је врло важно! Она сама признаје: „О томе је срамота и говорити. Ето, раније сам мислила: како се људи љубе? Па носеви сметају. Сад видим да не сметају.“
Хајде да размислимо: да ли ће се момак боље или горе односити према девојци ако се она никад није љубила? Смело тврдим да ће је заволети још јаче. Ако је имао за циљ да се просто забавља с девојком-лепојком, да пријатно проведе време, а затим да је остави, вероватно да ће се према њој односити с надменошћу: „Ето, не уме чак ни да се љуби!“ Али ако жели да створи породицу то је велики плус за девојку – сачувала је своју чистоту за њега.
Замислимо следећу слику. Младић први пут покушава да пољуби девојку. Она му се, нагледавши се развратних сцена на телевизији, баца око врата и љуби га као да се читавог живота једино тиме бавила. Мисли да ће тако пружити задовољство свом удварачу. „Па људи се љубе ради задовољства,“ мисли она и покушава да пружи максимално задовољство свом изабранику. Шта се дешава у младићевој души? Да ли он почиње више да је воли? Управо о томе се и ради што не почиње! Можда ће почети да је грли јаче, али ће је слабије волети. Да ли можете да замислите стање младића? Он је мислио да се његова девојка љуби први пут, а испоставља се да је она већ искусна, уличарка, коју је већ љубило на десетине мушкараца и коју су грлиле десетине руку. „Не желим да будем једанаести! Желим да будем једини!“ – ево шта подсвесно схвата младић. И он се према девојци више неће односити с трепетом и нежношћу, већ грубо и раздражљиво. Због чега? Због тога што она није сачувала своју чистоту. Он се чак неће либити да је остави. „Већ је имала десетак момака, један више или мање – није битно. Нема везе, преживеће!“
Дакле, девојке, чувајте своју чистоту и целомудреност, због тога ћете бити још више вољене! Једном сам чуо мучно признање једне девојке о томе да је оставила момка: „Па он не уме чак ни да се љуби!“ Уместо да се радује тако ретком и вредном добитку, она је још и незадовољна. Јер ако си му прва, значи шанса да ћеш бити једина и вољена целог живота је веома велика. Ако си у његовом животу друга, шансе су дупло мање, ако си трећа – три пута мање, десета – шанси готово да нема.
Дакле, истински женски шарм се састоји у чистоти душе девојке или жене која није искусила грех. Или, може се рећи да се овај шарм састоји у целомудрености. Из овог шарма може да се роди права љубав. Међутим, постоји и шарм, који може да привуче пажњу мушкарца, да га очара, да га натера да испуњава њену вољу. Ипак, од овог шарма се не рађа љубав, него похота. Овај други шарм је у ствари немоћан. Анфиска у филму је то схватила: својом кокетаријом она не рађа љубав, већ похоту. Она није шармантна, већ развратна. Мушкарци је не воле, већ просто желе да је искористе као ствар.
Ево дивног примера женског шарма – Татјана из „Евгенија Оњегина“. Татјана се заљубила у Оњегина, признала му је љубав, он ју је одбацио. После неколико година види је на балу. Пушкин појаву Татјане описује на следећи начин:
 
Она је била сталожена
Није била хладна нити говорљива,
Без погледа дрског за све,
Без претендовања на успех,
Без оних малих кревељења,
Без подухвата имитације…
Све је тихо, просто у њој било,
Чинило се да је тачна копија
Du comme il faut… (Шишкове, опрости:
Не знам како да преведем.)
Даме су јој се приближавале;
Старице су јој се осмехивале;
Мушкарци су јој се клањали ниже,
Хватали су поглед њених очију,
Девојке су пролазиле тише
Пред њом по сали, и више од свих
И нос и рамена је подизао,
Генерал који је ушао с њом
Ниједна се не би могла да лепшом
Назвати; али од главе до пете
Нико не би могао да нађе у њој
Оно што се у деспотској моди
У високом кругу лондонском
Зове vulgar. (Не могу…
Волим веома ову реч,
Али не могу да преведем;
Она је засад код нас нова,
И тешко да ће бити у части.
Била би добра за епиграм…)
Али враћам се нашој дами.
Због безбрижних чари је мила,
Она је седела за столом
С блиставом Нином Воронском,
Овом Клеопатром Неве;
И сигурно би се сложила,
Да Нина мермерном лепотом
Није могла да затамни сусетку,
Иако је блистава била.
 
Ко је приметио какве висине је била Татјана? Висока? Згодна? Крхка? да ли је имала светле очи? А косу?.. То никад нећемо сазнати. Знамо да нико није могао да је назове „расном“ лепотицом. У њеној спољашњости није било ничега што би се могло упоредити с лепотом Нине Воронске.
А Татјана је у овом мислу потпуно безбрижна („Због безбрижних чари мила…“). Она се не труди да остави утисак: није хладна, није брбљива, без дрске речи за све, без претендовања на успех, без ових малих кревељења, без подухвата имитације… Све је освојила њена природност, она је очаравала све: даме су јој се приближавале, старице су јој се осмехивале, мушкарци су јој се клањали ниже, хватали су поглед њених очију, девојке су пролазиле тише… Татјана је предивна, али не због спољашњости, већ због свог унутрашњег устројства. И ову лепоту не може да засени мермерна лепота Нине Воронске.
Желео бих да допуним опис женствености још једним примером и да кажем нешто не само о томе у чему се крије истински женски шарм, већ и у чему се састоји снага жене.
Постоји изванредан филм „Маћеха“ у којој се показује снага жене, показује се у чему може бити много јача од мушкарца. Сиже филма је следећи. Павел Јегорич, муж главне јунакиње Шуре сазнаје да има кћерку Свету, чија је мајка, његова бивша драгана, умрла. Он доноси одлуку да узме кћерку на васпитавање, без обзира на протесте жене и таште. Међутим, испоставља се да дете има тежак карактер: мајка је у кћерки васпитала крајњи опрез и неповерљивост према људима. Испоставља се да није баш лако отопити срце детета у новој породици. И сав овај напор пада на жену, односно маћеху, која је ипак пристала да прими девојчицу.
Неколико пута је сам Павел хтео већ озбиљно, мушки да поразговара с кћерком, и да је пита зашто се тако лоше односи према њима. Сваки пут је Шура (маћеха) журила у заштиту и практично није дозвољавала мужу да каже ниједну увредљиву или оштру реч. Ситуација у породици постаје ужарена. Ево једне веома важне сцене у филму. Муж уморан од настале ситуације почиње да грди жену: „Ево шта не разумем. Што се радујеш? Зашто се цериш? Она те не признаје, а ти се кикоћеш. Дакле, тебе човек стварно не може да научи памети ни шибом, ни батином… Тачно те је мајка дефинисала: кратка памет!“ Павел не схвата сву мудрост жене, не схвата како јој је тешко да изнуди од себе сваку весело изговорену реч. Својом бригом и нежношћу она треба да растопи срце његове рођене кћери, а своје пасторке. А овде је муж практично издаје. Он је довео кћерку, он је преузео одговорност за њену судбину. Међутим, сав терет ове одговорности пада на женина плећа. И у тренутку напетости свих њених снага испоставља се да је муж не схвата. „А шта си учинио да би те признала за оца?“ то је све што Шури преостаје да одговори на његове прекоре. Заиста, врло тачне речи. „Радиш, радиш, може се рећи да данима не биваш код куће…“ – сад је већ за Павела увредљиво то што ради, а од њега се још нешто захтева. Међутим, заиста, породична срећа се не може купити новцем. Стан се може купити, али у овом стану нема среће, ако се човек још духовно не потруди. Ово је најтежи посао. Шура је много јача и мудрија од Павела.
Врло важне речи изговара стара учитељица код којој се Шура обратила за помоћ: „Заборави на увреде! А што је дете тешко, шта је потребно кад пресађујеш биљку? Време и топлота!“ Кад је Павел чуо ове речи, које је Шура поновила он после неколико минута, очигледно кад је „сварио“ речено понавља: „Време и топлота!“ На крају филма Света напокон грли Шуру и назива је мамом.
Снага жене је у њеној способности да трпи, да чека и неприметно даје топлину, не тражећи ништа за узврат. Мушкарци су ретко способни на ово. Они умеју да решавају проблеме другачије: да поразговаравши мушки јасно и гласно захтевају одговор. Павелу је лакше да цео дан оре на пољу него да примора себе да буде нежан и пажљив кад му је тешко на души. Није му јасно како Света може да се намргоди и да га гледа с неповерењем кад је примио да живи код њега. Не може човек себе брзо да промени и то још ако је мали. „Она се труди!“ – „Само се ти трудиш, а за њу си измислила…“ – Павел не верује жени. Али Шурино женско срце све види, све разуме.
Дакле, женина снага је у способности да трпи и у душевној топлини срца. Мушкарац може да трпи физичку бол или да сакупи све своје снаге у неком одлучном тренутку, али да трпи, да чека не зна се шта у неизвестности, и то још дуго, не зна се колико времена – овде је он по правилу немоћан.
Сад неколико речи о мужевности. Издвојио бих следеће црте мужевности: способност да штити, способност да доноси одлуке и способност да одговара за сваку од њих. По правилу, млади људи имају потпуно другачије представе о мужевности. Сећам се једном како нас је кад сам имао 10 година за време шетње с друговима на улици ухватио неки хулиган од 17-18 година. Пошто је био пијан почео је да нас учи како да живимо: „Прави мушкарац је онај ко се макар једном напио, преспавао са женом и неко време био у затвору.“ Мислим да многи млади људи у својим тежњама нису отишли много даље од овог идеала и да теже нечем сличном. У ствари, овај идеал нема ништа заједничко с мужевношћу.
Покушаћу да прокоментаришем три карактеристике мужевности које сам навео.
Доношење одлука. Мушкарцу је Богом дато право да доноси одлуке. Управо он то и треба да чини. Већ смо мало говорили о томе у разговору о глави породице. Међутим, ово уопште не значи да он треба у потпуности да игнорише друге чланове породице и пре свега своју супругу. На пример, цар има много саветника. Задатак саветника је да дају савете. Они су стручњаци у некој области, ситуацију познају боље него цар који не може сам да обухвати све проблеме. Они саветују, али он доноси одлуку. То што се саветује с другим људима није његов недостатак, већ напротив, сведочанство о његовој мудрости. Цар који буде занемаривао савете ускоро ће постати чувен као тиранин.
„Тата, да ли могу да се прошетем?“ пита син оца који се вратио с посла. „Наравно, синко, иди, прошетај се.“ Међутим, неочекивано се на путу испречи супруга: „Шта ти је? Није научио лекције и није вечерао, а већ се спремио у шетњу с дечацима, не пуштам га!“ – „Ако сам рекао: може, то значи да може! Ја сам глава породице!“ Почиње свађа међу родитељима. Ко је крив за ову свађу? Вероватно обоје. Обично мајка много боље зна проблеме деце и мушкарцу је увек пре него што донесе одлуку везану за чланове породице боље да се посаветује са својом супругом. Тада ће одлука бити боља и очев ауторитет имати много већу тежину. А жена с друге стране не треба да покреће расправу у присуству деце и да срозава очев ауторитет.
Ако у неком важном и замршеном питању мушкарац одбије да донесе одлуку говорећи: „Не знам шта да одлучим. Драга, донеси одлуку сама,“ он се одриче свог звања мушкарца. Ово су недопустиве речи за човека који себе сматра правим мушкарцем.
Међутим, овакве ствари се ипак често догађају. На пример, муж каже жени да сама донесе одлуку. И сад решење које је жена донела муж треба да сматра својим решењем. Ако се одједном покаже да је одлука неправилна муж нема права да за то криви жену. „Предао сам ти своје право да доносиш одлуку и ја ћу одговарати за њу као за своју сопствену,“ тако треба да размишља сваки прави мушкарац.
Одговорност. Мушкарац сноси одговорност за све у својој породици! Чак и за оно што се догађа без његове дозволе или упркос његовој забрани. Ако син разбије прозор отац нема права да каже: „Нисам ја разбио, питајте сина.“ За мушкарца је недолично да се извињава пред гостима који су дошли изненада: „Извините због нереда, жена није стигла да поспреми.“ Ако чак стварно жена није успела да поспреми, свеједно мушкарац треба да каже: „Опростите, нисмо стигли да поспремимо.“ У овом ми садржи се много тога. Тамо где муж је способан на такву одговорност за све што се догађа у породици жена ће се осећати заиста заштићеном.
Заштита. Мушкарац мора да брани своју породицу од сваке туђе интервенције, која може да наруши мир у породици. Овде се има у виду и чисто материјална добробит у породици и душевни мир. На пример, ако отац породице осећа да телевизор лоше утиче на дете и оно постаје необуздано, он је дужан да пресече гледање емисија које су штетне по дете и да стоји на стражи његовог душевног здравља. Узгред речено, о телевизији. Ја бих посаветовао родитељима да заштите децу од савремених видео и телевизијских програма, дозволивши им да код куће гледају само видеокасете са старим совјетским филмовима и цртаним филмовима који се у огромном броју слободно продају у наше време.
Муж треба да брани своју породицу од интервенције блиских рођака у породичне ствари. Сетимо се речи из Библије: зато ће оставити човек свог оца и своју мајку своју, и прилепиће се за жену своју; и биће једно тело (1 Мојс. 2, 24). Врло често се родитељи (нарочито мајке) мешају у породичне ствари своје деце. Дужност сваког хришћанина је да слуша родитеље, али ако родитељи уносе раздор у породицу деца имају потпуно право да не послушају. Такође, кад родитељи захтевају од своје деце да учине грех. Ако мајка приморава кћерку да иде на абортус, онда је послушање родитељима већ неумесно. Послушање Богу Који је рекао „не убиј“ је изнад послушања родитељима. На пример, мајка почиње да бива љубоморна на своју снаху према сину који има већ 28 година. То је делимично разумљиво, њена „мрвица“ припада некој туђој жени. Кад је насамо са сином мајка почиње да му указује недостатке његове жене, захтева да је изгрди, да је исправља. Али син треба да устане у заштиту своје породице и да пресече сличне разговоре с мајком.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *