НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Беседа 10
Ја сам одрастао[1] (Пубертет)
 
За оснивање породице по мом мишљењу девојка и момак морају имати одређене неопходне квалитете. Данас бих желео да попричамо о особини која је заједничка за мушкарце и жене. Људи који ступају у брак морају бити одрасли, или зрели. Свима је јасно да нико не може да створи породицу са 10 година. Десетогодишњи човек је још увек дете. Чак и ако то буде јако лепо васпитан дечак и ако у будућности буде добар породичан човек, са 10 година он није у стању да створи породицу. Породицу може да оснује само одрастао човек.
Ви сте сад у прелазном периоду, односно у узрасту кад се прелази из дечјег стања у одрасло. И физиолошка зрелост овде није показатељ. На пример, благоверни кнез Александар Невски је већ са 15 година владао у Новгороду, у овој огромној северној престоници Русије, а са 19 година је постао Невски, јер је освојио победу у бици на Неви, која му је донела огромну славу. А савремени 15-годишњи младић је по правилу неспособан да одговара чак и за себе, а не за друге људе. По мојим посматрањима данас одрастање код савремених момака наступа са 22-25 година, а код девојака са 18-20 година. То је веома касно, јер се у прошлим вековима девојци дозвољавало да ступи у брак са 14 година, а момцима са 16 година. До овог доба млади људи су морали бити у потпуности зрели.
Данас ћу покушати да објасним шта значи бити одрастао. У питању о породици, о ступању у брак тема зрелости има огромну важност. Ради се о томе што и дете може да се заљуби, али да воли може само одрастао човек. Деца могу да се играју односа одраслих, али не могу да граде ове односе истински. Зато не би било лоше да се млади пар увери да ли је способан за тако одговоран корак пре него што оснује породицу.
У одраслом човеку бих истакао две врло важне особине:
– самосталност (слобода, независност);
– одговорност за друге људе.
Сигуран сам да се код већине вас зрелост асоцира са слободом. Дете је, кажу, сирото биће које нема своју вољу; уместо њега све одлучују родитељи, оно мора да слуша учитеље итд. Одрастао човек је потпуно друга ствар, он може да ради шта хоће. Дете свако васпитава, а хајде пробај да преваспиташ одраслог.
Молим вас, мила децо, која сад прелазите у стање одраслог, реците ко највише омета вашу слободу. Слушам и пишем на табли ваше изјаве:
 
Родитељи
Учитељи
Старија браћа и сестре
Милиција
Саобраћајна милиција итд.
 
Да, мислим да можете још дуго да наставите овај списак. Међутим, чини ми се да сте заборавили нешто веома важно. Заборавили сте Бога. Као верујући човек могу да кажем да нашу слободу највише омета Бог! Заиста, замислите живот хришћанина који дубоко верује у Бога. Сваке среде и петка хришћани посте, односно не једу месо, млечне производе, јаја итд. Долази среда, хоћу да једем сендвич с кобасицом, а кажу ми: „Не смеш!“ Каква је ту слобода?! Сваке недеље сви хришћани треба да буду у храму. Замислите како је то страшно: једини слободан дан кад човек може дуже да се ваља у кревету, треба да проводи у храму. А заповести Божије? Ово се не сме, ово се не ради – све саме забране. Од родитеља се може побећи или човек може макар да се закључа од њих, од учитеља може да се сакрије, чак и од милиције може да побегне, а ето од Бога нигде не можеш да се сакријеш. Дакле, ето ко највише може да омета нашу слободу!
Ово се врло добро може изразити једном реченицом:
 
Ако нема Бога, све се може!
 
Желим да поједем „сникерс“ сам и да га не делим ни са ким. Молим, закључао сам се у собу и једем. То је све! Нико ми не смета, нико ме не види. То је тачно ако нема Бога. А ако постоји? Куда онда да побегнем? Бог је свуда! Зато имам само два излаза: или да престанем да будем похлепан и да све почнем да делим са свима или да докажем самом себи и да поверујем да Бога нема. Безбожници су се управо овим бавили, односно доказивањем да Бога нема.
Хајде да на тренутак заменимо места. Сад нисам свештеник, а ви нисте дечаци и девојчице, сад сте ви верници, а ја сам окорели безбожник. И ја ћу вам сад доказати да Бога нема и да зато могу да радим све шта желим.
Дакле, ви верници сте измислили себи неког Бога, а ја ћу вам на брзину доказати да нема Бога Којег сте ви измислили, просто не може Га бити. Ви учите да је Бог највиша Сила, да је Бог свемогућ. Али такав Бог не може да постоји. Чујте: а да ли ваш свемогући Бог може да направи камен који Сам не може да подигне?
Хајде да размислимо заједно. Могућа су два одговора: може или не може. Варијанта прва: Бог не може да створи такав камен. То је и требало доказати – Бог није свемогућ!
Варијанта друга: Бог може да створи такав камен. Али онда Бог неће моћи да подигне овај камен, престаће да буде свемогућ, што је и требало доказати!
Безбожници су овакве доказе о непостојању Бога врло често наводили у 18. и 19. веку.
Ово је први поглед на тему „Бог и слобода“: Бог је највећа сметња на путу ка потпуној слободи. Ако пак Бога нема све је могуће. Зато ако хоћу да радим шта ми је воља Бог не сме да постоји.
Међутим, постоји и други – православни поглед на односе између Бога и слободе. Зато, вратимо се у своје нормално стање, сад сам ја поново свештеник, а ви сте дечаци и девојчице. Као свештеник морам да изјавим да Бог није сметња за нашу слободу. Због чега? Покушаћу да објасним.
Вратићу се доскочици безбожника о камену који није могуће подигнути. За верника Бог ипак постоји и Он је заиста свемогућ. Ради се о томе што је Бог ипак створио камен који Сам не може да подигне и истовремено је Бог подигао овај камен. Нико не зна који је то диван камен?.. То је човек!
Бог је створио човека и дао му је слободу. Људска слобода је једно од најважнијих својстава људске природе. То је део образа Божијег који је човеку дарован. И што је дивно, Сам Бог не може да одузме човеку слободу. Бог на пример не може да натера човека да Га заволи. Бог не може да натера човека да постане добар. Да би га натерао да Га заволи Он треба претходно да му одузме слободу, а без слободе човек постаје животиња. Живот животиње се регулише инстинктима и рефлексима а овде нема слободе. Многе животиње се могу натерати да заволе. Баци псу сваког дана парче меса и видећеш да ће те он ускоро заволети због тога. А човек није пас, њега не можеш да натераш да заволи, он је заиста управо онај камен који Бог не може да подигне.
Само то што је Бог створио човека је зачуђујући догађај. Пре стварања човека (и анђела који такође поседују слободу) у свету је била присутна само једна воља – воља Божија. Све се потчињавало Богу. Појављује се човек и у свету настаје још мноштво различитих воља. Данас преко 6 милијарди људи својом вољом утиче на свет. Бог се стварајући човека одрекао аутократије у свету, човек је призван да буде сатворац Богу, али би могао да буде и разрушитељ света. Бог ствара човека знајући да човек, пошто је слободан, може и да се успротиви свом Творцу и притом Бог неће моћи да примора човека да се поправи.
Овде може да се постави питање. Како Бог не може да натера човека да нешто уради? Да узме и да га заустави? Иде човек с пиштољем на убиство, притиска ороз, али се Бог меша – али пиштољ затаји, још једном притиска ороз – још једном пиштољ затаји. Или други пример из Старог Завета. Цар Ахав шаље педесет војника да убију пророка Илију. Пророк се моли, с неба силази огањ. И тако три пута. Бог може Својом вољом да пресече дејство људске воље. Али погледајте пажљиво. Бог може да прекине дејство, али не може да натера човека да промени своје жеље, своју вољу. Човек смишља убиство, узима пиштољ, притиска ороз – пиштољ затаји, онда узима нож, замахује, али се нож ломи, човек се баца на жртву – али одједном га погађа изненадна болест и он пада у изнемоглости. Међутим, чак и док лежи он може да не престане да жели смрт другог човека. Бог не може да натера злочинца да воли своју жртву!
Потрудимо се да јасно поделимо две врсте слободе. Слобода бива спољашња, и унутрашња. Ово су потпуно различите ствари, међусобно потпуно независне. На пример, на почетку хришћанства је било много мученика који су били робови. Ево овакав роб-хришћанин није имао никакву слободу. Долази његов господар с шибом, приморава га да вуче камење у каменолому и роб послушно испуњава његову вољу. Он није слободан. Али ево, долазе прогонитељи хришћана и говоре: „Одреци се Христа! Поклони се нашим идолима.“ А он одговара: „Не! Нико не може да ме одвоји од Христа!“ Прогонитељи муче хришћанина, али он остаје неумољив. Они могу чак да га натерају на силу да клекне на колена пред идолом, али не могу да га натерају да се искрено поклони идолу у свом срцу.
Нико не може да одузме унутрашњу слободу! Ни родитељи, ни учитељи, ни милиција, ни ГАИ, ни мучитељи, и што је најчудније, чак ни Бог не може да му одузме ову слободу! Ево због чега на земљи постоје ратови. „А зашто ваш добри Бог не може да забрани све ратове?“ Може да забрани, али каква је вајда од ове забране? Почео је рат – сви топови су се покварили, људи узимају митраљезе, митраљези се кваре, људи узимају аутомате, и они се кваре, узимају ножеве, затим долази до туче. Бог не може да уништи у људском срцу мржњу, завист и непријатељство без човекове воље.
О спољашњој слободи чак није ни занимљиво говорити. Она зависи од хиљаду случајности. Ја на пример идем путем, кола се кваре. Пре минут сам био слободан у својим дејствима, а сад стојим. Двадесет километара имам у једну страну до најближег настањеног места, двадесет до другог. Ништа не могу да урадим. Имао сам слободу, а сад је немам. Хоћу да погледам филм на видеу, седам пред екран, укључујем, а у том тренутку нестаје струја. Опет нисам слободан у свом избору и морам да се бавим нечим другим. Ето вам и сва ваша спољашња слобода.
Навешћу још један пример, који илуструје разлику између унутрашње и спољашње слободе. Цртам на табли два човечуљка. Познато је да један од њих може да иде куда хоће, а други није слободан у свом кретању. Питање: ко је од њих слободнији? Свима је јасно да је први – он иде куда хоће, слободан је. Али прецизирајмо мало ситуацију. Испоставља се да ова два човека стоје на крову вишеспратнице. Првом човеку су везане очи и он не зна где се налази, а другом су отворене и он све види одлично. Ко је сад слободнији? Други? Али гледајте: први човек може да иде куда хоће пошто не види, каква је опасност пред њим. Он може мирно да иде поред провалије и да се на плаши, јер је не види. А други? Видите његова дејства. Он се не приближава ивици крова ближе од три метра, опрезно обилази сва клизава места, врло је ограничен у својим дејствима. Овде се не сме, овде је опасно, тамо није сигурно. Он чак није слободан на избору пута кретања.
Међутим, ипак је свима јасно да је он слободнији. Зашто? Први човек везаних очију може да се креће куда хоће, али ова спољашња слобода кроз две минуте доводи до неопрезног кретања, човек се оклизне и стропоштава. Чак и ако преживи биће у гипсу и од његове слободе неће ништа остати.
Запамтимо то. Спољашња слобода (по принципу „Шта хоћу, то и радим“) врло брзо доводи до губитка сваке слободе. „Ја сам одрастао човек,“ изјављује 15-годишњи младић „већ могу да пијем и да пушим, нико не може да ми забрани!“ Али до 18 године он постаје алкохоличар. Где је његова слобода? „Ја сам слободан човек, ако хоћу пијем, а ако нећу не пијем.“ Све је тачно, само што он сад увек жели да пије. Он више не може да не жели. Човек је изгубио слободу – не може да не жели! Зар је наркоман слободан човек? Наравно да не може. Само што није вазан конопцем и нису му лисице на рукама, али је његова душа везана греховном страшћу. Све жеље су усмерене у истом правцу – да се ушприца. И ова неслобода је гора од сваког затвора.
На пример, младић пита: „А шта ми смета да будем интимно близак с мојом девојком? Ми смо слободни људи!“ Смета то што после ове блискости више нећете бити слободни. Ваша осећања, воља и разум ће се променити, и уопште неће бити усмерени на унутрашњи свет оног другог, већ на телесно задовољство.
Узгред речено, рекао бих да Црква уопште ништа не забрањује и не може да забрани. Црква само упозорава, јер постоје елементарни закони нашег живота, које не треба кршити. Не пијте отров – отроваћете се, не скачите кроз прозор – разбићете се. Исто тако и Црква упозорава: „Немој да пушиш – после нећеш моћи да оставиш, не пиј – постаћеш пијаница, немој да блудничиш – касније нећеш моћи да заволиш и да оснујеш праву породицу, не кради – изгубићеш доброту и милосрђе, поштуј оца и мајку – иначе те неће волети твоја деца“ итд.
Истинска слобода се састоји у слободи од страсти. Управо страсти лишавају човека унутрашње слободе. Страсти лишавају човека онога што чак ни Бог не може да одузме. Човек жели да воли своју жену, да се не љути, да се не гневи на њу, али страст гнева га савладава. Било би му драго да се заустави за време скандала, али не може и ватра међусобне непријатности се још више распламсава. Човек хоће да смрша, да се не преједа, да једе мање слаткиша и посластица, али га савладава страст према преједању. И после сваког оброка човек се поново и поново гоји.
Да се не би изгубила ова слобода потребан је стални труд. У Цркви постоји доста постова. Број посних дана кад се не дозвољава да се једу одређене намирнице у просеку износи 180-200 дана, односно половину свих дана у години. Чини се да је за савременог неверујућег човека ужасно да пости половину свих дана у години. Међутим, за човекову душу је то крајње корисно. Човек није везан за јело. Он у сваком моменту с лакоћом може да се одрекне нечега. Човек се лако навикава да се нечег одрекне. Као што ће војник ако се навикао на комфор у мирно време бити непоуздан за време рата исто тако и човек који се навикао на комфор лако губи душевну равнотежу у различитим искушењима.
Узгред буди речено, треба истаћи да захваљујући посту човек може не само да савлада своју жељу, на пример, жељу да поједе кобасицу, не може чак ни да управља својим осећањима и уопште не жели да је једе. Пијаница не може да не жели да не пије. Он не влада својим осећањима. Он је роб своје жеље. А пост му помаже да управља својим жељама.
На пример, пост не претпоставља уздржавање од јела, већ и уздржавање од супружничке блискости уочи посног дана. За већину људи је то глупост. „Није ваљда! Црква ће да се меша у мој интимни живот и да ми каже кад ћу да спавам са женом, а кад нећу.“ Али верници се у свом породичном животу захваљујући посту уче да управљају својим осећањима. „Сутра је постан дан и ми ћемо одложити своју жељу ове ноћи.“ И заиста, супружници неће имати ову жељу. Зашто је то важно у брачном животу? Супруга се разболела или је затруднела и не може да има супружничку блискост. У нормалној породици ово не изазива никакву трагедију. Супруг у сваком моменту може да управља својим осећањима и жељама. Овако се стиче истинска слобода.
Савремена психотерапија, прожета фројдистичким идејама, ће са страница новина и часописа стално тврдити да је уздржање опасно за психу. Незадовољене жеље се, кажу, скупљају у подсвести, и ово је бременито психичким растројствима. Али људи су у Русији тако живели вековима и није било никаквих неуроза. Просто, Фројдове идеје се не односе на стабилне, добре породице. У оваквим породицима супружници умеју да управљају својим жељама. Психичко растројство се појављује код човека који гледа развратне филмове, чита порнографска или еротска издања, односно на сваки начин узбуђује у себи блудну жељу, али не може да је задовољи (нема пара да плати проститутки, а бесплатно нико неће с њим у кревет). Ето управо овде ће човек бити на граници лудила. Али неће бити криво принудно уздржање, већ разузданост чула. А кад човек може да управља својим жељама, нема никаквих незадовољених жеља и никаква разорна психичка енергија се не скупља у подсвести. Врло је лако добити чир на желуцу ако човек за време поста иде по продавницама и гледа разноразне деликатесе и мирише димљену кобасицу. Врло брзо ће од таквих дејстава кренути пљувачка. Почеће да се лучи желудачни сок. Од незадовољене жеље почеће да се развијају и психичке болести и чир на желуцу. Али узрок болести уопште неће бити пост, већ човеково неразумно понашање.
У принципу није тешко научити управљати својим осећањима. Овде нема скоро никакве мудрости. Главна тајна се састоји само у томе да човек треба да се бори са својим осећањима док су још мала и док можеш да изађеш на крај с њима. Не дозвољавај себи слободно општење с представницима другог пола па ћеш се контролисати. Чим је момак дозволио себи да дотакне девојку способност да управља собом се већ помало губи. Узгред речено, само близак човек може да додирује туђе тело, на пример, муж, али нипошто не било који познати момак. Кад има много слободе у општењу несрећа није далеко. Други принцип: избегавај случајеве који воде ка појачавању жеља. Ако желиш да сачуваш чисте односе с девојком – чувај своја осећања: не треба да остајеш с њом насамо у стану кад је касно. Овде је исто као с постом. Ако желиш да постиш врло је лако, само немој да идеш на она места где миришу печена пилетина, пељмени и шоколадне бомбоне.
Православни супружници, који умеју да посте увек су пожељни једно за друго. Не долази до презасићења у осећањима. После дугих постова радост међусобне блискости ће бити нови медени месец. Често управо презасићење гура људе на превару ради добијања нових осећања с новим партнером. Међусобно очекивање блискости јако одликује благочестиву породицу од пара где се блискост одвија без реда и често све зависи од расположења и жеље само једног од супружника.
Али вратимо се цртежу с два човечуљка. Гледајући га може се дати још једна дефиниција истинске слободе. Док је спољашња слобода живот по принципу „све што хоћу то и могу“, унутрашња слобода је виђење. Ову дефиницију ћу написати на табли.
 
Слобода је виђење.
 
Заиста, човек који види куда ступа својом ногом и до чега ово може да доведе је много слободнији од слепог човека. Истинска слобода се састоји у способности да човек види последице својих поступака. Верујући човек неће гледати развратне слике и загледати се у полуголе девојке које иду улицом. „Он не сме да гледа, значи, није слободан,“ може се помислити за таквог човека. Али у ствари, он самим тим брани своју слободу. „Желим да волим своју жену и само њу,“ ево шта у себи мисли овај човек. И он је заиста воли, плаши се да ће изгубити љубав и не жели да вара супругу, чак ни у мислима. У Јеванђељу Господ каже да свако ко гледа жену са жељом већ чини прељубу с њом у свом срцу (Мт. 5, 28). Права превара увек почиње од слободног понашања, од преваре у мислима, у погледима. А после праве преваре човек више не може да воли своју жену чисто, чак ни ако пожели. Он је изгубио своју способност да воли.
Ако човек сломи ногу не може да игра, губи ову способност. Исто се дешава у човековој души. После преваре човек не може да воли жену као што је волео раније, не може да воли децу као што је волео раније. Човек који је украо нешто не може више да буде милосрдан. У његовој души се нешто сломило, његово срце је постало камено, и нека способност душе је изгубљена.
Слободан човек је онај ко може да каже: „Не желим да гледам овај призор зато што знам какву ћу штету имати од тога.“ Практично свако зна привлачну силу телевизије. Упадљив спот буквално не даје човеку могућност да одвоји од њега свој поглед. Човек је опчаран и губи своју слободу. Права слобода је да се мирно искључи телевизор у тренутку кад се на њему приказује јарки, али штетан призор.
Међутим, треба се задржати и на овако важном питању: а како стећи способност да човек види последице свих својих поступака? Навешћу пример. Замислимо мрачну прљаву собу у којој има толико много ђубрета да у собу не доспева ниједан сунчев зрак. Шта види власник собе ако нема струје у овој соби? Ништа! Има много прљавштине, али се не види. Да би се избавио од ове прљавштине он почиње да спрема собу. Прво што треба учинити јесте да опере прозор у својој соби. Први зрак сунца пада у собу. Шта види домаћин у овом полумраку? Прво види само велике предмете: орман, који стоји укриво, преврнути сто, разбацане столице. Домаћин све ово ставља на своје место. У соби је постало већ много чистије, дакле светлије. Сад може добро да уочи ситније предмете: књиге су разбацане, новине су раскупусане. Човек спрема и то. Поново постаје светлије… И тако корак по корак, сваки пут је све светлије и чистије. Кад је сређивање завршено, све блиста, све се сија, свака трунчица прашине се види, он хоће све да избрише, свака ствар која се не налази на свом месту се види и човек жели да је поспреми.
По православном црквеном учењу нешто слично се догађа с човеком за време исповести. Човек је први пут дошао на исповест. По правилу, не може одмах да каже све своје грехове, већ само два-три греха, али таква која му савест не дозвољава да заборави. У души му постаје чистије, дакле, светлије. После извесног времена човек почиње да види оно што раније никад није видео у себи. Поново се исповеда и покушава да се избави од овог греха и у души му постаје још светлије… итд. Кад се човек стално исповеда његова душа личи на чисту пометену собу, где се види свака трунчица.
Ако је човек научио да види најситније грехове то значи да је мало вероватно да ће доћи до тешких грехова. У ствари, ситни грехови уопште нису истни, то су просто први кораци ка тешким греховима. Ако их човек учини лако ће доћи до тежих. А онај ко не учини први корак никад им се неће приближити.
Али вратимо се ономе од чега смо започели разговоре. Ви сте у пубертету. До 15-16 године он треба већ да се завршава, али данас детињство и излаз из њега могу да се одуже јако много. Још недавно се појам „омладина“ односио на узраст од 14 до 28 година. Данас су границе померене и омладином се називају људи до 30 година. Може се рећи да је званично призната чињеница још већег кашњења људи у пубертету – све до 30 година. Пубертет се за вас завршава онда кад почнете да се бринете не за спољашњу слободу (односно: како се избавити од утицаја одраслих?), него за то да створите стабилну породицу.
Ако младић под слободом још увек схвата само спољашњу слободу и тежи само према њој шта је за њега породица? Терет! Омча око врата! Сетимо се да је породица као пар коња упрегнут у кола који се вуку по беспућу. Права породица почиње тамо где човек каже: „Готово! Сад је за мене на првом месту породица, а затим све моје личне жеље.“ Односно, почиње да делује принцип: „Нећу да радим оно што ја хоћу, већ оно што је корисно за моју породицу.“ Наизглед, каква је ту слобода?
Љубав је одговорност. Одговорност значи да су ти везане руке и ноге; мораш да се бавиш спортом са децом, мораш да радиш с њима домаћи, мораш…, мораш…, мораш… Али изгубивши спољашњу слободу, тачније добровољно је се одрекавши у име истинске слободе, човек добија нешто необично – слободу да воли, да воли лако и чисто! И радост од ове слободе покрива све незгоде и лишавања, зато што човек стиче срећу.
На крају ћу истаћи да сам међу особинама одраслог човека на почетку разговора истакао способност да се сноси одговорност и за друге људе. То је такође врло важна црта одраслог човека. Ако се самосталност и слобода тичу пре свега самог човека способност да се управља сопственим осећањима, одговорност је већ наставак ове способности, то је способност да човек не одговара само за себе, већ и за друге. Муж треба да уме да одговара за жену, а жена за децу. Већ смо више пута говорили да је љубав одговорност. Али све почиње од способности да управља собом и својим осећањима, од стицања истинске унутрашње слободе – слободе од страсти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа је понекад праћена гледањем филма „Почетак“ (разговор с ученицима старијих разреда педагога Ј.А.Авдејенко, видеостудија „Радоњеж“).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *